Piše: Vladimir Dimitrijević

OHRIDSKI EPILOG

Za mene je Ohrid svetlost. Tri puta sam boravio na Ohridu, i to je jedini grad u kome bih, pored rodnog mesta, mogao da živim u radosti, jer je on, veliki knez sviju varoši, mističko srce Balkana, svetinja nad svetinjama pravoslavnog hrišćanstva, lepota koje se duša ne može nasititi... Svaka stopa tamo je sveštena... Dok se putuje ka Ohridu, i dok se, sa obe strana puta, vide šiptarske zastavice okačene po banderama, i mnogobrojna znamenja onih istih koji su i Srbe na Kosovu i Metohiji gonili i gone sa svete zemlje, čoveka boli i srce i glava; ali, kad ugledaš Ohridsko jezero, sav te bol i muka od teške istorije i tmurne sadašnjosti prođu, i oko ti zablista onim čudesnim ljeskanjem ohridskih voda, kakvog nema nigde na svetu... Ne znaš čemu više da poješ: da li crkvici Svetog Erazma, od drevnosti poštovanoj zbog velikog čudotvorca iz četvrtog veka, kada se Ohrid zvao Lihnida? Da li ostacima drevne bazilike iz doba Vizantije, onde, ponad obnovljenog hrama u kome počivaju mošti Svetog Klimenta Ohridskog? (Kakva je to bazilika bila! Kakav mozaik! Pa ona krstionica, gde je mozaična slika jelenova žednih Vode Žive, Koja je Hristos!) A sam hram Svetog Klimenta, za vreme Turaka pretvoren u džamiju, gde sada počivaju mošti velikog Božjeg ugodnika, koji tu osnova prvi slovenski univerzitet za prosvećenje svetlošću Hristovom celoga Balkana! Mnogo je lepa obnovljena crkva, gde je blago u svetim Klimentovim moštima...Bogorodica Perivlepta, zadužbina Milutina kralja, sa onom freskom Uspenja Majke Božje od koje zastaje dah... Pa tolike ikone, izložene u muzeju, pred kojima se moljahu pobožniji od nas, i dobijahu veliku blagodat nebesku... A Bogorodica Bolnička i Sveti Nikola Bolnički, zadužbine Dušanove (tu ima jedna freska svadbe u Kani Galilejskoj, sama srž svetinje braka i porodice)?... O Svetoj Sofiji, Gospođi nad gospođama, šta čovek da kaže? O Svetom Jovanu Kaneo, koji se nadneo nad Ohridsko jezero, pa mu nešto šapuće u ime Boga, Tvorca tog najlepšeg jezera na svetu, šta reći? (I kome, u ovo doba kad je mobilni telefon bog ljudima ovog sveta, zanetim sozercanjem svog sićušnog po značaju, a naduvenog do pucanja, „ja“? Kome reći u doba koje ne može da shvati tihovateljsku lepotu Svetog Jovana Kaneo, nego se oduševljava, onako varvarski, brzim automobilima i još bržim motorima?)... O Svetom Naumu i tamošnjoj krasoti belogrivog Drima ne smem ni da pokušavam da govorim... Samo znam da ispod  kamene ploče u crkvi bdije srce Svetog Nauma, i sluša nas kad mu pričamo; i znam da je vodica Svete Petke iz one kapelice čudotvorna... Sve je na Ohridu: i Vizantija, i Bugarska, i Srbija, i Maćedonija naša, sveslovesna i sveslovenska...    

ZAŠTO BAŠ OHRID? 

U tom svetom gradu se pregovaralo o tome da se Srbija odrekne Kosova i Metohije.  Makedonci se se već odrekli sebe, i dobili „državu“ u kojoj ih ima toliko da će uskoro postati deo Velike Albanije. Zato je tu, baš tu, trebalo slomiti Srbiju preko ljigavog puzavca na njenom čelu, gubavom od rijalitija i stomakoljublja. 

