Piše: Vladimir Dimitrijević

O jednoj karti iz 1993. godine

Na nedavnom skupu u Kraljevu, održanom u odbranu istine o Kosovu i Metohiji, pokazao sam prisutnima mapu iz časopisa „Pogledi“, objavljenu u 130. broju 1993. godine na naslovnoj strani, sa natpisom „Srbožderna geografija“. Tamo se sve jasno vidi, pa mapu stavljam čitaocima na uvid. Neka i oni uvide šta ćemo još videti ako se odreknemo Vidovdana. Jer, Vidovdan je naš očinji vid kojim ne dajemo veru za večeru, ni poštenje za pečenje, ni krste za masne prste.

U uvodniku za taj broj „Pogleda“, Miloslav Samardžić, glavni i odgovorni urednik, zapisao je da je prestalo pretvaranje NATO Zapada da se treba jednako ponašati prema svim zaraćenim stranama u bivšoj SFRJ, i da se sada prema Srbima primenjuje samo gola sila. To jest, po Samardžiću, kako se uvećava srbofobna pretnja vojskom i sankcijama, smanjuje se, čak i sasvim neutemeljeni, „spisak razloga za njihovu primenu“. Srbi postaju krivi zato što su živi. Samardžić kaže da nam moćnici govore:“Vama se možda čini da to nije fer, ali svet na to tako gleda“.

Urednik „Pogleda“ ističe: “Ni u srednjem veku nije bilo takve neravnoteže snaga na ovom nivou; nikada sudbina sveta nije zavisila od volje tako malog broja ljudi kao što je to danas slučaj. Šačica ko zna kakvih karaktera sada može da odlučuje o životu i smrti na bukvalno čitavoj Planeti“.

Karta je Samardžiću dostavljena od strane rukovodstva Republike Srpske, a on svoj uvod završava rečima:“Nama neka je Bog u pomoći sa svima njima, i odavde i otuda. A Bog će pomoći ako bude imao kome, kako je rekao Patrijarh Pavle u jednom intervjuu našem listu“.

Srbožderna geografija

U istom broju „Pogleda“, u tekstu koji tumači kartu, objavljenom pod naslovom „Srbožderna geografija“, Kolja Besarević svedoči:“Između smanjene Srbijice i nezavisne, mada takođe osakaćene Crne Gore, prostire se trenutno „klinički mrtva“ država Bosna i Hercegovina, uvećana za takozvani put „zelene transverzale“ – sandžački, pardon raški prostor. „Svoje“ delove „raščerupane Srbije“ bi, naravno, uzeli Šiptari, ali i Mađari i Bugari, što se gotovo u dlaku poklapa sa međunarodnim „haškim projekcijama“ specijalnih statusa za ove delove nekadašnje SFRJ“.

Setimo se da je karta objavljena kad nije izgledalo da će se sve tako rasplesti: 1993. godine Srbija i Crna Gora su ista država – SR Jugoslavija, Srpska Krajina još nije pala, vode se borbe u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, NATO nije bombardovao Srpsku, niti je počeo rat na Kosovu i Metohiji, niti su Srbija i Crna Gora pod NATO bombama. Ovakvih granica, kakve su u „Pogledima“ objavljene, nema. Ali, neko ih je projektovao. Šta „neko“? Zna se ko je –tvorci Novog poretka, kojima NATO i slične gadosti služe kao oruđa u ostvarenju vlasti nad čovečanstvom. Oni su davno rešili da utamane Srbe jer im se ne uklapaju u sistem. Ko ne veruje, neka čita notornog Dejvida Gomperta, iz RAND korporacije – njegov tekst „Kako poraziti Srbiju“ objavio je Rokfelerov časopis „Spoljni poslovi“ daleke 1994. godine. Tamo piše: „Uporan ekonomski i medijski rat protiv Srbije mora posle određenog vremena da obori beogradski režim: omogući bolje rešenje. Industrijski slom i upropašćeni životni uslovi moraju stvoriti pritisak za promene… Izolacija i beda moraju proizvesti demokratsku revoluciju i dovesti na čelo vođe koji žele da za Srbe nađu mesto u društvu nacija. Mi moramo biti spremni da Srbiju držimo u karantinu sve dotle dok ne bude iskorenjen virus koji ona u sebi nosi“.(1)

Da, baš tako – mi smo virus koji treba iskoreniti.

Projekcija iz 2002.

Godine 2002. u Nedeljnom telegrafu od 18. decembra pojavio se tekst izvesnog Dejana Berkovića o planu Rokfelerovog, decenijama „zavereničkog“, Saveta za inostrane odnose za Srbiju i Balkan do 2010. Na osnovu dokumenta, Berković piše:„Konačan status Kosova trebalo bi da bude rešen do 2007, sa ili bez promene granica, a Republika Srpska ne može biti kompenzacija Srbiji za gubitak Kosova. Ratni zločinci moraju biti uhapšeni i osuđeni, a „političko-kriminalni sindikati“ (mafija) uništeni. (…) Svi na Balkanu, uključujući političke elite, vojsku, vođe javnog mnjenja i najširu javnost moraju da priznaju i prihvate da budućnost leži u Evropi. Ko to shvati biće podržan. Ko ne shvati, biće marginalizovan. (…) Međunarodnu zajednicu na Balkanu vodiće Evropska unija, dok će ‘američka komponenta’ biti prisutna u ‘robusnoj formi’

Kada je proglašena „nezavisnost Kosova“? Godine 2008. Ko formalno stoji iza plana da Srbija prizna NATO šiptarsku lažnu državu? Francuska i Nemačka, glavne države EU. Ko nadzire Balkan pomoću oružane sile? Američka imperija. A Berković je o tome pisao 2002. godine kao o planu koji treba da se završi za osam godina. I tamo je, takođe jasno, pisalo da Republika Srpska ne može biti kompenzacija Srbiji za gubitak Kosova i Metohije.

Ekmečićeve opomene

Godine 2011, akademik Milorad Ekmečić je jasno rekao da naše nevolje ne mogu prestati dok se ne promeni svetska ravnoteža:“Mi smo za američku politiku ostali narod koji u sebi nosi opasan virus. Na sastanku sa Izetbegovićem, 30. avgusta 1994. godine, Tuđman je trebalo da ispuni američko uputstvo koje je Izetbegović, po povratku iz Vašingtona, nosio. Mora se stvarati savez Hrvata i muslimana, jer Amerika hoće „da mi odradimo Srbe na zapadnom dijelu Balkana“, ukoliko neki mirni sporazum sa Rusima ne bude moguć. Tuđman je bio obavešten da u američkoj politici polaze od toga da kad bi Srbi bili ruski saveznici, da bi se obnovio pokret otpora kao u vreme prošlog Svetskog rata. Za njih je partizanski pokret bio srpski nacionalni otpor, a ako bi se obnovio, onda ne bi bilo dovoljno sto hiljada američkih vojnika, nego pola miliona. Srbija nikada ne može do kraja ispuniti američke i zapadne zahteve za promenama, jer su strateška polazišta u podlozi celog ponašanja još daleko i zavise od mogućeg rata sa Rusijom.“(2)

Sve se ispunilo što je mudrac kazao.

Šta je rečeno 1990. godine?

Jedan od prvih koji su nas upozoravali da je sudbina slonova, o kojima ekološki Zapad brine, bolja od sudbine našeg naroda, bio je istoričar, književnik i misiliac iz Orleana, dr Marko S. Marković, koji je u časopisu „Hilandar“ o Vaskrsu 1990. godine, na strani 27, objavio i ovo:“Kad neki Srbin pročita sve te novosti, njemu to postaje nelagodno, jer mu se odmah učini da Srbi ne uživaju privilegije slonova. I zaista, na prvi pogled, nema nikakve međunarodne konvencije koja bi im obezbedila pravo životnog opstanka na rodnom tlu, a specijalno na Kosovu. Ne postoje ni moćne organizacije za njihovu zaštitu, a još manje neko društvo za odbranu kosovskih Srpkinja od silovanja. Nije se za Srbe na Zapadu našla čak ni neka poznata glumica koja bi o njihovim nedaćama držala konferencije i davala izjave preko radija i televizije. Ukratko, Srbi su daleko zaostali za slonovima. Iz toga proizlazi da nije po sredi samo nekakva njihova surevnjivost prema slonovima već nešto mnogo teže i dublje.

Naravno, ne treba preterivati. Budimo objektivni. Oslonimo se isključivo na statistike i činjenice. Videli smo da će afrički slonovi iščeznuti sa lica zemlje kroz pet godina, ukoliko se njihovo istrebljivanje nastavi po današnjem ritmu, a poznato je da se danas uništava prosečno 104.000 slonova godišnje. Primeni li se isto merilo na kosovske Srbe  – da se zna da ih se od 1966. do 1988. godine sa Kosova iselilo 220.000, tj. oko 10.000 godišnje (po NIN-u od 25. 9. 1988) – znači da će Kosovo biti potpuno i konačno očišćeno od Srba između 2010. i 2020. godine. Drugim rečima, mora se priznati da slonovi ipak iščezavaju brže od Srba. Tim povodom nam se može prigovoriti i to da mi poredimo neuporedivo, zato što se slonovi tamane, dok se Srbi samo primoravaju da napuste svoja ognjišta i, pod tim uslovom im se poklanja život. Međutim, postoji ne samo iseljavanje nego i fizičko uništavanje Srba na Kosovu, samo što te statistike do sada nisu bile iznete na javnost. A zatim, ako Srbi i dalje ostanu bez zaštite u svetu, može ih još pre 2010. godine zadesiti neka nova epidemija ubrzanih genocida, po ugledu na one iz 1941-1945. godine, pa bi im se, u tom slučaju, zatro trag i na Kosovu i van Kosova.

Prema tome, ma koliko to čudno izgledalo, prvi korak ka poboljšanju srpske međunarodne situacije sastojao bi se u izjednačavanju prava srpskog naroda sa pravima afričkih slonova. Jer ako se Zapad u svojoj plemenitosti zatrčao toliko da Prava Čoveka i građanina proširuje i na životinje, bilo bi ipak nepravedno kad bi se slonovima poklonila veća prava nego ljudima. Mi tražimo da nas međunarodne ustanove i strane države poštuju bar koliko i ugrožene životinjske vrste. Za sada prvo to i toliko. A o jednakosti srpskih prava sa pravima drugih naroda sporićemo kasnije: „Dosta je svakom danu zla svoga“.“

Još jednom: ovo je pisano 1990. godine.

I šta ćemo sad?

Srbima neće pomoći odricanje od Kosova i Metohije, jer posle toga će se nastaviti svođenje naše zemlje na Beogradski pašaluk, u kome će vladati Hominterna i Gejstapo. Mi smo narod koji je, od NATO Imperije, osuđen na smrt, i koji, samo da bi opstao, mora da uloži neviđene napore. Ali, to je jedini put. Inače ćemo zaista nestati. Jer, satanisti koji vode igru postupaju kao u Orvelovoj antitutopiji: O` Brajen kaže Vinstonu Smitu da će biti streljan, ali tek kad zavoli Velikog Brata. Jer ako ga ubiju dok mrzi Velikog Brata, opet je Smit pobedio. Pravi cilj Zapada je da se odreknemo Kosova i Zaveta, i da nas onda pobiju.

Ali, neće moći.

Godine 2008, na skupu povodom NATO otimanja naše Svete Zemlje, u svom rodnom Čačku sam rekao:“A Kosovo je neoduzimljivo. Kosovo je car Lazar, koji zna da je „zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“. Kosovo je Boško Jugović, koji se „ne bi povratio, ni iz ruke krstaš barjak dao, da mu Care pokloni Kruševac“, jer je pošao „za krst časni krvcu proljevati i za vjeru s braćom umrijeti“. Kosovo je i Miloš Obilić, koji će na „lijep Vidov danak“ pokazati „ko je vjera, a ko je nevjera“. Kosovo je i Majka Jugovića, što je tvrda srca bila i čija je duša, kao golubica, prhnula u nebo od neizrecivog bola. I Kosovka devojka je Kosovo, jer večno nosi hleb i vino našim ranjenicima. I Sveti Pajsije i Avakum su Kosovo, jer su, pred nabijanje na kolac, znali da „nema lepše vere od hrišćanske, Srb je Hristov raduje se smrti“, jer je smrt vaskrsenjem pobeđena. Kosovo je i Milan Rakić, srpski konzul u Prištini i četnik u jedinicama vojvode Vuka, koji 1912. učestvuje u oslobođenju Gazimestana i sluša svoju pesmu u kojoj je otadžbini obećavao „da će, neozaren starog oreola sjajem“, dati život za nju. Kosovo je i Nikola Tesla, koji Amerikancima s ponosom opisuje Vidovdan 1389. kao epopeju veću od one u Termopilskom klancu. Kosovo je i Jovan Cvijić, koji o Srbima s Kosova govori kao o krepkim starincima, svesnim naše nemanjićke slave. Kosovo je i Nadežda Petrović, slikarka, koja ne samo da je povela Kolo srpskih sestara, nego je i sarađivala sa slavnim komitom Lazarom Kujundžićem i bila dobrovoljac u Balkanskom ratu 1912. Kosovo je i Miloš Crnjanski, koji je pisao o „snazi lipljanskog zvona“, i Ivo Andrić, koji je pisao o NJegošu kao tragičnom junaku kosovske misli. Kosovo su i braća Nastasijević, i toliki drugi pesnici i pregaoci u oblasti kulture, tog sabornog pamćenja naroda. Jer „u ratu ovom koji sećanje briše“, kultura je oružje jače od tenka i puške. Svi smo mi Kosovo u onoj meri u kojoj smo svesni reči vidovitog kosovskog zavetnika, lovćenskog orla, Petra II Petrovića: „Što na veru pravu ne pohuli što se ne hće u lanac vezati, to se zbježa u ove planine, da ginemo i krv proljevamo, da junački amanet čuvamo, divno ime i svetu svobodu“.“

Petnaest godina kasnije, govorim to isto.

Srbožderi, ne bojimo se ni vaših bombi, ni vaših mapa! I kad nam muške uzmete živote, grobovi naši boriće se s vama, kako vam je poručio Aleksa Šantić, u ime svih nas. I naši grobovi, utemeljeni u živonosnom Grobu Hristovom, iz koga blista vaskrsenje, življi su od svih vaših telesina, koje vučete po ovoj planeti ka potonjoj truleži, misleći da ste svemoćni i da vas ništa ne može zaustaviti!

Mi smo Hristovi, i sa Hristom, Kome je Lazar prineo sve nas na žrtvu, pobedićemo. Zato se nikad nećemo odreći Kosova i Metohije. I zato ste vi već poraženi.

Izvor: Iskra