LEGENDA O MAJSTORU MANOLEU                     

Jednom je svirepi knez Negru Vode, iz grada Kurtea de Arđeš ( živeo u trinaestom veku ), namerio da izgradi hram koji svet nije video. Dozvao je desetoricu vrsnih kamenorezaca na čelu sa majstorom Manoleom, i obećao da će ih obasuti zlatom ako uspeju, a ako ne uspeju – da će ih pobiti. Počeli su da ga grade, ali – što danju izgrade, protivnička sila noću sruši. Majstor Manole je sanjao kako će hram opstati samo ako se u njegove temelje uzida supruga nekog od graditelja. On je svoj san ispričao satrudnicima, i postignut je dogovor da se uzida ona koja prva dođe i donese im ručak. Na svoj užas, Manole je video svoju trudnu suprugu Anu kako stiže sa obrocima za majstore. Pao je na kolena moleći se Bogu da je silom oluje vrati, ali je Ana odlučno išla svom mužu. Nesrećnica je, na kraju, bila uzidana u temelje. 

Kad je hram završen, knez je bio oduševljen, i pitao je može li se podići još lepše zdanje. Oni su rekli da su naj- bolji zidari na svetu, i da mogu to da učine. Da bi ih sprečio da odu nekom drugom u službu i tamo prevaziđu sebe, on ih je ostavio na krovu svog hrama bez jela i pića. Pali su u očajanje, i pokušali su da pobegnu napravivši sebi drvena krila, ali su se srušili na tle i izginuli. Na mestu gde se to desilo, potekao je slani izvor od suza majstora Manolea.  

Šesto godina kasnije, Mirča Elijade je tu legendu nazvao „glavnim mitom duhovnosti rumunskog naroda“. Smisao je – za svako delo je potrebna žrtva, a što je veće delo, tražći se i veća žrtva. Tako je kada se gradi i dom i mlada nacija.

Treba žrtvovati život, i svoj i tuđi.

ELIJADE O DUHOVNOJ REVOLUCIJI 

U legionarskom časopisu „Dobra vest“ Elijade je, 27. juna 1937, objavio ključni tekst svog mladalačkog stava: po njemu, pre deset godina počeo je u Rumuniji sukob ne između otaca i sinova, nego između starog i novog sveta: stari svet je veovao samo u trbuh ( primat ekonomije i politikanstva ), a novi u Duh ( primat duhovnih vrednosti ). Omladina je krenula za svojom istorijskom misijom – „izmeniti dušu Rumunije“, i sve potčiniti duhu. To potčiavanje je herojsko, jer se zasniva na požrtvovanju, samoodricanju i askezi. Cilj je novi čovek. Jer, kaže Elijade,“čovek našeg doba ostaje uključen u staru, luciferijansku ekonomiju, zasnovanu na sebičnosti, nagonima i najnižim strastima. Svaki put, kada se u istoriji javljao novi čovek, on je davao prednost vrednostima duhovnog nivoa“.   

Po Elijadeu, „istorija svakog naroda plaćena je cenom života gigantskog mnoštva ljudi“; to je zato što spasenja nema bez samoodricanja i napuštanja granica sopstvene individualnosti. To je ono što smeta ljudima starog mišljenja u Rumuniji, ali to nije politika; političke revolucije završene su, veli Elijade, 1918. godine. Rumunija se, vođena mladima, nalazi u duhovnoj revoluciji. Misija Rumunije je da pokaže da pravoslavno hrišćanstvo nije mrtvo, i da je kadro da rodi nove društvene oblike, zasnovane na idealima Evanđelja. 

Elijadeov glas bio je te, 1937, glas rumunskog „protivprosvetiteljstva“. 

PROTIVPROSVETITELJSTVO: BERK I RUSO            

Prvi napadi na prosvetiteljstvo kao antihrišćanstvo i ideološku osnovu prevratničkog besporetka desili su se još za vreme Francuske revolucije. Engleski mislilac Edmund Berk,  francuski emigrantski pisac Ogistin Barijel i izbeglica iz Savoje koji se obreo u Ruskoj imperiji, Žozef de Mestr, izneli su protivprosvetiteljsku argumentaciju koja je imala uticaja na mnoge kasnije kritičare.  Ne sme se izgubiti iz vida da je i Žan – Žak Ruso, Švajcarac koji je prijateljevao sa kosmopolitski orijentisanim pariskim enciklopedistima, na kraju postao njihov žestoki protivnik, koji se vratio protestantskoj religioznosti svoje ženevske mladosti, kao i patriotizmu, tvrdeći da „tek rođeno dete, kada prvi put otvori oči, mora ih usmeriti ka otadžbini, i sve do svog poslednjeg dana ne treba da gleda ništa drugo“.

Edmund Berk je u svojim „Razmišljanjima o revoluciji u Francuskoj“ smatrao da „revolucionari nisu ništa drugo nego „politizovani“ prosvetiteljski filozofi, čiji je cilj bio da nateraju ljude da se ponašaju u skladu sa apstraktnim idealima, neostvarljivim u praksi. Svoju borbu je definisao na sledeći način:“To je rat između boraca za stari građanski moralni i politički poredak Evrope protiv sekte fanatičnih i ambicioznih ateista, koji žele da promene sve njih“ (države Evrope, nap. V.D.). Francuski revolucionari su, po Berku, bezbožni varvari, koji mrze hrišćansku veru: “Oni koji ne vole religiju, mrze je. Pobunjenici protiv Boga apsolutno mrze stvoritelja njihove egzistencije“. Takođe, Berk veliča srednjovekovno doba viteštva i plemstva, posle koga je Evropa krenula putem dekadencije:“Ali viteško vreme jednakosti je prošlo. Usledilo je vreme sofista, ekonomista i šićardžija, a veličanstveni sjaj Evrope utrnuo je za svagda“. Po njemu, „francuska sloboda nije ništa drugo do puštanje na volju grehu i sumnji“.

BARIJEL I DE MESTR  

Ogistin Barijel je, u svom četvorotomniku o Francuskoj revoluciji, filosofe – enciklopediste (Kondorsea je, recimo, zvao „čudovištem“) optužio za kovanje zavere protiv hrišćanskog poretka: “Pod izgovorom onog večnog mira u kojem će uživati buduće generacije, oni su počeli sa objavom rata kanibala protiv čitavog sveta; jedva da može da se pronađe i jedan među njihovim sledbenicima koji nije bio spreman da izda svoju zemlju, svoje zakone, i svoje sugrađane, kako bi se uspostavilo ovo Kosmopolitsko carstvo, koje je nagovestio profesor Kant, ili da se kruniše čovek – kralj modernog Spartaka“.

Žozef de Mestr je, sa  svoje strane, revoluciju smatrao Božjim dopuštenjem kojim Proviđenje kažnjava one što su zaboravili na zakon Višnjeg, i počeli da se uzdaju samo u  ograničeni razum. De Mestr je čak ustao u odbranu inkvizicije, koja, navodno, štiti ljude od zabluda   ogrehovljenog racija.

ROMANTIČARSKI OTPOR                        

Devetnaesti vek u Evropi nije bio samo stoleće ideologije progresa, nego i vek  stvaralaca koji se nisu mirili sa racionalizmom prosvetiteljskog tipa. Veliki deo romantičara našao se na strani „reakcije“. Tako je Novalis  veličao centralnu ulogu hrišćanske vere u evropskom Srednjem veku, jer je ona bila prisutna u svim sferama života, puna ljubavi prema čoveku, temelj neraskidivih brakova i zaštitnica umetnosti, dok je prosvetiteljstvo pretvorilo „beskonačnu kreativnu muziku kosmosa u jednolično čangrljanje čudovišnog mlina“. Semjuel Tejlor Kolridž optužio je Voltera, Dalambera i Didroa da su monarhe poput pruskog Fridriha, ruske Katarine i austrijskog Jozefa zaveli pod zastavu antihrista, postajući „podvodači i prostituke čulnosti“. Šatobrijan je prosvetiteljske zatočnike tolerancije optužio za krajnju netrpeljivost u borbi protiv tuđih pogleda na svet. Španski mislilac i politički delatnik, Huan Donoso Kortes, tvrdio je da se iz učenja rimokatolicizma da Bog postoji, da je ličan i da vlada, može izvući zaključak o državnom ustrojstvu – kralj postoji, upravlja i vlada, jer su politička načela samo posledice principa religioznih. Poricanje Hrista, po Donoso Kortesu, vodi u društveni haos; racionalisti su sofisti, a „posle sofista uvek dolaze varvari“.

Na tu tradiciju se naslonio rumunski autohtonizam prve polovine 20. veka.

TRI POKOLENJA                                

Rumunski mislioci između dva svetska rata su smatrali da Rumunija ne sme da ponavlja greške Zapada, i da mora ići putem samosvojnog razvoja. Milan Subotić ističe:“Prvu generaciju "autohtonista" predstavljala je omladina okupljena 1863. godine oko lista "Junimea" predvođena Majoreskuom (Titu Maiorescu, 1840–1917), književnim kritičarem i filozofom koji je tvrdio da su preuzete zapadne institucije u Rumuniji samo "forma bez sadržine" (forme fără fond), te se zalagao za "organski razvoj" rumunskog društva. Nikolae Jorga je predvodio grupu oko književnog časopisa Sămănătorul ("Sejač", 1901–1910), po kome je imenovan pravac – Semantorizam – koji već u svom imenu (sejanje, sađenje zrna) upućuje na agrarnu kulturu kao osnov "rumunstva". Na religijskoj komponenti kao ključnoj za formiranje i održanje rumunskog identiteta insistirali su "ortokodsisti" okupljeni oko časopisa "Misao" (Gândirea), predvođeni teologom i pesnikom Nićiforom Krajinicem (Nichifor Krainic, 1889–1972).“

Sasvim romantičarski, autohotonisti su verovali da je snaga za obnovu sačuvana u rumunskom selu. 

Pesnik i filosof Lučijan Blaga je pisao 1937. godine:“Selo nije palo u iskušenje da bude uvučeno u 'istoriju' koju stvaraju drugi iznad naših glava. Ono je sačuvalo sopstvenu čednost i ostalo nedodirnuto u svojoj autonomiji koju joj je siromaštvo i mitologija darovalo, čekajući vreme kada će služiti kao čvrsti osnov autentične rumunske istorije". 

Vratiti se selu i njegovom „plemenitom divljaku“ – rusoovski ideal našao je novu inkarnaciju u misli mladih filosofa koji su verovali da su potomci smelih i nepobedivih Dačana. 

„PLEMENITA ZAOSTALOST“                    

Pišući o Elijadeovom shvatanju istorije, Milan Subotić ističe:“Od epohe romantizma teza o "prednosti zaostalosti" bila je široko rasprostranjena u evropskoj misli, te posebno često formulisana u krugovima istočnoevropske inteligencije. Ona je bila u pozadini raznorodnih učenja – od ideja o "plemenitom divljaku", preko koncepta autohtonog "narodnog duha", do različitih socijalnih i političkih doktrina o mogućnostima "preskakanja" etapa u istorijskom razvitku. U svima je "odbacivanje" Istorije ili "borba" sa njom bila osnovni sadržaj, dok je, bar kod istočnoevropske inteligencije, suočavanje sa istorijskim "kašnjenjem" sopstvenih društava predstavljao najčešći motiv za formulisanje alternativnih modela istorijskog i društvenog razvoja. Zato Elijadeovo naglašavanje "kosmičkog hrišćanstva" rumunskog seljaštva, kao i njegovo intresovanje za arhaične forme religioznosti, možemo tumačiti polazeći iz perspektive njegovog suočavanja sa "zaostalošću" i statusom njegove domovine u "Istoriji". "Dobro je – pisao je on 1939. godine – imati veliku književnost, vrednu modernu umetnost i ličnu filozofiju, ali je mnogo bolje pripadati velikoj duhovnoj 'tradiciji' ukorenjenoj u protoistoriji, tradiciji čija je vrednost kasnije umanjena istorijom" (...). Za narode koji su usled istorijskih okolnosti "zakasnili" ili bili sprečeni da daju velike (umetničke, naučne, filozofske) doprinose svetskoj kulturi (da ne pominjemo materijalni razvoj), Elijade otkriva svojevrsnu "utehu" – "protoistoriju" – čije su tradicije sačuvane u religijskom životu sve do moderne epohe desakralizovane Istorije. Dugo "neistorijsko trajanje" naroda Istočne Evrope (nepostojanje pisanih tragova njihove prošlosti), ne čini ih manje vrednim jer su "duhovni dokumenti" (mitovi i verovanja) u kolektivnom pamćenju tih naroda mnogo bolje sačuvani nego u velikim zapadnim kulturama: „Zato svetska istorija ne može biti ustanovljena na osnovu pisanih, već samo na osnovu duhovnih dokumenata, tj. na osnovu mitova i verovanja. Evropa – Zapadna Evropa posebno – mora biti poređena sa Istokom i stepskim nomadima ne posredstvom svojih pisanih dokumenata, već svojih mitova.“

Remitologizacija je osnova presazdavanja mlade rumunske nacije. 

RETRO – UTOPIZAM

Subotić smatra da su, na osnovu ovakvog shvatanja, nastajale svojevrsne „retro – utopije“, među kojima je, u 19. veku, bilo i rusko slovenofilstvo:“Uprkos (generacijskim i ideološkim) razlikama "autohtonisti" su bili jedinstveni u oceni da je "rumunstvo" najpotpunije ovaploćeno i sačuvano u seljaštvu, te da ono predstavlja osnov stvaranja samosvojne nacionalne kulture. Ipak, kao i ruski slovenofili, zagovornici rumunskog "posebnog puta" i autohotone kulture zasnovane na agrarnom nasleđu suočavali su se s problemom da, izvan etnografije, folkloristike i teoloških rasprava o pravoslavlju, formulišu viziju političkog i socijalnog sistema koji bi zadovoljio njihovu težnju ka autentičnošću. Već pominjani Nae Jonesku je 1937. godine formulisao opšte obrise jednog izolacionističkog političkog programa:“Kakvu državnu politiku sad predlažemo?... Jednu sasvim revolucionarnu politiku... koja preporučuje: odvajanje od svetske politike; zatvaranje u sopstvene granice što je moguće potpunije; razmatranje onoga što je realistično za Rumuniju; privremeno redukovanje našeg standarda života na realističan nivo; postavljanje temelja na rumunsku državu seljačke strukture kao jedine forme u kojoj možemo istinski živeti s obzirom na karakteristike naše prirode i jedine koju možemo primeniti kako bi omogućili da energija naše nacije zaista i potpuno urodi plodom“.“
Seljačka država je otpor mašinizmu i modernizmu. Tehnika ne sme da pobedi, mislili su reolucionarni rumunski vitalisti.

