Piše: Aleksandar Dugin

Prošlo je godinu dana od početka SVO. Ako je sve počelo kao Specijalna vojna  operacija, danas je očigledno da se Rusija našla u stanju punog i teškog  rata. Ne samo sa Ukrajinom – kao režimom, a ne kao narodom (otuda prvobitno postavljen zahtev za  političkom  denacifikacijom), već i sa „kolektivnim Zapadom“, odnosno, u stvari, sa NATO blokom (sa izuzetkom poseban položaj Turske i Mađarske, težeći očuvanju neutralnosti u sukobu – ostale zemlje NATO-a na ovaj ili onaj način učestvuju u ratu na strani Ukrajine).

Ova godina rata uništila je mnoge iluzije koje su imale sve strane u sukobu.

Gde je Zapad pogrešio?

Zapad, nadajući se efikasnosti lavine sankcija Rusiji i njenom skoro potpunom odsecanju od onog dela svetske ekonomije, politike, diplomatije, koji kontrolišu SAD i njihovi saveznici, nije postigao svoj  cilj. Ruska ekonomija  je opstala, nije bilo unutrašnjih protesta, Putinova pozicija ne samo da se nije poljuljala, već je samo  ojačala.  Prisiliti Rusiju da zaustavi vođenje neprijateljstava, napade na vojno-tehničku infrastrukturu Ukrajine ili da povuče odluke o pristupanju novih entiteta nije bilo ni približno uspešno. Nikakva pobuna oligarha, čija je imovina uhapšena na Zapadu, takođe se nije dogodila. Rusija je istrajala,  iako je Zapad ozbiljno verovao da  će pasti.

Od samog početka sukoba, Rusija je, shvatajući da se odnosi sa Zapadom urušavaju, jasno i kontrastno napravila nagli zaokret ka nezapadnim zemljama – pre svega Kini, Iranu, islamskim zemljama, kao i Indiji, Latinskoj Americi i Africi. izjavljujući svoju odlučnost da izgradi multipolarni  svet. Delimično, Rusija je, jačajući svoj suverenitet, to činila i ranije, ali sa oklevanjem, nedosledno, neprestano se vraćajući pokušajima integracije u globalni Zapad. Sada se ova iluzija potpuno raspršila, i Moskva jednostavno nema drugog izbora nego da se strmoglavo baci  u izgradnju multipolarnog svetskog poretka. Ovo je već dalo neke rezultate, ali evo nas na samom početku puta.

Planovi Rusije su se značajno promenili

Međutim, za samu Rusiju stvari nisu išle kako je planirano. Očigledno, plan je bio da se zada brz i smrtonosan udarac Ukrajini, da se opsadi Kijev i prisili režim Zelenskog na kapitulaciju, ne čekajući ukrajinski napad na Donbas, a zatim i na Krim, koji je Zapad pripremao pod krinkom formalnog sporazuma sa sporazumima iz Minska i uz aktivnu podršku globalističkih elita – Soroša, Nulandove, samog Bajdena i njegovog kabineta. Tada je trebalo da se na vlast dovede umereni političar (poput Medvedčuka) i počne obnavljanje odnosa sa Zapadom (kao posle ponovnog ujedinjenja sa Krimom). Istovremeno,  nisu planirane značajnije ekonomske, političke i društvene reforme. Sve je trebalo da ostane  po starom.

Međutim, sve je krenulo naopako. Posle prvih pravih uspeha dale su se na znanje izvesne pogrešne procene u strateškom planiranju cele operacije. Potpuno nevojničko raspoloženje vojske, elite i društva, koji nisu bili spremni na ozbiljnu konfrontaciju – ni sa ukrajinskim režimom, pa čak ni sa kolektivnim Zapadom, nije uticalo. Ofanziva je zastala, nailazeći na očajnički i besni otpor neprijatelja, koji je dobio neviđenu podršku vojne mašinerije NATO-a. Verovatno Kremlj nije uzeo u obzir ni psihološku spremnost ukrajinskih nacista da se bore do poslednjeg Ukrajinca, ni razmere zapadne vojne pomoći.

Osim toga, nismo uzeli u obzir efekte intenzivne 8-godišnje propagande, koja je iz dana u dan nasilno usađivala rusofobiju i krajnji histerični nacionalizam u celokupno ukrajinsko društvo. Ako su 2014. godine ogromna većina istočne Ukrajine (Novorosije) i polovina stanovništva Centralne Ukrajine bili pozitivno naklonjeni Rusiji, iako ne tako radikalno „za“ kao stanovnici Krima i Donbasa, onda se 2022. ovaj balans promenio – nivo mržnje prema Rusima je značajno povećan, a proruske simpatije su brutalno potisnute – često direktnom represijom, nasiljem, mučenjem i premlaćivanjem. U svakom slučaju, aktivni pristalice Moskve u Ukrajini postali su pasivni i zastrašeni, dok su oni koji su oklevali prešli na stranu ukrajinskog neonacizma, na sve moguće načine podstican od Zapada (iz čisto pragmatičnih i geopolitičkih razloga).

Samo godinu dana kasnije, Moskva je konačno shvatila da  ovo nije novi svetski svet, već punopravni rat.

Ukrajina je bila spremna

Ukrajina je više od drugih bila spremna na ruske akcije, o čemu je počela da govori od 2014. godine, kada Moskva nije imala ni daleke namere da širi sukob, a ponovno ujedinjenje sa Krimom izgledalo je sasvim dovoljno. Ako je kijevski režim bilo čemu iznenađen, to su upravo vojni neuspesi Rusije usledili nakon prvih uspeha. Ovo je značajno podiglo moral ukrajinskog društva, ionako prožetog pomamnom rusofobijom i uzvišenim nacionalizmom. Ukrajina je u nekom trenutku odlučila da se ozbiljno bori protiv Rusije do samog kraja. Kijev je, uzimajući u obzir grandioznu vojnu pomoć Zapada, verovao u mogućnost pobede, a za ukrajinsku psihologiju to je postalo veoma značajan faktor.

Jedina stvar koja je iznenadila kijevski režim bio je preventivni udar Moskve, spremnost za koji su mnogi smatrali blefom. Kijev je planirao da počne neprijateljstva u Donbasu čim bude spreman, budući da je siguran da Moskva neće prva napasti. Ali i da odbije verovatni udarac koji bi usledio u svakom slučaju (ovde niko nije gajio iluzije), kijevski režim se temeljno pripremio. Svih 8 godina se neprekidno radi na jačanju nekoliko linija odbrane u Donbasu, gde su se očekivali glavni sukobi. Instruktori NATO-a su pripremili dobro uigrane i borbeno spremne jedinice, zasićujući ih najnovijim tehničkim dostignućima. Zapad je bez stida pozdravio formiranje kaznenih neonacističkih formacija koje su se bavile direktnim masovnim terorom protiv civilnog stanovništva u Donbasu. Ukrajina je bila spremna za rat upravo zato što je i sama htela da ga započne svakog dana.

Moskva je, pak, sve držala u tajnosti do poslednjeg, što je društvo učinilo nespremnim za ono što je usledilo 24. februara 2022. godine.

Ispostavilo se da je liberalna elita Rusije talac Novog svetskog poretka

Ali najveće iznenađenje početka SVO bilo je za rusku  liberalnu prozapadnu elitu. Ova elita je bila na individualnom nivou i skoro institucionalno duboko integrisana u zapadni svet. Većina je svoju ušteđevinu (ponekad gigantsku) čuvala na Zapadu i aktivno učestvovala u transakcijama sa hartijama od vrednosti i u igri na berzama. SVO je zapravo stavio ovu elitu u opasnost od  potpune propasti. I u samoj Rusiji takva praksa poznata mnogima počela je da se doživljava kao  izdaja nacionalnih interesa. Stoga ruski liberali do poslednjeg trenutka nisu verovali da će NVO početi, a kada se to dogodilo, počeli su da broje dane kada će se završiti.

Pretvarajući se u dugotrajan rat sa neizvesnim ishodom, SVO je postao katastrofa za ceo ovaj liberalni segment vladajuće klase.

Do sada deo elite očajnički pokušava da zaustavi rat (i pod bilo kojim uslovima), ali ni Putin, ni masa, ni Kijev, pa čak ni Zapad, koji je primetio slabost Rusije koja je pomalo zaglibljena u sukobu, pristaće na ovo da ide do kraja u svojoj navodnoj destabilizaciji.

Pokolebljivi saveznici i ruska usamljenost

Mislim da su prijatelji Rusije bili delimično razočarani prvom godinom NVO. Verovatno su mnogi smatrali njen vojni potencijal toliko značajnim i otklonjenim da je sukob sa Ukrajinom trebalo relativno lako da se reši. Prelazak na multipolarni svet za mnoge je već izgledao nepovratan i prirodan, a problemi sa kojima se Rusija suočavala na tom putu vratili su sve na problematičniji  i krvaviji scenario.

Ispostavilo se da su liberalne elite Zapada spremne da se ozbiljno i očajnički bore za očuvanje svoje  jednopolarne hegemonije – sve do mogućnosti rata punog razmera uz direktno učešće NATO-a, pa čak i punopravnog nuklearnog sukoba. Kina, Indija, Turska, druge islamske zemlje, kao i države Afrike i Latinske Amerike jedva su bile spremne na takav zaokret. Jedno je približiti se mirnoj Rusiji, implicitno jačajući njen suverenitet i izgrađujući nezapadne (ali ne i antizapadne!) regionalne i međuregionalne strukture. Druga je stvar ući u  frontalni sukob sa Zapadom. Dakle, uz prećutnu podršku pristalica multipolarnosti (i pre svega prijateljske politike Kine, solidarnosti Irana i neutralnosti Indije i Turske), Rusija je ostala u ovom ratu sa Zapadom, zapravo, jedna.

Sve je to postalo očigledno godinu dana nakon početka Novog svetskog poretka.

Prva faza: Brzi početak pobede

Prva godina ovog rata imala je nekoliko faza. U svakom od njih se mnogo toga promenilo u Rusiji, u Ukrajini, u svetskoj zajednici.

Prva iznenadna faza ruskog uspeha, tokom koje su ruske trupe sa severa prošle Sumi, Černigov i stigle do Kijeva, dočekana je sa naletom besa na Zapadu. Rusija je dokazala ozbiljnost svojih namera u oslobađanju Donbasa i brzim bacanjem sa Krima uspostavila kontrolu nad još dve oblasti – Hersonom i Zaporožjem, kao i nad delom Harkovske oblasti. Teškom mukom je zauzet strateški važan grad DNR Mariupolj. Uopšte, Rusija je, kada je delovala munjevito i neočekivano, postigla ozbiljne uspehe na samom početku operacije. Međutim, ne znamo u potpunosti koje su greške napravljene u ovoj fazi, što je dovelo do kasnijih neuspeha. Ovo pitanje tek treba proučiti. Ali sigurno su napravljeni.

Generalno, ova faza je trajala prva dva meseca Novog svetskog poretka. Rusija je proširila svoje prisustvo, izborila se sa sankcijama i pritiscima bez presedana, učvrstila svoju poziciju u regionima, uspostavila CAA.

U prisustvu vidljivih i značajnih uspeha, Moskva je bila spremna za pregovore koji bi učvrstili vojna dostignuća sa političkim. Kijev takođe nije bio voljan da pregovara.

Druga faza: prirodni neuspeh pregovora

Ali onda je počela druga faza. Ovde su se dogodile vojno-strateške pogrešne procene u planiranju operacije, netačnost prognoza i neispunjenost očekivanja kako od reakcije lokalnog stanovništva, tako i u pogledu spremnosti jednog broja ukrajinskih oligarha da podrže Rusiju pod određenim uslovima potpuno osetio.

Ofanziva je zapela, a u nekim oblastima Rusija je bila prinuđena da se povuče sa svojih položaja. Vojni vrh je pokušao da postigne neke rezultate pregovorima u Istanbulu, ali to nije donelo nikakve rezultate.

Pregovori su izgubili smisao, pošto je Kijev smatrao da može  vojnim putem da reši sukob u svoju korist.

Od tog trenutka, Zapad je, pripremivši javno mnjenje sa besnom rusofobijom prve faze, počeo da snabdeva Ukrajinu svim oblicima ubojitih oružja u neviđenim razmerama. Situacija je počela malo po malo da se pogoršava.

Treća faza: zastoj

U leto 2022. situacija je počela da prelazi u ćorsokak, iako je Rusija u nekim oblastima imala uspeha. Do kraja maja zauzeli su Mariupolj.

Treća faza je trajala do avgusta. Tokom ovog perioda, kontradiktornost između shvatanja NMD-a kao brze i brze operacije koja je trebalo da pređe u političku fazu, i potrebe za izvođenjem vojnih operacija protiv dobro naoružanog neprijatelja, koji je dobio logističke, obaveštajne, tehnološke, komunikacija i politička podrška, u potpunosti se osetila na celom Zapadu. I to na prednjoj strani velike dužine. Moskva je i dalje pokušavala da nastavi sa prvobitnim scenarijem CVO, ne želeći da uznemirava društvo u celini i ne obraćajući se direktno narodu. To je izazvalo protivrečnost u raspoloženjima fronta i pozadine, dovelo do neslaganja u vojnoj komandi. Rusko rukovodstvo nije htelo da pusti rat u Rusiju, na svaki mogući način odlažući do tada sazreli imperativ delimične mobilizacije.

Tokom ovog perioda, Kijev i Zapad u celini prešli su na terorističku taktiku – ubijanje civila u samoj Rusiji, dizanje u vazduh Krimskog mosta, a zatim i gasovoda Severni tok.

Četvrta faza: Protivnapadi režima u Kijevu

Tako smo ušli u 4. fazu, koju je obeležila kontraofanziva Oružanih snaga Ukrajine u oblasti Harkova, koja je već na samom početku Novog svetskog rata delimično došla pod kontrolu Rusije. Ukrajinski napadi su se pojačali i na drugim sektorima fronta, a masovno snabdevanje HIMERS instalacijama i snabdevanje ukrajinskih trupa zatvorenim satelitskim komunikacionim sistemom Starlink, u kombinaciji sa nizom drugih vojno-tehničkih sredstava, stvaralo je ozbiljne probleme ruskoj vojsci, za koju u prvoj fazi nije bila spremna. Povlačenje u Harkovsku oblast, gubitak Kupjanska, pa čak i Krasnog Limana, grada na teritoriji DNR, bio je rezultat „polurata“ (prema tačnoj definiciji Vladlena Tatarskog). Učestali su i napadi na „stare“ teritorije – granatiranje Belgoroda i Kurske oblasti postalo je redovno. Neprijatelj je takođe gađao pojedinačne ciljeve dronovima u dubinama ruske teritorije.

Nije više bilo moguće istovremeno se boriti i ne boriti, odnosno držati društvo na distanci od onoga što se dešavalo na novim teritorijama.

U ovom trenutku, NVO se pretvorio u punopravni rat. Tačnije, ova ostvarena transformacija konačno je ozbiljno realizovana u ruskoj eliti.

Peta faza: odlučujući preokret

Nakon ovih neuspeha usledila je peta faza, koja je, iako sa velikim zakašnjenjem,  promenila tok stvari. Putin preduzima sledeće korake: objavu delimične mobilizacije, rekonstrukciju vojnog vrha, stvaranje Koordinacionog saveta za specijalnu operaciju, prelazak vojne industrije na pojačani režim, pooštravanje mera za remećenje državnog odbrambenog poretka, itd.

Vrhunac ove faze bilo je održavanje referenduma o pristupanju Rusiji četiri subjekta – DNR, LNR, Hersonska i Zaporoška oblast, Putinova odluka da ih primi u Rusiju i njegov uvodni govor 30. septembra ovim povodom, gde je za prvi put sa svom iskrenošću najavio konfrontaciju Rusije sa zapadnom  liberalnom hegemonom, o potpunoj i nepovratnoj  rešenosti da se izgradi multipolarni svet  i o početku akutne faze  rata civilizacija, gde je proglašena moderna civilizacija Zapada „satanski“. U svom kasnijem govoru na Valdaju, predsednik je još jednom potvrdio i razvio glavne teze.

I iako je nakon toga Rusija bila prinuđena da preda Herson, povlačeći se, napadi Oružanih snaga Ukrajine su zaustavljeni, odbrana kontrolisanih linija je ojačana i rat je ušao u novu fazu.

Kao sledeći korak u eskalaciji, počelo je redovno rušenje vojno-tehničke, a ponekad i energetske infrastrukture Ukrajine od strane Rusije raketnim i bombama.

Počelo je čišćenje društva iznutra: izdajice i saučesnici neprijatelja su napustili Rusiju, patriote su prestale da budu marginalna grupa, njihove pozicije nesebične odanosti otadžbini postale su – barem spolja – etički mejnstrim. Ako su ranije liberali sistemski prozivali svakoga ko je na neki način pokazao svoje levičarske ili konzervativne stavove, kritičan prema liberalima, Zapadu itd., sada je, naprotiv, svaki nosilac liberalnih osećanja automatski bio osumnjičen da je makar strani agent, a čak i izdajnik, saboter i saučesnik terorista. Zabranjeni su javni koncerti i nastupi otvorenih protivnika NVO-a. Rusija je započela put ka svom ideološkom preobražaju.

Šesta faza: ponovo ravnoteža

Postepeno se front stabilizovao i ponovo je nastao novi zastoj. Sada niko od protivnika ne može da promeni tok stvari. Rusija je ojačana mobilisanom rezervom. Moskva je podržala dobrovoljce, a posebno Vagnerov PMC, koji je uspeo da postigne značajan uspeh u preokretu ratnih dejstava na lokalnim poprištima rata. Preduzete su mnoge neophodne mere za snabdevanje vojske i snabdevanje potrebnom opremom. Dobrovoljački pokret je u punom jeku.

Rat je ušao u rusko društvo.

Ova 6. faza je nastavljena do danas. Karakteriše ga relativna ravnoteža snaga. Obe strane u takvoj državi ne mogu postići odlučujuće i prelomne uspehe. Ali Moskva, Kijev i Vašington su spremni da nastave konfrontaciju koliko god bude potrebno.

Drugim rečima, pitanje koliko brzo će se okončati sukob u Ukrajini izgubilo je smisao i aktuelnost. Tek sada smo istinski ušli u rat, shvatili smo tu činjenicu. To je neka vrsta biti u ratu. Težak, tragičan i bolan život, od kojeg se rusko društvo odavno odvikavalo, a veći deo rata nije znalo.

Upotreba nuklearnog oružja: poslednji argument

Ozbiljnost konfrontacije Rusije sa Zapadom ponovo je pokrenula pitanje verovatnoće da ovaj sukob eskalira  u nuklearni. O upotrebi taktičkog nuklearnog oružja (TNV) i strateškog nuklearnog oružja (SNF) počelo se razgovarati na svim nivoima – od vlada do medija. Pošto se već radilo o punopravnom ratu između Rusije i Zapada, takva perspektiva je prestala da bude čisto teorijska i postala je argument koji sve češće pominju različite strane u sukobu.

U vezi s tim treba dati nekoliko napomena.

Uprkos činjenici da je pitanje stvarnog stanja u nuklearnoj tehnologiji duboko poverljivo, i niko ne može biti potpuno siguran kako stvari zaista stoje u ovoj oblasti, veruje se (a svakako ne bez razloga) da ruski nuklearni potencijal, kao i sredstva njegove primene uz pomoć projektila, podmornica i drugih metoda,  dovoljna je za uništenje Sjedinjenih Država i zemalja NATO-a. U ovom trenutku, NATO nema dovoljno sredstava da se obezbedi od potencijalnog ruskog nuklearnog udara. Stoga, u slučaju nužde, Rusija ima mogućnost u kritičnoj situaciji da pribegne ovom – poslednjem – argumentu.

Putin je sasvim jasno stavio do znanja šta pod ovim misli: u stvari,  ako Rusiji preti direktan vojni poraz od NATO zemalja i njihovih saveznika, okupacija i gubitak suvereniteta, Rusija može da upotrebi nuklearno oružje. 

Nuklearni suverenitet

Istovremeno, Rusija nema sisteme PVO koji bi je pouzdano zaštitili od američkog nuklearnog udara. Shodno tome, početak nuklearnog sukoba punih razmera,  ko god prvi udari, gotovo sigurno će postati nuklearna apokalipsa i uništenje čovečanstva, a možda i cele planete u celini. Nuklearno oružje – posebno uzimajući u obzir strateško nuklearno oružje – ne može efikasno koristiti  samo jedna od strana. Drugi će odgovoriti, i ovo će biti dovoljno da čovečanstvo izgori u nuklearnom požaru. Očigledno, sama činjenica posedovanja nuklearnog oružja znači da ga u kritičnoj situaciji mogu upotrebiti  suvereni  vladari – odnosno najviše sile u SAD i Rusiji. Teško da je neko drugi sposoban za takvu  globalnu odluku o samoubistvu. Ovo je smisao  nuklearnog suvereniteta. Putin je sasvim iskreno govorio o uslovima za upotrebu nuklearnog oružja. Naravno, Vašington ima svoje stavove o ovom problemu, ali je očigledno da će na hipotetički udar Rusije i on biti prinuđen da odgovori simetrično.

