Pišu: Zoran Čvorivić i Vladimir Dimitrjević

NIJE POTREBNA IDEOLOGIJA, NEGO NARATIV

Uprkos „avioni – kamioni“ ubrzanja na „putu napretka“, Srbija je mrtvački ukočena. Nikakvog života, nikakve dinamike, iako se o životu i dinamici stalno govori. Zašto je tako? 

Bojan Kovačević, u svom ogledu „Polis i prolaznost“, kaže:“Tiranin nema nikakvu ideologiju iza koje bi ljudi sakrili svoje strahove od života i istorije. Umesto toga tu je neka dosadna serija sa njim u glavnoj ulozi koja se po ceo dan emituje sa televizijskih ekrana. Serija nema nikakav zaplet, radnju, obrte. One turske ili španske ljubavne, koje razveseljavaju i rastužuju usamljene ljude, neuporedivo su maštovitije. Nema u tiraninovim nastupima ni junaka, ni priče. On se tu prvo nešto besramno hvališe, pa onda lažno tuguje, ljuti se, brine, na kraju slavi. U svemu tome nema ni trunčice dara. Ta njegova serija neodoljivo podseća na one televizijske emisije koje uživo prenose kako ljudi zatvoreni u kuće sa dvorištem i bazenom peru zube, svađaju se, ljube, idu u toalet, imaju seksualne odnose, nešto dosadno brbljaju, spavaju, bude se, jedu“.(1,71)

Pa ipak, točak se kotrlja. Mrtvački dosadan rijaliti nas zaista umrtvljuje.  
    
ŠTA KAŽE VEŠTAČKA INTELIGENCIJA 

Pošto jedan ugledan ruski naučnik ( Oleg Janovski ) tvrdi da više nisu bitne ideologije, nego narativi, pitali smo popularnu veštačku inteligenciju, namenjenu ćaskanju ( chat.openai.com ) da nam, u pesmi, kaže nešto o Aleksandru Vučiću. Dobili smo jednu klasičnu pohvalu i jedan haiku, za manje od minut. 
KLASIKA: A leader of the nation old,/ With visions bold and stories told,/ Of a future bright and prosperous,/ For his people and land he trust.//With charisma and a voice of strong,/ He leads the way and rights the wrong,/ And his methods may be tough,/ He fights for peace and progress, that’s engouh.//He faces challenges with a steady hand,/ And though his critics may take a stand,/ His supporters see the greater good, / And stand behind him, as they should.//So here’s to Vucic, a man of might,/ With visions for a better future bright,/ And thoguh road ahead, maybe tough,/ He’ll lead the way, with his head high and rough.

HAIKU: Vucic leads with might/ Strength and determination/ Serbia rises high.  

Na pitanje – da li ovo znači da veštačka inteligencija razmišlja anglosaksonski? – odgovor bi mogao biti DA.

Ipak, da bacimo pogled na stavove ovog miljenika veštačke inteligencije. 

NASTUP U SKUŠTINI – KONAČNI DOKAZ

Aleksandar Vučić je 3. marta 2023. godine u Skupštini Srbije dao najcelovitiju i najkonsekventniju apologiju političkog nasleđa Milana Obrenovića. Takvu apologiju nije uspeo da, svojevremeno, ponudio ni Radoš LJušić, koji je 2014. godine rekao:“Pametnije je jednom kleknuti pred jačim pre poraza i suludog krvoprolića, nego dugo, ponizno i bolno klečati posle poraza. Mnogi neosnovano tvrde da su nas porazi ojačali, ja, pak, mislim, da su nas sasvim unazadili. Mi smo danas narod sa tri slabašne države, nemoćne i skoro u svemu zavisne od drugih. Mi još ne možemo da dosegnemo, u međunarodnim odnosima, dostojanstvo Kraljevine Srbije iz 1914. godine! A gde je tek Rusija? Tuku nas, Ruse i Srbe, na isti način, na istom terenu, u Ukrajini i na Kosmetu, jezgrima naših srednjovekovnih država. Eto šta je nama naša borba dala i gde su nas dovele demografske i ostale katastrofe iz 19. i 20. veka, proistekle iz ratova, dakle i Prvog svetskog rata. Otuda moj vapaj za Vidovdanima mudrosti, a ne za Vidovdanima hrabrosti. Mladobosanski atentatori nikada nisu razmišljali o posledicama koje može izazvati Vidovdanski atentat. Ti mladići postali su svesni posledica svog čina tek na suđenju, ali tada je sve već bilo kasno. I ta neopreznost je suluda i neodgovorna.“(2)

A Vučić je otišao i dalje, i dublje.

