NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 časova počeo vazdušne napade i agresiju na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri…

„Agresija NATO pakta na Saveznu Republiku Jugoslaviju izvedena je u specifičnim geopolitičkim okolnostima, kada je Amerika bila na vrhuncu moći i kada je kolektivni zapad preko NATO a i EU mogao da učini šta god je hteo u međunarodnim odnosima, a da bukvalno niko nije mogao da im stane na „put“ i da se suprotstavi i da ugrozi njihove nacionalne interese, smatra Kovač.

Na našu nesreću, mi smo u tom periodu upravo bili ti koji su se našli na putu njihovih geostrateških interesa ka istoku Evrope i postali smo meta jedne agresivne sile kakav je NATO pakt“, naglašava general major.

On dodaje da se NATO posle hladnog rata nametao kao sila Zapada, sa namerom da se dopadne svetu kao globalna sila, i da kad god bude „potrebno svetu“ da interveniše i rešava „probleme“ koje politika Zapada nije mogla da uspostavi.

„Mi smo se tada našli u prilici da nismo mogli na adekvatan način da rešimo tu oružanu pobunu koja je iz terorizma prerasla u jedan širi pokret na prostoru KiM, a taj pokret je svesrdno pomagan sa Zapada, opstruisan i planiran u svakom pogledu. Moramo se setiti tog perioda kada je tokom 1998. godine došlo do takozvane revolucije u samoj Albaniji i veliki građanski protesti kada su vojni magacini bukvalno postali meta organizovanih bandi koje su oružje prebacivale na prostor KiM. Na to je Zapad blagonaklono gledao, nije se protivio takvim postupcima i takvo stanje je trajalo dugo, podsetimo se sukoba naših bezbedonosnih snaga, graničnih ili pograničnih jedinica sa njihovim organizovanim bandama UČK koje su bile na obuci u Albaniji i organizovano prebacivale oružje na KIM za oružanu pobunu.

Obaveštajne službe Zapada su pothranjivale taj proces, potpomagale prerastanje terorističkog pokreta u oružanu pobunu na prostoru KiM, jer su kroz političke pritiske na vlast SRJ i samu Srbiju uticale na to da snage bezbednosti ne mogu da deluju u punom zamahu, zabranjivali su izlazak jedinica vojske iz kasarni, policijske snage i njihovo delovanje prikazivali kao dejstvo protiv nenaoružanog albanskog naroda. Bilo je tada mnogih perfidija, pa i sam Račak, koji su uzeti kao formalan povod NATO agresiju.“ navodi i ppodseća general major Kovač.

NATO agresiju na našu zemlju izvršilo je 19 najmoćnijih zemalja Zapada.

„Ono što ljudi često zaboravljaju je da se toj agresiji pridružila i Albanija, sa svim svojim snagama, a njena vojska je učestvovala prvenstveno u kopnenom delu agresije u toku rata, da su njene obaveštajne službe zajedno sa UČK  radile sve da pridobiju simpatije Zapada za taj pokret i da uvuku NATO pakt u oružanu agresiju i nažaost, u tome su uspeli.“ dodaje on.

Ipak, meta nije bila samo teritorija pokrajine Kosova i Metohije.

„Nije meta bila samo KiM, nego cela Srbija, delimično i Crna Gora, pri čemu je Crna Gora već od polovine aprila prestala da postoji kao meta NATO pakta jer je iskazana i tada servilnost Mila Đukanovića odlaskom na dogovore i pregovore sa predstavnicima NATO-a na Jadranu na prostoru Hrvatske. Tada je, verovatno, dato i obećanje od Zapada da će podržati Crnu Goru u procesu razdruživanja sa Srbijom, što se naknadno i desilo

Tok NATO agresije

Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije još uvek nije precizno utvrđen. Najčešće se govori o brojci između 2000 i 4000 civila.

„I danas se sa velikom tugom sećamo ljudi koji su dali svoje živote za odbranu SRJ na prostoru cele države, a prvenstveno onih snaga koje su se borile u samom graničnom pojasu gde su imale neposredni borbeni kontakt sa snagama UČK, albanskom vojskom i specijalnim jedinicama Zapada.

