Piše: Vladimir Dimitrijević

Šta se zbiva? 

Dok mi gledamo šta se dešava na Ukrajini i pokušavamo da shvatimo kako to „ništa nije potpisano“, a Srbija priznaje Kosovo i Metohiju kao deo NATO pakta, NVO jurišnici sataninog sina Soroša nastavljaju da razaraju sve do čega dođu. Kao obrnuti kralj Mida, koji je dodirom svaki predmet pretvarao u zlato, oni, aktivisti Soroševe koprokulture, sve što pipnu pretvore u fekalije globalizma. Nije nimalo slučajno da im je glavni cilj ubijanje srpskog jezika. I to institucionalno, kroz sistem obrazovanja. Dobio sam mejl od jednog svog prijatelja koji je, sa svoje strane, dobiom mejl od izvesnog insajdera. I evo šta saznadosmo:

„U Palati Srbija pod pokroviteljstvom Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog održan je 27. marta (verovatno simbolično ‒ kao i sve što nam sa Zapada „priređuju na određene datume“), prvi u nizu „društvenih dijaloga“ namenjenih sprovođenju jezičkih odredaba rigidnog Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Taj zakon je 2021. godine uzburkao javnost zbog neustavne kategorije „roda“ umesto „pola“ i naročito zbog tzv. „rodno osetljivog jezika“. Ovim zakonom napravljen je presedan i u evropskoj praksi jer se odgovarajući „rodno inkluzivan jezik“ nigde ne proglašava obaveznim, nego se on preporučuje, i nigde se njegov sadržaj ne nameće,
nego se poštuje mišljenje struke koja sugeriše mogućnosti i ograničenja za njegovu primenu. I članovi vladajućih i opozicionih stranaka pristali su na ovaj zakon, a naročito nisu imali primedbe na njegove jezičke odredbe jer su mislili da se njima daju veća prava ženama. Pre će biti da oni nisu hteli da rizikuju i ostanu bez nekih glasača, tačnije „glasača i glasačica“. 

Niko od njih, međutim, nije se potrudio da sazna šta „rodno osetljiv jezik“ znači i odakle on dolazi. A kad nema interesovanja političara, ni Ustavni sud „ne mora“ da reaguje na podnete tužbe za proveru ustavnosti Zakona: niko to neće ni primetiti u javnosti. Političarima je promaklo da je pod brigom za ravnopravnost „osoba ženskog
roda“ podmetnuta kvir-ideologija koja će ovim putem uskoro završiti i u školskom sistemu, a mediji je već uveliko koriste i pre nego što je nastupila obaveznost jezičkih odredaba. Umesto da se daju veća prava ženama, data su ekskluzivna prava „bićima ženskog roda“. Tako je udešeno da Srbi prvo progutaju mamac, da bi im udica potom rasporila stomak. Kad se naš narod bude navikao na „posebne nazive za osobe ženskog roda“, neće biti teško da primi i „posebne nazive za ostale rodove“, a ima ih, za sada, oko 150! Ono što posebno pada u oči da je Evropski parlament pre nekoliko godina proklamovao „rodno neutralan jezik“, a naši političko-ideološki komesari su hteli da budu veći katolici od pape, pa su propisali „rodno osetljiv jezik“. Suprotno od prvoga i još mnogo gore od njega! Dok se za engleski jezik umiruju razlike među „rodovima“, za srpski jezik se one raspiruju! Kada je Zakon donošen, suprotstavili su se Odbor za standardizaciju srpskog jezika i Matica srpska, ali baš kao što ih je zakonodavac zaobišao prilikom odlučivanja o tekstu budućeg zakona, tako su ih svi relevantni faktori u društvu ignorisali. Isto se dogodilo sada, kada se pristupilo programu za primenu Zakona: Ministarstvo ih nije pozvalo, kao što nije pozvalo nijednu srbističku katedru ili instituciju koja se bavi proučavanjem i negovanjem srpskog jezika. Ipak, Ministarstvo je pozvalo SANU i Beogradski univerzitet, odakle su verovatno očekivali da će opet dobiti nekog nelingvistu, ali se dogodilo da su obe ustanove poslale upravo srbiste. Srbisti su prisustvovali sastanku, izneli suprotno mišljenje i pokušali da apeluju na razum i savest učesnika, ali bez ikakvog uspeha, jer to je uhodana šema po kojoj se na ove „dijaloge“ okupljaju pripadnici raznih nevladinih organizacija i učesnici na vrlo isplativim srpsko-evropskim projektima. Na kraju su krivotvoreni i zaključci: saopšten je njihov tekst koji ne odgovara stavu stručnjaka, prikazano je kao da su
svi oduševljeni idejom da srpski jezik postane „rodno osetljiv“ i da „epidemiologe“ zamene „epidemiolozi i epidemiološkinje“, „vozače“ „vozači i vozačice“, „vojnike“ „vojnici i vojnikinje“. Neka nam je Bog u pomoći!“

Tako piše insajder, po svemu sudeći iz Vlade Srbije. Ima i tamo normalnih ljudi.  

Sve je već rečeno

Naš problem ( jedan od mnogih, naravno ) je neprestano kukanje sa pozivanjem na Boga i kokodakanje kako ništa ne može da se učini. A može, naravno.

DŽenderski nacizam, kojim se ubija srpski jezik, neustavan je, i Visoki savet sudstva to je rekao još 2021. godine, a Advokatska kancelarija Radić je mišljenje istog učinila dostupnim javnosti prošle godine. Da pročitamo:“„Visoki savet sudstva smatra da je zakonski tekst (o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminaciji – prim. V.D.) u celini protivustavan i suprotan drugim, već postojećim zakonskim rešenjima, te stoga Narodnoj skupštini predlaže ili da zakon ne usvoji ili da ga povuče iz procedure usvajanja i vrati predlagaču na doradu“.U obrazloženju ovog mišljenja, VSS navodi da se tim zakonom uvodi: „‚verbalni delikt‘; da se ustavne kategorije ne mogu ograničiti ili suspendovati aktom niže pravne snage, kakav je zakon; da manjinske grupe imaju pravo da koriste željenu terminologiju i sebe označavaju onako kako misle i treba, ali se suštinski, putem zakona i ostalima želi nametnuti ta terminologija, uz pretnju da, ukoliko i oni ne koriste propisanu terminologiju, potpadaju pod kaznenu normu. Takvo zakonsko rešenje vodi ugrožavanju prava većine da koristi i upotrebljava svoj jezik, u konkretnom slučaju srpski, jer bi morali da koriste „rodno neutralne“ i ostale predložene termine, koji nisu u duhu srpskog jezika. Tako bi, recimo, sudije, ukoliko u svojim odlukama ne bi koristile terminologiju propisanu u datom zakonu, već standardizovane pojmove i reči, bile kažnjene kao i sudovi u kojima vrše funkciju. To bi pak omogućilo podnošenje grupnih tužbi i pokretanje postupaka što bi dodatno opteretilo sudove i faktički prisilnim putem nametnule upotrebu terminologije neprirodne za većinu stanovništva“.

Tako piše, jasno i glasno. 

Bog će pomoći ako ima kome 

Ako sve to znamo, zašto se pozivamo na Boga? Da li neko misli da Bog lično treba da smeni dženderuše i dženderonje, prave dželate u ime „demokratije i ljudskih prava“, pošto baš oni, NVO nacisti, ovo ludilo nameću celom narodu? Da neće Hristos ponovo da silazi na zemlju i da sprovede Strašni sud u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja? Nije nam dovoljno stručno mišljenje 99,9% svih naših naučnika – lingvista, nego čekamo da dođe deus ex machina? To ne biva, a ko se tome nada – u velikoj je zabludi. Bog čini ono što ljudi ne mogu: On je iz mrtvih podigao četvorodnevnog Lazara, ali je ljudima naredio da sklone kamen s njegovog groba. Što su mogli, ljudi su učinili, a Hristos je učinio ono što ljudi ne mogu.  

Karađorđe i njegovi nisu čekali da im se neposredno javi Bog pa da ustanu na Turke. Niti je vojvoda Mišić očekivao Drugi dolazak da bi tukao austrougarsku bagru. A major Dragutin Gavrilović nije čekao da mu Bog brani Beograd dok on sedi „na dušeku sve duvan pušeći“. 

Suština naše borbe je u NJegoševom stihu:“Nade više nema ni u koga – do u Boga i u svoje ruke“. Molimo se Bogu, ali upotrebimo i svoje ruke. 

Ako to ne shvatimo, ništa nismo shvatili. A insajderu iz Vlade Srbije hvala na dostavljenim činjenicama. Što reče onaj:“Imaćemo te činjenice u vidu kad prorade vrljike!“

Više tekstova Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda