Piše: Vladimir Dimitrijević

U STANJU NUŽNE ODBRANE

Vladimir Vladimirovič Putin pažljivo bira ruske istorijske figure i mislioce na koje se u svojim obraćanjima gradu i svetu ( urbi et orbi ) poziva. Kad pomene Dailevskog, Iljina, Berđajeva, Gumiljova, Solženjicina, kao i Petra Velikog, on zna zbog čega to čini. Tako je, u svom obraćanju naciji 21. februara 2023. godine, parafrazirao jedan iskaz Petra Arkadijeviča Stolipina, čoveka koji je, svojevremeno, rekao:“Država je obavezna da – kada je u opasnosti – donosi vrlo stroge i isključive zakone kako bi se sačuvala od raspada. To je stanje nužne odbrane. Postoje sudbinski trenuci u životu državnom kada je državna nadležnost iznad pravne i kada treba birati između celovitosti teorija i celovitosti Otadžbine.“

Kao da je sada izgovoreno. 

Inače, Putin se pozvao na Stolipinovu tezu kada je objavio da Rusija ima istorijsko pravo da bude snažna, silna, moćna država, što je kod NATO histeričara opet izazvalo - histeriju. (1)

KO JE BIO PETAR ARKADIJEVIČ?

Jesen 1911. godine zavila je Rusiju u crno. Izvesni Bogrov, jedan od mnogobrojnih revolucionarnih terorista, pucao je u predsednika Saveta ministara Petra Arkadijeviča Stolipina i ubio ga. Stolipin je ubijen u Kijevskoj operi, kada je predstavi prisustvovao i Nikolaj Drugi Romanov. Pre no što je  pao, okrenuo se, zakrstio u pravcu Nikolaja i rekao: „Neka ga Bog čuva!” Car je bio u jednoj od operskih loža. Odmah se pojavio da ga narod vidi, i da zna da mu se ništa nije desilo. Ruski državnik je, sa počastima, bio sahranjen na groblju Kijevo – Pečerske Lavre.(1) 

Velika pravoslavna carevina ostala je tako bez onoga koji ju je mogao preporoditi i zaustaviti sve silnije procese rastakanja koji su već duboko načeli temelje preostataka Trećeg Rima. Sa Stolipinom se završava epoha ruske nade u mogući preporod i počinje apokaliptični sumrak iz koga u oktobru 1917. izranjaju iskežene njuške boljševičkih prevratnika.

Stolipin je u politiku kročio u teška vremena. Mnogobrojni socijalni nemiri koji su kulminirali revolucijom 1905. godine bili su svakodnevica kako velegradske, tako i seoske ruske stvarnosti. Seljaštvo, oslobođeno kmetstva manifestom cara Aleksandra Drugog od 1861. godine, živelo je u teškom siromaštvu. Korumpirana državna birokratija bila je gluva za zahteve koji su se pred nju postavljali; pravoslavna vera – stub i svod narodne snage – odbačena je od ruskih intelektualaca okrenutih Zapadu u ime „progresa” i „humanizma”, tako da je inteligencija posmatrala selo samo kao pogonsko gorivo buduće revolucije koja će oboriti cara i zavesti parlamentarnu demokratiju; seljaci su, dakle, bili prepušteni samima sebi, razornom uticaju alkohola i kriminala svih vrsta. Iako slobodni od kmetskih obaveza, oni nisu imali zemlju koju bi obrađivali. I dalje su živeli u seoskim opštinama, koje su sve više postajale kočnica razvoju poljoprivrede. Pa ipak, nijedna od političkih struja u Rusiji tog vremena ne zalaže se za agrarnu reformu kojom bi se taj problem rešio na najbolji mogući način – stvaranjem jakih pravoslavnih ruskih domaćinstava. Levica je seosku opštinu – taj drevni slovenski oblik zajedničkog življenja i svojine – posmatrala kao prvu fazu u procesu ostvarenja socijalizma; desnica, pak, zastupajući interese krupnih zemljoposednika, nije želela da se suoči s nezavisnim seljakom i njegovim problemima. U lavirintu ovakvih protivrečja često je dolazilo do pobuna, koje su ponekad krvavo završavale.

