Piše: Vladimir Prebiračević, direktor Srpsko-ruskog centra “Majak”
Kako dani odmiču sve češće se spominje da će Ukrajina da pokrene veliku ofanzivu kako bi presekla logistički koridor koji spaja nove ruske teritorije sve do Hersona kopnom i kako će furiozno povratiti Krim samo da stignu preko potrebni tenkovi sa zapada.
Velika obećanja koja su stigla u trci saopštenjima koliko će koja zemlja sa zapada donirati tenkova Ukrajini su vremenom utihnula kada su se političari u sopstvenim zemljama suočili sa surovim činjenicama a to je da ni sami nemaju dovoljno funkcionalnih tenkova.
Nemačka je prvobitnih 14 Leoparda 2 pokušala da popravi sa brojkom od 170 tenkova Leopard 1 ali tek kad ih malo restauriraju jer su oldtajmeri već dugo na nivou starog gvožđa. Nije sporno da i to staro gvožđe može da bude korisno ali prvo mora de se popravi i sredi kako bi za početak moglo da se pokrene.
Kada su u Ukrajini shvatili da će ova operacija isporuke tenkova potrajati i da možda neće ni stići na vreme jer se boje ruske ofanzive a ne smemo zaboraviti da su ukrajinci stalno u frci sa vremenom, prešlo se na još fantastičnije zahteve da im se isporuče avioni F16 ili koji god su na raspolaganju. Ovaj put se nisu zemlje puno utrkivale ko će više da izlicitira pa se prešlo na šapat diplomatiju mi bi dali ali nemamo, mi bi dali ali nije ispravno, ili poslednji italijasnski hit mi bi dali ali nećemo prvi.
U svom tom ludilu kao na tomboli sve češće stižu informacije sa ratišta da je sve manje municije i da artiljerija koja je svakako u hendikepu prema ruskoj po brojnom stanju nema ni čime da puca. I da su ukrajinski artiljerci sve tiši i tiši.
Uprkos tome na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti ove godine koja je upravo završena niko sa zapada ne poziva na mir i na prekid vatre nego još više i ratobornije iznose stavove o potrebi poraza Rusije, o potrebi poniženja Rusije, o potrebi totalnog ujedinjenja protiv zemlje koja se ustvari brani ali koja je najmonstruoznije optužena za sve i svašta.
Rastezanje oružanog sukoba nije u interesu Evrope ali nastavlja se dalje u tom pravcu bez namere da se stane. Pomoć Ukrajini kako kažu da se brani stiže lagano i u nedovoljnim količinama. Dovoljno da rat traje, ali nedovoljno da se napravi neka bitnija prednost. Agonija ukrajinske države se nastavlja dok Rusi nastavljaju svojim tempom i nemaju nameru da stanu. Snimci koji stižu sa svih strana govore o tome da je u toku prisilna mobilizacija po ulicama ukrajinskih gradova i sela kao i da je sve više lica mlađih od 18 godina koji se regrutuju u vojsku. Mobilizaciona baza za ukrajinsku vojsku se polako iscrpljuje i lagano ide ka katastrofi.
Mir niko ne želi, za mir se niko ne zalaže, mir niko ni ne spominje.
Izvor: Majak
