Piše: Slobodan Anđelković, profesor Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost Univerziteta „Union Nikola Tesla”
Izvesni advokat, Čedomir Stojković, navodno rodom iz Valjeva, koji se ranije nije posebno isticao društvenim aktivizmom, uspeo je da privuče pažnju srpske javnosti tvrdnjom da je u našoj zemlji aktivno 4.036 agenata Vladimira Putina lično. Zapretio je da on i njegovi saradnici formiraju spiskove takvih izdajnika i da će ih sukcesivno objavljivati. Naizgled, ne previše izdašno saopštenje... ali krenimo redom.
Naivno je pomisliti da je broj od 4.036 agenata isto što i 4.000, jer takva „okrugla” brojka upućuje na neki veliki i okviran broj, te gotovo identično zvuči kao da je rekao pet ili deset hiljada. Zapravo, broj 4.036 treba da nam kaže da ih je neko precizno pobrojao i uredno dokumentovao. Poređenja radi, vojnoobaveštajna agencija Ukrajine je nedugo nakon početka rata, na svom zvaničnom sajtu obelodanila imena 620 agenata ruske službe bezbednosti (inače stranica je još dostupna), koji su navodno aktivni na teritoriji čitave Evrope. U pitanju su agenti koji kao bezbednosnu meru u svojim ličnim dokumentima imaju navedenu istu adresu prebivališta, a u pitanju je ulica Boljšaja LJubljanka u Moskvi, koja je nekada bila sedište KGB, a danas FSB. Dakle računica je jasna, od 620 ruskih agenata u Evropi – njih 4.036 raspoređeno je u Srbiji.
U pomenutim spiskovima uporno se koristi termin „Putinovi agenti”, što u kolokvijalnom govoru predstavlja sinonim za pripadnike FSB, budući da u našem kao i u mnogim drugim jezicima, agent neke strane zemlje ujedno označava i agenta strane službe. Ipak, sama reč agent ima šire značenje i može da predstavlja zastupnika u različitim oblastima, poput osiguranja, nekretnina ili transporta. Sa pravne strane zgodan argument – ukoliko se neko od popisanih pobuni, odgovornost se može umanjiti argumentom da nikada nije bilo tvrdnje da su u pitanju agenti ruske tajne službe. Za sada, takav džoker nije upotrebljen, jer niko od imenovanih nije tužio dotičnog advokata, čak ga, koliko sam ja ispratio medije, niko nije ni udostojio odgovora ili komentara. Prvoprozvani sa tog spiska, direktor BIA Aleksandar Vulin, utoliko je značajniji, jer bi bio izvanredan presedan i svetska vest broj jedan (ovo se čak i rimuje), da šef neke nacionalne bezbednosno-obaveštajne službe radi za drugu državu.
Kako je reakcija prozvanih izostala, može se zaključiti da ga niko nije ozbiljno shvatio, pa izgleda da samo ja pokušavam da na ozbiljan način objasnim neobjašnjivo. Ipak nije u potpunosti tako, „Danas” je objavio tekst na tu temu, a na televiziji Nova S gostujući sam u emisiji DLZ pomenuti advokat je imao mogućnost da iznese svoje tvrdnje. Naravno da u Srbiji ima važnijih tema, ali indikativno je da su ovoga puta izostali i satirični komentari Zorana Kesića, nisu se sa njim sprdali Ivan Ivanović i ekipa, Draža mu nije posvetio kolumnu, a nije se ni izborio za predlog „Utiska nedelje”. Nikome nije zasmetalo što neko u Srbiji pravi spisak izdajnika, kao što je onomad zasmetalo kada je patrijarh Porfirije, komentarišući pojavu da određeni učitelji brane đacima da pohađaju versku nastavu i time krše Ustav ove zemlje, rekao da će, ako se takva negativna praksa nastavi, tražiti da se objave spiskovi sa imenima tih nastavnika. Liberalno-levi soj tada nije žalio džebane, ali su za ovu priliku ipak čuvali municiju.
Ipak da odgovorim na važno pitanje, imali li pripadnika ruskih bezbednosnoobaveštajnih službi u Srbiji? Naravno. Ima li čeških? Ima. A belgijskih? Ima i njih. A ima li naših pripadnika u inostranstvu? Razume se. Osnovni zadatak takvih službi je prikupljanje i analiza obaveštajnih podataka na osnovu kojih politički i vojni vrh neke zemlje biva adekvatno informisan o bitnim dešavanjima, što je neophodno kako bi se donele određene odluke. Sama obaveštajna komponenta, iako ilegalna, nije suštinski sporna, već je sporna eventualna subverzivna delatnost tajnih službi. Na jednom istorijskom primeru, možemo jasno videti da ni tadašnjem Sovjetskom Savezu nije odgovarala činjenica da je 1941. Kraljevina Jugoslavija pristupila Trojnom paktu, te je prateći političku agendu svoje zemlje delovala i njihova tajna služba. Međutim, ovde su ih već 27. marta pretekli Britanci i to je ono što je suštinski sporno. Ipak, kako su obaveštajne aktivnosti prikrivene i teško dokazive na sudu, retko kada imamo i javnu potvrdu špijunskih aktivnosti. Najčešće se dogodi da se neki službenik određene ambasade proglasi za persona non grata, te da mu se uskrati gostoprimstvo. Retki su slučajevi poput hapšenja izvesnog DŽona Nejbora, trećeg sekretara američke ambasade u Beogradu i generala Momčila Perišića. Nejbor se pozvao na diplomatski imunitet, a Perišić je pravosnažno osuđen za izdaju.
Ko se sve nalazi na famoznom spisku domaćih izdajnika – stranih plaćenika? Do sada smo videli četrdesetak imena; svi su poznati široj javnosti, a zajedničko im je da se gotovo svi bave politikom. Uglavnom su ugledni ljudi, a ima i onih kojima besplatni publicitet dobro dođe, prosto da požele da ovakav epitet stave u svoju biografiju – hej, Putinov agent lično! Jedno ime mi je posebno privuklo pažnju, radi se o Miši Vaciću, koji bi zaista i bio dobar kandidat za ovu delatnost. Naime, u Izraelu sam jednom prilikom video majicu sa natpisom koja je upućivala na šalu na sopstveni račun, na ponekad preteranu famu koja obavija rad njihovih tajnih službi. Na grudima je pisalo „Ja radim za Mosad”, a na poleđini „To je toliko tajno, da čak ni ja ne znam šta radim”. Ako bi kojim slučajem neka kontraobaveštajna služba uhvatila Vacića i podvrgla ga neprijatnim metodama psihofizičkog isleđivanja, sa namerom da im otkrije ko je, šta je, za koga radi i šta radi, on im zasigurno ne bi ništa odao.
Na kraju, ključno pitanje. Kako su pomenuti advokat i njegov tim tako efikasni u otkrivanju baš ruskih agenata? Umeju li da otkriju i portugalske? Možda je u pitanju neki prirodni dar od Boga, možda specijalizovana obuka, ko će ga znati? Ipak, nekako me najviše podseća na upotrebu abduktivnog rezonovanja, gde se prostim promatranjem neke pojave pokušava iznaći najjednostavnije i najlakše objašnjenje u datom trenutku, a čiji je primer nadaleko poznati „pačiji test”. Test glasi: ako naiđeš na nešto što liči na patku, hoda kao patka, pliva kao patka, gače kao patka – nema sumnje da je u pitanju patka. Jedno je sigurno, advokat i njegov tim za otkrivanje Putinovih agenata u Srbiji znaju da uhvate rusku patku!
Izvor: Politika