LICEM U LICE SA POBUNAMA

Stolipin se sa ovakvim pobunama suočio kao gubernator grodnjenski, a zatim i saratovski. Kad god bi došlo do pobune, on je sam išao da pregovara s narodom, sprečavajući time moguću intervenciju vojske. S koliko je veštine umeo Stolipin da se snađe u takvim složenim okolnostima, pokazuje i sledeći slučaj. Nakon jedne od buna, posle višečasovnog ubeđivanja okupljenih, Stolipin uspeva da stiša njihov gnev i moli ih da se mirno raziđu. Međutim, jedan od najgrlatijih narodnih tribuna, nikako nije pristajao na kompromise. Pozivao je na nastavak pobune. Tada je Stolipin sa sebe skinuo oznake gubernatorskog dostojanstva – šapku i plašt, predajući ih u ruke svom oponentu. Seljak se zbunio i uvidevši svu apsurdnost svog „liderstva” odustao od daljeg podbunjivanja naroda.

CARSKI POZIV

Nakon revolucije 1905. car Nikolaj Drugi izvoleo je da se u Rusku Carevinu uvede parlament – Državna Duma. Prva duma, Duma 1905, bila je rušilačka, i nazvana je „Duma narodnog gneva”; zbog destruktivne delatnosti, morala je brzo biti raspuštena. Zbog talenta i energičnosti, baš u tim revolucionarnim danima, Stolipin je pozvan u Peterburg, gde biva postavljen za ministra unutrašnjih poslova, a nedugo zatim i za predsednika Ministarskog saveta. 

Kad mu je u Carskom Selu imperator sve Rusije ponudio to mesto, Stolipin se izgovarao svojim slabim znanjima i veštinom. Car ga je odveo pred jednu ikonu i rekao: „Petre Arkadijeviču, ovo je ikona pred kojom se stalno molim. Hajde da se prekrstimo i da zamolimo Gospoda da nam pomogne u ovom teškom, možda istorijskom, času”. Car je zakrstio Stolipina, zagrlio ga, celivao i poverio mu dužnost. I zaista, Gospod je Stolipinovo doba obilno blagoslovio: žetve su bile dobre, hrana jeftina, železnice izgrađene, uvedeno besplatno osnovno školovanje. Zli Juda Rusije, Lenjin, penio je od besa, a Laura i Pol Lafarg, Marksova kći i zet, digli su ruku na sebe, razočarani u budućnost revolucije (1909. godine). 

Uvidevši da posle prolivene krvi u Rusiji više nema povratka na staro i da nikakve državne polumere ne mogu pomoći ugroženom nacionalnom organizmu da se oporavi, Stolipin od samog početka svoje delatnosti ističe tri državna cilja: 1. stvoriti od seljaka sopstvenika i domaćina; 2. sačuvati Dumu kao oblik narodnog predstavništva (kao vatreni monarhista, govorio je: „Caru je bilo ugodno da Rusiji podari predstavnički način upravljanja, i mi ga moramo sačuvati”); 3. ugušiti divlje procese revolucije koji su zemlju već jednom doveli na ivicu ponora. Jednom rečju, prošlost moćne imperije mora se stvaralački preobraziti, ali se sa njom ne sme raskinuti.

OTPOR SA LEVA I SA DESNA 

Od samog početka veliki reformator suočava se sa otporom i levice i desnice. Levici smeta to što od seljaka hoće da učini „kapitaliste” i da zaustavi „put u socijalizam”; kadeti i liberali tvrde da će agrarna reforma dovesti do društvene bede neviđenih razmera; parlamentaristi smatraju da on svojim radom uzima prerogative koji pripadaju Dumi; desnica veli da Stolipin svojim odlukama direktno ugrožava Cara i samodržavlje; teroristi svih boja prate ga u stopu, pucaju na njega i bacaju bombe.

Ali ovaj „pesnik državničkog rada i državničkog pathosa” kako ga je nazvao V. Ivanov, nastavlja sa svojom odlučnom delatnošću, uprkos stalnim otporima Dume. Duma je  i dalje bila puna prevratnika. Drugi njen saziv raspušten je jer je bilo utvrđeno da socijaldemokratski delegati pripremaju oružanu pobunu u Peterburgu; 1917. ovo telo igra glavnu ulogu u svrgavanju cara Nikolaja  i predavanju vlasti zapadnom plaćeniku Kerenskom. 

ZAKON O AGRARNOJ REFORMI 

Da bi sprečio politikantske manipulacije u Skupštini, Stolipin ju je privremeno raspustio i doneo je Zakon o agrarnoj reformi. Zakon je počeo odmah da se sprovodi – od 1906. do 1910. godine seljacima je podeljeno preko 3.200.000 desetina zemlje i formirano oko 320.000 domaćinstava. Tih godina strani analitičari tvrde da će, ako se taj tempo privrednog preporoda Rusije nastavi, Carevina biti najmoćnija država na svetu za svega desetak godina. Činjenice to i pokazuju: pred Prvi svetski rat, godine 1914, rusko selo proizvodi 5960 miliona tona žita; gaji se 52 miliona grla stoke i 35 miliona grla konja.

Pa ipak, Duma ne prestaje da se buni – desnica iz svoje račundžijske kratkovidosti, a levica jer joj se „revolucionarno žuri”: i levi i desni napadaju svaki Stolipinov potez. Oni angažuju najbolje pravnike da bi ovi „dokazali” nezakonitost njegovih postupaka. Svaki predsednikov istup u Skupštini praćen je burnim polemikama. Naravno, Stolipin se lavovski bori za svoju viziju, i otvoreno saopštava, narodnim predstavnicima: „Slušajući te reči, koje zovu samo na grabljenje vlasti i anarhiju, te reči pretnje svima i svakome, reći ću samo jedno: nećete nas uplašiti!” Levici je odbrusio: „Vas ne zanimaju nacionalni interesi. Vama su potrebni veliki potresi, a nama VELIKA RUSIJA”.

BORBA PROTIV TERORIZMA

Posle 1905, terorizam u Rusiji uzima neviđenog maha. Puca se i pljačka na sve strane (u to vreme Staljin, po Lenjinovoj direktivi, napada vozove i ubija državne službenike na Kavkazu; to se zvalo „eksproprijacija” i „obezbeđivanje novca” za partijsku blagajnu boljševika). Dekadentna intelektualna javnost, obeskorenjena i umorna od života, uglavnom je na strani terorista. Advokati se utrkuju da brane optužene na političkim procesima, jer to donosi i slavu i velike honorare. Stolipin energično nastoji da spreči bezakonje. Zapad, kome se vaskrsavanje donedavno umorne pravoslavne imperije nimalo ne dopada, optužuje Rusiju za „istočnjački despotizam”. Godine 1909. francuski novinar Gaston Drio razgovara sa Stolipinom o ovom problemu. Da bi razbio iluzije zapadnih „prijatelja”, predsednik iznosi podatke koji svedoče o tome zašto je nužan rigorozni kazneni postupak prema teroristima (od 1906. do 1908. anarhisti i komunisti izvršili 26268 atentata, ubili 6091 čoveka, ranili 6000, a ukupno je opljačkano pet miliona rubalja). „Zar pri svemu tome tražite od nas parlamentarizam na evropski način?”, pita Stolipin svoje kritičare. „Naš put nije ni put reakcije, ni put revolucije, nego postepeno kretanje napred u oblasti ekonomije, uz očuvanje zakonitosti i poretka, bez koga je plodotvorna delatnost nezamisliva. Planiramo proširenje železničke mreže, izgradnju kreditnih ustanova, povećanje stepena higijene u narodu, postavljanje tramvaja po gradovima i lokalnih pruga u provinciji”. Drio je zabeležio ovaj domaćinski odgovor, ali Zapad je i dalje odbijao da razume Stolipinove argumente, a ruski političari nisu hteli da prime „proroka sa svoje postojbine”.

Hitac iz 1911, nakon deset neuspelih atentata, najzad je prekinuo jedan veliki život. Stolipin, čovek koji je, verujući u Boga i držeći se predačkih zaveta monarhije želeo da Rusiji podari novu snagu za njen duhovno-politički preobražaj, pao je kao žrtva novovekovnog nihilizma oličenog u utopističkom projektu totalitarnog komunističkog „raja na zemlji”. NJegov grob koji je, od 1960. do 1990. godine ležao ispod asfalta neke od sovjetskih „ulica koje vode u srećnu budućnost”, obnovljen je, zahvaljujući angažovanju kijevo-pečerskog podvižnika oca Damjana i grupe kijevskih novinara i restauratora. Jednostavan, crni krst, ime i godine zemaljskog života.

RUSIJA U DOBA CARA NIKOLAJA

Za dvadeset godina vladavine cara Nikolaja Drugog Romanova, stanovništvo Rusije uvećalo se sa 125 na 175 miliona ljudi. Godine 1897. nacionalni dohodak bio je 1410 miliona zlatnih rubalja, a 1913. je bio 3417 miliona zlatnih rubalja. Zlatne rezerve su porasle sa 687 na 2300 miliona. Rod pšenice je 1890. godine iznosio 32 miliona tona, a 1913. godine 64 miliona. Proizvodnja bakra je porasla za 375 posto. Od 1914. do 1916. godine izgrađeno je 2130 kilometara pruge. Čak je i Lenjin morao da prizna da je Rusija s kraja HIH i početka HH veka imala najbržu stopu industrijskog razvoja u svetu.