Podsetimo se, Zapad je na prostoru KiM organizovao različite perfidije radi medijske diskreditacije i tadašnje države i njenog rukovodstva i naroda uopšte na prostoru SRJ, gde je organizovano masovno iseljavanje albanskog stanovništva sa KiM, pod plaštom progona, kako bi se svetu prikazalo da snage vojske i policije proteruju nedužan albanski narod, a kampovi su već bili pripremljeni u Makedoniji, na prostoru Albanije (gde je po scenariju iseljeno 700.000 ljudi po njihovim tadašnjim brojkama). To je davalo njima legitimitet da nastava besomučno bombardovanje po samoj unutrašnjosti Srbije“, kaže Kovač i dodaje:

„Setimo se mostova u Novom Sadu, bombardovanja različitih državnih objekata u samom Beogradu, Vladinih institucija, Ministarstva odbrane, Ggeneralštaba, sve su to mučne slike od kojih neke i danas vidimo pred svojim očima kada šetamo centrom Beograda, oni i dan danas svedoče kao spomenici tog vremena.“

Nastavak započetog

„Svi znamo pod kojim uslovima se agresija završila, nije se pristalo na kapitulaciju, nije se pristalo na isključenje Kosova i Metohije iz sastava Republike Srbije.

Sada jasno vidimo da je KiM bilo strateški interes prvenstveno Amerike da objedini jedan prostor na jugoistoku Evrope gde će jeftino bazirati svoje snage. Ništa od toga se ni u naredne 24 godine nije promenilo. Amerika ne odustaje od tog cilja, ona je Albance izabrala kao narod i Albaniju kao državu za strateškog saveznika, jer po geostrateškoj poziciji mogu da deluju u različitim pravcima, kako prema Bliskom Istoku, tako i prema Kavkazu, prema crnomorskom regionu, prema Ruskoj Federaciji.“ navodi Kovač.

„Danas se ponovo susrećemo sa tim da upravo Amerika preko NATO-a i preko EU vrši pritisak na zvaničnu Srbiju da se pod različitim formama sporazuma odrekne tog dela teritorije.

Sve ono što danas imamo na sceni, manipulacije sa takozvanim Evropskim predlogom sporazuma, pa aneksom u Ohridu, mi vidimo da se od strane Zapada izigrava želja naroda Srbije, a mi znamo da narod ne želi niti EU niti evropski put pod uslovom odrcanja dela svoje izvorne, nacionalne terirorije KiM, zbog identiteta.“ dodaje on.

Suštinski razlozi SAD u iniciranju sporazuma

Kovač ističe da sporazum koji se Srbiji nudi nije francusko – nemački predlog, već njima dat predlog od strane Amerike kako bi EU navodno ispregovarala sa Srbijom radi daljih integracija Srbije u EU i da joj to postane uslov za dalje integracije.

„Nijedno od ova dva pitanja ne bi prošlo test volje naroda na nekom referendumu, znamo da u ogromnom procentu narod jeste za očuvanje KiM u sastavu Srbije i ako se to veže sa KiM, u ogromnom procentu, oko 90 posto ne bi išlo u EU po cenu odricanja od KiM. U Srbiji, posle toliko decenija uslovljavanja i omalovažavanja, narod je prozreo šta je to EU, jedno krilo NATO pakta, instrument Amerike i da u toj uniji nit su suvereni narodi nit su suverene države i možemo biti sigurni da, ako bude cena da se odreknemo Kosova i Metohije, posle 24 godine od NATO agresije, narod to neće dopustiti bez obzira kakav stav o tome imala vlast!“

„Velika“ Albanija

General Kovač ističe da Amerika ne traži priznanje takozvanog Kosova u UN, jer zna da to ne može da se desi zbog Kine i Rusije, bez obzira na stav Srbije, ne traži Amerika da formalno priznamo Kosovo kao državu, ali Amerika traži i uslovljava EU da potpiše sporazum kako bi se Kosovo primilo u NATO!

„Kosovo, kao lažna država, jeste čedo NATO pakta i ona im je kao takva potrebna radi izgradnje projekta „Velike Albanije“.

Amerika ima tri baze, u Albaniji pomorsku za specijalne snage, vazduhoplovnu, još i Bondstil im je tu na dohvat ruke, komunikacija i infrastruktura koje su urađene idu u prilog stvaranju preduslova za manevar snaga na ovom prostoru jugoistoka Evrope i mislim da će Amerika i dalje raditi na razvoju i podršci ove ideje „Velike Albanije“ u narednom periodu, a činiće u bezbednosnom smislu probleme i Makedoniji i Crnoj Gori u odnosu na prostore koji su većinski naseljeni Albancima.

Ideja takozvane „Velike Albanije“ rođena je na prostoru KiM, pa jednostavno mora na tom prostoru i da umre i nestane, samo je pitanje okolknosti i uslova pod kojim će se i kada to desiti.“ zaključuje Kovač.

Izvor: IN4S