I desilo se, naravno. Ništa  nije potpisano. Ali, i dogovor urbanog momka iz Kariota sa Sinedrionom išao je bez potpisa. I sproveden je poljupcem. Pre no što je odveden na Golgotu, Sina Čovečijeg je poljubio učenik.

Aleksandar Vučić ništa nije potpisao, ali je sve izdao. Kao pravi izdajnik. 

Jer, da je bio drugosrbijanac, on ne bi bio izdajnik, pošto drugosrbijanci nikad nisu govorili da su rodoljubi. Ali, Aleksandar Vučić je celu svoju političku karijeru izgradio na laži o patriotizmu koji ga obuzima kad god se bavi javnim poslovima.
Nije potpisao ništa, a izdao je sve. 

Na Ohridu, u gradu čiji je arhetip bio Nebeski Jerusalim, a u koji je izdajnik Srbije doveden da konačno, u ime svojih podanika, izda Hrista i cara Lazara. 

Zato ne smemo biti njegovi podanici.

VLADIKA OHRIDSKI O KOSOVSKOM ZAVETU

Godine 1939, o petstopedesetogodišnjici Kosovske bitke, Nikolaj Velimirović piše da „nijedan hrišćanski narod nema u istoriji svojoj ono što ima srpski narod, nema Kosovo“ . Bitka za Carigrad 1453, u kojoj je junački pao Konstantin Jedanaesti, poslednji romejski car ( po majci Jeleni, od srbskog  roda Dragaša ) jeste     bila herojska, ali je doživljena kao poraz, i nije se  uzdigla do onih visina na kojima stoji Lazarev boj za Carstvo Nebesko. Zašto je Kosovo tako veliko? Zato što, po Nikolaju, „ceo jedan oružan hrišćanski narod, kao jedan oružan hrišćanski mučenik, pokoran promisaonoj volji Svevidećeg, prima gorčinu smrti, i to ne kao gorčinu, nego kao sveživotvorni lek. /.../ U istoriji hrišćanskih naroda nema poznatog slučaja da cela jedna vojska, ceo jedan oružan narod, bude zapojen voljom za smrću i ode u smrt za veru svoju. NE U SMRT SAMOUBILAČKU NEGO U SMRT HEROJSKU ( podvukao V. D. )/.../Greše oni koji govore: Kosovo je zaustavilo točak naše istorije; unazadilo nas je; da nije bilo Kosova, mi bismo danas bili veliki narod. Baš nas je Kosovo učinilo velkikim narodom. Ono je naša narodna Golgota ali, u isto vreme, i naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno. Ono je zaustavilo moralno raspadanje srpskoga naroda. Dalo nam je galeriju viteza vere, poštenja i požrtvovanja, koje nesumnjivo više vredi od ma koje galerije mermernih kipova, napravljenih u mirno doba od naroda koji nisu imali svoje Kosovo. Greše i oni koji Kosovo smatraju porazom. Ako je ko pretrpeo poraz, pretrpeo ga je veliki gospodin Vuk Branković, a ne knez Lazar. Ko žrtvuje svoj život u jednoj borbi za istinu i pravdu Božju, žrtvovao je najveće što je imao i mogao, i – pobedio je/.../A pravi Srbi – što u kosovskom smislu znači pravi hrišćani – neka  blagodare Gospodu Bogu što im je dao Kosovo, ponos i utehu, i nepresušni izvor najuzvišenijih nadahnuća; čistilište savesti svih pokolenja do kraja vremena“.    

Zato se niko, nikad, nikako nije smeo odreći Kosova i Metohije. Ali, Vučić se odrekao. I stavio pečat na uništenje Srbije.

PEČAT SATANIN 

Pravnik dr Isak Davidov, razočaran posle mitinga nakon koga su uhapšeni Zlatanović i Knežević, beleži šta je do sada uradio ultraizdajnik Vučić:“O urušavanju institucija je toliko puta bilo govora da to nije potrebno ponovljati. Skupštinu, koja predstavlja narod i jednu granu vlasti, Izdajnik je oskrnavio i sasvim obesmislio. Sudsku vlast i njene eksponente je do kraja podjarmio, jedne zastrašivanjem a jedne podmićivanjem. Tako je radio i u drugim segmentima društva. Javni diskurs i medije je tako upropastio i zagadio da se može govoriti samo o meri ukusa odnosno neukusnosti koja se u tome ispoljava. Ušao je u tal sa navijačima, koji u modernom društvu spektakla nisu nebitan činilac. U isto vreme je sa kriminalcima zaključio ugovor koji je, kao i doktor Faust, potpisao kapljicom krvi. Više ne smatram da je vredno truda govoriti o intelektualcima, preciznije o takozvanoj nacionalnoj inteligenciji, jer je jasnije nego što je podnevna svetlost da su od najgore ilovače napravljeni./.../ Dok je to radio Izdajnik nije propuštao da kontaminira sve što u srpskoj kulturi ima i najmanju vrednost. Ideju rodoljublja je na najgadniji način kompromitovao i omrzao narodu. Na Miroslavljevom jevanđelju se kleo na izdaju, odustajanje od nacionalnih interesa je trampio za izmišljeni Dan zastave, rastakanje srpstva je zamazivao imaginarnim srpskim svetom. Očigledno je da njegovo razarno delovanje ne cilja samo sadašnjost:  Izdajnik pretenduje da zaluđeni narod duhovno osakati i trajno onesposobi za potencijalno uskrsnuće u budućnosti. Ukratko, popljuvao je i zapišao sve što je vredno i uzvišeno.

Pregled žalosnog stanja u kojem se nalazimo završavam tako što će kamen iz Davidove pastirske torbice poleteti pravo na Srpsku pravoslavnu crkvu. Jedino u čemu se Patrijarh srpski i njegovi episkopi ugledaju na Hrista jeste trpeljivost u dopuštanju da im I(z)rod udara priuške, da ih zapljuvava i da im se ruga peckajući ih trskom po glavi. U svim ostalim plodovima kojima je rodio ovaj soj licemera i okrečenih grobova oseti se kvasac farisejski i nauka onih koji su Hrista razapeli.“(1)

Izdaja na Ohridu je, dakle, samo plod jednog dugotrajnog procesa, koji je Slobodan Antonić svojevremeno nazvao „vihorom od smeća“. Vučić je od Srbije napravio duhovnu, moralnu i materijalnu deponiju. 

ŠTA I KAKO DALJE? 

Borba protiv ovog režima veoma je teška, zato što nije reč o režimu, nego o blatu, a njegov čelnik je Penivajz iz romana Stivena Kinga, mnogooblično, protejsko zlo iz naših noćnih mora, koje nam dolazi u časovima opuštanja i dokolice da nas povede u propast i smrt. Zli klovn: to je stvar koja nam se desila. S njim nema rasprave, ubeđivanja, izmene argumenata. Ti kažeš:“Prodao si Kosovo!“ On kaže:“Tvom dedi je smrdelo iz usta“. A onda blatoliki i blatousti iz njegovih medija sedam dana pričaju kako je tvom dedi smrdelo iz usta, i svi zaborave kako je Penivajz prodao Kosovo. Ovaj režim, koji prevazilazi satiru ( setimo se kako su 2020. predstavnici vlasti štrajkovali glađu protiv opozicije(1), ponavljajući time sadržaje „Top liste nadrealista“!) zauzeo je sva mesta i ućutkao sve institucije. I uvek sprema nove čupoglavce iz svojih kutija prepunih zla. Evo, mogu da se kladim da će se ovih dana pojaviti neka nova partija, koja okuplja rado viđene jutjubere, i njihova glavna ideja će biti:“Vučić jeste izdao, ali ne verujte državotvornoj opoziciji! Ne verujte nikome!“ A ako ne veruješ nikome, ostaješ u pasivnom stanju, i Penivajz i dalje igra igre svog judinskog cirkusa. I taj isti Penivajz će, gurajući u prvi plan svoje čupoglavce, nastaviti da šolapi i trtlja kako je vašem i mom dedi smrdelo iz usta. I da, naravno, nije ništa potpisao. 

NE ODUSTATI OD ISTINE

Ipak, nikako se ne sme odustajati od istine, koju je izvrsno formulisao pravnik dr Goran Đorđević: „Svaki narod ima svoje uspone i padove, i svoje definišuće trenutke. Nije prvi, niti poslednji put da trpimo teške poraze. To je karakteristika svakog istorijskog naroda. Podsetimo se: 1690.godina, ceo narod kreće preko Save i Dunava, u nepoznato. U tom trenutku, nemerljiva katastrofa. 1813.godina, nakon propasti ustanka narod stavljen je pod oganj i mač. 1915.godina i Albanska golgota. 1941.godine, aprilska katastrofa. 1995.godine – pad Krajine, kraj jedne istorije. Ali niti jedan od ovih poraza nije kao poraz iz marta 2023.godine. Štaviše, i pad Republike Srpske Krajine 1995.godine, (nasuprot očiglednoj izdaji) u odnosu na Ohrid 2023. godine, deluje kao herojski čin. Martovska izdaja 2023.godine, nesumnjivo da predstavlja sramotu kakvu nismo doživeli u istoriji. Pred očima celog sveta, dobrovoljno i samozadovoljno odričemo se jednog dela teritorije, odustajući od države. Ubuduće, svako intoniranje himne, polaganje zakletve državnih organa ili oficira dobija istinski karikaturalne razmere.

Priznanje tzv. Republike Kosovo je najsveobuhvatnije pitanje našeg doba. Kroz ovo priznanje, reflektuju se sve krize našeg društva. I lične i kolektivne. Socijalne, ekonomske, geopolitičke i demokratske. Zato ostvarenje ovog plana nužno vodi u totalitarizam. Ne postoji mogućnost da se ovaj proces vodi na demokratski način. Preduslov ovog procesa bio je pretvaranje države u simulakrum. U simulakrumu je najlakša vladavina totalitarizma i straha. Suspenzija pravnog poretka nužno vodi suspenziji ljudskih prava. Otud i haššenje novinara za „državni udar“, otud parlament koji je pretvoren u baruštinu, otud i Ustavni sud koji se plaši svoje senke. Proces priznanja secesije državne teritorije, sprovodiće se daljim bezakonjem i poništavanjem svih ljudskih prava. Otprilike kao proces udaljavanja Brozove FNR Jugoslavije od pretnje sa istoka. Strah, krediti, „zemlja dembelija“ i Goli Otok.

Pristajanjem na prihvatanje nezavisnosti tzv. Kosova, odnosno odricanjem od suvereniteta, teritorije i u krajnjoj liniji, od istorije, neće se sačuvati ni mir, ni dostojanstvo, ni sloboda našeg naroda. Ozbiljnija pretnja od one sadržane u jalovim izgovorima i ćutanju leži u rasprostranjenoj pritvornosti i kukavičluku da se tekući procesi prepoznaju i da se njima suprotstavi. Suvišno je i postavljati pitanje: Šta će biti dalje? Buduće događaje, dočekujemo u samrtnom ropcu. Bez države. To je uznemirijuća činjenica. Niko nije zaštićen, niti slobodan. Vraćamo se na novi početak. A novi početak je kao i svaki kraj – neograničen.“(3)

Ka novom početku, pod stegom kneza Lazara i Obilića, sa Hristom u srcu i svetim precima pred sobom. I to je put srpske vojske ( a svi smo srpska vojska ): danas kao i onda. Jer drugog puta nema.     

UPUTNICE: 
1.https://praskozorje.net/isak-davidov-savrseni-zlocin/
2. www.slobodnaevropa.org/a/30605282.html
3. https://praskozorje.net/goran-v-djordjevic-priznanje-kosova-poslednje-poglavlje/

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pogledajte OVDE.

Izvor: Pravda