Piše direktor, Vladimir Prebiračević, Srpsko-ruskog centra “Majak”
Prva godina specijalne vojne operacije ruske vojske u Ukrajini je prošla. Posle ovih godinu dana vidimo u kom pravcu ide ne samo operacija ruske vojske nego u kom pravcu se kreće ceo svet jer je sve uzročno posledično krenulo baš pre godinu dana nekim svojim tempom.
Rusija je pre godinu dana definitivno raskrstila sa poverenjem u kolektivni zapad i mogućnost postojanja partnerskog odnosa koji bi bio koliko toliko ravnopravan. Kolektivni zapad pod vođstvom SAD-a a plaštom NATO-a kao dominantnog faktora ne trpi ravnopravnost kao ni bilo kakvo protivljenje, razmišljanje ili svojeglavost. Ne trpi ničiju slobodu kao ni nezavisnost. Jedino im odgovara bezpogovorno podčinjavanje jer američka interesna zona je čitava planeta i niko nema prava u svojoj sopstvenoj zemlji veća od njih.
Mnogima se to nimalo ne sviđa ali se nisu odvažili na neki drastičniji i nagli korak protiv. Rusija je ta koja je iz zaštite svojih egzistencijalnih interesa krenula u ovaj geopolitički cunami koji je za samo godinu dana stavio van snage mnoge međudržavne sporazume koji su se pregovarali i dogovarali decenijama ali sve sa notom da Rusija nešto treba i mora dok zapad može kako hoće.
Paralelno sa raznim sporazumima, protokolima i dekleracijama padaju u vodu i neke krucijalne stvari koje se tiču kolektivne bezbednosti, svetske trgovine kao i globalnog platnog prometa sa posebnim naglaskom na dedolarizaciju koja je nepovratno započela. Dedolarizacija je jedan od najvažnijih procesa koji su počeli da se odvijaju u svetskoj trgovini tako da će vremenom sve manje prostora ostajati SAD-u da besomučnim štampanjem dolara pokriva svoje ogromne deficite i ne zajažljivu želju za globalnom moći koju nasilnički manifestuju ceo dvadeseti i ceo kvartal 21. veka.
Mnogi NATO dušebrižnici pokušavaju da stvore narativ da se ruska vojska obrukala, da za godinu dana nije postigla ništa od zacrtanih ciljeva, kako ih je ukrajinska vojska pobedila gde god je stigla, kako je ceo svet protiv Rusije i kako je Rusija izolovana i da će njenim liderima suditi posle neminovnog poraza koji tako hrabro najavljuju sa raznih govornica i medija koje strogo kontrolišu.
Realnost je malo drugačija ali im ta realnost nikako ne odgovara da se čuje i razume na zapadu gde se stanovništvu uopšte ne sviđa situacija da su im rate kredita poskupele, da im je inflacija veća nego što je ikada bila od Drugog svetskog rata te da im visi pretnja ratom iznad glave iako nemaju ništa sa situacijom u Ukrajini nit ih realno briga.
Ukrajina je za ovih godinu dana bespovratno ostala bez četiri oblasti: Lugansk, Donjeck, Herson i Zaporožjekoje su u sastavu Ruske Federacije a koje će se i teritorijalno kompletirati u bliskom vremenu u sastavu Ruske Federacije kako to taktički uslovi na terenu budu dozvoljavali. Ukrajinska vojska ali i kompletna država su devastirani a pri tom su se za ovih godinu dana toliko zadužili da neće moći da vrate ta sredstva za narednih 50 godina a rat još nije gotov. Zamislite da su SAD i Evropa uložili trećinu tih sredstava u ukrajinsku privredu kako bi za celu istočnu Evropu to imalo pozitivnih efekata i kako nikome ne bi padalo na pamet da se bavi progonima rusko jezičnog stanovništva sa istoka Ukrajine. Sve bi bilo kao iz bajke ali zato što to i jeste jedna nerealna bajka. Realnost je rat, korupcija, uništenje, zaduženje, ropstvo, genocid, zločini, masakri i sve nesreće koje mogu da se dogode u ovakvoj situaciji. Nikome nije bio dovoljan primer kako je prošla bivša Jugoslavija i kako je i posle trideset godina teško dostići evropske standarde u zemljama koje su nastale nakon rta i raspada SFRJ iako je po mnogo čemu tada bila ispred polovine danšnjih članica Evropske Unije. Ništa nisu naučili u Ukrajini i sada imaju veće razaranje nego što su mogli i zamisliti i niko ne poziva na mir i na kraj rata.
Kraj će svakako doći ali tek kad Rusija strpljivo ostvari sve svoje proklamovane ciljeve u to niko ne treba da ima ni najmanje sumnje.
Demilitarizacija Ukrajine je u punom jeku i to se može videti po broju žrtava koje Ukrajina trpi a koja se meri u nekoliko stotina hiljada poginulih i ranjenih.Zapadne procene (čitaj optimističke) su da ima oko 200 000 poginulih i 450 000 ranjenih sa ukrajinske strane, što savršeno opravdava konstantnu prisilnu mobilizaciju koja se vrši u Ukrajini uz izbeglištvo skoro 12 miliona stanovnika i na istok i na zapad. Uz demilitarizaciju Ukrajine paralelno ide i demilitarizacija Evrope jer je Evropa suočena sa ozbiljno smanjenim kapacitetom rezervi naoružanja i municije koje je konstantno isporučivala Ukrajini i koji su ili potrošeni ili uništeni za ovih godinu dana,
Denacifikacija je još jedan cilj koji je proklamovan i takođe je u punom jeku u Ukrajini jer upravo oni koji su zadojeni tom ideologijom najviše i ginu u prvim redovima i rovovima ali i mnogi drugi širom sveta sličnih razmišljanja koji su pohrlili u rat kako bi ubijali Ruse kao i njima ideološki bliski pretci koji su takođe jurišali na Rusiju u želji za njihovim bogatstvima i prostranstvima. Sudbina koja ih čeka je ista kao i u svim predhodnim slučajevima. Mnogi od njih će završiti u plodnoj ruskoj zemlji kao još jedan loš primer aspiracija prema nečemu što nikada ni po koju cenu ne može biti njihovo.
Nova geopolitička karta će u budućem vremenu izgledati drugačije nego danas. Sukob koji se događa u Ukrajini dovešće Rusiju u blizinu Evropske Unije a samo od zapada zavisi koliko blizu će to biti. U vremenu koje je pred nama mnoge druge oblasti će postati deo Rusije : Odeska, Nikolajevska, Harkovska, Černigovska, Sumska, Dnjeparska, Poltavska što znači da ratna dejstva neće tako brzo da se završe ali i da se sa odnosiima Evrope i Rusije za sada završilo dok se ove moje tvrdnje ne ostvare nakon čega bi se pravila neka nova Jalta i kada bi odnosi mogli da se resetuju i da se krene u nekom novom pravcu saradnje, obostranog poštovanju interesai bezbednosti. Svet bi mogao da bude pravednije mesto za život onih koji prežive ovo ludilo i neobuzdanu želju zapada za dominacijom po svaku cenu.
Izvor: Majak
