Piše: Darko Taanasković
Milješevka đaurska je ćaba,
O svecima i svakoj nedjelji,
Tu je mnogo đaurskih hadžija,
Što dolaze te se svecu mole,
Da je tako neka i ostane,
Al sam čuo i ljudi mi kažu,
Da ka svecu idu na klanjanje
Baš i naši Turci Osmanlije,
Ovaj svetac, kažu, čuda čini:
Od slepijeh postaju okati,
Gluvi namah u času pročuju,
Nemima se jezik odrešuje,
Hromima se noge opravljaju,
Maniti se brzo pametuju
NAVEDENI stihovi potiču iz narodne pesme „Sveti Sava i Sinan-paša silni“ i iz starog turskog vakta i zemana, kao i oni čuvenog bosanskog pesnika alhamijado književnosti Muhameda Hevaija Uskufija ( XVII v.) iz njegove poznate pesme „Poziv na veru na srpskom jeziku“, koja se pretežno tumači kao poziv na versku snošljivost između muslimanske i hrišćanske braće:
Nek ne čini silu Slavu
nepriliči nekse lavu,
nek uznade svetog Savu!
Hod’te nami vi na viru!
Istaknuti etnograf Tihomir Đorđević, veliki poznavalac narodnog života naših muslimana, piše da „dok je telo svetoga Save ležalo u manastiru Mileševu muslimani su mu odavali poštovanje isto kao i hrišćani, a kaluđerima su delili milostinju“ (Naš narodni život, 2, Beograd, 1984, 263-264).
U bogato dokumentovanom članku „Sveti Sava i naši muslimani“ (Republika, februar 2014), ugledni osmanista Olga Zirojević donosi pregršt istorijskih izveštaja o tome koliko je uvažavanje kod muslimanskog življa u našim krajevima uživala uspomena na prvog srpskog arhiepiskopa.
Pomenuti Tihomir Đorđević zaključuje da je „naš narod, bez obzira na veru, gledao u Svetom Savi narodnog sveca… Ovo poštovanje Svetog Save moralo je izazvati sablazan kod službenih predstavnika turske vlasti. Oni su zato učinili da telo bude odneseno i spaljeno“.
Prema jednoj usmeno prenošenoj verziji toga događaja, Sinan-paša je naložio Mehmedu Oguz-begu da se mošti omiljenog narodnog sveca spale (1594), jer se neki Turčin na njegovom grobu čudesno izlečio od teške duševne bolesti, a ima i drugačijih objašnjenja neposrednog povoda ovom simboličkom činu, u vezi sa Banatskim ustankom. U svakom slučaju, moćnom i prekom, a ne naročito sposobnom Kodža Sinan-paši, janičaru najverovatnije katoličkog albanskog porekla, poštovanje koje je i kod pravoslavnih i kod muslimana uživao Sveti Sava nikako nije moglo biti po volji. No, kako kazuje istoričar Salih Selimović (TrebinjeLive, 27.01.2016), „Bez obzira na razlog spaljivanja moštiju pokazalo se da ništa nije umanjilo kult prvog srpskog arhiepiskopa i narodnog sveca. I u narednim vekovima putnici i hroničari su beležili da taj kult Svetoga Save bdi nad Mileševom i njenom sudbinom“.
Prema njegovim rečima, „Sinan-paša spaljivanjem tela Svetog Save nije, zapravo, postigao ništa. Spalio je Savino telo, ali ne i Savin duh. On je, uprkos svemu i stalnom nastojanju da se iskoreni, očuvan i kod muslimana“.
Valjda je to i razlog što oganj ispod moštiju osnivača samostalne Srpske pravoslavne crkve, duhovnog oca srpske države i kulture, nikako da se potpuno ugasi, već stalno tinja, a povremeno se, kao i obično u vreme Savindana, raspaljuje žestokim rečima uvreda i mržnje muslimanskih verskih i svetovnih zvaničnika.