Može li doći do ovoga? Mislim da.

Nuklearne crvene linije

Ako upotreba NV-a gotovo sigurno znači kraj čovečanstva, onda će se koristiti samo ako  se pređu crvene linije. Ovog puta veoma ozbiljno. Prve crvene linije koje je Rusija identifikovala pre početka Novog svetskog poretka Zapad je ignorisao, jer je bio siguran da Putin blefira. Zapad je u ovo ubeđivala ruska liberalna elita, koja je odbijala da veruje da Putin misli ozbiljno. Ali sa ovim namerama treba postupati veoma pažljivo.

Dakle, za Moskvu su crvene linije, čije bi prelaženje bilo bremenito izbijanjem nuklearnog rata, sasvim jasne. I zvuče ovako:  kritičan poraz u ratu u Ukrajini sa direktnim i intenzivnim uključivanjem Sjedinjenih Država i zemalja NATO-a u sukob. Stajali smo na pragu toga u četvrtoj fazi NMD-a, kada su, zapravo, svi počeli da pričaju o taktičkom nuklearnom oružju i strateškom nuklearnom oružju. Samo su neki  uspesi  ruske vojske, oslanjajući se na konvencionalna sredstva naoružanja i ratovanja, donekle smirili situaciju. Ali, naravno, nuklearna pretnja nije u potpunosti ukinuta. Za Rusiju će pitanje nuklearne konfrontacije biti skinuto sa dnevnog reda  tek nakon što ostvari pobedu. U čemu se sastoji „Pobeda“, pričaćemo malo kasnije.

SAD i Zapad nemaju razloga da koriste nuklearno oružje

Za SAD i NATO, u situaciji u kojoj se nalaze, uopšte nema motivacije da koriste nuklearno oružje, čak ni u dogledno vreme. Ona bi bila korišćena samo kao odgovor na nuklearni napad Rusije, koji se, bez fundamentalnih razloga (odnosno, bez ozbiljne – čak i fatalne – pretnje vojnim porazom) neće dogoditi. Čak i ako zamislite da će Rusija uspostaviti kontrolu nad celom Ukrajinom, a to nikako neće približiti Sjedinjene Države  njihovim  crvenim linijama.

U izvesnom smislu, SAD su već postigle velike rezultate u konfrontaciji sa Rusijom – poremetile su miran i nesmetan prelazak na multipolarnost, odsekle Rusiju od zapadnog sveta, osudile je na delimičnu izolaciju, pokazale izvesnu slabost Rusije u vojno-tehničkoj sferi, uvela ozbiljne sankcije, doprinela pogoršanju imidža Rusije među onima koji su bili njen stvarni ili potencijalni saveznik, ažurirala svoj vojno-tehnički arsenal, testirala nove tehnologije u realnim uslovima. Ako se Rusija može dokrajčiti drugim sredstvima, kolektivni Zapad će to učiniti sa velikim zadovoljstvom. Na bilo koji drugi način  osim nuklearnog. Drugim rečima, pozicija Zapada je takva da nema motiva da prvi upotrebi nuklearno oružje protiv Rusije, čak ni na duži rok. Ali Rusija jeste. Ali sve zavisi od Zapada. Ako Rusija ne bude zavedena u ćorsokak, to se lako može izbeći. Rusija će ići na uništenje čovečanstva samo ako sama Rusija bude dovedena na ivicu uništenja. 

Kijev osuđen na propast

I konačno, Kijev. Kijev je u veoma teškoj situaciji. Zelenski se već jednom, nakon pada ukrajinske rakete na poljsku teritoriju, obratio svojim zapadnim partnerima i pokroviteljima sa zahtevom da izvrši nuklearni udar na Rusiju. Koja je bila njegova ideja?

Činjenica je da  je Ukrajina u ovom ratu osuđena na propast  sa svih tačaka gledišta. Rusija ne može da izgubi, jer je njena crvena linija njen poraz. Tada će svi izgubiti.

Kolektivni Zapad, čak i ako nešto izgubi, već je mnogo dobio, a Rusija ne predstavlja kritičnu pretnju evropskim zemljama NATO-a, a da ne govorimo o samim Sjedinjenim Državama. Sve što se o ovome priča je čista propaganda.

Ali Ukrajina, u takvoj situaciji, u kojoj se našla nekoliko puta u svojoj istoriji, između kamena i nakovnja, između Imperije (bele ili crvene) i Zapada, osuđena je na  propast. Rusi neće činiti nikakve ustupke posle svega što se desilo, i ostaće do Pobede. Pobeda Moskve značiće potpuni poraz prozapadnog nacističkog režima u Kijevu. A kao nacionalna suverena država, Ukrajina neće postojati ni u najopštijoj aproksimaciji.

Upravo u ovoj situaciji Zelenski, delimično imitirajući Putina, izjavljuje da je spreman da pritisne nuklearno dugme. Pošto Ukrajine neće biti, onda se čovečanstvo mora uništiti. U principu, to se može razumeti, sasvim je u logici terorističkog razmišljanja. Jedino što  Zelenski nema nuklearno dugme. Jer on nema suverenitet. A tražiti od SAD i NATO-a da izvrše globalno samoubistvo u ime održanja nezavisnosti (što nije ništa drugo do fikcija) je u najmanju ruku naivno. Oružje – da, novac – da, medijska podrška – da, naravno, politička podrška – da, koliko hoćete. Šta je sa nuklearnim?

Odgovor je previše očigledan da bi se mogao dati. Koliko ozbiljno se može verovati da će Vašington, ma koliko fanatični bili pristalice globalizma, unipolarnosti i očuvanja hegemonije po svaku cenu, koji danas vladaju, ići na uništenje čovečanstva zarad „Slava herojima“! Čak i izgubivši celu Ukrajinu, Zapad ne gubi mnogo. A nacistički režim u Kijevu i njegovi snovi o svetskoj veličini će se, naravno, srušiti.

Drugim rečima, crvene linije Kijeva ne treba shvatati ozbiljno. Iako se Zelenski ponaša kao pravi terorista. Uzeo je celu zemlju za taoce i preti da uništi čitavo čovečanstvo.

Kraj rata: ciljevi Rusije

Posle godinu dana rata u Ukrajini, sasvim je očigledno da Rusija u tome ne može da izgubi.  To je  egzistencijalni  izazov:  biti ili ne biti  zemlja, država, narod? Ovde se ne radi o sticanju spornih teritorija ili balansiranju bezbednosti. Tako je bilo pre godinu dana. Sada je sve mnogo oštrije. Rusija ne može da izgubi, a prelazak ove crvene linije vraća nas na temu nuklearne apokalipse. I svima bi trebalo da bude jasno po ovom pitanju: ovo nije  samo Putinova odluka, već logika čitavog istorijskog puta Rusije, koja se u svim fazama borila protiv padanja u zavisnost od Zapada  – bilo da se radi o Tevtonskom redu, katoličkoj Poljskoj, buržoaskom Napoleonu, rasističkom Hitleru ili modernim globalistima. Rusija će biti slobodna ili je neće biti.

Mala pobeda: oslobođenje novih teritorija

Sada ostaje da razmotrimo šta je Pobeda? Ovde postoje tri opcije.

Minimalna skala Pobede za Rusiju bi, pod određenim okolnostima, mogla da bude  stavljanje pod kontrolu svih teritorija 4 nova subjekta Ruske Federacije – DNR, LNR, Hersonske i Zaporoške oblasti. Paralelno sa tim, razoružanje Ukrajine i pune garancije njenog neutralnog statusa u doglednoj budućnosti. Istovremeno, Kijev mora da prizna stvarno stanje stvari i da se sa njim saglasi. Tu može da počne mirovni proces.

Međutim, takav scenario je malo verovatan. Relativni uspesi kijevskog režima u oblasti Harkova dali su ukrajinskim nacionalistima nadu u mogućnost pobede nad Rusijom. Žestoki otpor u Donbasu pokazuje njihovu nameru da stoje do kraja, preokrenu tok kompanije i ponovo krenu u kontraofanzivu – na sve nove subjekte, uključujući i Krim. I apsolutno je neverovatno da bi sadašnje vlasti u Kijevu pristale na takvo fiksiranje statusa kvo.

Za Zapad bi to, međutim, bilo najbolje rešenje, jer bi prekid u vođenju neprijateljstava mogao da se iskoristi kao sporazumi iz Minska za dalju militarizaciju Ukrajine. Sama Ukrajina – čak i bez ovih oblasti – ostaje ogromna teritorija, a pitanje neutralnog statusa bi se moglo pobrkati dvosmislenim jezikom.

Moskva sve ovo razume, Vašington je nešto gori. I ne želi da razume sadašnje rukovodstvo Kijeva.

Srednja pobeda: oslobođenje Novorosije

Prosečna verzija Pobede za Rusiju bi se sastojala u oslobađanju  cele teritorije istorijske Novorosije, koji obuhvata Krim, 4 nova podanika Rusije i još tri regiona – Harkovsku, Odesku i Nikolajevsku (sa delovima Krivog Roga, Dnjepra i Poltave). Time bi bila završena logična podela Ukrajine na Istok i Zapad, koji imaju drugačiju istoriju, drugačiji identitet i drugačiju geopolitičku orijentaciju. Takva odluka bi bila prihvatljiva za Rusiju i, naravno, doživljavala bi se kao prava pobeda, dovršavanjem započetog, a potom prekinutog 2014. godine. Generalno, to bi odgovaralo Zapadu, za čije bi strateške planove gubitak luke Odesa bio najosetljiviji. Ali to nije toliko važno, zbog prisustva drugih crnomorskih luka – Rumunije, Bugarske i Turske, tri zemlje NATO-a (ne potencijalne, već stvarne članice Alijanse).

Jasno je da je takav scenario kategorički neprihvatljiv za Kijev, iako ovde treba napraviti rezervu. To je kategorički neprihvatljivo za  sadašnji  režim i pod  sadašnjim vojno-strateški raspored. Ukoliko dođe do potpunog uspešnog oslobađanja 4 nova subjekta Federacije i naknadnog povlačenja ruskih trupa na granice tri nova regiona, i ukrajinske vojske, i psihičkog stanja stanovništva, i ekonomskog potencijala, i sam politički režim Zelenskog biće u potpuno drugačijem – potpuno poraženom – stanju. Infrastruktura privrede će se i dalje uništavati ruskim udarima, a porazi na frontovima dovešće društvo, već iscrpljeno i od krvi isušeno ratom, u potpuno malodušje. Moguće je da će u Kijevu biti drugačija vlada, a ne može se isključiti ni da će se vlast promeniti i u Vašingtonu, gde će svaki realan vladar svakako smanjiti skalu podrške Ukrajini, jednostavno trezvenim proračunavanjem nacionalnih interesa SAD bez fanatične vere u globalizaciju. Tramp je živi primer.

U situaciji prosečne Pobede, odnosno potpunog oslobođenja Novorosije, bilo bi izuzetno korisno da Kijev i Zapad pređu na mirovne sporazume kako bi sačuvali barem ostatak Ukrajine. Bilo bi moguće uspostaviti novu državu, koja ne bi imala sadašnja ograničenja i obaveze, a mogla bi postati – postepeno – uporište za opkoljavanje Rusije. Da bi Zapad spasio barem ostatak Ukrajine, projekat Novorosije bi bio sasvim prihvatljiv i dugoročno bi za nju bio korisniji, uključujući i konfrontaciju sa suverenom Rusijom.

Velika pobeda: oslobođenje Ukrajine

I konačno, potpuna Pobeda Rusije bila bi  oslobađanje cele teritorije Ukrajine od kontrole prozapadnog nacističkog režima i obnavljanje istorijskog jedinstva kako države istočnih Slovena tako i velike evroazijske sile. Multipolarnost bi bila nepovratno odobrena, a mi bismo preokrenuli istoriju čovečanstva. Osim toga, samo takva Pobeda bi omogućila da se u potpunosti realizuju na samom početku postavljeni ciljevi – denacifikacija i demilitarizacija, jer se to ne može postići bez potpune kontrole nad militarizovanom i nacifikovanom teritorijom.

Atlantista geopolitičar Zbignjev Bžežinski je sasvim ispravno napisao: „Bez Ukrajine Rusija ne može postati Imperija. On je u pravu. Ali ovu formulu možemo pročitati i na evroazijskom: „A sa Ukrajinom, Rusija će postati Imperija, odnosno suvereni pol multipolarnog sveta, samo će postati“.

Ali i sa ovom opcijom Zapad ne bi pretrpeo kritičnu štetu u vojno-strateškom i, još više, u ekonomskom smislu. Rusija bi ostala odsečena od Zapada, demonizovana u očima mnogih zemalja. NJen uticaj na Evropu sveo se na nulu ili čak na minus. Atlantska zajednica bi bila konsolidovanija nego ikada pred tako opasnim neprijateljem. A Rusija, isključena iz kolektivnog Zapada, otuđena od tehnologija i novih mreža, dobila bi značajno, ne sasvim lojalno, ako ne i neprijateljsko stanovništvo, čija bi integracija u jedinstveni prostor zahtevala neverovatne izuzetne napore od zemlje već iscrpljene ratom.

Da, i sama Ukrajina nije bila pod okupacijom, već kao deo jedinstvenog naroda bez ikakvih zadiranja na nacionalnoj osnovi i sa otvorenom perspektivom za zauzimanje položaja i slobodno kretanje širom Rusije. Po želji, ovo bi se moglo smatrati pripajanjem Rusije Ukrajini, a drevna prestonica ruske države Kijev bi opet bila u centru ruskog sveta, a ne na njegovoj  periferiji.

Naravno, u ovom slučaju, mir bi došao sam od sebe i ne bi imalo smisla sa bilo kim pregovarati o njegovim uslovima.

Promena ruske formule

Poslednja stvar koju treba uzeti u obzir prilikom analize prve godine SBO. Ovog puta govorimo o teorijskoj proceni transformacija koje je izazvao rat u Ukrajini u prostoru međunarodnih odnosa.

Ovde imamo sledeću sliku. Administracija Klintona, neokonzervatista Buša mlađeg i Obame, kao i Bajdenova administracija, čvrsto je na pozicijama  liberalizma u spoljnim odnosima. Oni vide svet kao globalan i kojim vlada svetska vlada nad glavama svih nacionalnih država. Čak i same SAD u njihovim očima nisu ništa drugo do privremeno oruđe  u rukama kosmopolitske svetske elite. Otuda nesklonost, pa čak i mržnja demokrata i globalista prema bilo kom obliku američkog patriotizma i prema najtradicionalnijem američkom identitetu.

Za liberaliste u MO, svaka nacionalna država je  prepreka  svetskoj vladi, a jaka suverena nacionalna država koja otvoreno izaziva liberalnu elitu je  pravi neprijatelj koji mora biti uništen.

Nakon pada SSSR-a, svet je prestao da bude bipolaran i postao unipolaran, a globalistička elita, pristalice liberalizma u Podmoskovlju, preuzela je poluge ljudske kontrole.

Poražena raskomadana Rusija 90-ih, kao ostatak drugog pola, pod Jeljcinom je prihvatila pravila igre i saglasila se sa logikom liberala u Podmoskovlju. Moskvi je preostalo samo da se integriše u zapadni svet, odvoji se od suvereniteta i počne da igra po njegovim pravilima. Cilj je bio da se dobije bar neki status u budućoj Svetskoj vladi, a nova oligarhijska elita je činila sve da se po svaku cenu – pa i na individualnoj osnovi – uklopi u zapadni svet.

Sve visokoškolske ustanove i univerziteti Rusije od tog vremena po pitanju međunarodnih odnosa stali su na stranu  liberalizma. Zaboravili su na realizam (čak i da su ga znali), poistovećujući ga sa „nacionalizmom“, a reč „suverenitet“ se uopšte nije izgovarala.

Sve se promenilo u realnoj politici (ali ne i u obrazovanju) dolaskom Putina. Putin je od početka bio uporni  realista  u međunarodnim odnosima i nepokolebljiv pristalica  suvereniteta. Istovremeno, u potpunosti je delio univerzalnost zapadnih vrednosti, nedostatak alternative tržištu i demokratiji, a društveni i naučno-tehnološki napredak Zapada smatrao je jedinim putem za razvoj  civilizacije. Jedino na čemu je insistirao bio je  suverenitet. Otuda i mit o njegovom uticaju na Trampa. Ono što je Putina i Trampa zbližilo je realizam. U svim ostalim aspektima oni su prilično različiti. Putinov realizam nije protiv Zapada, on je  protiv liberalizma u međunarodnim odnosima, protiv Svetske vlade. Takav je i američki realizam, i kineski, i evropski, i svaki drugi.

Ali unipolarnost koja se razvila od ranih 1990-ih okrenula je glave liberalima u međunarodnim odnosima. Smatrali su da je došao istorijski trenutak, završila se istorija kao konfrontacija ideoloških paradigmi (Fukujamina teza) i došlo je vreme da se sa novom snagom započne proces ujedinjenja čovečanstva pod vođstvom Svetske vlade. Ali za to je bilo neophodno  ukinuti preostali suverenitet.

Takva linija bila je u oštroj suprotnosti sa Putinovim realizmom. Ipak, Putin je pokušao da balansira na ivici i po svaku cenu održi odnose sa Zapadom. To je bilo dovoljno lako uraditi sa realistom Trampom, koji je razumeo Putinovu volju za suverenitetom, ali je postalo potpuno nemoguće dolaskom Bajdena u Belu kuću. Dakle,  Putin je, kao realista, došao do granice mogućeg kompromisa. Kolektivni Zapad, pod vođstvom liberala u Podmoskovlju, vršio je sve oštriji pritisak na Rusiju tako da je ona konačno počela da razbija svoj suverenitet, a ne da ga jača.

Kulminacija ovog sukoba bio je početak Novog svetskog rata. Globalisti su aktivno podržavali militarizaciju i nacifikaciju Ukrajine. Putin se pobunio protiv toga, jer je shvatio da se kolektivni Zapad sprema za simetričnu kampanju – da „demilitarizuje” i „denacifikuje” samu Rusiju. Liberali su zatvarali oči pred brzim procvatom rusofobičnog neonacizma u samoj Ukrajini, i štaviše, aktivno su doprineli tome, doprinoseći koliko je to moguće njenoj militarizaciji, dok je sama Rusija optužena za potpuno isto – za „militarizam “ i „nacizam”, pokušavajući na sve moguće načine da izjednače Putina sa Hitlerom.

Putin je započeo NVO kao  realista. Ne više. Ali godinu dana kasnije situacija se promenila. Postalo je jasno da je Rusija u ratu sa modernom zapadnom liberalnom civilizacijom  u celini, sa globalizmom i vrednostima koje Zapad nameće svima ostalima. Ovaj zaokret u ruskom shvatanju svetske situacije je možda  najvažniji rezultat čitavog NVO-a.

Iz odbrane suvereniteta rat je prerastao u sukob civilizacija.  I od sada Rusija ne samo da insistira na nezavisnom upravljanju, deleći zapadne stavove, kriterijume, norme, pravila i vrednosti, već deluje kao nezavisna  civilizacija   – sa svojim stavovima, kriterijumima, normama, pravilima i vrednostima. Rusija više uopšte nije Zapad. Ne evropska država, već evroazijska pravoslavna civilizacija. To je Putin proglasio u svom govoru 30. septembra povodom prijema 4 nova subjekta u sastav Ruske Federacije, zatim u govoru na Valdaju i mnogo puta ponovio u svojim drugim govorima. I konačno, Putin je Ukazom 809 odobrio osnove državne politike zaštite ruskih tradicionalnih vrednosti, čiji se skup ne samo značajno razlikuje od liberalizma, već mu je u nekim tačkama i direktno suprotan.

Rusija je promenila svoju paradigmu sa realizma na Teoriju multipolarnog sveta, direktno je odbacila liberalizam u svim njegovim oblicima i direktno osporila modernu zapadnu civilizaciju – otvoreno joj uskraćujući  pravo na univerzalnost. Putin više ne veruje Zapadu.  I naziva modernu zapadnu civilizaciju „satanskom“. Ovo se lako može prepoznati kao direktno pozivanje na pravoslavnu eshatologiju i teologiju, kao i kao nagoveštaj konfrontacije između kapitalističkog i socijalističkog sistema Staljinove ere. Danas, međutim, Rusija nije socijalistička država. Ali to je rezultat poraza koji je SSSR doživeo početkom 1990-ih, dok su se Rusija i druge postsovjetske zemlje našle u poziciji ideoloških i ekonomskih kolonija globalnog Zapada.

Celokupna Putinova vladavina do 24. februara 2022. bila je priprema za ovaj odlučujući trenutak. Ali ranije je to ostalo u granicama realizma. Odnosno,  zapadni put razvoja + suverenitet. Sada, posle godinu dana najtežih iskušenja i strašnih žrtava koje je Rusija podnela, formula se promenila:  suverenitet + civilizacijski identitet, ruski način.

Izvor: Katehon