BITI KOLONIJA – TO JE CILJ

Ukratko, prema Vučiću vrhunac srpske politike je neokolonijalni status u koji je Srbiju doveo Milan Obrenović. Oslobađanje od takvog ponižavajućeg statusa, kroz Carinski rat koji je Srbija povela 1906. protiv Austrougarske, izazvalo je, prema Vučiću, ni manje ni više nego Aneksionu krizu, Balkanske ratove i Prvi svetski rat (Vučićev odgovor poslaniku Dveri Ivanu Kostiću). Jednom rečju, za aneksiju BiH i Prvi svetski rat krivi su radikali, kralj Petar Karađorđević, "crnorukci", "mladobosanci" i ko zna još ko, ali ne i zapadni imperijalizam oličen u Austrougarskoj. Tumačeći tako istoriju, Vučić zapravo iscrtava lik budućeg prosečnog Srbina koji je prihvatljiv Zapadu. To najvećma podseća na bugarske političare iz 1914. i 1941., koji rade po sistemu "veži konja gde ti gazda kaže". Kao što nije slučajno što su Latinka Perović i hrvatski istoriografi sav trud uložili da oklevetaju Nikolu Pašića, tako nije slučajno što vazal Vučić krivi radikale, crnorukce i Principa za Prvi svetski rat.(3)

Današnja Vučićeva apologija austrofilske, vazalne, srbijanske (antiintegralističke) i antiruske politike Milana Obrenovića i ondašnjih "naprednjaka" u Narodnoj skupštini Republike Srbije očekivana je ( jedan od pisaca ovih redova je na njih ukazivao od 2012. posredstvom tekstova objavljivanih na ugašenoj srpskoj stranici Fonda strateške kulture) i zakonomerna posledica činjenice da je današnje "naprednjake" formirao Vašington i Brisel, kako bi izdejstvovao izglasavanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju dovodi Srbiju u političku i ekonomsku zavisnost od kolektivnog Zapada i direktno sprečava bilo kakve srpske integracije, na način kao što je to učinjeno  sramnom tzv. Tajnom konvencijom sa Austrougarskom od 1881. i kolonijalnim Trgovinskim sporazumom sa Austrougarskom od 1881. godine. Ove sporazume je knez Milan Obrenović zaključio kako bi od Beča dobio zaštitu svojih i dinastičkih interesa. Zauzvrat je učinio sve kako bi sprečio srpske integracije (sprečavanje bilo kakve nacionalne akcije iz Srbije prema srpskoj Bosni i Hercegovini i sukob sa dvorom na Cetinju) i oslabio uticaj Rusije na Balkanu (progon radikala i pokretanje rata protiv Kneževine Bugarske zbog njenog ujedinjenja sa Istočnom Rumelijom). Sledstveno, treba očekivati da će Vučić potpisati francusko-nemački sporazum, koji će obezbediti saglasnost 4 članice NATO, koje do sada nisu priznale tzv. Kosovo, za ulazak tzv. Kosova u NATO i saglasnost 5 članica EU za dodeljivanje tzv. Kosovu statusa kandidata za članstvo u EU. Nakon toga će  se nametnuti pitanje članstva Srbije u NATO, pod opravdanje zaštite nacionalnih interesa  u okviru evroatlantskih integracija. Posle skidanja s dnevnog reda kosovskog pitanja, Vučić će Zapadu služiti kao sredstvo pritiska na rukovodstvo Republike Srpske da prihvati zahteve Zapada za ustavnu transformaciju BiH. Istovremeno, srbijanski umesto svesrpskog kulturnog i političkog modela postaće sve dominantniji u javnom životu Srbije, budući da je Zapadu i u 19. veku i danas zadatak broj jedan sprečavanje formiranja velike državne formacije balkanskih "malih Rusa". Žrtvovanjem nacionalnih interesa kupuje se lična i imovinska zaštita od strane Zapada. Ti je radio Milan Obrenović, to danas na drastičniji način radi Aleksandar Vučić (budući da je amoralni izdanak jednog ateističkog i u ideološkom smislu sinkretističkog pokreta).

Pošto je veleizdaja odavno pripremljena, dovođenjem Srbije u političku, bezbedonosnu i ekonomsku zavisnost od Zapada, profesionalnom i moralnom degradacijom, za suprotstavljanje brižljivo pripremanom i odavnom pokrenutom veleizdajničkom delu potrebna je nadčovečanska snaga i mobilizacija, koja daleko prevazilazi sadašnji moralni kapacitet srpskog naroda i nadilazi njegove kadrovske sposobnosti i političke vidike. Međutim, ono što je čoveku nemoguće, Bogu je moguće. Tako je bilo 1804., 1815., 1912., 1914. U ovakvim presudnim nacionalnim momentima, a ovaj se čiji najpresudniji, postaje u našoj zemaljskoj nemoći kao dan jasno da se silni neprijatelj može pobediti, kako je govorio Sv. vladika Nikolaj, samo vrlinom, a ne veštinom. Pošto je u srpskoj politici sve odavno odveć jasno, za one koji hoće da vide, tumačenja nalik ovim postajaće izlišna...

Vučić nikada ništa slučajno ne govori. Time što je  u Narodnoj skupštini izneo lažnu optužbu da ruska država pomaže jednu srpsku opozicionu patriotsku stranku (Srpski pokret "Dveri"), Vučić je poručio da je nastupilo vreme u kome će srpske patriote biti optuživani da su ruski špijuni, poručivši istovremeno Kremlju da on, za razliku tobož od Rusije, nikada nije primao i pomagao Navaljnog. Ova druga poruka pokazuje, više od bilo čega drugog, njegov opravdani strah od neizvesnosti koju donose buduće odluke.

Po ko je ovaj čovek? Kakav je njegov nihilistički potencijal? 

STVARNO, KO JE OVAJ ČOVEK? 

Kao što piše Bojan Kovačević – na vlasti je tiranin koji mrzi i prezire priče, a doveli su ga na tu istu vlast ledeni stranci puni pohlepe i domaći jadnici, koji su verovali Titu i Miloševiću:“Sloboda izbora, obrti, tragedije, smelost, junaštvo, oduvek su mu bili strani. On sam nikada nije mogao da postane junak priče./.../ Tiranin sam ne odlučuje ni o čemu važnom za polis. Spontanost, rizik, slobodan izbor, ispunjavaju ga jezovitim strahom. Najvažnije odluke o makroekonomskoj politici preneo je na svetske finansijske organizacije i njihove beogradske činovnike. Vođenje spoljne politike stavio je u službu očuvanja svoje nekontrolisane moći. /.../ Ne zaleće se u rizik izbora jedne od dobro obrazloženih alternativa./.../ NJegova jedina briga je kako da zadrži mesto upravnika nesrećne i sluđene kolonije. Kako pobediti na izborima? Kako poniziti i ukloniti političke neprijatelje? Ni tu, međutim, ništa ne prepušta slučaju. Kapricioznu Fortunu njegove siledžije zaključale su i sakrile u nekoj mračnoj pećini na Avali. Stručnjaci za socijalnu psihologiju, merači popularnosti, matematičari statističari, za njega svakodnevno izračunavaju najbolje poteze. On ih mehanički sledi. Ono ljudsko, spontano, što želi dobro, a ipak pogreši i propada, što sanja i snove smelošću i pameću ostavruje, proterano je iz tiraninovog sveta.“(1, 70)

Oni ljudi koji su išli za svojim idealima njemu su najmanje potrebni, i on svim silama nastoji da ih uprlja, da niko ne bi bio drugačiji, da ne bi bilo alternative. Niko, osim njega i njegovih izmećara, ograničenih, alavih i spremnih na svaku nepodopštinu, ne sme da postoji. On se Srbiji sveti za svoju mladost štrebera koji ne zna da priča viceve, i kome se niko ne raduje:“Verovatno bi se svi momci na novobeogradskom terenu uz ruganje dugo smejali tiraninu da je kao petnaestogodišnji klinac pred njih izneo svoje planove. Ne bi on ni tada branio svoj potmuli san smelošću, pameću, nekim duhovitim odgovorom. Ne bi se za njega ni potukao. Verovatno bi samo odneo kući loptu da momci nemaju sa čim da igraju. Oči bi mu bile pune suza i mržnje“. (1,71)
I – „njegov jedini cilj je da beogradske Sizife ostavi u dolini. „Kamen vas je zauvek pobedio“, uzvikuje taj prostak svaki dan.“( 1,75)

Zato sa njim nema i ne može biti kompromisa. 

ODLUČNO SE ODREĆI 

Kako se suprotstaviti izdajniku koji je, u duši, izdao sve i svja? Pre bilo kakve političke borbe, potrebno je religiozno – metafizičko odricanje od svega što on predstavlja. Sa izdajom ne može biti kompromisa. Ne može se biti „izdajničić“. Zato je sasvim u pravu sveštenik Jovan Plamenac, koji nas podseća da su Vučića na vlast doveli stranci kojima nisu potrebne naše institucije, niti naš Ustav, nego ucenjeni praznodušnik kojim mogu da manipulišu. Znali su da Srbi neće prihvatiti drugosrbijanski narativ, pa su našli Iskariota koji glumi Nazarećanina. I počelo je. NJEGOV PRAVI REZULTAT JE 750 HILJADA LJUDI U SRBIJI MANJE 2022. NEGO NA POPISU 2011. GODINE. 

Ali, kako reče Plamenac, Vučić nije sam. NJega prate kvazirodoljubi koji se prave da ne znaju šta Vučić radi i šta sprema, nego, uglavnom iz krajnje lukrativnih razloga, vide u njemu onoga ko zavarava Zapad, a radi za Rusiju i  nas. Vreme takvih zamlaćivanja je prošlo, i mora se, iz korena, raskinuti sa lažju – „ne živeti u laži“, kako bi rekao Solženjicin. I to treba da znaju svi koje Plamenac jasno označava – „oni koji čine njegovu vlast, od njenih poluga do šrafova; vlasnici i urednici medija sa kojih se on ne skida kao što se ne skida ni sva ta bulumenta njegovih udvorica; oni koji ili pobočno zataškavaju njegova nepočinstva ili ih prećutkuju, a u prilici su da na njih ukažu; pa i oni koji javno govore o njegovim nepočinstvima ne imenujući njega kao počinioca…, sve do jan-husovske nevine prostote koja prilaže svoj naramak drva na lomaču srpskog naroda, kakvih su krcate legije njegovih glasača.“(4)

Svi koji vrludaju kroz život izbegavajući ličnu žrtvu suočavaju se sa časom Istine, mada je, po Plamencu, „mnogo razloga zbog kojih ljudi podržavaju Vučića: od političkih do osjećaja stida onih kojima je on ili njegov režim nešto pomogao u životu ako mu ne uzvrate./.../ Vučić je prodro i u Srpsku pravoslavnu crkvu ubrizgavajući u nju otrov svoje misije.“(4)

Reči više ne vrede. Pevanje pesmica ne rešava problem. Plamenac je jasan:“Kosovo, sebe, svoju porodicu i svoj narod možemo spasiti samo ličnim nepristajanjem na propast, nepristajanjem iz kojeg uzrasta lični otpor. Do spasonosnog otpora doći ćemo jedino kroz popravljanje samog sebe./.../I samo odricanjem od Vučića i djela njegovih, kao na krštenju, možemo izaći na put spasenja svoga roda i otadžbine. Ma koliko velika bila žrtva to odricanje…“(4)
Neće nam, u borbi za Zavet, pomoći nikakva inteligencija. Ni prirodna, ni  veštačka. Može nam pomoći samo Bog Pravde, Kome peva naša himna. To jest, kako je to jasno rekao Sveti vladika Nikolaj, neće nam pomoći veština, nego vrlina. Sve ostalo je samozavaravanje. 

UPUTNICE ( 5.2.2023. GODINE )

1.    Bojan Kovačević: O polisu i prolaznosti, LJudi govore 41-42/ 2022. 
2.    https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:526449-Rados-Ljusic-Vucelicu-moj-nacionalizam-nije-lazan
3.    U 1:12:48 minutu Vučić govori o Carinskom ratu sa Austrougarskom i okrivljuje Srbiju za Aneksionu krizu, Balkanske ratove i Prvi svetski rat.
( Narodna skupština Republike Srbije | Sednice Narodne skupštine; www.parlament.gov.rs/prenosi/sednice-narodne-skupstine.2083.html )
4.    https://srbin.info/pocetna/aktuelno/otac-jovan-plamenac-samo-odricanjem-od-vucica-kao-na-krstenju-mozemo-do-spasenja/

Više tekstova Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda