Piše: Stevan Gajić
Izbor pesme koja će na Evroviziji predstavljati Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore 2006. godine, neposredno pre referenduma o otcepljenju Crne Gore, obeležen je jednim skandalom. Skandal sa svađom dva žirija završen je slanjem pesme grupe „Nou nejm“ (No Name) i bio je, sada je to već očigledno, povezan sa referendumom u Crnoj Gori koji mu je usledio. A iza samog referenduma je nesumnjivo jasno stajao NATO koji je rukovodio celim poduhvatom, prvo preko tadašnjeg visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Havijera Solane (generalnog sekretara NATO tokom 79 dana vojne agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999), kuma Beogradskog sporazuma o preuređenju SRJ u Državnu zajednicu SCG.
Zatim se u stvar najagilnije uključio i Miroslav Lajčak, nezaobilazni izvršilac operacija čiji rezultat treba da bude rasturanje srpskih zemalja. Setimo se samo kako su on i František Lipka, kao Lolek i Bolek, defilovali po Radio-televiziji Crne Gore u vreme referenduma 2006. Kurioziteta radi treba reći da je Lajčak diplomac moskovskog univerziteta MGIMO, čiji su svi bivši studenti iz Poljske krajem 2022. izbačeni iz Ministarstva spoljnih poslova te zemlje. Sreća njegova što je Slovak a ne Poljak, inače bi ostao bez posla. U Lajčakovu odbranu valja primetiti da verovatno tu nema ništa lično, čovek je obučen za hladnokrvnog aparatčika, samo što je blok kome služi sada NATO a ne Varšavski pakt, a on kao robot revnosno ispunjava radne zadatke.
Skandal na izboru pesme za Evroviziju koja će predstavljati SCG režiran je tako da i na kulturološkom planu potpuno zakuva čorbu pred raspad zemlje. Čini se da se ista stvar ponavlja sada, kada su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić na pragu izdaje nacionalnih interesa, kroz pokušaj potpune desuverenizacije Srbije priznavanjem secesije Kosova i Metohije prihvatanjem francusko-nemačkog a u stvari američkog ultimatuma. Pristanak na ultimatum otvorio bi ostavinsku raspravu za dalji raspad zemlje o čemu se već oglasio narodni poslanik Šaip Kamberi koji je obavio misiju lobiranja u Vašingtonu. Tu su i kvazivojvođanerske zastave na februarskom proukrajinskom protestu u Novom Sadu kao očigledan signal da posle Kosova treba da se spremi Vojvodina po receptu nemačkog ambasadora Andreasa Cobela, kome je zbog toga svojevremeno otkazano gostoprimstvo.
Naravno da današnjim vlastodršcima, od predsednika na dole – koji se prema strancima ponašaju krajnje poltronski, kao miševi, ili preciznije kao njihovi botovi prema njima dok se u zemlji iživljavaju nad političkim protivnicima – nije ni na kraj pameti da uskrate gostoprimstvo Kristoferu Hilu. Kad je već tako, šta stoji na putu Hilu da se svako malo direktno umeša u poslove Srbije, kao nedavno u Novom Pazaru odakle je zahtevao da Srbija bez odlaganja uvede sankcije Rusiji? Može se samo pretpostaviti i da je bio u misiji podbunjivanja prvaka lokalnog stanovništva, kao što je to već radio na Kosovu sa Ričardom Holbrukom.
S obzirom da smo ponovo na pragu još jedne faze rasturanja srpskog prostora u kome je kao i 2006. ključni saučesnik naša trenutna vlast, evo blago nama opet Evrosonga, kulturološke muzičke podloge za ovu važnu državnu stvar. Sve je isto, s tom razlikom što se sada suočavamo s nečim neuporedivo opasnijim. Očigledno je maligni uticaj Evropske unije i NATO-a dosegao usijanje, i da je rak zahvatio dobar deo srpske države, ali i društva, koje izgleda može da spase samo jedna temeljna hemioterapija.
