Piše: Anja Filimonova
Tradicionalno, francusko-nemački plan za rešenje Kosova iznenada se pojavio na političkoj agendi Srbije. Za ovaj plan se prvi put saznalo u jesen 2022. godine, ali ga je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u ultimativnom obliku predstavio srpskoj javnosti i parlamentu početkom 2023. godine. Prema dostupnim informacijama, on je 27. februara 2023. godine na sastanku u Briselu sa „premijerom Kosova“ Aljbinom Kurtijem usvojio plan bez razgovora o samom sadržaju – radilo se samo o njegovoj primeni. U martu 2023. godine nalaže se izrada aneksa – odnosno plana „implementacije“, nakon čega bi trebalo da usledi potpis dveju strana pod pravno obavezujućim sporazumom o normalizaciji odnosa. Ova formula krije srpsko priznanje nezavisnosti Kosova.
Suština francusko-nemačkog plana je da se „Republiki Kosovo“ dodeli članstvo u međunarodnim organizacijama. Sledstveno tome, Kosovo se u bliskoj budućnosti pridružuje NATO-u (političke i vojne pripreme za to su u punom jeku već dugi niz godina). Međutim, za Srbiju to znači konačni udarac srpskom nacionalnom identitetu, koji je zasnovan na Svetolazarevskom (Kosovskom) zavetu, od kojeg se Srbi nikada neće oporaviti.
Dalje, i tu se ne treba zavaravati, sledi decentralizacija Srbije, odvajanje Vojvodine i Raške oblasti (tzv. Sandžaka), tj. svođenje Srbije na istorijsku teritoriju Beogradskog pašaluka iz vremena turskog osvajanja.
Istovremeno će se nastaviti proces albanizacije regiona, izraženo u projektu „Mini Šengen“ (kasnije preimenovan u „Otvoreni Balkan“) u skladu sa Vašingtonskim sporazumom koji je potpisao Vučić (2021.) i Tiranskom deklaracijom (2022.). Suština projekta Otvoreni Balkan je da se što tešnje ujedine sve albanske teritorije kako bi se istisnuo srpski nacionalni korpus i istovremeno eliminisala čak i jedna mogućnost „ruske pretnje“. Gde god albanski faktor ojača, Rusija se nikada neće moći vratiti. Osim toga, geopolitički, Jadransko-mediteranski region je južni bok NATO-a, čija će logistika (luke, železnica i autoputevi) biti razvijena u skladu sa pomenutim Vašingtonskim sporazumom.
Napominjemo da je francusko-nemački plan poslednji ekser u kovčeg teritorijalnog integriteta Srbije, njenog suvereniteta i centralizovane strukture. Međutim, put do ovako sumorne završnice bio je više nego dug.
Problem nezavisnosti Kosova pojavio se odmah nakon vojne agresije NATO-a na SRJ 1999. godine: nikakva intervencija nije mogla dati državnost tom delu teritorije Srbije. Jedinstvena karakteristika situacije oko „kosovskog problema“ je da teritorijalni integritet Srbije garantuje ne samo čitav kompleks međunarodnog prava, uključujući i Bečku konvenciju iz 1970. godine, koja proklamuje prioritet teritorijalnog integriteta nad pravom na nezavisnost -opredeljenje, kao i Završnim Helsinškim aktom iz 1975. godine, ali i posebnim obavezujućim međunarodno-pravnim aktom u vidu Rezolucije Saveta bezbednosti UN br.1244. Ovo je ključna tačka koja je zapravo stavila neospornu tačku na „kosovsko pitanje“: u tekstu rezolucije šest puta se ponavlja izjava o Kosovu i Metohiji kao sastavnom delu Srbije i nalaže da se nađe rešenje u vidu suštinske autonomije za albansku manjinu. Međutim, do 2007. Zapad je uspeo da zameni ovu formulu „pronalaženjem statusa za sam region“, a ne za albansku nacionalnu manjinu.
Dalje, prelazimo na pojavu političke ličnosti kojoj je suđeno da odigra najzlokobniju ulogu u istoriji Srbije. Godine 2007. Vojislav Koštunica odbio da preda Kosovo, shvatajući kuda duva vetar anglosaksonske politike. Nakon toga, 17. februara 2008. godine, proglašena je nezavisnost Kosova. 2008. je prekretnica, kada su Kosovo priznale članice Saveta bezbednosti UN u nedostatku adekvatnog odgovora i Rusije i Srbije. Ali najneverovatnije, pored figure samog Vučića, jeste bezuslovna podrška Rusije ovom političaru, koji svojim postupcima nije dao osnov za to. Sa strane Srbije tada je bilo dovoljno da deo državne teritorije proglasi okupiranim, a sa strane Rusije dovoljno je da odbrani međunarodnopravna dokumenta u Savetu bezbednosti UN i iznese novi nacrt kosovskog rešenja zasnovan na novim realnostima. Šta znači proglašenje dela teritorije okupiranom? Činjenica da je prema Krivičnom zakoniku Srbije (član 305) to krivično delo, a krivično delo ne može biti predmet ni međunarodnog sporazuma ni referenduma.
2008. godine postalo je jasno šta je glavna opasnost za Srbiju: ne mora da prizna nezavisnost Kosova – dovoljan je sporazum o dobrosusedskim odnosima uz priznavanje granica. U jesen 2008. dogodio se sledeći, bez preterivanja, odlučujući događaj – raskol Srpske radikalne stranke (SRP) Vojislava Šešelja , u kojoj je Aleksandar Vučić bio generalni sekretar. U trenutku kada su Vojislav Koštunica i njegova stranka odbili da glasaju za ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU (koji je ranije potpisao Boris Tadić), Tomislav Nikolić (narodni poslanik Šešeljeve stranke) i Aleksandar Vučić pokrenuli su raskol u SRS i formirali klub Napred Srbijo u Narodnoj skupštini, čime su uz pomoć posebne poslaničke grupe obezbedili potrebne glasove za ratifikaciju SSP.
SSP je od ključnog značaja jer Kosovo tumači kao nezavisnu državu sa kojom Srbija mora da gradi „dobrosusedske odnose“. Suprotno mnogim izjavama danas, Vučić nije pod pritiskom – on jednostavno ispunjava obaveze međunarodnog ugovora koji je Srbija ratifikovala. Vučić nikada nije pričao o napuštanju SSP, nikada nije pokušavao da „pitanje Kosova“ vrati na nivo UN, nikada nije zvanično obavestio međunarodnu zajednicu preko UN-a o pritiscima koji su na njega vršeni ili o svojoj viziji rešavanja „kosovskog problema“. Vučić je krotko pristao na sve inicijative zapadnog bloka, od kojih je prva i glavna bila Briselski sporazum (april 2013.).
Svi rezultati tehničkih pregovora doveli su do toga da nema više šta da se dogovori: Priština je dobila granicu, carinu, celovitost teritorije, telekomunikacije, elektroenergetski sistem, katastar, arhivu matične službe, međusobno priznavanje diploma, registracionih tablica automobila kojim „građani Kosova“ mogu slobodno da ulaze i prolaze kroz teritoriju Srbije, odnosno, atribute državnosti koje „Republika Kosovo“ nije mogla da dobije od spoljnog agresora – NATO-a. Mogla je da dobije samo od Srbije, lično od Aleksandra Vučića.
Ostao je samo tzv. sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa koji se trenutno usvaja privatno, u dogovoru sa američkim i evropskim liderima, i kao ultimatum.
Ne radi se samo o privatizaciji spoljno-političkog života Srbije od strane jednog čoveka – reč je o tome da je taj čovek, Aleksandar Vučić, od samog početka svoje karijere krenuo ka potpunoj nacionalnoj kapitulaciji. Ali, u stvari, kao štićenik anglosaksonskog bloka, on je prenosna veza, javni instrument moći pravog gospodara Srbije – američkog ambasadora Kristofera Hila.
Kako ubedljivo pokazuje profesor prava Zoran Čvorović, Aleksandar Vučić je od samog početka „tehničkih pregovora“, uključujući i Briselski sporazum, bio van ustavnih ovlašćenja, pošto po Ustavu Srbije spoljnopolitički kurs formira vlada, a ne predsednik. Ovaj kurs može biti odobren u Narodnoj skupštini samo na osnovu podrške skupštinske većine, koja takođe predstavlja većinu birača. Pored toga, srpski zakon jasno propisuje javnu i informativno otvorenu spoljnu politiku, ali Aleksandar Vučić nije javnosti predstavio nijedan svoj korak koji namerava da preduzme po pitanju Kosova.
Šta će značiti priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije?
Istovremeno, eliminiše se poslednji instrument ruske balkanske politike, pravo veta na prijem Kosova u UN. Status Rusije se sve više udaljava od svetske sile ka perifernoj zemlji koja nema uticaja ni na poslove svog jedinog evropskog saveznika sa najviše rusofilski orijentisanim stanovništvom. Srbi i na Kosovu i u samoj Srbiji i širom regiona ostaće čak i bez hipotetičke zaštite. Od sada će se moći govoriti samo o nezavisnim oblicima otpora koji se takmiče sa organizovanim integracionim modelima svetske politike koji imaju čitav niz finansijskih, medijskih i institucionalnih alata.
S tim u vezi treba postaviti pitanje – na primeru Srbije raskomadane privatnim poslovima, kako neko može da računa na Rusiju?
Pitanje priznavanja nezavisnosti Kosova treba postaviti šire: ni Rusija ni Srbija nisu predstavile svoj nacrt kosovskog rešenja. Pozivanje na Rezoluciju 1244 sa ruske strane, samo su skrenule pažnju na činjenicu da Aleksandar Vučić sprema potpunu predaju, počevši od Briselskog sporazuma, kojim su eliminisani srpski sud, policija i bezbednosne agencije na celom Kosovu i Metohiji. Samo ovom akcijom, Rezolucija 1244 je gurnuta na marginu istorije.
Priroda Vučićeve moći je u bezuslovnom vođenju prozapadne politike. Dakle, on sprovodi albanski projekat kako na Kosovu, tako i u celom regionu. Podržavajući Vučića, Rusija je krenula na kolosek sprovođenja zapadno-albanskog projekta, kako to vole da kažu ruske birokrate, „sviđalo se to nekome ili ne”. Suština ovog istorijskog procesa svodi se na uslugu Srbije i Rusije velikom projektu preformatiranja balkanskog regiona u interesu njihovog strateškog protivnika. Rusija se ovde u najboljem slučaju pojavljuje kao neobaveštena, ali ništa manje bespomoćna, slaba, neefikasna strana. Svesno ili ne, ruska spoljna politika je pretvorena u Vučićevog ličnog lobistu, izdavajući oproštaj grehova za sve akcije u ime… u ime čega, pita se istorija? Možda, odbijanje da se Ruskom humanitarnom centru u Nišu dodeli status diplomatskog imuniteta? Ili snabdevanje Ukrajine oružjem preko trećih zemalja? Druge zemlje će verovatno morati još dugo da se čude „altruističkom“ stavu Rusije, čiji je „altruizam“ da sprovodi volju svojih protivnika i da potkopava sopstvene interese. Vrhunac anglosaksonske politike u specifičnim balkanskim uslovima predstavlja ostvarenje priznanja nezavisnog Kosova od strane Srbije uz pasivizaciju srbske javnosti ruskom podrškom Vučiću.
Kao rezultat toga, Vučićevo potpisivanje francusko-nemačkog plana donosi neprihvatljivu štetu, uključujući decentralizaciju i dalje slabljenje Srbije (sa predvidljivom perspektivom nestanka srpskog naroda kao takvog sa istorijske arene). A srpsko-ruski odnosi, kao i sama Rusija, koji postali su taoci politički nepismene populističke orijentacije ka individualnim ličnim vezama, posle predaje Kosova neće nikome biti od koristi i interesa.
Izvor: Srpski stav
