Piše: Aleksandar Dugin

Da bi se sprečilo ono što se danas dešava sa veštačkom inteligencijom, trebalo je ići u drugom pravcu, barem trista godina. A da bi se to sada shvatilo, mora se ići tim putem, samo u suprotnom smeru. Ali, koji su to savremeni hrišćani spremni da izvrše ovu operaciju? Savremeni hrišćani su studirali u sovjetskim ili liberalnim školama, svi su primili (na autoritativan način) neku ideju o modernoj nauci, o logici razvoja, o materiji, o nauci i napretku. Savremeni hrišćani su i sâmi proizvod Moderne i žrtve dubokog mentalnog kodiranja. Oni su nužno modernisti i stoga već nosioci veštačke inteligencije.

Da, hrišćani su s pravom užasnuti pred sledećim stepenom apostasije. Ali, ova sledeća faza proizilazi iz prethodne – nismo došli do veštačke inteligencije jer su neki zlotvori odlučili da zamene ljude kompjuterima. Mi, u stvari, ljude zamenjujemo kompjuterima već trista godina, čineći ljudsku svest sve kontrolisanijom, sve više kao ljudskom rukom stvorenu, putem ideologije, medijskog sistema, putem obrazovanja.

Živimo u matriksu

Već živimo u matriksu – pre nego što smo bili spajani sa drugim vrstama (himere) ili pre simulakruma elektronskih neuralnih mreža. Mi smo već u velikoj meri proizvodi veštačke inteligencije, a naša inteligencija je već 99 odsto veštačka i njome više ne upravlja Bog ili visoki filozofski modeli. Kodiranje koje je ugrađeno u našu inteligenciju je potpuno mračno, htonično i demonsko. To je kraj, poslednja stanica. Odavno smo se ukrcali u voz koji ide ka veštačkoj inteligenciji, stvaranju matriksa i promeni čovečanstva u posthumanost i rasu kiborga. Pa zato nema mesta čuđenju kad se bude reklo: „Stigli smo, poslednja stanica, spremajte se da ispraznite vagone”.

U ovom trenutku smo se zaprepastili i zapitali se kuda, dođavola, idemo? Ali, trebalo je o tome da razmišljamo pre nekoliko vekova, trebalo je da uzmemo oružje i da se borimo protiv Moderne, protiv Zapada, protiv NJutna, protiv Galileja, protiv Sunčevog sistema, protiv Kopernika, protiv Fransisa Bekona, protiv okrugle zemlje i zvezdane prašine, protiv crnih rupa, belih patuljaka i crvenih džinova. Protiv duhova i demona Moderne. Protiv progresa i demokratije, protiv Ustava i ljudskih prava. Protiv pobunjenog prometeja i oslobođenog Lucifera. Protiv svog crnila u koje smo upali, protiv matriksa potpuno lažnog i otuđujućeg mišljenja.

Tu bitku smo izgubili i sada, dobrodošli u pakao i posthumanizam. Neobično je kupiti kartu za Arzamas i sablazniti se kuda si otišao. Ovo se dešava samo ako je neko mnogo popio i ne može da se seti gde je bio juče, odakle karta, zašto i kod koga ide.

Zašto tek sad?

Ne čudi što su savremeni hrišćani užasnuti ovim, ali zašto to rade tek danas. Gde su bili tokom prethodnih trideset godina liberalnog ludila u Rusiji? Gde su bili tokom sedamdeset godina sovjetskog intelektualnog terora? Gde su bili kada je pravoslavna zemlja u 18. i 19. veku osnivala univerzitete sa naučnim obrazovanjem koji su naše stanovništvo sistematski podučavali ovom terorističkom racionalnom pogledu na svet, što je dovelo do ovih, sada legitimnih, rezultata? Kada sečeš granu na kojoj sediš – nema potrebe da se iznenađuješ kad padneš.

Ako odete u pakao i izgradite svet bez Boga, prkoseći Mu, nemojte da se iznenađujete što se u jednom trenutku nalazite u matriksu sa veštačkim rukama i očima, a obaveštajne službe bunare po vašem mozgu u potrazi za mogućim nepristojnim sadržajem ili za željom da izvršite terorističko delo protiv ljudskih prava. Ovo smo sâmi, našim rukama napravili – i sada je samo sledeća faza – krajnja faza.

Pa mi nije jasno odakle danas tolika ljudska sluđenost zbog veštačke inteligencije. Gde ste do sada bili? Ovo je samo još jedna faza. Kraj pruge. Voz ne ide dalje.

Izvor: geopolitika.ru