Izgledalo je da će rat početi 23. marta 1999. godine, operateri radara Vojske Jugoslavije bili su svedoci neverovatnog prizora: celokupni avio-saobraćaj je izmešten izvan SR Jugoslavije. Napetost je dostigla vrhunac, ako se neka situacija može opisati rečima da rat visi u vazduhu, onda je to bio taj dan.
NATO agresija na SR Jugoslaviju je počela sutradan napadom na Ratno vazduhoplovstvo i protivvazduhoplovnu odbranu VJ. Prve krstareće rakete pogodile su 24. marta u 19.41 čas radarske položaje na Crnom rtu kod Bara, na Kopaoniku i u Kačarevu kod Pančeva.
Ipak, 126. brigada za vazdušno osmatranje, javljanje i navođenje (VOJIN) je, bokserskim rečnikom rečeno, „ostala na nogama”. Ova jedinica je uprkos žestini napada neprijatelja nastavila sa radom do kraja rata dostavljajući neophodne podatke o naletima avijacije NATO-a sistemu protivvazduhoplovne odbrane (PVO). U vazdušnom prostoru su među desetinama hiljada letova otkrivali i „nevidljive” avione F-117A.
Kada se sa ove vremenske distance govori o tom ratu i požrtvovanju naših vojnika, teško je reći gde je bilo najteže. Stradalo se na Kosovu i Metohiji, granici prema Albaniji, gradovima i drugim lokacijama širom Srbije. Ali i tada je bilo jasno da je možda najrizičnije biti operater na radaru. U vazduhu je bila potpuna nadmoć neprijatelja, a radar isijava zrake koji otkrivaju protivnika, ali i u suprotnom pravcu navode protivradarske rakete.
Najteži dan za jedinicu bio je 6. april 1999. godine kada je, u 23.05 časova, avio-bomba pogodila radarski položaj na lokaciji Kraljev sto na Maljenu pri čemu su poginuli potporučnici Željko Savičić (24) i Siniša Radić (23), oficiri za navođenje naše lovačke avijacije.
Na mestu njihovog stradanja podignuta je crkva posvećena Svetom Đorđu gde im članovi porodica i pripadnici 126. brigade VOJIN svake godine odaju počast. Savičić i Radić su bili generacija, kako to vojnici kažu „klasići”, pukovnika Jovice Kepčije, današnjeg komandanta 126. brigade VOJIN.
Ta generacija starešina je promovisana u oficire 26. septembra 1998. godine. Usledio je odmor uoči prijema u službu, ali je on prekinut telegramom, naređenjem da se 12. oktobra jave u jedinice, u vreme prve pretnje napadom NATO-a.
Neki od njih su sa radarskog položaja bili svedoci događaja koji su te jeseni i zime prethodili ratu. Na radarskim ekranima videlo se izuzetno intenzivno letenje, kako „migova 21” Vojske Jugoslavije sa aerodroma u Prištini, tako i izviđačkih aviona NATO-a koji su po postignutom sporazumu nadletali prostor Kosova i Metohije.
Tokom NATO agresije 126. brigada VOJIN je bila na direktnom udaru neprijatelja, pri čemu su njeni pripadnici zasuti sa 99 avio-bombi, 15 krstarećih, 29 protivradarskih i 13 raketa vazduh–zemlja. Zahvaljujući izuzetnoj veštini, domišljatosti i hrabrosti nije bilo više poginulih, ali jeste ranjenih među kojima se izdvaja sudbina poručnika Željka Mićića koji živi sa posledicama napada na radarski položaj kod Vranja. Mnogi pripadnici su odlikovani za zasluge tokom rata, kao i sama jedinica – koja je među malobrojnima nosilac Ordena narodnog heroja.
U komandi 126. brigade VOJIN, na beogradskoj Banjici, nalazi se spomen-soba u kojoj je poseban deo posvećen NATO agresiji. Tu su i „eksponati” koji su „padali” sa neba po položajima ovih branilaca otadžbine, među kojima i ostatak rakete na kojem je tadašnji neprijatelj ispisao poruku operaterima na radarima: „Ugasite ih, ili ćemo ih mi ugasiti umesto vas.” Nisu uspeli u tome, isti ti i drugi radari i danas čuvaju nebo Srbije, a nove generacije „vojinovaca” sa ponosom se sećaju ratnih podviga svojih prethodnika.
Izvor: Politika
