Piše: Srđan Garčević, osnivač Natšel Tajmsa
Prevare su deo politike, a posebno međunarodne politike, od davnina. Zaista, jedna od najupečatljivijih priča u istoriji – priča o trojanskom konju – vrti se oko prividne mirovne ponude, koja je na kraju postala izuzetno efikasna i smrtonosna smicalica. Ne samo da su Stari Grci slavili njihovu prevaru koja im je pomogla da konačno budu bolji od Trojance, već su i čoveka koji ga je smislio – Odiseja – visoko cenili upravo zbog njegovog lukavstva koje mu je više puta spasavalo život.
Verovatno nije slučajno da je čuvena dosetka, „u ljubavi i ratu sve pošteno“, koja se pripisuje engleskom piscu DŽonu Lajliju, nastala tokom ekspanzije engleske moći u elizabetansko doba, koja je donekle korišćena zbog mnogih diplomatskih i vojnih finti, koje su na kraju učinile „Albion“ ozloglašenim po nepoštovanju sporazuma.
Iako je moderno žaliti se na prevaru i licemerje u međunarodnim odnosima, takođe je pomalo zamorni i na kraju slepo za realnost politike.
Istina, ulozi su često previsoki, ponekad egzistencijalni, da bi se stranke zaista obavezale da odustanu od neke koristi koju imaju. Tako je istorija puna dogovora koji nikada nisu imali za cilj da budu poštovani, već su služili da se kupi vreme, ublaži određeni neizbežni proces ili jednostavno obmane.
Nedavno je Angela Merkel rekla da sporazumi iz Minska između Ukrajine i Rusije nikada nisu trebali da se poštuju, jer su ona i drugi zapadni lideri smatrali da svako uporište koje Rusija može imati u Ukrajini predstavlja egzistencijalnu pretnju zapadnom poretku.
Slično tome, mnogi sporazumi između Beograda i Prištine, odnosno srpske vlade i raznih pristalica otcepljenja Prištine, imaju sličnu fleksibilnu prirodu kao i oni.
Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija kojom je okončana agresija NATO-a na Srbiju 1999. godine, na primer, predviđa da srpske snage mogu da se vrate na teritoriju Kosova i Metohije nešto što su Zapadna štampa i diplomate nedavno tretirali kao potpuno nečuveno. Još hitnije, u ovom trenutku, Zajednica srpskih opština predviđena Briselskim sporazumom pre deset godina, još nije formirana. I pored brojnih izjava zapadnih sila, de fakto sponzora prištinske vlade, kako vrše pritisak na prištinske vlasti za rešenje.
Mada svakako nepravedno, bilo je i za očekivati: zašto davati ustupke koji vas bole i koji su veoma nepopularni među albanskim stanovništvom (čiji je glavni uzrok pobune protiv Srbije 1990-ih bilo upravo smanjenje manjinskih prava, ali skrećem sa teme), posebno kada nema velikih troškova za odustajanje od sporazuma?
Namerno sprovođenje zakona – ili potraga za sukobom naizgled legalnim sredstvima – dugo je bila tema u međunarodnoj politici, pa čak i u ekonomiji, gde je Ha DŽun Čang, korejski ekonomista, slavno optužio bogate nacije da „pomeraju merdevine“ za razvitak siromašnih nacija. Još zloglasnije, nemački pravnik Karl Šmit je u „Konceptu političkog“ bio veoma nepoverljiv prema bilo kakvim globalnim političkim aranžmanima, pa čak i idejama „pravednog rata“, jer ih je video kao način da se najmoćniji zaštite protiv početničkih snaga. Ova ideja je prirodni nastavak njegovog viđenja politike kao vođene „razlikom prijatelj-neprijatelj“: poenta je da jedna strana egzistencijalnog sukoba na kraju pobeđuje, a druga gubi.
Međutim, čini se da ima smisla vezati sopstvene ruke kada ste moćni. Prvo, svet je postajao sve više međuzavisan i načini uništavanja neprijatelja postali su manje sigurni, ne samo iz vremena Homera i Lajla, već i od vremena kada su objavljena najpoznatija dela Karla Šmita, pa čak i Ha DŽun Čanga. Velike sile imaju različite načine da nateraju stanovništvo svojih rivala da pati, ne samo kroz pretnju nuklearnog uništenja, već i kroz narušavanje lanaca snabdevanja, pa čak i ključne infrastrukture. Ova saznanja su motivisala hladnoratovski poredak i čini se da su ponovo u centru pažnje sa ratom u Ukrajini koji preti da učini svet haotičnijim, ili zaista nepostojećim.
Štaviše, ima smisla da se velika sila posmatra kao kredibilan protivnik sporazumima. U nedavnom članku za Forejn Polisi, Stiven M. Volt, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Harvard, upozorio je da SAD možda pucaju sebi u nogu izbegavajući ulogu neutralnog posrednika u globalnim sporovima i previše podržavajući svoje tradicionalne saveznike. On vidi nedavne pregovore između Saudijske Arabije i Irana uz posredovanje Kine, kao primer da su SAD po strani od velikih globalnih dešavanja zbog svoje pristrasnosti u globalnim pitanjima.
Opštiji podsticaj za moć ka održavanju nekog reda nad haosom dolazi iz knjige Dejvida Kilkulena iz 2013. „Iz planina“ koja analizira uspehe urbanih gerilaca protiv utvrđenih i moćnijih državnih snaga. Dok je veliki deo knjige fokusiran na vojna pitanja, najvažniji zaključak je da svako ko želi da kontroliše određenu organizaciju – bilo da se radi o uličnoj bandi ili zajednici država – mora ne samo da bude dovoljno preteći, čak i brutalan , protiv rivala, ali i da nude stabilnost onima koji poštuju njihovu vladavinu i pravila. Promenjivo, egocentrično ponašanje hegemona, bilo da je šef kriminala ili super-sila, otvara prostor konkurentima da kreiraju i ponude stabilniji poredak.
Zaključujući iz ovoga, jedan od izvora zapadne meke moći nakon pada Varšavskog pakta bila je sposobnost da se projektuje slika predvidljivog i stabilnog „međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima“ (iako sa mnogo očiglednih propusta, kao u slučaju raspada Jugoslavije).
Zaista, praktična korist od sprovođenja pravila čak i kada su u suprotnosti sa vašim interesom je verovatno motivacija iza srpskog koncepta „čojstva“. Ugrubo definisano kao sposobnost odbrane drugih od sebe, posedovanje vrline „čojstva“ smatralo se presudnim za svaku istaknutu ličnost, a posebno za vladara. Ovaj koncept je prisutan u nekim od najpoznatijih srpskih epskih pesama, kao što su „Uroš i Mrnjavčevići“, u kojima mitski Marko Kraljević, idealan junak, odlučuje da ne pomogne sopstvenom ocu i stričevima (a na kraju i sebi) u sporu protiv oslabljenog rivala, ali da podrži pravdu iako ga to može povrediti.
Na kraju pesme, Marko Kraljević je i proklet i blagosloven od suprotstavljenih strana u sporu. Ipak, on je prepoznat kao na strani božanske pravde. U tom smislu, on završava kao neka vrsta anti-Odiseja, koga su možda hvalili njegovi rođaci, ali je završio strašno proklet od božanskih sila zbog svojih lukavstava.
Izvor: Kosovo onlajn