Još za vreme carice Katarine Druge uveden je, prvi u svetu, zakon koji je zabranjivao noćni rad žena i dece. Godine 1912. uvedeno je obavezno socijalno osiguranje za radnike. Predsednik SAD Taft tom prilikom je izjavio: „Vaš imperator je uveo radničke zakone savršenije od onih kojima se u sadašnje vreme diče demokratske države”.

Stanje u obrazovanju takođe se poboljšavalo. Godine 1908. uveden je zakon o obaveznom osnovnom školovanju kojim je predviđeno da se nepismenost ukloni do 1928. godine. Do 1913. bilo je 130 hiljada škola, a budžet za školstvo je naredne godine, desetostruko uvećan, iznosio 400 miliona rubalja.

Prema podacima sovjetske statistike, objavljenim 1920. godine, 86% mladih od 16 do 20. godine znalo je da čita i piše. Sve je to pripremila carska Rusija. U knjizi Amerikanca Morisa Fridberga „Ruska klasika u sovjetskom omotu” piše da je 1913. Rusija po izdavaštvu druga u svetu, sa 34 hiljade naslova u 109 miliona primeraka godišnje.

Godine 1916, u rukama seljaka nalazilo se 88,1 milion hektara zemlje, u rukama plemstva 26,6 miliona hektara, a Crkva je bila vlasnik 250 hiljada hektara.

Agrarnom reformom koju je 1906. sproveo Stolipin, svaki seljak je mogao da izađe iz seoske opštine i da dobije zemlju u lično vlasništvo. Car Aleksandar Treći osnovao je Agrarnu banku koja je seljacima omogućavala da otkupljuju zemlju od plemića, dajući im zajmove na 50 godina, uz kamatu od 2%. Do Prvog svetskog rata, Sibir je naselilo 4,5 miliona seljaka. Zemlja u Sibiru bila je jeftina. Cene prevoza seljačkih porodica do Sibira bile su subvencionisane: porodica sa 640 kila tereta bivala je vožena po ceni od 24 rublje umesto zvanične, oko 230 rubalja. Seljaci su prevoženi u toplim i čistim vagonima; Staljin je „kulake” u logore slao u ledenim vagonima, kao stoku.

Od početka vladavine cara Nikolaja do 1910. bilo je podignuto 345 bolnica.

Edmon Teri, urednik francuskog časopisa „L’Economiste Europeen”, je u knjizi „Ekonomski preobražaj u Rusiji” napisao da, ako ekonomski razvoj evropskih naroda bude isti od 1912. do 1950. kakav je bio od 1900. do 1912, Rusija će biti najjača država Evrope. U to vreme, Pol Valeri je pisao: „Tri su čuda svetske istorije: antička Grčka, italijanska renesansa i Ruska Imperija”.

Kakav je bio odnos prema političkim kažnjenicima? Lenjin, u sibirskom progonstvu, ima kuću, policiji se javlja jednom sedmično, nosi lično naoružanje, dobija poštu i štampu. Lenjin, Staljin, Trocki, koji su robijali u doba carske Rusije, preživeli su tamnicu i izveli revoluciju. Lenjin, Staljin, Trocki i slični njima pobili su na milione nevinih. 

UMESTO ZAKLJUČKA 

Rusija je, kao i u doba Stolipina, opet na udaru Zapada koji želi da je spreči da bude velika sila i ima za cilj da je zauvek raskomada. (3) 

Ipak, to ne ide tako lako, i Putin je svim NATO fantazerima stavio do znanja da se u  takav razvoj događaja ne uzdaju. Uostalom, Vladimir Vladimirovič je naučio lekcije iz potresa koji su slomili carsku Rusiju 1917. godine, a zna i razloge zbog kojih je Zapad finansirao teroriste, maskirane u borce za socijalnu pravdu, i zna zbog čega NATO kancer i danas pušta svoje metastatičke pipke da bi razorio ruski narod i državu.

Zato će Putin, svim silama, kao nekad Stolipin, sprečavati velike unutrašnje potrese jer mu treba Velika Rusija.  U tome ga ruski narod podržava. 

UPUTNICE: 
    
1.    https://www.washingtonpost.com/world/2023/02/21/putin-speech-war-ukraine-nuclear/
2.    https://www.youtube.com/watch?v=XUajMY3Elow&ab_channel=HistoryClub
3.    https://rt.rs/opinion/slobodan-antonic-politikolog/20167-slobodan-antonic-rusija-pobeda/

Više tekstova Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda