Piše: Zoran Milivojević
Prvu godišnjicu rata u Ukrajini obeležava njegov brutalni nastavak bez izgleda da se stvari u dogledno vreme pomere prema drugim opcijama. Uostalom kada jednom velika sila upotrebi konkretnu vojnu moć onda to neizostavno postaje globalna briga i izazov.
To uverljivo dokazuje stanje na terenu, ali i činjenica da su ratni ciljevi glavnih učesnika Rusije i SAD davno prešli granice Ukrajine tako da njihova realizacija u globalnom kontekstu dobija na zamahu, a bitka za dominaciju u novom svetskom poretku koji se ovim ratom oblikuje, postaje strateški cilj svake od strana. Tačnije SAD na čelu transatlantske zajednice nastoje da očuvaju globalnu suprematiju na svojoj liberalno-demokratskoj doktrini dok Rusija uz prećutno „razumevanje” određenog dela sveta (Kina, Afrika, Zaliv, Latinska Amerika, dobar deo Azije) želi to da ospori osloncem na već postojeću multipolarnost kao budućeg temelja novih savremenih međunarodnih odnosa.
Šta ide u prilog ovakvoj oceni? Najpre odlučnost da se pobedi u ratu. Otuda apsolutna političko-ekonomska dominacija i dalje jačanje vojnog faktora u biti suprotstavljenih strana. Ratna mašinerija i njena upotreba konstantno rastu tako što se obe strane naglašeno orijentišu na jačanje ratnih resursa i politika, kako u materijalnom (oružje, municija, oprema, itd.), tako i razvojno-strateškom pogledu kroz jačanje ratnih elemenata privrede i vojnoindustrijskih kompleksa čemu se priklonila i EU. To uostalom dokazuje i dominirajuća pozicija NATO-a u transatlantskoj zajednici, kao glavnog integrativnog i strateško-politički operativnog faktora.
Nadalje činjenica o ruskoj vitalnosti koja se manifestovala otporom prema sankcijama na globalnom planu tako da se njeni efekti nisu u željenoj meri ostvarili. Naime, sankcioni krug na spoljnom planu u globalnom smislu se nije širio. Osnovno prvobitno jezgro sa SAD, Kanadom, Velikom Britanijom, EU, Japanom, J. Korejom i Australijom se u godini rata nije širilo. Važan deo sveta izvan ovog jezgra je ostao bliži raspletu i novom poretku koji bi karakterisala multipolarnost i nije u tom kontekstu poštovao sankcione norme i zahteve. U tom smislu su i posledice izolacije Rusije bile manje efektne, posebno imajući u vidu i činjenicu da je vlast sa predsednikom Putinom na čelu ostala stabilna.
Najzad veoma važno ne i jedino, rat je ojačao odnose na relaciji Moskva–Peking i time podigao na viši nivo koheziju ovog rivalskog tandema i njegovih sledbenika prema Zapadu. To jasno potvrđuje izjava od pre mesec-dva generalnog sekretara NATO-a gospodina Stoltenberga, data u vezi sa ratom u Ukrajini, koja je u suštini i potvrda stava zapadne alijanse da „Rusija i Kina ugrožavaju svetski poredak koji je uspostavio Zapad”. NJegova nedavna poseta Japanu i Južnoj Koreji sa porukama i pozivima pacifičkim i azijskim zemljama da se priključe zapadnoj alijansi u sukobu sa Rusijom i Kinom najbolje odslikava strateške dileme i probleme zapada oko budućeg odvijanja, efekata i mogućeg raspleta ukrajinskog rata sa globalnim značenjem. Dodatni problem su aktuelno stanje na frontu i sposobnost same Ukrajine da izdrži na vojnom (ljudstvo, resursi i dr.) i unutrašnjopolitičkom planu, nezavisno od dotura oružja i novca sa zapada.
Našem regionu, sa Srbijom u centru, sa ratom u Ukrajini značajno je porasla cena. NJegovim izvesnim produženjem i produbljenjem rivaliteta velikih ta cena dodatno raste zajedno sa nervozom oko ostvarivanja strateških ciljeva obe strane. Vašington, kojem na kraju ipak sledi rasprava sa Moskvom, želi da region, rešavanjem zaostalih pitanja i potpunim obuhvatom, izuzme iz toga. Tako treba gledati na novu dinamiku oko KiM, pritiske oko odnosa sa Rusijom (i Kinom), rokove (ova godina) i vezivanja za aktuelne administracije u SAD i EU kojima iduće godine ističu mandati. Nije slučajno što je i ruska strana poslednjih dana naglo podigla dinamiku delovanja. U takvim okolnostima i cena srpskog stava sa dominantnim državnim, nacionalnim interesom i nezavisnim principijelnim postavljanjem, a sa odlučnošću da se to brani, takođe raste. Nema sumnje da pretnje, pritisci i pokušaji nametanja rešenja samo jačaju takav srpski stav i odlučnost da se on dodatno brani. Na njega, dakle treba računati bez obzira na sve izazove nastavka rata, nervozu i ciljeve velikih.
Izvor: Politika