Da podsetim, neposredno posle incidenta sa izborom pesme 2006. usledio je Evrosong 2007. na kome je Srbija pobedila i kao nagradu dobila je veliku čast da organizuje u Beogradu Evrosong 2008. Čast je bila velika, skoro kao čast koju smo dobili 2019. da organizujemo Evroprajd 2022. Evro prefiks uvek nekako smiruje, to je prava reč za istočnoevropske pokondirene tikve. Tako je posle raspada SSSR širom postsovjetskog prostora veoma popularan bio, kako to Rusi izgovaraju, Jevroremont. To vam je kad nabudžite kuhinju, WC i stavite novi nameštaj u stan. Ali džaba, evro ipak ne pomaže uvek. Na primer, američki komičar Konan O’Brajan krajnje neuviđavno je jednom prilikom ismevao najevroatlanta Dragana Šutanovca, poredeći ga sa imaginarnim sovjetskim bokserom Ivanom Dragom iz filma „Roki 4“.
Slučajno ili ne, iste 2008. godine, tri meseca pre Evrosonga u Beogradu, u Prištini je grupa separatista nelegalno proglasilo secesiju Kosova i Metohije od Srbije, posle čega su u Beogradu izbile demonstracije u kojima je pod i dalje nerazjašnjenim okolnostima u američkoj ambasadi 21. februara 2008. poginuo Zoran Vujović. S obzirom da je zdanje ambasade u međuvremenu srušeno do temelja, poput čuvene zgrade u Šilerovoj, nećemo nikada ni saznati kako se tačno to dogodilo, osim ako neko u SAD ne odluči da otvori arhive povodom ovog slučaja. Kao anestezija za dramatične događaje, usledila je organizacija Evrosonga koja je zaista uticala na smanjenje napetosti u srpskom društvu.
Srbija, međutim, iako još među takmičarima nije imala bradatu ženu iz cirkusa, ove godine nastupa koracima od sedam milja, usklađujući se sa trendovima na velikom Evrosongu. Dakle, na Evroviziju šaljemo jednu lošu pesmu, u suštini bednu kopiju pesme „Lalabaj“ (Lullaby) engleske rok grupe „Kjur“ (The Cure) iz 1989. godine, koja ne samo što zvuči slično već joj je identična i estetika i koreografija izvođača. Izgled i nastup našeg kandidata toliko neodoljivo podsećaju na spot grupe „Kjur“ da je već na prvi pogled jasno da je reč o flagrantnom plagijatu. Istini za volju, to ne bi bio prvi plagijat viđen na ovim muzičkim priredbama.
Ove godine je, recimo, frontmen grupe „Gift“ napravio od sebe repliku izmišljene verzije persijskog cara Kserksa iz holivudskog spektakla „300“ o Spartancima i Persijancima u bici kod Termopila. Ipak, najalarmantnija pojava na srpskom Evrosongu 2023. bilo je mnoštvo okultnih i pseudonacističkih elemenata u nastupima takmičara. Ovakvu vrstu vizuelnog i muzičkog nasilja nad gledaocima odavno nismo videli na javnom servisu. Osmeh voditelja programa i ponašanje kao da je sve u najboljem redu, podsetili su me na slogan „Normalno“ sa jedne slične manifestacije koju je Beograd morao da istrpi pre nekoliko godina.
Što se okultizma tiče, bilo je tu svega i svačega. Recimo pevač iz Vranja „Princ“ (Princ), koji je dobio najviše glasova publike i objektivno imao jednu od najboljih pesama, podražavao je hinduističku boginju smrti Kali. Ona je u hindu ikonografiji predstavljena kao antropomorfna figura izbezumljenog lica i isplaženog jezika koja držeći krvavi mač u jednoj od mnoštva ruku, oko vrata nosi nanizane odsečene ljudske glave a za pojasom su joj odsečene ljudske ruke. U Jegorovoj (Eegor) pesmi „Starac dana“, izvođač poput sveštenika na sebi nosi lažni epitrahilj, a načinom na koji je držao ruke na početku performansa rugao se pravoslavnoj ikonografiji. Iako je izvođač u prvom polufinalu objasnio o čemu je reč, moram da priznam da sam, kad sam čuo pesmu o starcu sa istoka koji sedi na tronu, automatski pomislio da aludira na Vladimira Putina, u pokušaju da i neko iz Srbije konkuriše uvredljivoj pesmi hrvatske grupe „Let 3“ i time se učepi Zapadu vređajući Rusiju na Evrosongu, što će biti deo osnovnog bontona kao i prošle godine.
Ceo događaj u Velikoj Britaniji biće obeležen tim bontonom, odnosno osudom Rusije i promovisanjem Ukrajine, što je, više kroz program a manje eksplicitno, bilo jasno i na našem Evrosongu. Kad se već o okultizmu i Evrosongu govori, posebno je zanimljivo koliko je u samoj Ukrajini okultizam generalno, naročito mesto veštice, postao dominantan u popularnoj kulturi. To je pokazala i pesma koju je Ukrajina promovisala 2021. Uzgred radi se o dobroj muzici. Pesma „Šum“, grupe „Gou ej“ (Go-A) kojom se Ukrajina tada predstavila, svakako je znatno bolja od svega što smo ove godine videli na srpskoj Evroviziji. Ovakve muzike tamo ima dosta, a inače zanimljiv je razvoj muzike u Ukrajini posle 2014. Pesme sa veštičijim šapatom i bajalicama nisu retke, a posebno je 2022. bio popularan spot u kome veštica u narodnoj nošnji srpom kolje ruskog vojnika. Ovde se mešaju neotradicionalni lokalni okultizam, uglavnom sa Karpata, sa neonacističkom i otvorenom satanističkom estetikom.
Na našoj Evroviziji bilo je ovog puta koječega, uključujući blasfemične prizore i pojave, ali najviše je šokirao performans u kome je, u izvođenju „Filarija“ (Filarri), gde je u videopratnji iza izvođača korišćena pseudopaganska neonacistička ikonografija sa nizom runičnih simbola, od Valknuta (tri zaključana trougla), odnosno čvora mrtvih, do niza drugih poput Odinovih rogova, rune Inguz ili Ingvaz (Ingwaz), Ajishelmur (Aegishjalmur) koja podseća na snažnu pahuljicu, Trajkvetra (Triquetra), odnosno keltskog čvora, i rune Fehu. Ovi i drugi slični simboli su od 2014. godine legitimisani u Ukrajini u neonacističkim vojnim jedinicama a ceo svet je mogao da ih vidi kada su iz „Azovstalja“ u Mariupolju izlazili zarobljeni pripadnici puka „Azov“ koji su gotovo svi imali istetovirane takve simbole na sebi. Kod neonacizma postoji poseban vid umetnosti, koji se ukratko sastoji u tome kako nacrtati kukasti krst a ne nacrtati ga. U tom smislu nordijske rune su nezaobilazne. Posebno se u pseudoreligijskom nordijskom kultu na ovo lože beli internacionalisti koji su iz čitavog sveta pohrlili da pomognu opstanku neonacističkog Diznilenda u šta se pretvorila Ukrajina. To je pogotovo važilo za grad Mariupolj u kome je „Azov“, tokom strahovlade u ovom ruskom gradu, po uzoru na Islamsku državu, organizovao čitav društveni život, od sistema kampova i škola za indoktrinaciju dece do naci blekmetal muzičkih festivala.
Posle svega nameće se pitanje da li RTS, kao 2006. i 2008. godine, ponovo na neki način učestvuje u zatupljivanju, anesteziranju i preoblikovanju svesti naše javnosti. U trenutku kad stojimo pred najvećom veleizdajom na koju nas podstiču strani ambasadori i emisari Zapada poput Lajčaka, Gabrijela Eskobara, Žozepa Borelja, Ursule fon der Lajen i ostalih hijena, koji sa sve većim besom zahtevaju da pristanemo da uvedemo sankcije Rusiji i da priznamo nasilje nad sobom kao legitimno, dakle da legalizujemo secesiju Kosova i Metohije koju je proglasila grupa ljudi, čime bismo praktično rekli da je NATO agresija 1999. bila ispravna i dobra.
Obespokojava i ćutanje vrha Srpske pravoslavne crkve koje će, nadam se, biti prekinuto – pogotovo što se sve odigrava u atmosferi medijskog nametanja okultizma i promocije antihrišćanstva, čak i popularisanja greha kao takvog jer imali smo i pesmu baš tog naziva. Naravno, još je važnije kako će naša crkva reagovati na pokušaj otuđivanja trona patrijarha u Pećaršiji. Na ovo pitanje mora da odgovori i državni i crkveni vrh, i narod, pa i svako od nas pojedinačno, jer neće nam se ponavljati prilika ukoliko bismo jednom poklekli i pristali na prodaju vere za večeru, odnosno na prodaju duše. Ovo ne bi bio „Moj prvi ožiljak na (srpskoj) duši“, kako je naslovljena jedna od retkih pristojnih i lepih ovogodišnjih pesama, već bi bio fatalni ožiljak od kojega nema oporavka.
O planovima ukrajinske vojske u Zaporoškoj oblasti pročitajte OVDE.
Izvor: Stanje Stvari