Moramo se zapitati čiji su oni potomci, naših, ovdašnjih muslimana koji su vekovima smerno štovali Svetog Savu ili pak Kodža Sinan-paše i njemu sličnih osmanskih silnika? I koji to i kakav islam oni danas zastupaju i propovedaju, pošto su muslimani u našim krajevima pod osmanskom vlašću, izgleda, bili neki zabludeli, loši sledbenici vere Alahove? Nisu bili imami „lavljeg srca“, kako je bivši reis-ul-ulema Mustafa Cerić uzneseno pohvalio hafiza Amira ef. Mahića, mlađanog glavnog imama Medžlisa IZ iz Kozarca, za koga se prvi put šire čulo kad je u džamijskoj hutbi, na sâm Savindan, izrekao teške reči o Svetom Savi i o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, što je u Republici Srpskoj („Eresu“, po Ceriću) pokrenulo lavinu oštrih reakcija sa srpske strane, mitropolit Hrizostom je odlučio da istupi iz Međureligijskog vijeća BiH, a efendija Mahić je pozvan na saslušanje u lokalnu ispostavu MUP-a.
Povodom ovog poziva, Udruženje ilmijje (verskih službenika) IZ u BiH oglasilo se protestnim „Saopćenjem“, u kome, pored ostalog stoji: „Nažalost, ponovo se, po ko zna koji put, suočavamo sa mržnjom i političkom nekorektnošću aktuelnog režima bosanskohercegovačkog entiteta RS prema Bošnjacima muslimanima i njihovim vjerskim predstavnicima. Povod je nekoliko nesmotreno izgovorenih rečenica na hutbi imama Amir-ef. Mahića, održanoj 27.1.2023. godine u Kozarcu, što je izazvalo negodovanje kod dijela pripadnika pravoslavne vjeroispovijesti.
Hafiz Amir-ef. Mahić je već u svojoj sljedećoj hutbi uputio javno izvinjenje svima čija je osjećanja, nenamjerno, povrijedio. Mislili smo da će se stvar i završiti na tome, jer se nesporazumi među ljudima rješavaju na taj način. Rijaset Islamske zajednice je također istakao svoju jasnu opredijeljenost i ukazao na nužnost veće senzibilnosti u javnom diskursu.
Očekivalo se da će to biti zapaženo i poštovano i da će se stvar završiti na tome. Nažalost, nije, kao i mnogo puta ranije. Govor imama Mahića bio je obrednog karaktera i kao takav se ne može inkriminirati. On je vršio vjersku službu. Nije zagovarao, ni tada, ni ikad prije, nasilje ni mržnju prema drugome, nije pozivao na zlo. Želio je ukazati na zloupotrebu vjere u nečasne svrhe“.
A kakve je to nekolike rečenice imam Mahić „nesmotreno“ izgovorio. Evo ih:
“Šta je s druge strane, iz ugla pravoslavaca iz drugih dijelova svijeta, taj čovjek? To je čovjek na čijem učenju i ideologiji je začeta jedna sekta, koju mi ovdje dobro poznajemo. To je srpska pravoslavna sekta. To je u osnovi sektaško učenje pravoslavlja koje nema sa izvornim hrišćanskim i pravoslavnim učenjem osnovne poveznice koje bi trebalo da ima /…/Dvije osnovne ideološke postavke na kojima je utemeljeno svetosavlje, koje ispovijedaju pravoslavci u Bosni, jeste utemeljeno na dvije teške stvari. Prva je nacionalizam. To vam je crkva ili crkveno učenje koje zagovara nacionalizam, što nema nikakve veze ni sa Isusom, ni sa bilo kakvim crkvenim učenjem koje u svojoj osnovi ruši sve nacionalističke ideologije i hrišćane smatra jednakim. Pravoslavlje kakvim ga svetosavlje poznaje, ne smatra ih istim. Zato ćete imati jednog pravoslavca koji se nađe u ovim svetosavskim državama da bi skoro trebalo da promijeni vjeru da bi bio pravoslavac po njihovom kalupu /…/ U tim budalaštinama koje propovjedaju mi možemo naći aposlutne korjene ovome fašizmu koji mi danas živimo od strane naših komšija i genocidu koji se ovdje desio“.
Zaista, samo nekoliko nesmotreno izgovorenih rečenica! Ništa više…
Nije valjda zbog tih bezazlenih rečenica video zapis imamove hutbe hitno povučan sa Youtube-a, a i on se izvinio i čak bio podvrgnut postupku utvrđivanja disciplinske odgovornosti u IZ?
Valja naglasiti da „nesmotrenost“ imama Mahića nije nikakav izolovan incident, već samo jedna grublja epizoda u kontinuiranom osporavanju bilo kakvog institucionalizovanog odraza mesta i uloge koje Svetom Savi pripada u kolektivnoj svesti srpskog naroda i u njegovom identitetskom utemeljenju.
Naročitu osetljivost u muslimanskim krugovima izaziva činjenica da je Dan Svetog Save zvanična školska slava koja se u Srbiji i u Republici Srpskoj redovno obeležava prigodnim programima, što se tumači kao, sa sekularnošću države nespojiva, diskriminatorska i nasilna „svetosavizacija“ muslimanske dece, tiha asimilacija, pa čak i nastavak genocidne politike u rukavicama!
Ovakvo neprimereno dramatizovanje veoma podseća na situaciju u Italiji od pre petnaestak godina, kad je fundamentalistički provokator i egzibicionista Adel Smit, italijanski državljanin, rođen u Egiptu od oca Italijana škotskog porekla i majke Egipćanke, poveo propagandni i pravni „džihad“ protiv prisustva raspeća na zidovima javnih ustanova, kao što su škole, bolnice, zatvori…
Govorio je da muslimansku decu i muslimane uopšte sablažnjava prizor tog „poluobnaženog muškog tela na dasci u obliku krsta“.
Za većinu Italijana bilo je nezamislivo da se taj, ne samo religijski, već civilizacijski i kulturni, tradicionalni simbol ukloni iz javnog prostora, tako da Smitova kampanja nije urodila plodom, premda je u nekim briselskim kancelarijama i forumima naišla na razumevanje. Kao, uostalom, što i antisvetosavska kampanja nekih muslimanskih verskih i političkih krugova u nas nije bez glasne podrške u nekim liberalističko-mondijalističkim, sekularističkim/antiteističkim i autošovinističkim krugovima.
Braneći imama Mahića, bivši reis Cerić se, recimo, poziva na autoritet velikog poznavaoca srpskog srednjovekovlja i crkvene istorije, svojevremeno sportskog reportera Milojka Pantića, nazivajući ga „poznatim srbijanskim novinarom i borcem za istinu protiv srpskih laži“.
U iluziji značaja kojom ga opijaju antisrpski mediji, Pantić ne trepnuvši otkriva da je Sveti Sava laž, da nije bio Srbin, već Grk, dodajući uzgred da je i Vuk Karadžić takođe lažni proizvod srpskog nacionalizma… Pitajući se: „A šta ćemo ako je prijedorski imam Mahić u pravu?“,
Dragan Bursać se na „Al-DŽaziri“ (04.02.2023) poziva na „riječi jednog od najvažnijih živih povjesničara u Srbiji“ (reče i ostade živ!) Milivoja Bešlina koji, sasvim neistorično, na osnovu usiljene semantičke ekstenzije jedne rane ocene vladike Nikolaja Velimirovića o Hitleru, svetosavlje gotovo izravno poistovećuje sa nacizmom.
Rasprava sa ovakvim, uostalom dobro poznatim, gledištima, od koje ne treba bežati, ali u koju se ovde ne možemo upuštati, daleko bi nas odvela. Recimo, stoga, samo da se opštesrpska odanost zaveštanju Svetog Save ne može svoditi na „svetosavlje“ Dimitrija Najdanovića, pa čak ni Nikolaja Velimirovića, iako ga je on neuporedivo univerzalnije hrišćanski i nacionalno osmislio.
Takođe, a u vezi sa omiljenim antisvetosavskim argumentom muslimanskih autora i propagandista, da je Sveti Sava u svojim spisima širio mržnju prema islamu, nužno je primetiti da na teološkom planu jedan hrišćanski arhijerej iz XII/XIII veka svakako nije mogao iskazivati oduševljenje verom Alahovom i njenim verovesnikom, niti je smatrati putem ka božanskom spasenju.
On je, kao što je poznato (onima koji o tome nešto znaju) u svoje „Zakonopravilo“ uneo preko sto kanonskih i zakonskih vizantijskih spisa, prevedenih na srpskoslovenski jezik. Među njima je u 61. glavi, pod brojem 21, dogmatski, apologetsko-polemički spis svetog Jovana Damaskina o izmailćanskoj veri, stavljen na kraju spisa svetog Epifanija Kiparskog ‘O jeresima’.
Damaskinovom tekstu pridodati su i odeljci iz spisa Georgija Monaha (IX vek) „O vođi Saracina – Muhamedu koji je i Muhumet“.
Pored ovog teksta iz pera jednog od prvih hrišćanskih izravnih poznavalaca islama, Sveti Sava je u „Zakonopravilo“ uneo i „Čin koji se vrši nad onima što se od Saracina obraćaju čistoj, istinitoj hrišćanskoj našoj veri“, kao i odgovore nekih svetih otaca na pitanja o islamu.
Nije, dakle, Sveti Sava programski širio neku posebnu mržnju prema islamu, već je prvi Srbima preneo ono što su o Muhamedu i veri koju je propovedao napisali vizantijski teolozi.
A kako je tada moglo drugačije biti?
Da je sve ili bar mnogo toga stvar namere sa kojom se tumači stara istorija, svedoče nam i reči iz ramazanske čestitke patrijarha Porfirija (maja 2021): „Smatram blagoslovom Božjim što mi je pružena prilika da braći muslimanima, koji žive širom naše otadžbine, uputim srdačne čestitke. Moja radost je utoliko veća što činim isto ono što je još u trinaestom stoleću činio Sveti Sava, kada je posetio i sklopio prijateljstvo sa kalifom Velikog Vavilona, odnosno Bagdada, i sultanom Velikog Egipta, odnosno Kaira. Time je Sveti Sava ukazao budućim pokolenjima pravoslavnih hrišćana da sa muslimanima treba da grade mir, saradnju i prijateljstvo“.
Ako se o svetosavlju kao konkretnom, istorijski realizovanom, a verski nadahnutom pokretu, pa čak i o nekim aspektima „Nomokanona“ Svetog Save, može i treba argumentovano raspravljati, ako je umesno dogovorno nalaziti najprimerenije forme obeležavanja Savindana u verski i nacionalno mešovitim sredinama, ali bez dovođenja u pitanje prava srpskog naroda da u svojoj državi neguje svetosavski amanet, koji nije samo verski, ako je sve to moguće i potrebno, nije moguće relativizovati zlonamernu politizaciju i instrumentalizaciju svetosavske problematike zarad produbljivanja danas i onako prevelike verske i nacionalne distance između paravoslavaca/Srba i muslimana/Bošnjaka.
Nedopustivo je, i nemoralno, savindansku školsku slavu povezivati na bilo koji način sa navodnim nastavljanjem genocida nad muslimanima/Bošnjacima u Republici Srpskoj i u Srbiji, kako to čini, na primer, Enis Imamović, poslanik u Skupštini Srbije sa liste Sulejmana Ugljanina („Bošnjaci u Srbiji se i dalje suočavaju sa ozbiljnim prijetnjama genocidom“).
To, jednostavno, nije istina, a komotno razbacivanje kvalifikacijom „genocida“ ovakvu lažnu tvrdnju čini mostruoznom.
Prozirno je i nepošteno licemerje, pokudni munafikluk, imati tobože razumevanja za povređeni „senzibilitet“ pravoslavnih hutbom imama Mahića, a onda, zamenom teza, već u narednoj rečenici od njega napraviti žrtvu islamofobije u „Eresu“ i tražiti od međunarodne zajednice da se konačno zainteresuje za diskriminaciju kojoj su navodno izloženi muslimani/Bošnjaci, kako to čini reis-ul-ulema Husein Kavazović, koji je i sâm jedne nedavne prilike doveo svetosavlje u vezu sa fašizmom.
Može li se mirne duše napisati, kako je to u „Sandžakpresu“ (12.02.2011) učinio izvesni Haris Isabegović: “Srebrenica, Limska Dolina, Sjenica, Bukovica, Starčeviće – malo li je genocida nad muslimanima izvršeno. Na snazi je tihi marš diskriminacije u svilenim rukavicama, tihi genocid nad Bošnjacima. Svetosavizacija muslimana Bošnjaka samo je jedan dio tihog diskriminatorsko-asimilatorskog marša“, da bi o Svetom Savi zaključio: „Dakle, radi se o osobi koja u vjeri i tradiciji Bošnjaka i muslimana općenito ne predstavlja nikakvu vrijednost koja im ne pripada“.
Zna li uopšte ovaj nadobudni ignorant šta je tradicija i šta je vrednost? Kazuju li o tome nešto stihovi narodnog pesnika sa početka ovog teksta?
Oseća li se ovaj Isabegović potomkom toga pesnika ili Kodža Sinan-paše, pitanje je naše.
U mnogim naumima i poslovima Alija Izetbegović baš i nije bio naročito uspešan, ali u jednom, njemu možda i najvažnijem projektu, „islamizovanju muslimana“, koji bi se mogao nazvati i njihovim islamističkim radikalizovanjem, izgleda da jeste, poprilično…
Treba li da mu na tome budu zahvalni?
Izvor: Sve o srpskoj
