Piše: Viktor Steler, saradnik portala '’Srpska analitika'’

Kada u raznim člancima govore o ukrajinskoj vojsci, sami autori ili ne razumeju u potpunosti ili ne smatraju potrebnim da razjasne da su ukrajinske trupe u širem smislu te reči (a ne samo da se podrazumevaju Oružane snage Ukrajine kao takve) predstavljaju 4 velika klastera koji se značajno razlikuju jedan od drugog. Ove razlike leže u načinu opremanja, moralu, opremi, nivou borbene obuke itd, što u krajnjoj liniji utiče na njihovu borbenu sposobnost.

Predlažem da se u okviru ovog članka razmotre ovi klasteri, njihove mogućnosti i borbena upotreba.

OSU (Oružane snage Ukrajine)

Najveći i najrazumljiviji klaster je vojska kao takva. Naoružana je oklopnim vozilima, artiljerijom, avijacijom itd. – odnosno uobičajena vojska, na koju smo svi navikli. U njenim redovima ima i vojnika i vojnih obveznika, kao i vojnika po ugovoru, i, naravno, oficira.

Borbena sposobnost Oružanih snaga Ukrajine u velikoj meri zavisi od konkretnih jedinica. Kopnene snage koje čine kičmu ukrajinske vojske, ukoliko nisu pretrpele kritične gubitke i ne čine 80%+ sveže regrutovanih, relativno su borbeno spremne. Snabdevanje je relativno dobro uspostavljeno, iako volonteri redovno prikupljaju novac za pomoć jednoj ili drugoj jedinici (najviše su traženi dronovi i termoviziri). Borbena efikasnost i moral u velikoj meri zavise od jedinice, ali generalno je na veoma osrednjem nivou.

Najveći problemi za Oružane snage Ukrajine je avijacija, koja je uništena u prvim mesecima ratnih dejstava, a veoma se sporo obnavlja zbog snabdevanja starim sovjetskim avionima iz inostranstva. Oružane snage Ukrajine imaju veliki problem sa oklopnim vozilima, a sa artiljerijom situacija izgleda nešto bolje.

Oružane snage Ukrajine imaju elitne jedinice kao što su SSO (Snage za specijalne operacije) – specijalci, drugim rečima. Ovi momci su dobro obučeni u NATO maniru, dobro opremljeni, NATO instruktori redovno blistaju u njihovim redovima, motivisani su i njihova borbena sposobnost je na visokom nivou. Problem, kao i kod svih specijalnih snaga, je broj i cena/vreme obuke za svakog pojedinačnog borca, oni su veoma skupi.

Postoje i relativno borbeno spremne jedinice kao što su Aeromobilne trupe (preimenovane iz Vazdušno-desantnih snaga i DSB) i Morska pešadija (marinci). Mada se u poslednje vreme, zbog velikih gubitaka, u ove jedinice primaju regruti bez borbenog iskustva i često bez ispunjavanja kriterijuma za fizičku obuku.

Teritorijalna odbrana ili TRO

Brojna grupacija, ali praktično neobučena i njena borbena sposobnost je na veoma niskom nivou. U početku je odbrana formirana na početku neprijateljstava od dobrovoljaca okupljenih na teritorijalnoj osnovi. Teritorijalna odbrana je takođe podređena komandi Oružanih snaga Ukrajine, ali u isto vreme, jedinice TRO se veoma razlikuju od personalnih jedinica, pa o njima treba posebno razgovarati.

Neki Ukrajinci su otišli u tTeritorijalnu odbranu ne iz patriotskih razloga i želje za borbom, već zato što im je prvobitno bilo obećano da jedinice Teritorijalne odbrane neće biti prebačene u druga područja neprijateljstava, već će se koristiti isključivo za zaštitu njihovih naselja. Tako su ljudi pokušavali da izbegnu slanje na opasne sektore fronta. Ali zbog velikih gubitaka u kadrovskim jedinicama Oružanih snaga Ukrajine, počeli su da zapušavaju rupe u odbrani sa TRO jedinicama. Međutim, mnogi ljudi su se prijavili za odbranu iz ideoloških razloga, iskreno želeći da se bore protiv Rusije.

Prosečan starosni sastav muškaraca u TRO je oko 40 godina, mada postoji i određeni sloj mladih, fizička obuka je osrednja, snabdevenost veoma loša, odvija se po rezidualnom principu. Prilično veliki deo snabdevanja obavljaju volonteri. Borbena efikasnost je niska, moral je različit, u zavisnosti od toga iz kog regiona Ukrajine je formirana određena jedinica. Najčešće se koristi u odbrani, na primer, u Artjomovsku (Bahmut) kako se ne bi izložile napadu spremnije jedinice.

Praktično se ne koristi za ofanzivne operacije, opremanje teškim naoružanjem, oklopnim vozilima i artiljerijom je minimalno. Najveći su gubici u jedinicama teritorijalne odbrane. Upravo oni se najčešće šalju kao „topovsko meso“ da drže položaje pod vatrom ruskih trupa.

Nacionalna garda Ukrajine

Bataljoni Nacionalne garde su elitne jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova, prijem u Nacionalnu gardu je dobrovoljan, na osnovu ugovora. Nacionalistička osećanja su mnogo rasprostranjenija među nacionalnim gardistima nego u redovima Oružanih snaga Ukrajine, a još više nego u TRO.

Snabdevanje jedinica Nacionalne garde je dobro, zasićenost oklopnim vozilima i artiljerijom je nešto niža nego kod Oružanih snaga Ukrajine, ali veća od one u TRO, pored toga, jedinice Nacionalne garde obično nisu bačene na prvu liniju. U osnovi, to su jedinice drugog ešalona koje se bave čišćenjem zarobljenih naselja, kontrolom morala drugih jedinica na prvoj liniji fronta, traženjem diverzanta, terorisanjem civila koji nisu previše lojalni Ukrajini itd.

Borbena gotovost je prilično visoka, ali njihov primarni zadatak nije operacija na frontu.

Tzv. „dobrovoljački“ bataljoni

Nastali su nakon državnog udara 2014. godine od najaktivnijih pristalica „Majdana“, čine ih prilično mladi, izrazito nacionalistički nastrojeni ljudi. U početku su to bile privatne vojske, koje su direktno finansirali ukrajinski oligarsi Kolomojski, Firtaš i drugi. Kolomojski se najviše istakao, sponzorisao je bataljone kao što su Azov, Aidar, Donbas-1, Donbas-2, Tornado itd.

Ovi bataljoni su bili glavna udarna i ideološka snaga ukrajinskih trupa u Donbasu tokom tzv. „ATO“ (antiteroristička operacija) od 2014. do 2022. godine, i iako su sada uključeni u zvanične vojne strukture, Oružane snage Ukrajine ili Nacionalnu gardu, održavaju visok stepen nezavisnosti. Snabdeveni su najvišim standardom, pre svega zapadnim oružjem, među njima su i strani plaćenici, od kojih su mnogi ekstremisti i kriminalci u svojim zemljama.

U ovim bataljonima većina ljudstva je sastavljena na ideološkoj osnovi. U njihovim redovima cveta više ne nacionalistička, već otvoreno nacistička ideologija.

Militanti su ukrašeni tetovažama sa nacističkim simbolima: SS rune, kukasti krst, nemački orlovi, Balkenkrojc, portreti Hitlera itd. Pre „rebrendiranja“ simbola bataljona, a potom i puka, „Azov“ je bio nacistički okultni simbol „Crno sunce“ na čijem vrhu je bila nacrtana vučja udica „Volfsangel“, simbol SS divizije Das Rajh.

Obeleženi su velikim brojem raznih zločina, kako nad vojskom, tako i počinjenih nad civilnim stanovništvom od 2014. godine. Ove jedinice okupljaju one koje ujedinjuje mržnja prema Rusiji i svemu ruskom, bez obzira da li je reč o sovjetskom periodu istorije ili o Ruskoj imperiji. Rusofobija, umnožena nacizmom, postala je njihova međunarodna ideologija. Često ih zovu „crna internacionala“. Ideološki su homogeni, imaju visok moral, dobru fizičku i taktičku obuku i najveću stopu snabdevanja.

Propovedajući ideologiju nacizma, pripadnici ovih „dobrovoljačkih“ bataljona ne ceremonijaliziraju se ne samo sa zatvorenicima i civilima, već i sa svojim kolegama koji nisu pristalice nacističke ideologije iz Oružanih snaga Ukrajine ili Vojske. Pogubljenja ukrajinskih vojnika koji beže ili odbijaju da slede zločinačka naređenja komande postala su za njih norma. Koriste se kao komesari, stavljeni su iza leđa ne baš lojalnih delova Oružanih snaga Ukrajine ili TRO. Ako budu uhvaćeni, ukrajinsko rukovodstvo pokušava prvo da ih razmeni, kao najvredniju imovinu.

Dakle, prilikom procene vojnih operacija i borbene gotovosti ukrajinskih trupa na pojedinim sektorima fronta i perspektiva razvoja situacije, potrebno je uzeti u obzir ne samo broj ljudstva i količinu vojne opreme, već i koje se konkretne trupe nalaze na borbenim položajima.

Izvor: Srpska analitika