Piše: Vladimir Dimitrijević

Šta se znalo unapred 

Jedan od potpisnika ovih redova je 24. februara 2023. dao izjavu agenciji Beta, najavivši šta će se, na početku Velikog posta 2023, desiti u Briselu. Evo izjave u celini.  

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, Zoran Čvorović, izjavio je danas da će Srbiju u Briselu 27. februara predstavljati ustavom neovlašćeni pregovarač "koji će prihvatljivost ili neprihvatljivost pojedinih klauzula sporazuma ceniti iz ugla sopstvenih interesa".

Čvorović je agenciji Beta kazao da, ako bi predsednik Srbije Aleksandar Vučić prihvatio francusko-nemački sporazum, "šteta koju bi time počinio neustavni pregovarač bila bi neizgladiva i nenadoknadiva".

"Ako bi Vučić prihvatio francusko-nemački sporazum, šteta koju bi time počinio neustavni pregovarač bila bi neizgladiva i nenadoknadiva, budući da prema Bečkoj konvenciji o ugovornom pravu sporazumi koje potpiše šef države, predsednik Vlade i ministar inostranih poslova međunarodno-pravno obavezuju državu i bez odgovarajućih punomoćja ovih lica", objasnio je profesor.

Po njegovim rečima, posmatrano iz ugla ustavnog poretka Srbije, eventualno prihvatanje francusko-nemačkog sporazuma otvorilo bi pitanje razrešenja predsednika Republike zbog povrede Ustava, "što je uslov predviđen članom 118. Ustava".

"Imajući u vidu stanje u Narodnoj skupštini, može se s osnovanošću pretpostaviti da bi u slučaju povrede odredbi Ustava o Kosovu i Metohiji poslednju reč morali da daju građani kao nosioci suverenosti, jer Ustav kao garant naših individualnih prava i sloboda, ne sme ostati bez branioca", istakao je Čvorović.

Čvorović smatra da će na inicijativu Evorpske unije (EU) u ponedeljak u Briselu započeti nova, a iz ugla očuvanja teritorijalne celovitosti Srbije, "po svemu sudeći, sudbonosna etapa u pregovorima Srbije i tzv. Kosova".

"Naime, evropski komesar Žozef Borelj je potvrdio da će se 27. februara isključivo razgovarati o francusko-nemačkom predlogu sporazuma o normalizaciji odnosa između Srbije i tzv. Kosova, a on sadrži klauzule čije bi prihvatanje značilo de jure priznanje tzv. Republike Kosovo od strane Republike Srbije. Takve su, pre svega, klauzule o priznanju teriotorijalnog integriteta i suvereniteta tzv. Republike Kosovo, o neprotivljenju Srbije da tzv. Kosovo postane član međunarodnih organizacija, o uređenju odnosa Republike Srbije i tzv. Republike Kosovo na principima Povelje UN koji važe u odnosima nezavisnih država i o priznanju 'državnih' simbola i dokumenata tzv. Republike Kosovo", ocenio je profesor.
Na pitanje kako će reagovati članice EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova, Čvorović je rekao da bi zaključenje sporazuma takve sadržine bio prelomni momenat u procesu perfektuiranja nezavisnosti Kosova.

"Takav sporazum bi bio tumačen od strane pet članica EU i četiri članice NATO, koje do sada nisu priznale Kosovo, da se Srbija saglasila da je tzv. Republika Kosovo nezavisna i suverena država. To bi omogućilo tzv. Kosovu da postane član NATO i da dobije zvanični status kandidata za članstvo u EU", kazao je on.

Upitan da li predsednik Srbije može da prihvati sporazum koji prethodno nije bio tema Skupštine ili Vlade Srbije, Čvorović kaže da prema Članu 123. Ustava Srbije, Vlada, a ne predsednik Republike, utvrđuje i vodi politiku.
Kazao je da predsednik Republike oličava državu u zemlji i inostranstvu, ali on nije nosilac aktivne vlasti, već je to Vlada.

"Ustavna nadležnost predsednika da predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu prema stavu svih srpskih konstitucionalista nema operativivno-izvršni, već isključivo reprezentativni karakter, a i tada je vezana političkim stavovima i instrukcijama Vlade", rekao je on.

Naglasio je da, pošto je sistem vlasti u Srbiji organizovan na principima parlamentarizma, Vlada može voditi samo onu politiku za koju je dobila podršku u Narodnoj skupštini, a pritom se parlamentarna većina može zalagati samo za politiku koju su stranke parlamentarne većine kandidovale u predizbornim programima i za koju su dobile većinsku podršku birača.

"Tako stoje stvari prema Ustavu Srbije, a u stvarnosti one izgledaju ovako: nijedna stranka sadašnje parlamentarne većine nije se u prethodnoj predizbornoj kampanji založila za de jure priznanje tzv. Republike Kosovo, kakvo se predviđa u francusko-nemačkom predlogu sporazuma. Brojna ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da se trenutno preko 80 odsto građana Srbije protivi daljoj eroziji državne suverenosti Srbije na Kosovu i Metohiji i trajnoj amputaciji južne srpske pokrajine, koju bi doneo francusko-nemački sporazum", kazao je profesor.

Istovremeno, Narodna skupština Srbije, dodao je Čvorović, nije usvojila pregovaračku platformu u čijim okvirima bi se kretala Vlada Srbije u pregovorima s Kosovom.

"Ovi pregovori duboko zadiru u pitanja državne suverenosti Srbije na KiM, a o pitanjima u vezi s državnom suverenošću, prema Članu 99. Ustava, odlučuje Narodna skupština (npr. promena Ustava, državnih granica, odlučivanje o ratu i miru). Pregovaračka pozicija Vlade Srbije ne samo da bi morala da bude utvrđena u Narodnoj skupštini, već bi prema Članu 51. Ustava, koji garantuje pravo na istinitu, potpunu i blagovremenu obaveštenost, s takvom pregovaračkom pozicijom Srbije morali da budu upoznati svi njeni građani", objasnio je profesor.

Umesto svega toga, Srbiju će u Briselu, istakao je Čvorović, predstavljati ustavom neovlašćeni pregovarač, koji će prihvatljivost ili neprihvatljivost pojedinih klauzula sporazuma u odsustvu skupštinske pregovaračkog okvira ceni iz ugla sopstvenih interesa.

"Time se još jednom potvrđuje tačnost tvrdnje iz francuske Deklaracije prava čoveka i građanina da društvo u kojem nema podele vlasti, nema ustav, makar on i postojao kao ukras jednog ličnog režima", zaključio je profesor Zoran Čvorović.(1)
Kako je rečeno, tako se i zbilo.

Šta je ordenonosac priznao? 

Ko ne razume šta se u Briselu zbilo, neka čita prof.dr Dejana Mirovića:“Aleksandar Vučić je 27. februara 2023. godine de jure priznao "Kosovo". Izjavom datom oko 20. 15 časova po srpskom vremenu nakon sastanka sa Kurtijem, Boreljom i Lajčakom da pristaje na "implementaciju" francusko-nemačkog plana, on je to nedvosmisleno uradio jer je osnov tog plana, jasno i direktno - priznanje teritorijalnog integriteta Kosova (više puta se ističe u tekstu ).

Teritorijalni integritet je osnovno načelo međunarodnog javnog prava, iznad prava na samoopredeljenje i garantovano je u Povelji UN (ustavu međunarodne zajednice) i Završnom aktu KEBS koji garantuje nepovredivost granica u Evropi.

Vučićeva izjava o prihvatanju „implementacije“ francusko - nemačkog plana je sada zvaničan stav Srbije, odnosno od večeri 27. februara obavezuje Srbiju prema članu 7 Bečke konvencije o ugovornom pravu i presudi Stalnog suda međunarodne pravde u slučaju Ihelen kada je Norveška izgubila Grenland zbog slične izjave njenog ministra inostranih poslova. Minimalizovanje ovog čina, medijske doskočice tipa “rekao je ali nije potpisao“ i „prvo ZSO pa onda sve ostalo“i slična nadripravna tumačenja koja treba da sakriju oportunizam u suprostavljanju kao i saučešništvo u izdaji, su već viđeni nakon Briselskog i Vašingtonskog sporazuma koji su imali katastrofalne posledice u praksi.Ovakva nadripravna tumačenja demantuje Boreljeva izjava data posle Vučića da su se“ Kurti i Vučić složili oko teksta plana“.

Vučićeva izjava od 27. februara o prihvatanju implementacije francusko-nemačkog plana , nije samo krivično delo veleizdaje iz člana 306 KZ već i zadnji čin državnog udara koji je on započeo 2013. zaključivanjem Briselskog sporazuma.Uprkos članu 123 Ustava,Zakonu o zaključivanju međunarodnih ugovora i Zakonu o spoljnim poslovima ,Vučića niko nikada nije ovlastio da pregovara o francusko-nemačkom planu ,ni vlada ni Narodna skupština. On plan nije čak ni obelodanio Narodnoj skupštini 2 -3 februara.

Takođe u skladu sa opšteprihvaćenom definicijom Hansa Kelzena svako menjanje ustava van utrđene procedure ( u Srbiji 2/3 većina u Narodnoj skupštini i većina na referendumu ) je državni udar posebno kada se radi o tako značajno promeni kao što je odricanje od 15 % teritorije.Zato je obavezujuća izjava Vučića o prihvatanju teritorijalnog integriteta Kosova ili implementacije francusko-nemačkog plana, ne samo veleizdaja već i državni udar i označava crni dan u srpskoj istoriji.
Da bi apsurd i nacionalna sramota bili još veći, Vučić je ovo uradio ne zbog pretnji sankcijama i ratom već zbog ličnih razloga koji su jasni svakome ko prati transkripte sa suđenja bandi Belivuka. Hapšenja i fizička tortura nad protivnicima francusko-nemačkog plana kao u slučaju Dejana Petra Zlatanovića i Damnjana Kneževića 15 februara kao i zabrana demonstracija protiv francusko-nemačkog plana 24 februara, samo pokazuju da je postojao umišljaj kod Aleksandra Vučića uoči izvršenja krivičnih dela veleizdaje i državnog udara počinjenjenih 27. februara u Briselu.“(2)

Tako Mirović. Posle njegovog tumačenja, naivčina se ne može biti. Osim ako si Vučićev, plaćeni naivčina.

„Šumske naivčine“

Nemačka propaganda, koja je demonizovala Dražu i JVuO, posle sporazuma između Ruzvelta, Čerčila i Staljina, kada je bilo jasno da će kralj Petar i Draža biti pušteni niz vodu, prozvala je četnike „šumskim naivčinama“. Oni su to, avaj, bili – iz idealizma, verujući da će kralj ostati na tronu, i da Tito nikad neće ući u Beli dvor. Zar je moguće, posle svega što smo učinili za zapadne saveznike, da nas ostave na cedilu? 

Nemački okupator je znao istinu o Ruzveltu i Čerčilu, pa se podsmevao „šumskim naivčinama“. 

I danas među nama ima naivčina, što šumskih ( idealista ), što od Vučića plaćenih. Ovih drugih je više, ali se njima nećemo baviti. Bavićemo se ovim prvima, koji su verovali da vrh SPC ne može biti pasivan kad je Vučićeva izdaja u pitanju: ta izdaja je počela od Briselskog sporazuma, a sada je samo finalizovana. A izdajnik je, 2019, na proslavi osamsto godina autokefalije SPC, dobio orden Svetog Save iz ruke srpskog patrijarha.

Šta kažu obavešteni, a možda zlonamerni? 

Naravno, Vučićevom odlasku u Brisel prethodila je priča prvih među jednakima o tome da u toku Velikog posta, onako pobožno, krajnje pobožno, treba da se molimo za Kosovo i Metohiju. Nije bilo reči o tome da će onaj ko prizna francusko – nemački ( to jest, američki ) plan biti anatemisan jer se odrekao Svete Zemlje.  

Zlonamerni tvrde da je razmišljanje nadležnih u mantiji izgledalo ovako:“Kako da ga anatemišemo kad nam daje pare i ima sve naše dosijee?“ I još, ti zlonamerni, kažu:“Samo vi postite, a Vučić će Kosovo da proda, baš dok vi postite. On baš i voli isposnike koji se podvizavaju i tihuju dok on savija glavu pred Boreljom i Lajčakom i ostalom NATO bandom, i prodaje ono za šta se, vekovima, lila krv najboljih među nama. Postite vi, a Lazar i Miloš su ionako ućutkani, pri čemu nosilac ordena Svetog Save ne haje za njihove mrtve kosti ( mada ih, ponekad, propagandno pomene ). A mi, koji vas pozivamo na post, nećemo ništa da kažemo, jer je trimirje ( mi baš tada, kad je on u Briselu, strogo postimo, i tihujemo, mnogo tihujemo ). I ako nas neko prozove, mi ćemo opet reći da se nikad nećemo odreći Kosova i Metohije. Ali, Crkva je, uostalom, odvojena od države, ne možemo da se mešamo, šta mi možemo Vučiću? ( Šta smo mi tu? Neka ga narod ukloni na izborima! Čemu služe izbori? )“

Prelazak na mekšu retoriku

Pustimo sad zlonamerne da budu zlobni, čak i u postu, ali ipak -  sve je ovo već viđeno. Recimo, 2010. godine, kada je vrh SPC obožavao Tadića i njegove. Tada je vlast poslala pitanje Međunarodnom sudu pravde da li su Šiptari imali pravo da se otcepe od Srbije.  

Aleksandar Pavić je pisao:“Prilikom besede na svom ustoličenju u Pećkoj patrijaršiji, NJegova svetost patrijarh srpski gg. Irinej se, kada je reč o Kosovu i Metohiji, obratio „moćnim faktorima sveta u čijim rukama je sudbina Kosova i Metohije“, upućujući „vapajni apel“ „da ne ogreše svoju dušu donošenjem rešenja po pitanju statusa ove srpske Južne pokrajine, kojim bi srpski narod bio lišen vekovnog prava na svoju postojbinu“. Ne odudaraju li ove reči od jasnog određivanja blaženopočivšeg patrijarha Pavla iz 2005. godine, da bi „čin otimanja KiM od Srbije ma koliko bio prikriven imao suštinski karakter okupacije“? Ne mogu li se reči sadašnjeg patrijarha shvatiti kao latentno legitimisanje prava „moćnih faktora sveta“ da nas „liše našeg vekovnog prava na svoju postojbinu“? Ako je čak, u trenutku slabosti, državna vlast možda (i to samo možda) primorana da apeluje na svetske moćnike da budu nešto „nežniji u svom silovanju i otimačini“, ne bi li crkvena jerarhija ipak trebalo da se ograniči na „vapajni apel“ Svevišnjem – a da svetskim moćnicima jednostavno saopšti istinu da je ono što rade bezakonje i „okupacija“? Država je sigurno dužna da upotrebljava diplomatski rečnik kako bi otupila oštricu neprijateljskog napada ili pritiska, ali nije li Crkva pozvana da svedoči Istinu, koliko god ona delovala poražavajuće, uznemirujuće ili, čak, šokantno? I neće li neko tumačiti ovakvo obraćanje kao znak da bi se možda, ne daj Bože, i sam vrh Crkve povinovao, eventualno, još nepovoljnijoj odluci zemaljskih „moćnika“ kojima se obraća, s obzirom na to da ih je, apelovanjem da nas „ne liše naših prava“, već dodatno legitimisao kao „krajnje instance“ u odlučivanju o

budućnosti Južne srpske pokrajine?“(3)

Tako to beše na ustoličenju 2010. godine.

Moleban kad mu vreme nije

A onda je služen i moleban za povoljno mišljenje Međunarodnog suda – dva sata pošto je to mišljenje objavljeno. I o tome je pisao Aleksandar Pavić:“Zašto se molebani sada zakazuju posle „svršenog čina“, a ne pre? Prvo smo imali moleban za povoljan ishod Savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije. Čitanje presude je zakazano za 22.7.2010. godine u 15 časova, dok je moleban za njen povoljan ishod zakazan za dva sata kasnije, to jest za 17 časova istog dana. Jasno je sada svima, što su objavila i sredstva javnog informisanja, da je vlast u Srbiji unapred bila obaveštena o nepovoljnom ishodu. Možda je tada u vrhu Crkve procenjeno da bi bilo ne samo uzaludno već i degradirajuće, da se Crkva javno moli za nešto za šta se već zna da se neće ostvariti. No – šta smo dobili time što je moleban održan posle gotove činjenice, osim, opet, degradiranja molitve druge vrste? I ovde je više nego očigledno da je politika umešala prste u čisto crkvenu stvar, da su politički obziri uticali na vreme održavanja molitve, čak i po cenu njenog obesmišljavanja. Kako se takva politizacija samog crkveno-liturgijskog života može opravdati?“(3)

To je bilo 2010. Ko je znao šta je bilo, znao je i šta će biti. Ali, mnoštvo „šumskih naivčina“ je ostalo da veruje da nas oni, politički molebanci i predbriselski tihovatelji, neće izneveriti. Valjda veruju u Boga? Ili ipak, kako reče Niče i ostali zlobnici, prave se da veruju u Boga, a veruju samo u policiju? 

O Dodeljivanju ordena

Vučiću Brankoviću, koji je 27. februara 2023. godine konačno pao pod kletvu Lazarevu, dodeljen je, četiri godine ranije, orden Svetog Save prvog reda. U obrazloženju piše, jasno i glasno, da su mu zasluge ogromne, prosto zavetne. „Predsedniku Srbije je, kako je rečeno, orden dodeljen za njegovu delatnu ljubav prema majci crkvi, požrtvovano zalaganje za jedinstvo srpskog naroda i neumornu borbu za celovitost Srbije, posebno za očuvanje Kosova i Metohije u njenim granicama.“(4) 

LJudi su molili i preklinjali da se orden ne dodeljuje. Narodni poslanik sa liste Dveri, Hadži Dragan Vesović, tada je napisao otvoreno pismo nadležnima:“Obraćamo Vam se zbog nesrećne odluke SA Sinoda da se povodom velikog jubileja naše svete pomesne Crkve – osam vekova autokefalnosti, Aleksandru Vučiću dodeli orden Svetog Save prvog reda. Pri tome, ne obraćamo Vam se kao članovi političke stranke, već kao pravoslavni hrišćani i članovi naše svetosavske i svetolazarevske Crkve, koji se već godinama unazad trude na polju javne odbrane hrišćanskih i porodičnih vrednosti. Upravo stoga smo pred Bogom i pred ljudima obavezni da dignemo glas protiv toga da se orden sa imenom ravnoapostolnog učitelja Srba dodeli najrevnosnijem pokrovitelju protivporodične i antihrišćanske ideologije političkog homoseksualizma. Niko nije posejao više bratske omraze i deoba među Srbima, od Broza do današnjeg dana, nego osoba kojoj ćete, časni oci, povodom osam vekova naše crkvene nezavisnosti dati orden sa imenom najvećeg izmiritelja među Srbima. Da li je, časni oci, Aleksandar Vučić zaslužio orden Svetoga Save time što nam je poručio da moramo kao narod da se odreknemo našeg svetosavskog i vidovdanskog etosa i da umesto njega prihvatimo protestantsku etiku? I najzad, „kamenje će progovoriti“, ako Vam, časni oci, sinovski ne zavapimo: zar orden ravnoapostolnog Save Srpskog u ruke onom koji iznova ponavlja da je Kosovo više arnautsko nego srpsko, onom koji je toliko puta poručio da je spreman da u formi „razgraničenja“ konačno izruči Kosovo i Metohiju u ruke albanskih separatista.
U vreme najljuće brozomore, Sveti Justin Ćelijski je mučenički ispovedao i opominjao da se „Bogu treba većma pokoravati nego ljudima“, te da je upravo to „suština svih svetih dogmata i svih svetih kanona Pravoslavne Crkve.“

Ćelijski sveti ispovednik nas, časni oci, sve upozorava da se „ljudima treba pokoravati sve dok nisu protiv Boga i Božijih zakona. No čim istupe protiv Boga i NJegovih zakona, Crkva im se mora odupreti i suprotstaviti. Pravdati se pri tome takozvanom crkvenom ikonomijom nije drugo do prikriveno izdavati Boga i Crkvu. Takva ikonomija je prosto naprosto – izdajstvo Crkve Hristove.“

Strahujući od takve izdaje i bratskih deoba i raskola sinovski Vas molimo da Vašu odluku preispitate i istu povučete. Molimo se vaskrslom Gospodu i ravnoapostolnom Savi Srpskom da nas duhovno ukrepe da izdržimo kao narod na putu Hristovom.“(5)
Verovatno su se, vele obavešteni zlobnici, podsmevali Vesoviću – on niti daje pare, niti ima dosijee onih sa puterom na glavi i slikama u memorijama računara tajnih službi ( ili na fleševima, svejedno ).

Izdao je Kosovo, kome treba ZSO?  

Ali je najčestitiji bio prof. dr Milo Lompar, koji je odbio da govori na svetosavskoj akademiji na kojoj je Arhiizdajniku uručivan orden Svetog Save.(5) Time je pokazao da je naš jedini put – ne živeti u laži, baš onako kako je rekao Solženjicin. Niko nema pravo na naivnost kada je Svetinja u pitanju.  

Kosovo i Metohija su iznad svih nas, i mi ih se nikada nećemo odreći. Kletva Lazareva pašće na sve izdajnike i njihove poslušnike. I već je pala, i teška će im biti i za života i posle smrti. Ko ne veruje, neka čita šta se dešavalo i za manji prestup Lazareve reči.(7) 

A ko veruje, neka se bori!

I neka se više niko ne pravi naivan. 

Izvor: Pravda