ZNATI I POJMITI 

Doba Hajdegera, Berđajeva, Šestova, Unamuna, u Rumuniji je dalo pokret koji je Šerban Čokolusku podsmešljivo zvao „životnici“, a oni su bili iracionalisti slični srpskim neohumanistima, poput Miloša Đurića, Vladimira Velmar – Jankovića, Vladimira Vujića, Ksenije Atanasijević. Kraj dvadesetih i početak tridesetih godina Rumuniju je uveo pod vlast velikog „gospodara mišljenja“, Nae Joneskua, filosofa koji svojim studentima nije nudio ništa drugo osim traganja za istinom, za kojom je i sam polazio u potragu.  Jonesku je svojim studentima poručivao da je poimanje aktivnost ravna stvaranju. U trenutku kad si neku stvar pojmio stižeš i do načina na koji je ona sazdana; kad samo saznaš, ti ne znaš šta je zakon njenog sazdanja, jer se on ne da shvatiti razumom, nego umom. Saziranje istine je bolno – ono traži od čoveka da napusti sebe, da se nadiđe, i zato filosof, kako kaže učenik Nae Joneskua, Mirča Vulkanesku, obitava u stanju „aktivnog pesimizma“.

RAZLIČITE GNOSEOLOGIJE

Pravoslavni i zapadni narodi se, smatrali su rumunski autohtonisti, razlikuju – između ostalog, i po gnoseologiji.  Jonesku  je tvrdio da zapadni, anglosaksonski um želi svet da sazna kako bi njime ovladao, dok istočni, pravoslavni um želi svet da razume, kako bi otkrio smisao sveta i istorije – a iz čega bi dokučio i smisao sopstvenog života. U tom pravcu ide i Mirča Vulkanesku, o kome Slobodan Antonić piše:“Mirča Vulkanesku (1904-1952) objašnjavao je da Rumun vidi Boga prvenstveno kao večitog Tvorca (Biće-koje-stvara), zbog čega svako od nas može da bude samo svedok koji prepoznaje i razumeva Božija dela (teofanija) i Božije naume (…). Vulkanesku, stoga, veruje da je „za rumunskog čoveka svet tek knjiga znakova, trepetnik, u kome sve stvari i događaji dobijaju smisao” (…).Zanimljivo je kako Vulkanesku objašnjava pojavu koja je i Srbima dobro znana – uživanje u protivrečenju, s izrazima u kojima se meša negacija s afirmacijom: „E baš da nije!”, „Kako da ne!”, „Da, ali…” (srpsko „Mož` da bidne, ali ne mora da znači”). To nije zato što je Rumun (Srbin) baksuz ili pogani kontraš, objašnjava Vulkanseku, već zato što on oseća složenost sveta i odbija jednostavna objašnjenja ili rešenja (…). Rumun, zapravo, svako konačno objašnjenje ili rešenje vidi kao, citira Simion Vulkaneskua, „smanjenje bivstva, pad mogućnosti, ustaljenje samo u jednom načinu bivstvovanja, obustavljanje alternativa” (...).

Iza tog pukog protivrečenja, koje je naizgled destruktivno za kolektivna pregnuća, objašnjava Vulkanesku, leži zapravo ozbiljna životna filosofija. Rumun se instiktivno ljuti na svako pojednostavljivanje u objašnjenju, na svako brzanje u rešenjima; jer on je pokolenjima u dijalogu s večnošću, s celinom bivstva; i zna da su ljudski planovi ništa u odnosu na neumitni Veliki plan koji moramo da spoznamo (…)

To je, po sudu Vulkanskua, snažno, kulturom i tradicijom usađeno, verovanje istočno-hrišćanskih naroda da postoji celovitost sveta i viši smisao dešavanja. Reč je o verovanju da su događaji natopljeni naročitim značenjima (pošto „Bog čoveku i narodima neprestano šalje znake”), a koje samo valja razotkriti. Ti znaci, koje otkrivamo domišljanjem/prepoznavanjem onog što je iza vidljivog, objavljuju nam i našu sudbinu i suštinski smisao naše egzistencije – jer, „čovek bez sudbine i nije čovek”“. 

Takav je izložen vihorima istorijskih preokreta, i postaje smeće na obodu bitija. 

PROTIV DUHOVNIH KOMPROMISA  

Slobodan Antonić nastavlja:“Većinu ovih ideja, objašnjava Simion (…), preuzeo je i dalje razvijao Mirča Elijade (1907-1986). Zapadni čovek je, i za Elijadea, tu dubinsku hrišćansku metafiziku izgubio (Veberovo raščaravanje sveta). On je potonuo u profano, u materijalističke i scijentističke praznoverice (…). I kao što kaže Konstantin Nojka (1909-1987), „Zapad se odlučio za mast, a ne za kulturu” (Simion, 133).

Čak i Emil Sioran (1911-1995), objašnjava Simion (…), u svojoj rumunskoj fazi, veruje da narodi imaju svoju sudbinu, te da velike kulture mogu da imaju samo narodi koji su tu sudbinu prepoznali. To su pre svega Rusi, koji imaju „monumentalnu svrhu”. Zbog toga danas (sredinom 20. veka) „svi putevi prolaze kroz Moskvu” (…). 

No, rumunski hrišćanski egzistencijalisti ne misle ni da je Ruska revolucija rešenje. Jer, sve su se revolucije završile time da je zlo, koje je trebalo ukloniti, postalo još veće (…). Mudrije rešenje bilo bi „da sačekamo, da vidimo kako će se stvari razjasniti, da sačekamo da se sudbina ispuni, misleći o njoj” (…). Da sačekamo… O tome Eužen Jonesko (1909-1994) u Protivotrovima (1977) kaže: „Pravoslavna crkva je ostala van Istorije, ali prihvatajući Istoriju. Nikada nije objavila rat Istoriji. Nije se mešala s Istorijom. Koegzistirala je. I stalno je pravila kompromise s epohom. Nikada s nebom. Pravoslavna je crkva sačuvala nešto neobično, tajnovito, čisto, nepromenljivo” (…).“

Ostati „iznad terora istorije“: to je cilj autohtonista.  

KRAJ FAUSTOVSTVA                            

Evropa, bez hrišćanstva, umire. Treba joj ili pomoći ili joj naći zamenu, baš kao što je pisao Berđajev u „Faustovim predsmrtnim mislima“, povodom Špenglera ( omiljenog mislioca među rumunskim „desnim“ intelektualcima između dva rata):“Sudbina Fausta je sudbina evropske kulture. Duša Faustova – je duša Zapadne Evrope, Ova duša je puna nemira, beskrajnih strasti. U njoj je bio smešten izuzetni dinamizam, nepoznat duši antike, grčkoj duši. U svojoj mladosti, u eri renesanse, i još ranije, u renesansi srednjeg veka, faustovska duša je strastveno tragala za istinom, zaljubila se u Gretu a zarad ostvarenja beskrajnih ljudskih težnji pristupila paktu sa Mefistofelom, sa zlim duhom zemlje. I faustovska duša je postepeno bivala nagrižena mefistofelovskim principom. NJene moći počele su da venu. Kako je okončala beskrajna strast faustovske duše, do čega je dovela? Faustovska duša dovela je do isušivanja močvare, do inženjerske veštine, do materijalnog preuređenja zemlje i materijalnog vladanja nad svetom.“ A to nije dovoljno da bi se sačuvalo čoveštvo. 

DUHOVNI RAZVOJ „AKTIVNOG PESIMISTE“            

Već pomenuti Mirča Vulkansku, uprkos svojim enciklopedijskim znanjima, nije želeo da veru intelektualizuje niti je smatrao da je neophodno stvoriti, na osnovu hrišćanskog predanja, „integralni humanizam“, o kome je pisao njegov poznanik i sagovornik, Žak Mariten. Rođen u tzv. „sitnoburžoaskoj porodici“ – otac je bio državni činovnik ravnodušan prema veri, ali je majka bila članica Saveza pravoslavnih žena, on je, posle mladalačke krize, smatrao da treba ići putem viševekovnog predanja Crkve od Istoka.

Ono što je Vulkanesku kasnije uočio je činjenica da je u Rumuniji život sela bio razdvojen od gradskog života u velikoj meri, i da se gradski život krajnje sekularizovao. To je imalo uticaja i na Rumunsku Pravoslavnu Crkvu, čiji je uticaj na društvo bio marginalizovan, a ona se u javnoj sferi pojavljivala samo kao privezak državne ceremonijalnosti.  I školski sistem je bio izložen posvetovnjačenju, pa je podjednako mesto davao i veronauci i darvinizmu.  Vulkanesku je pisao da su učenici upravo zbog toga  doživljavali svojevrsni „kulturni šok“, što je ostavljalo teške posledice po mlade duše. Dok se na univerzitetima u Velikoj Britaniji religija i studentski život nisu razdvajali, u Rumuniji verski pokret među mladima, sve do posle Prvog svetskog rata, nije postojao. I sam Vulkanesku je prošao fazu materijalizma i naturalizma, pod snažnim uticajem Darvinovog „Porekla vrsta“.  Ipak, među mladim Rumunima došlo je do duhovnog buđenja, i on je, posle svog obraćenja, stao na put aktivnog misionarenja među vršnjacima.

PROTIV SPECIJALIZACIJA                        

Od 1925. do 1928. godine bio je na doktorskim studijama u Parizu, gde je nastojao da produbi svoju veru. Ideja mu je bila sticanje „svečovečanske orijentacije“ koja ne bi bila podložna trijumfu tehnike: “Današnji život je izgrađen tako da smo svi postali robovi ( u pravom smislu te reči ) sopstvenih specijalizacija. Ja ( pošto sam trenutno u Parizu ) živim ovakvo iskustvo. Shvatio sam koliko je to ropstvo otrovno po dušu. Možda je pomalo neobično, ali od samog početka, za mene je hrišćanstvo nešto što se obraća čitavoj duši, a protiv specijalizacija“. Sa sebe, tvrdio je mladi Vulkanesku, treba skidati masku specijaliste. 

Dok je boravio u Parizu, bio je aktivan u rumunskoj dijaspori, među ruskim izbeglicama, kao i u Maritenovom „kružoku“ za pravoslavno – rimokatolički dijalog, gde je podneo niz referata, među kojima su „Sveta Djeva u Pravoslavnoj Crkvi“, „Izvori pravoslavnog učenja: Sveto Pismo i Sveto Predanje kako ih vidi Crkva od Istoka“, „Pravoslavna koncepcija Crkve“, itd. Sa svojom prvom suprugom Aninom Pogoneanu preveo je Akatist Majci Božjoj, i nosi se mišlju da postane sveštenik. Ali, kad se vratio u Rumuniju, postao je nešto sasvim drugo – ekonomski stručnjak u službi države. Ipak, nastavio je da se bavi religiozno – metafizičkim temama. 

PROTIV HILIJAZMA                            

Pod snažnim utiskom poleta sekularnih religija kakve su bile komunizam i fašizam, Vulkanesku se veoma zainteresovao za pravoslavnu eshatologiju, koja je poricala mogućnost hiljadugodišnjeg carstva na zemlji. Čak i Kodreanuov idealizam je bio više poolitički nego mistički. Zbog toga je Vulkanesku smatrao da se Nae Jonesku previše približio legionarskom pokretu, mada je bio sasvim svestan da spsenje ne može doći kroz politiku delatnost ma koje vrste. Još 1924, Vulkanesku je naglašavao da „zla od koji strada čovečanstvo ne mogu biti pobeđena ma kakvom reformom, koliko god ona bila mudro osmišljena“. Kasnije je zabeležio da je „hrišćanstvo religija, a ne sistem društvene organizacije.  U skladu s tim, ono se ne može, kao da je neka društvena teorija, protivstavljati nekoj drugoj društvenoj teoriji. Cilj hrišćanstva nije zemaljski. Ono ne traži uobličavanje zemaljske sreće. Sasvim je tačno da hrišćansstvo poseduje i etiku zemnog života. Ali, to nije njegov cilj.“ Isticao je:“Za nas, hrišćanstvo nije učenje koje treba da uredi ovaj svet, jer je ono mnogo više! Za nas, Hristos nije puki društveni reformator. On je Spasitelj sveta. On je Bog iznad ovog sveta, Koji ga spasava tako što je sišao u njega i sjedinio se s njim. To znači biti hrišćanin: ispovedati Hrista, Boga vaploćenog radi spasenja sveta“.

To je lek protiv bolesti utopizma, sa njenim, kako je Florovski govorio, patosom nasilnog darivanja sreće. 

LUCIFERIJANSKI OBRAT                        

Godine 1940, kada se Drugi svetski rat razbuktavao, Vulkanesku je uočio da je hrišćanski svet Srednjeg veka bio nešto sasvim drugo od onoga u kome živimo. Teocentrični, organski i jerarhijski svet se raspao, naročito na Zapadu, koji je prošao kroz rimokatoličku šizmu i protestantsku pobunu, i nastao je antropocentrični, razdrobljeni svet, u kome nema više duhovnog zajedništva. Kroz luciferijaski obrat, čovek je postao demijurg svog sveta. Treba se vratiti Bogu i sebi, i ne verovati dvodimenzionalnosti reformi, ljudskim, odviše ljudskim, mislima i mišicama. Iako nije bio levičar, oštro je kritikovao kapitalizam u kome radnik zarađuje tek da može da preživi od danas do sutra.

Ali, mlin istorije melje krvavo mlivo. 

Verujući da otadžbinu treba braniti od sovjetske opasnosti, da se mora služiti narodno idealu i pod nepovoljnim okolnostima, Vulkanesku je stao na put kolaboracije. Bio je, za vreme Drugog svetskog rata, u službi Antoneskuovog režima. 

PROTIV OSVETE                            

Posle sloma legionarske pobune u januaru 1941, Antonesku je ponudio unapređenje Vulkaneskuu, i on je, nakon kolebanja, ipak prihvatio, verujući da će, kako svedoči njegova supruga u dnevnicima, od toga biti koristi za otadžbinu. Situacija u Rumuniji bila je haotična. Margarita Joana je u svom dnevniku pisala:“Kolo sreće se okreće brzinom dostojnom epohe u kojoj živimo. Ko je juče bio u zatvioru, sada je moćan, ali zatvori nisu prazni, nego su puni dojučerašnjih vlastodržaca. Mnogo vremena i snage se troši na osvetu. Osveta nikad nije bila ni korisna, ni plodonosna – ishod joj je zlo. I, što je najvažnije, ona je nehrišćanska“. 

Mirča Vulkanesku je, inače, bio protiv osvete – počev od nasilja preduzimanog prema Jevrejima, preko smrtne kazne koju je Karol Drugi uvodio u zakone, do tuge zbog smrti Virgila Madžareskua, svog profesora, koga su, posle Karolovog pada, kao donedavnog ministra, ubili legionari. Kažu da je, pre nego što su ga streljali komunisti, rekao:“Nemojte nas svetiti!“
Streljan je 1952. godine.

CENA AUTOHTONIZMA POSLE RATA  

Posleratna cena autohtonizma nije bila mala. Evo šta Dragan Stojanović kaže o sudbini Konstanina Nojke po dolasku komunista na vlast ( prvo su mu oduzeli svu imovinu):“U Kampulungu će provesti narednih deset godina, bez stalnog zaposlenja, dakle lišen sredstava za život, izdržavajući se pomoću privatnih časova iz matematike i stranih jezika, koje je budzašto davao tamošnjim đacima. Za sve to vreme nastavio je da se bavi filosofijom, posebno pisanjem knjige kojoj privremeno beše postavio naslov Anti-Gete (Anti-Goethe), a koja će kroz nekoliko godina poslužiti vlastima kao deo dokaznog materijala protiv njega zbog navodno neprijateljskog i protivudržavnog delovanja. Najposle ga je, 1958. godine, tajna policija uhapsila i zaplenila mu sve u stanu nađene knjige, rukopise i prepisku, a posle istrage koja je trajala skoro godinu i po dana i u kojoj je korišćena i tortura čije će posledice osećati do samog kraja života, Nojka je izveden pred sud kao jedan od ključnih optuženika u grupi od desetak istaknutih intelektualaca. Osuđen je u martu 1960. na 25 godina (!) robije, od kojih će izdržati pet, pošto je 1964. dekretovana opšta amnestija političkih zatočenika. Po izlasku iz zatvora, mogao je, izgleda, da izabere i iseljenje na Zapad, ali se opredelio da ostane u zemlji, premda je u međuvremenu ona bila temeljno komunizovana i premda je znao čemu može da se nada kao potomak veleposedničke porodice i bivši politički zatočenik.“

Nojka nije hteo da napusti Rumuniju. Smatrao je da se treba, posle svih dana provedenih u tamnici, ukoreniti još dublje. 

ISTORIJA NARODA JE ISTORIJA KULTURE            

Ostao je veran sebi. Kad su mu omogućili da ponovo objavljuje, on je nastavio putem autohtonizma, baveći se ontologijom rumunskog jezika. Gabrijel Liičjanu daje njegov osnovni stav ( predratno Nojkino pregalaštvo se nastavilo u posleratnom ):“Istorija bilo kog naroda je istorija njegove kulture. Nojka je tom iskazu pridavao egzistencijalno značenje, što će reći da ga je u toj meri usvojio da je o njemu posvedočio unutrašnjim i spoljašnjim uređenjem svog života. Odabrao je da služi rumunskoj kulturi pasijom koja je očitovala da nije reč prosto o kulturi, u onom pomalo površnom smislu u kojem je obično prizivamo, već o samom biću jedne zajednice kojoj je jedino kultura pridavala dubinu i stepen izvesnosti nečega suštinskog. Inače ne bismo mogli pojmiti misionarski oreol koji lebdi nad glavnim trenucima njegovog života i nad samim njegovim dèlom. Izvesna ktitorska grozničavost (projekti institutâ, izdanjâ i „škôla mudrosti”), kao i donekle očajničko zalaganje da stvori „istinsku kulturu” – umesto jedne koju ugrožavaju kad amaterstvo i površnost, kad erudicija i jalovost – dolaze iz bojazni da na „Poslednjem Sudu svetske istorije” nećemo imati potrebna dokumenta kojima da podupiremo svoje pravo na opstanak i da ćemo ostati „jedno prosto u istoriji zabačeno selo”.“

Kultura kao put ka sudu istorije – teško dostižan ideal, ali, ni posle svih godina „terora istorije“, Nojka nije odustajao od njega.

UMESTO ZAKLJUČKA

Balkan je, na Zapadu Evrope, uvek doživljavan kao „bure baruta“ i slagalište odrečnih stereotipa.  I baš Balkan je kriv za to, govorilo se na Zapadu. Ali, kako je tvrdio Ištvan Bibo u svojoj knjizi o bedi malih istočnoevropskih država:“Ovo područje nije u stanju da se konsoliduje ne zbog toga što je iskonski varvarsko, nego se ono varvarizovalo usled niza nesrećnih istorijskih događaja koji su ga potisnuli s puta evropske konsolidacije, tako da se na taj put više nije moglo ni vratiti. Na žalost, nisu mu mnogo ni pomogli da se vrati, štaviše, u nekim slučajevima su ga izravno i sprečili u tome."

Zato balkanski narodi moraju da se bave i Balkanom i sobom. I da se trude da upoznaju sopstveno idejno nasleđe, sa svim njegovim protivurečnostima, istinama i zabludama, podvizima i promašajima. I zato ne treba zaboraviti da nam predstoji paralelno izučavanje rumunske i srpske filosofije između dva rata; jer, kao što smo već uočili, rumunski „životnici“ i naši neohumanisti imaju mnogo toga zajedničkog. 

NAŠ MEĐURATNI POKUŠAJ

U svojoj knjizi „Svetosavlje i filosofija života“ Bogoljub Šijaković ističe:“Okoštala školska, profesorska filosofija, kojoj je gomila svetih knjiga filosofske tradicije zaklanjala horizont novog stila i sadržaja mišljenja, praktikovana je kao učeno tumačenje filosofskih autoriteta (što naravno ne treba potcjenjivati) i istrajavala je na skučenom shvatanju istine u filosofiji i naukama. Zastupnici filosofije života ustaju protiv ove „mandarinske“ filosofije i streme ka „integralnom“ saznanju, do kog se ne može doći samo racionalnim putem (um) nego se treba otvoriti i za ono i-racionalno (intuicija, instinkt, nagon, volja, srce, nesvjesno). Istina nije posjed scijentizma, već je iskustvujemo u cjelovitom osjećanju i doživljaju života. Tu svrhu ima i otvorenost za religiozno, mističko i mitsko: time je omogućeno iskustvo izvornog i arhajskog, time dopiremo do onih istina koje nam se ne mogu otkriti u racionalnom saznanju. Takve istine, duhovna iskustva života, adekvatnije opisuje umjetnička izražajnost nego beživotna pojmovnost. Sve to je uzrokovalo uporno nastojanje da se autentično misli, da se formuliše nova i autentična duhovnost, što je posledično učinilo srpsku filosofsku i uopšte kulturnu scenu izuzetno bogatom i dinamičnom. U takvoj duhovnoj atmosferi, a ne samo u tragičnoj slavi istorijskog stradanja (koje traži naknadno opravdanje i smisao da bi moglo da se podnese), treba razumijevati potrebu da se teme i uvidi crpu iz nacionalne istorije, koja je to uostalom obilato nudila. Razvijanje ideje svetosavlja predstavlja u tom kontekstu nastojanje da se iznova formuliše samorazumijevanje nacionalne kulture: svetosavlje je to srpsko autentično duhovno i misaono iskustvo, koje se realizuje i u filosofiji Kosova i Vidovdana („srpska filosofija heroizma“) i koje je vitalna istorijska ideja srpskog naroda. Izraz nacionalnog misaonog zamaha – svetosavlje je istovremeno jedan univerzalni kulturni obrazac koji je, kao i vidovdanska heroika („filosofija panjugoslovenskog nacionalizma“), ponuđen ne samo kao integralistička jugoslovenska ideja već mnogo ambicioznije i univerzalnije: kao alternativa evropskom humanizmu i nihilizmu. Dakle, nacionalna tematika nije bila provincijalna već epohalna, a teorijski uvidi o onom nacionalnom trebalo je da nas uzdignu do univerzalnog.“

O ovome bi se i danas moglo razmišljati.

KORIŠĆENA LITERATURA: 
1.    Mikele Torup, Perverzija razuma, Albatros plus, Beograd, 2013. 
2.    Greim Gerard, Protivprosvetiteljstva: od osamnaestog veka do danas, Vidici, Banjaluka, 2011.
3.    Эliade M. Hristianskaя revolюciя, www.gumer.info/bibliotek_Buks/Culture/Eliade/Hr_Rev.php
4.    Milan Subotić: Mirča Elijade: bekstvo od „terora istorije“, www.academia.edu/2445549/Mir%C4%8Da_Elijade_bekstvo_od_Terora_istorije_Mircea_Eliade_Escape_from_the_Terror_of_History_
5.    Euđen Simion: Rumunski egzistencijalizam i evropska metafizika/ Četiri subjektivna filozofa koji žele da obnove rumunsku kulturu i jedan književni kritičar kao negator koji otkriva 1943. teatar apsurda na rumunskom jeziku: Mirča Elijade, Emil Čoran, Konstantin Nojka, Euđen Jonesku i Mirča Vulkansku, Filip Višnjić, Beograd 2016. 
6.    Slobodan Antonić: Vavilonski Zapad vs. hrišćanski Istok – hoće li nas svladati?, http://www.arheofutura.rs/najnovije/slobodan-antonic-vavilonski-zapad-vs-hriscanski-istok-hoce-li-nas-svladati/
7. Gheorghe Holbea: Mircea Vulcănescu. Christianity as daily experience and eschatological expectation, International Journal of Orthodox Theology 6:1 (2015)
8.    Dragan Stojanović: Kratak osvrt na biografiju Konstatina Nojke, Letopis Matice srpske, knjiga 503, sveska 5, maj 2019. 
9.    Gabrijel Liičjanu: Post skriptum za „Palatiniški dnevnik“,  Letopis Matice srpske, knjiga 503, sveska 5, maj 2019.
10.    Ištvan Bibo, Beda malih istočnoevropskih država, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad 1996
11.    Bogoljub Šijaković: Svetosavlje i filosofija života : Skica za aktuelizaciju međuratne rasprave o ideji svetosavlja (Retractatio), Pravoslavna reč, Novi Sad, 2019

Više tekstova Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda