Piše: Vladimir Dimitrijević

VEK OSLOBOĐENJA

Rumunija je kao država nastala u 19. stoleću.                        

Od Srednjeg veka, njenim prostorima vladale su, kao i većim delom Balkana, Osmanska i Habzburška monarhija. Dve kneževine, temelji buduće države, Moldavija i Vlaška, priznavale su vlast turskog sultana, ali su gledale ka Rusiji. Prvi koraci ka nezavisnosti preduzeti su 1859, kada je knez Aleksandar Joan Kuza ujedinio Moldaviju i Vlašku. Dve godine kasnije, stiglo je sultanovo priznanje autonomije. Kuza ja nastojao da zemlju modernizuje, oslobodi kmetove i sekularizuje manastirske zemlje. Nije uspeo da pobedi zemljišnu aristokratiju, i proteran je. Posle Berlinskog kongresa, Rumuniji je priznata nezavisnost. Tako je nastalo ono što se zvalo Stara Kraljevina. Iako je Rusija svojevremeno imala značajnu ulogu u sticanju nezavisnosti mlade države, rumunski nacionalizam je često imao rusofobski karakter.

Aristokratija i viši slojevi bili su okrenuti Zapadu, a seljaštvo je živelo u bedi, pa je često dolazilo do narodnih ustanaka koji su surovo gušeni. Mržnja prema vlastodršcima tinjala je u širokim narodnim slojevima. Među bogatašima je, pored Nemaca, Grka poreklom sa Fanara, Nemaca i drugih, bilo i Jevreja - kapitalista, koji su držali ne samo banke i fabrike, nego i krčme po selima, trgovinu, i bavili su se zelenaštvom. Naravno, bilo je i mnogo jevrejske sirotinje, naročito u gradovima. Međutim, bogati Jevreji, kao i Nemci i Mađari, smatrani su tuđinima koji gospodare nad običnim narodom, i netrpeljivost se produbljivala.                                                                    

NOVI VEK, NOVA NADA

A onda je došao dvadeseti vek.  

Rumunija se vraćala sebi posle Prvog svetskog rata. Izgubila je oko šesto hiljada ljudi, više od sedam posto svog stanovništva. Ipak, pošto se borila na strani Antante, dobila je, na račun Austrougarske koja se raspala, Transilvaniju, Istočni Banat i Bukovinu. Od Rusije, koja je sprečila okupaciju Rumunije 1916-1917, ali koja se našla u vihoru boljševičke revolucije, Rumunija je oduzela Besarabiju. Teritorija se uvećala, a stanovništvo je poraslo sa osam na šesnaest miliona stanovnika.

Ipak, ono je, u svojoj većini, bilo veoma siromašno: čak sedamdset procenata Rumuna bili su seljaci koji su zemlju obrađivali na primitivan način. Najveći deo obradive zemlje pripadao je, i dalje, krupnim zemljoposednicima. Iako je vlast, u strahu od revolucije koja se širila iz Moskve, izvršila agrarnu reformu, veleposednici su i dalje dominirali. Poljoprivreda i industrija ostajale su nerazvijene, a glavni izvozni artikal bila je nafta. Prihode od naftne rente dobijao je veoma mali procenat stanovništva, što je dodatno produbljivalo jaz između bogatih i siromašnih.

Rumunsko selo bilo je demografski ekspanzivno, i masa sirotinje je pristizala u gradove, gde se proletarizovala ili tonula u lumpensku stihiju. Deci seljaka su, posle rata, bila otvorena vrata univerzitetskog školovanja, ali je mnogo njih upisivalo društvene nauke – filosofiju, teologiju, filologiju, istoriju, to je stvaralo dodatne probleme: u nerazvijenoj zemlji, za njih nije bilo zaposlenja. To je bio jedan od uzroka okretanja mladih intelektualaca idejama radikalnog preobražaja društva.

PITANJE MANJINA                                                        

Država je pokušavala da sprovede rumunizaciju stanovništva, jer su, posle teritorijalnih proširenja, trećinu stanovništva činile nacionalne manjine. Predstavnici manjina uglavnom se nisu uključivali u nacionalne rumunske partije, ali su se okretali levici, pre svega komunistima. Komunistička partija Rumunije je, sa svoje strane, u okviru Treće internacionale, isticala da je Rumunija versajska tvorevina koja nema pravo na posleratna proširenja. Rumuni su, sa sumnjom i krajnjom netrpeljivošću, odbacivali radikalnu levicu, smatrajući je produženom rukom neprijatelja svoje slobode i nezavisnosti. Opet su u žiži široke netolerancije bili Jevreji.

Antijevrejsko raspoloženje u Rumuniji imalo je socijalnu osnovu u činjenici da su ljudi sa sela, došavši u grad, na najboljim radnim mestima zaticali strance, među kojima su se isticali Jevreji, što je bila situacija tipična za Centralnu i Istočnu Evropu. Kada je sredinom 19. veka industrijska revolucija stigla, upravo su oni, vekovima trgovci i zanatlije, stekli korist od novog razvoja događaja. U gradovima je Jevreja bilo među pravnicima, novinarima, glumcima, profesorima, poslovnim ljudima. Zemljoposednička aristokratija, sa svojim prezirom prema kapitalističkim metodama sticanja, gubila je društvene pozicije i tonula u nepokretnost i dekadenciju.       

FRANCUSKA: UZOR ILI UPOZORENJE                                      

Zemlja se nalazila pod snažnim uticajem Pariza i Francuske. Nastojalo se da se od Bukurešta napravi „Pariz na Balkanu“.[1] Imitiralo se sve francusko – od književnosti do antisemitizma, koji je, posle Prvog svetskog rata, jačao i u zemlji Voltera i Didroa.

Satro pokolenje, čiji su predstavnici bili istoričari poput Nikolae Jorge, verovalo je da je vesternizacija Rumunije, uz sve lokalne posebnosti, ipak neizbežan put.

Desno orijentisana inteligencija je smatrala da je podražavanje Francuske puko majmunisanje, i da ideje „slobode, jednakosti i bratstva“, koje su osnova demokratske korupcije u posleratnom rumunskom društvu, samo vode razaranju „organske ceine“ naroda. Ekonomska kriza koja je nastupila u Evropi i svetu pokazala je strašno lice korumpiranosti rumunskog društva, i svu privrednu i političku nemoć elita da odgovore na izazove.

U toj i takvoj sredini, pojavio se Korneliju Zelea Kodreanu.

KAPETANOVA MLADOST                                      

Kodreanu je rođen 1899. u gradu Kuš na granici sa ruskom Besarabijom. Otac mu je bio seljački sin, profesor u Gimnaziji, Jon Zelea. Jon je bio religiozan, zadojen panrumunstvom i antizapadnjaštvom. Kasnije je i on postao član sinovljevog pokreta, i mlađi su ga smatrali su svojim „patrijarhom“.

Za vreme svetskog rata, maloletni Kodreanu je sa ocem, kao dobrovoljac, otišao na front i učestovavao u borbama u Transilvaniji. Čim se rat okončao, i kad su, na fonu boljševičke revolucije u Rusiji, počeli nemiri u Rumuniji, Kodreanu zauzima strogu antikomunističku poziciju i počinje da organizuje antilevičarska studentska udruženja. Dok je studirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Jašiju, zbližio se sa profesorom Aleksandrom Kuzom i ušao u nacionalističko – antikomunističku „Gardu nacionalne svesti“. Kuza ga je spasao izbacivanja sa fakulteta, posle Kodreanuove tuče sa urednikom jednog levičarskog časopisa. Posle odlaska u posetu Berlinu 1922, dok je gledao besporedak u Vajmarskoj republici, Kodreanu je postao siguran da je izvor svih problema u liberalizmu i masoneriji, koji baštine ideje antihrišćanske Francuske rveolucije.[2]

Godine 1923,  Kodreanu sa Kuzom stvara „Ligu nacionalne hrišćanske zaštite“. Oni traže da se Jevrejima onemogući nesrazmeran uticaj na društvo i da se pomogne siromašnim seljacima. Kodreanu i njegov profesor budu uhapšeni zbog navodne pripreme atentata na članove Vlade, ali se na sudu ispostavlja da je optužba, koje su im podmetnule specijalne službe, bila lažna.

KUZA, KODREANU I RADIKALNA OMLADINA        

Kuza je želeo da stvori klasičnu parlamenatrnu partiju, a Kodreanu je maštao o revolucionarnom pokretu, koji bi se okrenuo, pre svega, mladima. Godine 1924, na Univerzitetu u Jašiju stvara „Bratstvo krsta“, na koje policija žestoko udara, hapsi i prebija njegove članove. I Kodreanu je uhapšen i mučen, ali, opet na Kuzinu intervenciju, biva pušten. Da bi se, navodno, osvetio za mučenja koja su on i njegovi „bratstvenici“ preživeli, Kodreanu u sudu ubija načelnika policije u Jašiju, Konstantina Mančiju. Posle velikog pritiska „nacionalističke javnosti“, koja smatra da je Kodreanu ispravno postupio obračunavajući se s „korumpiranim policajcem“, porota ga oslobađa! Sasvim u skladu sa onim što je rekao Kodreanuov advokat, Valeriju Roman:“Ako članovi porote žele da da časno primene zakone u rumunskim zemljama, onda im je dužnost da oslobode Kodreanua“.

Tako se i desilo.                                                                      

OSNIVANJE LEGIJE      

Već 1925, njegova popularnost je takva da se na svadbi posle venčanja sa Jelenom Ilinom našlo nekoliko desetina hiljada ljudi iz Fokšana i drugih gradova. Mlad, snažan, konzervativan, religiozan, „narodni sin“, Kodreanu postaje zvezda i među seljacima i među mlađim intelektualcima, takođe seljačkim sinovima. Dva meseca posla venčanja i svadbe, profesor Aleksandar Kuza i Kodreanu opet dolaze u Fokšani da budu kumovi deci koja su se u tom kraju za to vreme rodila. Jevrejska populacija se žali policiji plašeći se pogroma.

Dve godine kasnije, Kodreanu napušta Kuzu, i osniva Legiju Svetog arhangela Mihaila, čiji je cilj ne samo vlast, nego i duhovni preobražaj Rumunije. NJegov cilj je omladinski pokret koji će privući buduća pokolenja Rumunije. Jon Mota, u časopisu „Zemlja predaka“, kaže:“Mi se ne bavimo politikom, i nismo se njome bavili ne trenutka. Mi imamo religiju, mi smo sluge vere. NJen plamen nas je obuzeo i njome smo obuhvaćeni. Služićemo joj do poslednjeg daha“.

Mota je, u skladu sa tom verom, poginuo kao frankistički dobrovoljac u Španskom građanskom ratu.

EVOLA O LEGIONARSKOM ASKETIZMU

Ovaj religiozno – metafizički aspekt Legije uočio je i Julijus Evola, koji je, u svom tekstu „Nacionalizam i askeza“, objavljenom 14. aprila 1938. u časopisu „Korijere Padano“, istakao da i fašisti i nacional – socijalisti žele da svoju omladinu asketizuju zarad političke borbe, ali, s obzirom da su srednjovekovni uslovi života nestali, to im ne polazi za rukom. Što se Koderanuovog pokreta tiče, smatra Evola, on je u boljem položaju:“Glavna osobina ovog pokreta suštinski leži u njegovim religioznim pretpostavkama. To je pokret nacionalne obnove i, u isti mah, ima tendenciju da obuhvati žive forme duhovnosti pravoslavne vere. Pošto ova religija počiva na nacionalnoj osnovi, takve težnje u Rumunji ne naizlaze na onu  vrstu prepreka s kojima se sreću druge nacije. /.../ Mnogi čitaoci će se začuditi kad saznaju da preko šesto hiljada ljudi – što je, u gruboj proceni, broj Kodreanuovih sledbenika – sistematski upražnjavaju ne samo molitvu, nego i post: tri puta sedmično od legionara se očekuje da drže tzv. najstroži post, koji podrazumeva nejedenje, nepijenje i prestanak pušenja. Sam Kodreanu nam je, u toku jednog od razgovora koje smo vodili, objasnio značenje ove prakse na sledeći način: potpuna suprematija duha nad telom mora se postići a post je jedan od najboljih načina za to; raskidanjem okova koje nam nameće najmaterijalniji deo ljudskog bića, telo, post ojačava mogućnost da se prizovu nevidljive sile – sile odozgo, što se postiže molitvom i obredima. I u svim iskušenjima i borbama  - uprkos mišljenju „pozitivističkih umova“ ove sile imaju ulogu ništa manju nego sile vidljive, materijalne i čisto čovečanske“.

Ovo je legionarskom pokretu davalo izvesnu crtu „nove srednjovekovnosti“.[3] Po Berđajevu, novo srednjovekovlje trebalo je da izmeni društveni život – grad će biti bliži selu, saradnja treba da zameni konkurenciju, privatno vlasništvo mora biti oplemenjeno sabornim ciljevima zajedništva, partijski parlamentarizam nestaće da bi prepustio mesto skupštinama koje će se brinuti o narodnim interesima, sindikati neće biti prevratničke organizacije, ideja progresa biće napuštena, a materijalni napredak će biti zamenjen duhovnim.[4]  

ORGANIZACIJA

Organizacija se potčinjavala vođi, koji je dobio počasni naziv Kapetan. Horovi, kolo, zakletve, post i molitva bili su sastavni deo njihove svakodnevice. Nosili su zelene košulje, simbol proleća i obnove, a grb im je bio rešetkasti krst, koji je označavao i hrišćanstvo i spremnost da se, za ideju, ide u tamnicu. Kodreanu jej govorio da je Legija škola i armija, a ne partija, i da im ne garantuje nikakav uspeh u društvu, ali im nudi duhovni preibražaj. Pre nego što se pozabavimo slabostima svog naroda, moramo se baviti svojim greškama i gresima, govorio im je.

U doba kad je bio s Kodreanuom, Elijade je pisao:“Ako su razni narodi izvodili svoje revolucije pod zastavom klasne borbe ili prioriterta ekonomije ( komunizam ), ili države ( fašizam ) ili rase ( nacional-socijalizam ), legionarski pokret je nikao pod stegom Arhangela Mihaila, i pobeđivaće milošću Božjom.“[5]

Sa tom verom, trenalo je krenuti širom Rumunije – ne samo po gradovima i varošima.

MISIJA NA SELU                                                  

Legionarski propovednici krenuli su po rumunskim zabitima, i tamo gde niko od političara nikad nije kročio govorili su o velični Rumunije, šteti od masonerije i liberalizma. Pozivali su se na tradiciju hajduka, koji su se borili protiv tuđina.

Rumunski politički delatnik, Konstantin Argetojanu, smatrao je da je propaganda legije u selima bila licemerje i kvazimesijanizam:“Pričalo se da grupe studenata tiho stižu u sela, pomažu seljacima u njihovim poslovima, popravljaju puteve i mostove, proširuju kanale za navodnjavanje i kopaju bunare u sušnim oblastima, i tada odlaze, najavljujući da će Onaj koji treba da dođe uskoro posetiti selo. Uskoro, „Kapetan“ sa grupom svojih momaka stiže u centar sela, sjaše s konja, poljubi zemlju, i odlazi bez reči. Narod gleda širom otvorenih očiju, maše glavom i pita se: „Je li ovo neki svetac?“Tada nekoliko legionara stiže u selo, skrivaju, razne načine, svoj identitet, i završe posao osvajanja duša“.

Tu, u borbi za osvajanje duša, metafizika i politika su sesretale.                                                                           

PROGONI I OTPOR                                                       

Neke partije, poput Nacionalno – hrišćanske, pomažu Kodreanuu, nadajući se da će u njemu steći saveznika. Ipak, radikalizacija njihovog ponašanja i retorike s početkom Velike krize 1929, udaljila je od njih saveznike iz visokih krugova. Počeli su progoni: od 1931. do 1933, tri puta su bili zvanično zabranjeni, ali su se organizaciono sačuvali i obnavljali rad. Na izborima 1932, „Grupa Kornelija Kodreanua“ ušla je, sa pet poslanika ( uključujući samog Kodreanua ) u parlament,  u kome je on žestoko napadao korumiprane činovnike, što mu je donosilo još veću popularnost.

Otvor na progone vlasti bilo je stvaranje militantne „Gvozdene garde“. Ona je imala i „Eskadrone smrti“, koji su davali zavet siromaštva i celibata, i bili spremni da umru „za budućnost Rumunije“. Kada je premijer Jon Duka opet počeo sa žestokim nasrtajem na legionare, i ponovo im zabranio političko delovanje, tri studenta, tzv. „Nikadori“ ( akronim njihovih imena ), izvršili su atentat na Duku, i odmah se predali vlastima. ( Tako je, 1924, učinio i Kodreanu, kada je pucao na načelnika policije u Jašiju ). Osuđeni su na doživotnu robiju.

LEGIONARI UBIJAJU, ZAR NE? 

Novi premijer, George Tataresku, pokušao je da „pripitomi“ Kodreanua, a Mihaj Stelesku, bivši Kodreanuov saradnik, tvrdio je da kralj počeo da finansira legionare. Stelesku je oštro napadao Kodreanua i kritikovao njegovu orijentaciju na Nemačku ( sam je bio za Musolinija ). Legionari su, međutim,  tvrdili da je Stelesku tajni agent državne bezbednosti, Sigurance. On je osnovao svoju partiju, „Rumunski krstaški rat“, i, pored nacionalističke ideologije, tražio osmočasovno radno vreme, prava radnika, uvođenje penzije. Zbog stalnih  napada na legionrski pokret, eskadron smrti, „Decemviri“ ( bilo ih je destorica ), upadaju u bolnicu u kojoj se Stelesku lečio i surovo ga ubijaju, što izaziva ozbiljne odjeke u rumunskom društvu, ali odjekuje i u Evropi.                               

Osuđeni su na doživotnu robiju.

 „JEVREJSKO PITANJE“ 

U svom ogledu „Rumunski intelektualac, pravoslavlje i identitet u vezi sa gardizmom“, Milad Doroudijan ističe da je između dva svetska rata bilo mnogo intelektualaca koji su, poput Mihaila Sebastijana, imali dvostruki identitet – rumunski i jevrejski. Prijatelj Nae Joneskua i saradnik konzervativnog „Čuvantula“, Sebastijan se dramom i književnom kritikom bavio sa pozicija tradicionalizma. Naravno, deo jevrejske inteligencije bio je liberalan i pod uticajem radikalne umetničke avangarde, a skoro sva krajnja politička levica je uglavnom bila jevrejska, a ne rumunska. Međutim, zbog trajnih promena u orijentaciji vlasti, 1937. godine biti Jevrejin na desnoj sceni postalo je institucionalno nemoguće. To se vidi iz dnevnika Mihaila Sebastijana. Jevrejin je, u to vreme, proglašen za oličenje „materijalizma“ i „feminiziranosti“, a desna politika, pod uticajem Hegelove ideje o totalitetu, želela je da bude „maskulina“. Zbog opšte radikalizacije kako društva, tako i politike, Gvozdena garda, kaže Doroudijan, neposredni izraz ekstremizma koliko „plod mehaničke primene intelektualne kulture Bukurešta i Jašija“.

S obzirom na činjenicu da je Rumunija imala uticajne manjine, koje su bile urbanizovane ( pored Jevreja, Nemce i Mađare), Katarina Verderi smatra da je podela na urbanizove tuđine i rumunske seljake bila veoma važna za međuratnu polarizaciju; mada je činjenica da su seoski Jevreji, za razliku od gradskih, bili krajnje apolitični, Jevrejstvo kao takvo bilo je meta napada rumunskih populista.

LEGIONARI I NACISTI: PITANJE RASE

Interesovanje rumunske inteligencije za Legiju arhangela Mihaila poraslo je između 1932. i 1934. Razlozi se mogu pratiti u slučaju Nićifora Krajinika, koji je smatrao da je zemlji potreban novi čovek, pravoslavne vere i rumunske rase. Ipak, rasa se nije doživljavala kao prevashodno biološka kategorija, nego kao svojevrsni kulturni tip. Ističući da legionari nisu bili fašisti, nego „fašistoidni“, Doroudijan naglašava:“Za razliku od Nacističke partije, fašista i drugih desničarskih grupa u Evropi, Gvozdena garda je bila više zabrinuta za egzistencijalnu krizu rumunskog bića, i njeni psevdointelektulani elementi su stalno propagirali da „celovitost“ – dogmatizam i svenadilažuća religioznost – jesu odgovori na sve narodne probleme. U jednoj od gardističkih pesama poziv na očišćenje putem smrti bio je opevan kao praksa dostojna upražnjavanja, što se vidi i u mnogobrojnim kultolikim sabranjima koja su simbolizovana raspećima i religioznim slikama“.

Zbog svog radikalizma u traženju žrtvovanja i sličnih „nepraktičnih preterivanja“, gardisti nisu postali prepreka samo interesima Trećeg Rajha u Rumuniji, nego su smetali i  većini rumunske elite, čak i nacionalistički orijentisane; zato ih je general Jon Antonesku odstranio kad se učvrstio na vlasti.  Doroudijan naglašava da legionari nisu bili zatočnici rasnih teorija u nacističkom smislu. Što se samog Kodreanua tiče, Rumuni su pre svega ljudi duše, zbog čega on i hvali Evropu ( onu staru, vitešku), ali je i poriče ( ovu novu, materijalističku i bezdušnu ):“Za mnoge, poput Kodreanua, nisu samo „krv i tle“ ono što određuje i povezuje rumunski narod, nego, u skladu s njegovim stavom, duh i veza s pravoslavnim hrišćanstvom. To je bio i razlog zbog koga „Etnokratija“ Nićifora Krajinika, iako poziva na stvaranje „čistokrvnog“ Rumuna, tvrdi da krv nema nikakve veze sa duhom rumunstva“.

ŠPANSKI GRAĐANSKI RAT

Godine 1936, grupa legionarskih dobrovoljaca odlazi u Španiju, gde sde stavljaju na stranu Franka u borbi protiv „komunističke opasnosti“. Bilo je to doba kada su republikanski učesnici građanskog rata masovno streljali rimokatoličko sveštenstvo, muško i žensko monaštvo, skrnavili hramove i oltare, pa je jedan od legionara iz Španije pisao:“Oni koji sad ruše hrišćanstvo u Španiji, neće se zaustaviti i zadovoljiti nesrećom samo jedne zemlje, nego će sutra napadati ne samo rumunsko, nego i svako drugo hrišćanstvo“.

Dva dobrovoljca, Jon Mota, drugi čovek legionarskog pokreta, oženjen Kodreanuovom sestrom, i Vasile Marin, poginuli su u borbama. Mota je, u predsmrtnom pismu, zabeležio:“Pucali su iz automata u lice Hristovo. Zar to prevideti? Zar nije veliko bogatsttvo koje se može steći za budući život - pasti u borbi za zaštitu Hrista? Volim Hrista i s radošću idem da umrem za NJega“.

Tvrdilo se da su španski falangisti od rumunskih legionara naučili da idu u borbu sa pokličem:“Živela smrt!“

SVEČANA SAHRANA I ŠIRENJE POKRETA

Voz sa telima Mote i Marine prošao je kroz celu Rumuniju, i 13. februara 1937. bila je svečana sahrana u Bukureštu,  na kojoj je prisustvovalo nekoliko desetina hiljada ljudi. Čak i oponenti legionarskog pokreta ukazali su počast žrtvama „krstaškog rata protiv komunizma“. Oni su sahranjeni u naročitom mauzoleju pored „Zelene kuće“, središta pokreta u glavnom gradu. Kada je ambasador Frankove Španije, čitajući imena rumunskih dobrovoljaca, pomenuo Motu i Marina, čuo se gromoglasan uzvik legionara:“Ovde!“ Mrtvi su živi.

Pogibija Mote i Marina donela je nove članove pokreta – sa 96 hiljada, njihov broj je porastao na 272 hiljade ljudi. Svuda su se širile lokalne organizacije, tzv. „gnezda“. Čelnike „gnezda“ nije postavljao Kodreanu, nego su sami članovi grupe birali onoga koga su smatrali „dostojnim“. Na stotine mladih  sa fakultetskom diplomom odlazilo je dobrovoljne radne logore, gde su pomagali seljacima da žanju, popravljaju puteve i mostove, zidaju ambare i hramove. „Radnički legionarski korpus“ širio je novu ideologiju među radničkom klasom Rumunije. Legija je imala svoje trgovine, kase uzajmne pomoći, narodne kuhinje. Parole su bile: „Ako si  Rumun, kupuj kod Rumuna“ i „Ako si Rumun, pomozi Rumunu“.

LIČNI UTICAJ KODREANUA 

Istoričar i analitičar fašizma, Nikolas Nađ – Talavera, opisao je svoje sećanje na Kodreanua iz doba kada ga je prvi put video – imao je  osam godina:“Bila je nedelja. Neveliki trg pred crkvom bio je prepun seljaka, živopisno odevenih. Mnogi su došli peške, prešavši na desetine kilometara. Bilo je mnogo policije iz okolnih sela. I previše. Načelnik policije iz Turde zabranio je Kodreanuu da priča s narodom, što je stvorilo problem. A masa običnih seljaka i sirotinje rasla je dok trg nije postao prepun. Odjednom, masa je počela da žagori. Visok, lep, crnokosi muškarac, obučen u rumunsku narodnu nošnju, pojavio se na belom konju. Zaustavio se preko puta mene. Ničeg monstruoznog i zlikovačkog u njemu nije bilo. Naprotiv. NJegov časni, detinji osmeh delovao je na ljude, čak i one koji su bili podaleko od njega, na tajanstven način. Harizma nije baš najtačnija reč kojom bi se definisla čudna privlačnost tog čoveka. On kao da je pripadao šumama, planinama, vetrovima snežnih Karpata, jezerima i rekama. Nije bilo nikkave potrebe da govori, i on je ćutao. NJegovo ćutanje je bilo rečitije od svake reči. Bilo je jače i od nas i od načelnika policije koji mu je zabranio da govori.“

Kodreanu je sve žešće napadao korupciju, i tražio da se kamarila izbaci iz kraljevskog dvora. Karol je rešio da odgovori.

KRALJ KAROL I KOB RUMUNIJE                                 

Rumuniju je, kako smo već istakli, sredinom 19. veka ujedinio knez Aleksandar Kuza ( njegov srodnik je bio Kodreanuov učitelj, s kojim se osnivač Legije kasnije razišao ). Pokušavajući da se učvrsti na vlasti, knez je nastojao da oduzme zemlju upravo zemljoposedničkoj aristokratiji  i sprovede agrarnu reformu u korist seljaka, na čiju podršku se oslanjao. Ipak, 1866, oligarhija je izvršila vojni udar i Kuza je proteran. Na njegovo mesto, po savetu Napoleona Trećeg, pozvan je pruski princ Karl Hoencolern – Zigmaringen, koji je postigao dogovor sa aristokratijom, pre svega da im ne dira posede. Postao je kralj Karol Prvi. Doneo je liberalni  Ustav i vladao, relativno stabilno, 48 godina.

Naslediće ga sin Karolovog rođaka Ferdinanda, prestolonaslednika ( Karol Prvi nije imao sinove ), i Marije Edinburške, unuke kraljice Viktorije i ruskog cara Aleksandra Drugog. Ferdinand je bio rimokatolik, a Marija protestantkinja. O sinu su se slabo starali, pa je Karol Prvi preuzeo brigu o dečaku. Nastojao je da od njega napravi disciplinovanog Prusa, ali mu je to slabo polazilo za rukom. Mladić, koji će postati kralj Karol Drugi, živeo je lagodnim životom, sklon pijankama i seksualnim ispadima.  Kasnije, da bi ga opravdali, tvrdili su da boluje od prijapizma. Godine 1918, pre sam kraj rata, mladi avanturista je dezertirao: napustio je puk kojim je komandovao i otišao u Odesu, gde se oženio svojom ljubavnicom. Bio je uhapšen, razveden i poslat u inostranstvo, gde su ga oženili grčkom princezom Jelenom, s kojom je dobio sina jedinca Mihaila - Mihaja. Nastavio je da živi raskalašno, da bi uskoro sreo svoju fatalnu ženu – Jelenu Lupesku ( Volf ), za koju se pretpostavljalo da je kći krštenih Jevreja iz Jašija, koji su tamo imali malu apoteku. To, međutim, nije bilo sasvim sigurno, kao što se nije znalo čime se bavila pre no što je srela budućeg Karola Drugog. Znalo se samo da je kratko živela u braku s nekim oficirom, i da joj je nadimak bio Magda.

Pošto, zbog zakona i javnog mnenja, nije mogao tako da živi u otadžbini i na prestolu, Karol je rešio da se povuče.

KAROL SE VRAĆA                                                         

Otišavši, 1925, iz Rumunije sa  svojom Magdom, Karol se odrekao svih prava i privilegija kao član kraljevskog doma. Liberali na vlasti u Rumuniji nazivali su ga psihopatom, a roditelji su smatrali da je on neka vrsta degenerika. Posle smrti kralja Karola Prvog, presto je zauzeo mali Mihaj, kome je, kao regent, određen princ Nikolaj, mlađi sin Ferdinanda i Marije.  NJegovo trogodišnje regentstvo prošlo je pod vlašću Nacionalno – liberalne partije. Desne partije su, radi borbe protiv liberala, održavale vezu sa „Magdinim ljubavnikom“, koji se, pomoću intriga, vratio u Rumuniju 1930, gde je postao Karol Drugi, koji je svog mlađeg brata lišio svih titula i privilegija i proterao ga iz zemlje. Obećao je onima koji su ga doveli na vlast da će se osloboditi svoje ljubavnice i vratiti se zakonitoj ženi, ali, naravno, nije ispunio obećanje. Magda je ostala pored njega, i oko sebe okupila ljude koje je narod zvao „kamarila“. NJu su, pored Jelene Lupesku, činili načelnik bukureštanske policije, Gavril Marinesku, šef državne bezbednosti, Mihail Moruzov, kraljevski sekretari, kao i niz industrijalaca, od kojih je izvestan broj imao jevrejsko poreklo. Povezani kumovskim i prijateljskim vezama, oni su potonuli u korupciju, i vešto su manipulisali partijama na vlasti, da bi stalno bili u igri.

KAROLOVE VLADALAČKE METODE                                   

Da li je Jelena Lupesku imala političke ambicije ili nije, ne zna se. Mnogi su smatrali da je cilj ove vulgarne, ali lukave, žene samo novac i provod. Desničarska štampa ju je nazivala „riđokosom kraljicom“, i tvrdila da je „komunističko – cionistički špijun“. Sam Karol Drugi je, i bez nje, smatrao da treba da vlada kao apsolutni gospodar, bez „štetnog upliva“ parlamenta.

Omiljena taktika vladanja rumunskog kralja je bila u tome da strankama pravi pučeve i uzajamne sukobe da bi ih oslabio. Tako je od Kodreanuovog pokreta odvojio Mihaja Steleskua, koji je osnovao „Rumunski krstaški rat“, a da bi od Legije udaljio omladinu, osnovao je neku vrstu „Karol-jugenda“, „Domovinsku stražu“. Tvrdnje da je on izvesno vreme čak podržavao Kodreanua nisu sasvim dokazane, ali je činjenica da je shvatio da Gvozdena garda ima previše pristalica, i rešio da se sa njom obračuna.

Političke partije u Rumuniji bile su, u to doba, veoma militarizovane, što se vidi i po uniformama koje su se nosile: Rumunski front je imao crnu, Nacionalna hrišćanska partija plavu, Legion arhangela Mihaila zelenu, Strelci belu, Narodna partija žutu, Vatreni kukasti krst purpurnu, Nacionalna garda ljubičastu, tamnoplavu Krstaši rumunstva, a komunisti crvenu.

Marta 1937, Nacionalno – liberalna partija na vlasti zabranila je sve partijske uniforme.

Kralju su, međutim, smetale stranke kao takve.                     

KOBNI IZBORI

U decembru 1937. trebalo je da se održe skupštinski izbori, na koje je Legion izašao pod firmom svoje legalne partije „Sve za otadžbinu“. Intelektulaci su podržavali su Kodreanua, a radnici i seljaci su bili spremni da masovno glasaju za njega. Pripadnici pokreta na ulicama su se i fizički sukobljavali sa političkim protivncima. Vlast je činila sve da spreči uspon legionara – između ostalog, simpatizere pokreta, poput Mirče Elijadea, otpuštali su s posla. Uprkos pritiscima, 20. decembra 1937, partija „Sve za Otadžbinu“, iako prvi put izlazi na izbore, osvaja treće mesto u parlamentu. Prvi su nacional – liberali, drugi „caranisti“ ( Nacionalno – seljačka stranka ). Ove partije se uzajamno ne trpe, pa ne mogu da naprave postizbornu koaliciju. Liberalima takođe ne pada na pamet savez sa Kodreanuom, a „caranisti“, čak i ako bi ušli u koaliciju sa strankom „Sve za Otadžbinu“, ne bi mogli da formiraju skupštinsku većinu.

„KOPLJONOŠE“

Karol Drugi, majstor manipulacije, poziva vođu Nacionalno – hrišćanske partije, Oktavijana Gogu, da formira vladu, iako je Gogina stranka dobila samo 9,3% glasova. Gogistička parija je ličila na legionarski pokret. Sebe su nazivali „lančijeri“ ( „kopljonoše“ ), i bili uniformisani plavim košuljama. Ipak, za razliku od Kodreanua, bili su spremni da sarađuju sa kraljem. Pored Oktavijana Goge, drugi čovek u partiji bio je Kodreanuov učitelj, Aleksandar Kuza.

Kada su, januara 1938, došli na vlast, Goga i Kuza su doneli uredbu o preispitivanju rumunskog državljanstva, na osnovu koje je, od 730 hiljada rumunskih Jevreja, njih 230 hiljada ostalo bez punopravnog građanskog statusa. Bili su izbačeni iz javnog života, onemogućeni u poslovnim poduhvatima, a pretila im je i konfiskacija imovine.

Pariz i London nisu bili zadovoljni antisemitskim merama, smatrajući da se Rumunija tako zbližava sa Berlinom. Zemlja se našla u teškoj ekonomskoj krizi. Nacionalna banka se spremala da bankrotira. Karol Drugi je to jedva čekao. U dnevnik je zapisao:“Goga je previše glup da ostane premijer, a kad padne, biće mi odrešene ruke da preduzmem odlučnije mere, koja će i mene i zemlju osloboditi partijske tiranije“.    

Kralj je, posle svega, oterao „lančijere“ s vlasti i raspustio skupštinu koja se ionako nijednom nije bila sastala, i objavio da slede novi izbori.

KAROL POSTAJE DIKTATOR                                       

Kodreanu je počeo da pregovara radi stvaranja predizbornih koalicija, što bi njegove pozicije još više ojačalo. Izgledalo je da su dogovori mogući, ali su agenti „Sigurance“ saznali za pregovaračke procese, i šef državne bezbednosti, Mihail Moruzov, obavestio je kralja. Karol Drugi je proglasio vanredno stanje i uzeo vlast u svoje ruke, navodno da bi sprečio fašistički prevrat. Doneo je novi Ustav za koji je, na redferendumu, zvanično glasalo 99,87% izašlih. Premijer nove, marionetske vlade, postao je patrijarh Miron.[6] Kralj manipulator ga je na to mesto doveo jer je narod bio većinski pravoslavan, pod snažnim uticajem Crkve.

Sve partije su raspuštene, a kralj je osnovao novu –Font nacionalnog preporoda, u kojoj su se našli mnogi prebezi, od liberala do caranista. Kraljeva partija je marširala ulicama u tamnoplavim i belim košuljama, dižući ruke u znak „rimskog pozdrava“. Ko god bi se bavio ilegalnom političkom delatnošću, mogao je biti osuđen na petogodišnju robiju i lišavanje građanskih prava. Građen je kult kraljeve ličnosti kao mesije Rumunije, a on je dobio titulu „kondukatora“ – vođe.

Pariz i London su podravili Karolovu diktaturu, verujući da je on, ipak, njihov čovek, dok Kodreanu i njemu slični to nisu – desni radikali su, bilo im je jasno, za savez sa Hitlerom. Karol Drugi je raspustio čak i sindikate,  uvodeći esnafe, koji su ujedinjavali poslodavce i radnike. Uveo je minimalnu zaradu, a studenti i nezaposleni su upućivani na javne radove. Počela je korporativizacija društva.

Novi ustav je proglasio ravnopravnost svih građana, bez obzira na veru i etničko poreklo. Ipak, u povlašćenom položaju su bili nemačka i poljska manjina – prva zbog Hitlerove moći i uticaja, a druga zbog savezništva sa Poljskom. Jevrejima kojima je oduzeto državljanstvo niko ga nije vreatio. Antisemitska retorika je i dalje imala svoje mesto u javnom prostoru, mada nisu preduzimani progoni Jevreja. 

HAPŠENJE

Što se Kodreanua tiče, neki su tvrdili da on, poput Musolinija nekad, sprema „Marš na Bukurešt“, neki da se pasivizovao, a neki da želi da ide u inostranstvo. U to vreme, čuveni istoričar - liberal Nikolae Jorga, koji je svojevremeno podržao legionarski zadružno – privredni pokret, stao je na stranu Karola Drugog i žestoko napadao Gvozdenu gardu. Kodreanu mu ja napisao otvoreno pismo, optuživši ga za laž i beščašće.

Jorga ga je tužio za klevetu, što je bio povod da Kodreanua i još četrdeset četvoricu gardista uhapse u noći između 16. i 17. aprila 1938. Krenula su masovna hapšenja legionara po celoj Rumuniji. Otvoren je, specijalno za njih, niz koncentracionih logora – Merkurja Čuk, Tismana, Dragomir, itd.  Kreće „medijska kampanja“: Kodreanua i gardiste optužuju za terorizam, propagandu nasilja među mladima, itd.

Kodreanu je osuđen na šest meseci zatvora zbog klevete na Jorgin račun, ali je optužnica proširena na ubistvo premijara Jona Duke 1933, špijunažu u korist Nemačke, izdaju države i rušenje poretka. Vojni sud osuđuje Kodreanua na desetogodišnju robiju. U svom poslednjem obraćanju sudu, Kodreanu čita tekst Elijadea „Zašto verujem u pobedu legionarskog pokreta“. Uskoro i Elijade biva uhapšen, i odveden u logor Merkurja Čuk, odakle će izaći narušenog zdravlja.

HORIJA SIMA NA ČELU LEGIJE                                

U junu, legionari biraju banatskog gimnazijskog prfesora Horiju Simu za naslednika Konstantina Kodreanua. On nije hapšen jer nije bio blizak saradnik vođe legionarskog pokreta, pa na njega vlasti nisu obratile pažnju. Sima je bio ambiciozan, i počeo je da obnavlja redove pokreta. Međutim, za razliku od Kodreanua, koji je pazio na kvalitet onih koji se među legionare primaju, Sima je primao sve, uključujući i najgori ološ. Iako je Kodreanu iz zatvora pozivao na umerenost, Sima je na državni teror odgovorio terorom svojih sledbenika. Kasnije će ga Kodreanuov otac Jon optužiti da je radikalizaciju legionarskog pokreta sproveo namerno, u dogovoru sa Karolom Drugim, kako bi Kodreanu bio odstranjen sa čela pokreta.  

KAROL DONOSI ODLUKU                                           

U jesen 1938, Velika Britanija i Francuska su Hitleru prepustili Čehoslovačku, a Mađarska je dobila deo teritorija ove „posthabzburške“ države, koja se, na taj način, raspala. Češka je okupirana, a Slovačka je dobila marionetsku vladu. U strahu od Hitlerovog saveza sa Mađarima, Karol je pomislio da će ga izdati Francuska. Pokušao je da se osloni na London, ali, kada je video da ni tamo nema istinsku podršku ( osim verbalne ), okrenuo se Nemcima. S Hitlerom je postigao dogovor o izvozu rumunske nafte Rajhu, a firer ga je, uzgred, opomenuo zbog progona Legije. To je uplašilo kralja, koji je pomislio da bi Nemačka mogla iskoristi Kodreanua za svoje planove, i on je rešio da likvidira Kapetana.

LEGIONARE UBIJAJU, ZAR NE?

Uveče, 29. novembra 1938, četrnaestorica zatočenika, među kojima su bili Nikadori i Decemviri, skupa sa Kodreanuom, strpani su u dva kamiona i povezeni iz zatvora u gradu Nimniku – Sart u nepoznatom pravcu. Bili su vezani tako da nisu mogli da mrdnu. U osvit 30. novembra svi su bili udavljeni u šumi Tinkebešti nedaleko od Bukurešta. Dovezli su ih do zatvora Žilava, gde su im svima pucali u leđa, da bi pokazali da kako su ubijeni „u pokušaju bekstva“. Sahranili su ih u zajedničku grobnicu, polili tela kiselinom, a zatim sve zabetonirali. Upotrebljeno je preko trideset tona betonske mase. Kodreanu je svojevremeno govorio da pravi legionar voli smrt, jer će njegova krv da zacementira novu Rumuniju. To se i desilo, na način na koji samo istorija može da bude cinična.

Iako je državni radio javio da su Kodreanu i družina hteli da uteknu iz zatvora, pa su zbog toga ubijeni, niko nije verovao u „pokušaj bekstva“. Vlast je, uprkos svemu, likovala. Izvršilac kraljeve ubilačke volje, ministar unutrašnjih poslova Armand Kalinesku, početkom 1939. dao je intervju u kome je rekao da je „Gvozdena garda prošlost“ i da „više ne postoji“.

OSVETA                                        

Predsednik vlade, patrijarh Miron, umro je 6. marta 1939, a njegovo mesto zauzeo je Kalinesku. On je organizovao junske izbore, na kojima je Front nacionalnog preporoda dobio 100% glasova. Uz pristanak Britanaca, potpisan je novi ugovor o isporuci nafte Rajhu ( ali i Englezima ); London i Pariz su, sa svoje strane, garantovaali granice Rumuniji. Karol Drugi je dobio saveznička obećanja i od Turaka. Kada je Hitler napao Poljsku, koja je bila zvanični saveznik Rumunije, Bukurešt je proglasio neutralnost. Ipak, poljskoj vojsci u povlačenju ostavljen je koridor i luka Konstanca, odakle su mnogi Poljaci otišli u Francusku, verujući u nastavak borbe protiv Nemaca.

A 21. septembra 1939, Kalinesku se u svom kadilaku vraćao kući. Put su mu preprečila zaprežna kola. Iza kadilaka se pojavio automobil, iz koga su izašla šestorica legionara. Ubili su Kalineskua i njegovog vozača, a teško ranili telohranitelja. Druga grupa atentatora je zauzela  obližnju radio stanicu, i objavila: „Ispunili smo svoju svetu dužnost. DŽelat je pogubljen. Kapetan je osvećen“. Po legionarskim pravilima, sva šestorica (nazvani „Rezbunetori“, „Osvetnici“ ), sačekali su mirno policiju i predali se. Celu noć su bili mučeni, a 22. septembra su ih javno streljali, na mestu Kalinesukove pogibije, i ostavili da ih narod u strahu gleda.

Karol Drugi je rešio da se osveti – u logorima je za jednu noć ubijeno 250 legionara, a od aprila do decembra 1939. godine stradalo je njih preko 1200. To su uglavnom bili stari pripadnici pokreta, načelni borci za „novu Rumuniju“. Kružila je okrutna šala:“Legion liči na krompir: ono najbolje je pod zemljom“.

LEGIJA SE VRAĆA                                                         

Kada je Vermaht u maju 1940. odneo odlučne pobede na Zapadnom frontu, tukući englesko-francuske i belgijske trupe, Karol je shvatio da od „neutralne stabilnosti“ nema ništa, i okrenuo se Hitleru. Sav izvoz pšenice i nafte usmeren je ka Nemačkoj.

Iz Nemačke, gde se skrivao, stiže Horija Sima, a iz logora puštaju legionare. Front nacionalnog preporoda postaje Partija nacije, i Sima poziva legionare da stanu na kraljevu stranu, zbog čega ga mnogi optužuju da je bio agent – provokator u službi režima, jer je legionarski teroristipčki odgovor na hapšenje Kodreanua dao povod Karolu da naredi ubistvo Kapetana i njegovih saradnika. Kada je 26. juna ministar spoljnih poslova SSSR, Vjačeslav Molotov, uputio Rumuniji ultimatum da se Besarabija ( koja je pripadala Rusiji do 1918. ) i Severna Bukovina, naseljena Ukrajincima, predaju Sovjetskom Savezu, stigla je, istovremeno, i pretnja oružanim upadom Crvene armije ako se zahtev ne ispuni. Sve je bilo dogovoreno još 1939, na osnovu pakta Ribentrop – Molotov. Zato je 28. juna 1940. godine Karolov Krunski savet doneo odluku da se ove teritorije predaju Sovjetima, što je i učinjeno. Rumunija je, bez otpora, predala 17% teritorije i 19% stanovništva. Preko 70 hiljada izbeglica stiglo je u unutrašnjost zemlje, u „Staru Kraljevinu“, a Hitler je u Nemačku prebacio preko sto hiljada besarabskih i bukovinskih sunarodnika.

SA HITLEROM, JOŠ BLIŽE                                

Karol Drugi se još više zbližio sa Rajhom: odrekao se englesko – francuskih garancija nepovredivosti granica Rumunije, zaključio još servilnije ugovore s Berlinom, počeo da uvodi antisemitske zakone. Jevreji su proglašeni za „rasu“ – čak i ako se krste, ostaju Jevreji i podležu progonu. Zabranjeno im je da stupaju u brakove sa Rumunima. Oni su optuženi da su Bukovinu i Besarabiju predali boljševicima. Međutim, kad su Nemci ušli u Pariz, otkrili su tajnu prepisku Karola sa Englezima i Francuzima, i njegova sudbina je bila zapečaćena. Hitler je shvatio da je reč o dvoličnjaku koga se, uoči pohoda na Istok, hitno treba osloboditi.

Mađarska je počela da traži teritorijalne ustupke od Rumunije, i Nemci i Italijani su bili posrednici u pregovorima. Mađarskoj je 30. avguta 1940. u Beču predata Severna Transilvanija, sa 2,6 miliona stanovnika, od kojih je milion bilo etničkih Rumuna. Odbramena utvrđenja na granici, tzv. „Karolova linija“, predati su bez borbe. Bugarima je u septembru prepuštena Južna Dobrudža, sa 400 hiljada stanovnika. Posle svega, Rumunija je ostala bez trećine teritorije i trećine stanovništva.

NEREDI U BUKUREŠTU I REŠENJE „ANTONESKU“    

U Bukureštu su izbili ogromni neredi. Tražena je krv monarha - izdajnika, njegove „Magde“ i „kamarile“. Horija Sima, koji je u julu postao ministar vera i umetnosti u Karolovoj vladi, posle četiri dana se povukao, da se ne bi kompromitovao sa kraljem koji pada sa prestola. Gvozdena garda bila je na ulicama. Generali odbijaju da pucaju u demonstrante. Karol traži izlaz.

Tada se setio generala Jona Antoneskua, koji se hrabro borio u Prvom svetskom ratu, bio vojni ataše u Francuskoj, Engleskoj i Belgiji, načelnik Generalštaba ( s tog mesta je uklonjen jer je počeo da se bavi korupcionaškim aferama u vojsci ). U Goginoj Vladi bio je, kratko, ministar vojni, kao i svedok odbrane na procesu Koreniliju Kodreanuu, kome je demonstrativno pružio ruku, rekavši.“Zar bi se general Antonesku rukovao sa izdajnikom otadžbine?“Posle toga, kralj ga je smenio s mesta ministra vojnog, uhapsio ga i proterao u garnizon čak u Besarabiji. Kada je istok Rumunije dat Sovjetima, Antonesku je napisao žestoko pismo kralju, pa je bio ponovo uhapšen. Ali, sada mu je bio neophodan da bi se izvukao, jer je general bio popularan i u narodu i među liberalima, ali i desničarima, pa i legionarima.

On je 5. septembra postao premijer, i  data su mu diktatorska ovlašćenja, koja su do tada pripadala samo  kralju. 

Ipak, general nije imao partijsku zaleđinu, a u vojsci ga, zbog teškog karaktera, nisu mnogo voleli – zvali su ga, zbog boje kose, Riđi Pas.                                

KRALJ BEŽI                                                                     

Tada je Antonesku saznao da mu kraljeva interesna družina iza leđa sprema atentat, i rešio je da se sa tom pretnjom obračuna: Karol Drugi je lišen vlasti, a u zemlju se vratio njegov osamnaestogodišnji sin Mihaj, pri čemu je titulu kondukatora uzeo sam Antonesku.

Kralj je vozom u kome je bilo mnogo blaga ( a na računima u Švajcarskoj nalazila se prava „Alibabina pećina“) i sa madam Lupesku krenuo ka jugoslovenskoj granici, ali je u Temišvaru čekala zaseda legionara. Došlo je do borbe sa pratećom brigadom vojnika vernih kralju, koji su odbili napad. Karol im se odužio – svakog je „častio“ sa po dva dolara. On i Magda su, od tada, lutali svetom, od Meksika do Portugala, prezreni od rumunske dijaspore. Kada su njegovi posmrtni ostaci sahranjivani u Rumuniji 2003, neposredni potomci i rodbina pokojnog monarha nisu pokazali naročito interesovanje za ceremoniju.               

SAVEZ GENERALA I LEGIONARA

Antonesku je, da bi našao oslonac, pozvao u pomoć Horiju Simu, i 14. septembra 1940. godine je proglašena „nacionalno – legionarska država“. Legija svetog argangela Mihaila proglašena je za jedinu legalnu političku grupaciju u Rumuniji. Nemačke trupe već pristižu da bi štitili isporuku nafte iz Ploeštija i spremili napad na SSSR. Horija Sima je postao potpredsednik Vlade, a legionari su dobili ministarstva obrazovanja, rada, zdravstvene i socijalne zaštite, javnih radova, spoljnih i unutarnjih poslova. Svi prefekti (čelnici pojedinih regiona ) i kvestori ( starešine regionalnih policijsih službi ) bili su iz redova Gvozdene garde. Horija Sima od legionara formira i „pomoćnu policiju“, koja ima pravo da u pola noći upada u stanove, obavlja pretrese i vrši hapšenja. Počinje totalitarno nasilje slično onom u Hitlerovoj Nemačkoj. Strah se širi zemljom.

Pošto su švajcarske banke odbile da Rumuniji daju novac sa računa bivšeg kralja, Antonesku je morao da osmisli obnovu ekonomije. Horija Sima je, pak, imao samo jednu „ekonomsku ideju“ – hapšenje bogatih Jevreja i konfiskaciju njihove imovine.

OSVETA                                                                          

Čim je kralj izgubio vlast, legionari su njegove saradnike pohapsili i odveli u zatvor Žilava, tamo gde je, pre dve godine, sahranjen ubijeni Kodreanu. Na osnovu iskaza organizatora i izvršitelja ubistva, nađeno je mesto sahranjivanja svih legionara, i posmrtni ostaci su iskopani u noći između 26. i 27. novembra 1940, pod svetlošću reflektora i blicevima foto –aparata. Tela su, pod dejstvom vode i kiseline, pocrnela, ali su njihova odeća, obuća i lične stvari omogućili jasnu identifikaciju.

Antonesku je naredio vojsci da pohapšene kraljeve saradnike čuva do suđenja, ali su legionari, u noći kad je Kodreanuovo telo otkriveno, upali u zatvor i ubili četrdeset osmoricu Karolovih ljudi. Ubijeni su bivši premijer George Ardžešanu, u čije vreme je likvidiran Kapetan, a streljani su i bivši ministar pravde i komandant žandarmerije, kao organizatori ubistva. Šef bukureštanske policije Gavril Marinesku i šef „Sigurance“, Mihail Moruzov, takođe su pogubljeni. Antonesku je zapretio da će kazniti učesnike linča, ali ih je Horija Sima odbranio, a legionari su, 27. novembra 1940, ubili i čuvenog profesora Nikolae Jorgu, zbog čije tužbe se Kodreanu našao na sudu, kao i bivšeg ministra finansija, Virgila Madžarua. Nije sasvim jasno da li je Horija Sima stajao iza tih ubistava, jer Gvozdena garda više nije bila jedinstvena kao u Kodreanuovo vreme.

DNEVNICI VULKANESKUOVE ŽENE      

U ovo teško i složeno doba, žena poznatog filosofa i ekonomskog stručnjaka, Mirče Vulkaneskua, Margarita Joana, vodila je dnevnike, iz kojih se vidi kako je epoha uticala na život prosečnih ljudi. Još 1939, primetila je, u školi u kojoj je radila, da su mnogi uznemireni, a da su jevrejske devojčice, koje uče u Engelskom institutu, krajnje uplašene. Juna 1940, piše ona, „Nemci su počeli da se nameću, i zato se golema nepravda čini prema Jevrejima. Iako nisam filosemita, ova nepravda je odvratna i izaziva bunt prema novim zakonima, nelogičnim i apsurdnim. Sva njihova prava su oduzeta, mada je među njima mnogo onih koji su „poželjni u našoj otadžbini“.“ Posle nekoliko meseci, ona zapisuje u dnevnik i ovo:“Otišla sam na čaj kod Olge Seligman. Nije poželjno da se ide kod Jevreja, ali me baš briga za poželjnost, i sad sam još prijateljskije nastrojena prema Jevrejima, više nego ikad, jer su gonjeni i uplašeni. Naravno, mnogi od njih su počinili mnoga zla, ali ko će da razdvoji dobro od zla tek tako? Na kraju krajeva, sad se sudbina okrenula protiv njih, i treba da ih, bar malo, utešimo“. 

Margarita Joana Vulkanesku je uplašena i od nemačkih pobeda:“Ostadosmo zajedno, naša grupica, i pričasmo o tragičnoj sudbini čovečanstva ako Nemci pobede“. Naročito ju je pogodio poraz Francuske. Kada je, u septembru 1940, Antonesku napravio dogovor sa Horijom Simom, ona beleži:“Ne mogu da  razumem tu ludačku ljubav prema Nemcima u ime patriotizma i dobra otadžbine. Mnogo puta sam čula legionare da kažu da je „bolje biti pod vlašću Nemaca nego trpeti sadašnji haos.“ A bolji je i haos nego tuđinska vlast!“

Kada su Nemci ušli u Rumuniju, njena osećanja su još snažnija:“Nemačka kola su parkirana ispred naše škole. Prezirem ih, mrzim ih i okrećm glavu da ih ne gledam, naravno“. Dok je, sa balkona kancelarije svog muža, koji je radio u Uredu za javni dug 6. oktobra 1940, gledala marš Gvozdene garde, odevene u zelene košulje i narodnu odeću,  ona piše:“Odjednom, svastika na njihovim zastavama. I tada vidiš, u užasu, da se iza svega ovoga krije grozni lik Hitlera“.

U to vreme, svađala se sa Emilom Sioranom, koji je, po povratku iz Pariza, i dalje bio legionar. 

NJen muž je učestovovao u pregovorima za predaju delova rumunske teritorije:“Kad je došao prošle sedmice, Mirča mi  je ispričao o gorkim danima koje je iskusio kad je saznao da moramo predati deo Transilvanije. Ne znam šta su drugi radili, ali znam da to nisam hteo – celog života sam časno radio, i dan i noć, na korist svoje zemlje – i mislim da su i mnogi drugi tako činili...I kad sam mu rekla da imamo novi razlog za borbu, on je odgovorio:“Zar imamo? Jer naš cilj je bio nova ličnost koju treba uobličiti, rumunski tip ličnosti, čovečanski ideal“. Zapisala je, baš tih dana:“Dobri Bože, živimo u najnemirnjim od svih vremena. Pokušavaš da kreneš u nekom pravcu, da nađeš pravu stazu, a ispostavi se da nema ni jedne jedine“.

Kada su legionari preuzeli vlast, Mirča Vulkanesku je odbio da bude podsekretar u Ministarstvu ekonomije, što mu je nuđeno. Ženi je rekao zašto je to učinio:“Mada su legionari hteli da im se priključim po svaku cenu, nisam prihvatio, jer, s jedne strane, ne volim teror, a s druge strane ne želim da se odreknem svog ličnog stava ni po koju cenu.“ Uz to, pošto legionari imaju svoj iracionalni program, oni će se stalno protiviti svakoj trezvenoj vladinoj politici, šta god da se uradi. Predvideo je da će sukob izbiti oko tzv. „rumunizacije privrede“, kojom su legionari hteli da potčine svu ekonomiju. Vulkanesku je, kako svedoči istoričar Aleksandru Šafran, u vreme legionarske vlasti, imao sluha i za probleme Jevreja koji su mu se javljali.

SUKOBI U LEGIJI 

Stari legionari nisu podnosili skorojevića Horiju Simu, jer je paktirao i sa svrgnutim Karolom i sa generalom Antoneskuom, koji nije bio revolucionarno nastrojen. Neki od njih formirali su rupa „Mota i Marin“, u spomen falangističkih heroja Španskog građanskog rata, tražeći povratak hrišćanskim korenima pokreta. Kodreanuov otac, Jon Zelea, okupio je grupu nezadovoljnika, optužujući Simu da je, uzvratnim terorom, podstakao Karola na još suroviji teror protiv legionara. Starac je zbog toga stavljen u kućni pritvor.

Od 27. do 30. novembra 1940. svečano su sahranjeni Kodreanu i legionari koji su bili „zabetonirani“ u žilavskom zatvoru. Preko 150 hiljada ljudi ( Bukurešt je imao milion stanovnika ) prisustvovalo je svečanom pogrebu u mauzoleju pored središta legije, tzv „Zelene kuće“, u kome su već ležali španski dobrovoljci, Mota i Marin. Ostale legionarske žrtve pogrebene su u banjskom gradiću Predjel na Karpatima. Pored Antoneskua i Sime, Kodreanuovoj sahrani su prisustvovali predstavnici Nemačke, Italije i Španije. Već je bio potpisan Berlinski pakt i Rumunija je postala zvanični saveznik Sila osovine.

EKONOMSKI BEZIZLAZ                               

Ekonomska kriza bila je sve veća. U novembru 1940. godine bio je zemljotres, od koga je stradalo preko hiljadu ljudi, a mnogi su ostali bez krova nad glavom. U januaru 1941, cene osnovnih proizvoda skočile su tri do četiri puta. Legionarski „stručnjaci“ nisu mogli da reše nasušna ekonomska pitanja. Povećanje plata ojačalo je inflaciju. „Komisija za rumunizaciju“, koja je trebalo da se bavi konfiskacijom jevrejske imovine, potonula je u korupciju i uzajamne obračune, a Jevreji su prestajali da se bave biznisom, predavali svoje poslove i imovinu na upravu rumunskim Nemcima, i privredno stanje postajalo je sve gore. Horija Sima se žalio:“Nemačka će zauzeti mesto Jevreja u ekonomskoj eksploataciji Rumunije“.

Antonsku je želeo da se oslobodi legionarske konkurencije, i da se sasvim okrene Berlinu. Od oktobra 1940, petsto hiljada nemačkih vojnika bilo je na rumunskoj teritoriji, pre svega da bi se obezbedilo redovno snabdevanje Rajha naftom. Pripremao se i napad na teritoriju Sovjetskog Saveza. 

Iako je Legija zvanično držala sva ključna mesta u javnoj bezbedosti, Antonesku je svog čoveka, Euđena Kristeskua, doveo na mesto čelnika Specijalne obaveštajne službe, koja je nasledila „Sigurancu“. Kristesku je svuda postavio svoje ljude, i pomno pratio rad legionara.

A 9. decembra 1940, Antonesku je, na molbu jevrejskih preduzetnika, koji su se žalili na nasilje legionarske „pomoćne policije“, istu raspustio, a 20. decembra je ostavku podneo legionarski ministar spoljnih poslova, Mihail Sturdza. Već 14. januara Antonesku odlazi u posetu Hitleru.

NEMCI I BUDUĆNOST RUMUNIJE

U samom Rajhu vodile su se rasprave o budućnosti Rumunije – Gebels, kome je od mladosti bilo blisko shvatanje nacionalsocijalizma kao revolucije, bio je simpatizer Gvozdene garde, a Himleru su se dopadali njihovi ulični metodi borbe. Joakim fon Ribentrop i generali Vermahta su se plašili moguće destabilizacije Rumunije zbog legionarskog fanatizma, i oni su podržavali JonaAntoneskua.

Ribentrop  u Bukurešt šalje  ( sa zadatkom da spreči dejstva Gebelsa i Himlera u korist Garde ) iskusnog Manfreda fon Kilingera, koji je, kao bivpi SA-ovac, preživeo „Noć dugih noževa“ i bio diplomata u SAD i u marionetskoj Slovačkoj. Kilinegerov oponent je bio esesovski predstavnik, Oto fon Bolšvig, koji je naoružavao legionare puškama prevoženim u praznim naftnim cisternama.

HITLER SE ODLUČIO                                                  

Antonesku je uverio Hitlera da mora da sa vlasti otera legiju, i da samo on može da obezbedi stalno snabdevanje naftom Trećeg Rajha, kao i ozbiljnu vojsku za Istočni front. Hitler je pristao. Specijalni Hitlerov izaslanik za Balkan, Herman Nojbaher, kasnije je objasnio o čemu je reč:“Savez između Antoneskua i Gvozdene garde mogao je da opstane samo pod sledećim uslovom: ili da se stari general odrekne svog konzervativnog ubeđenja ili da Legija odustane od svojih revolucionarnih metoda. I jedno i drugo bilo je isključeno. I tako su sukobi postajali sve češći. Nasilje i diletantski napadi na državne zgrade uprave i privrede ogorčili su starog vojnika. On se osećao kao otac otadžbine i njemu je svaki poremećaj reda i discipline bio nepodnošljiv i užasan. S druge strane, autoritativni, vojni način vladanja šefa vlade razbesneo je legionare, koji su zahtevali revolucionarnu obnovu društva. Prvi veliki sukob izbio je u novembru 1940, kada su legionari počeli da se svete zbog dugogodišnjih krvavih progona. Kao prvi na udaru njihove osvete našao se jedan broj predstavnika starog režima. Medu žrtvama bili su čuveni istoričar Jorga, te Moruzov, koji je. kako sam već spomenuo, stajao na čelu progona protiv legionara. Ubijeni vođa Legije Kodreanu bio je od svojih sledbenika poštovan i slavljen kao svetac.“

Hitlera nisu zanimali sveci, nego nafta i vojnici za Istočni front.

OBRAČUN                                                      

Pet dana posle sastanaka firera i kondukatora, ubijen je major Vermahta Dering, odgovoran za transport nemačke vojske u Rumuniji. Ubica je imao turski pasoš, ali je bio Grk, po svemu sudeći u službi Velike Britanije. Antoneskuu je to bio odličan povod da ministra policije, legionara Konstantina Petrovičesku, proglasi za nesposobnog, i da ga smeni. General je pozvao na savetovanje prefekte i kvestore ( svi su, kako smo rekli, bili legionari), i, kad su stigli u Bukurešt, pohapsio ih je, a na njihova mesta doveo oficire i agente specijalnih službi odane njemu. Tako se svojevremeno Hitler obračunao sa revolucionarima iz „jurišnih odreda“ Ernsta Rema u tzv. „noći dugih noževa“. Remov saradnik, sada Ribentropov čovek, Manfred fon Kilinger, mogao je da bude zadovoljan – Himlerova podrška Horiji Simi nije uspela.

Ali, legionari su mislili da nije sve gotovo.

LEGIONARSKA POBUNA 

Sima je pokušao da pruži otpor. Od večeri 21. januara Bukurešt je bio pun „narodnih masa“. Krenulo je zauzimanje železničkih stanica, telegrafa i mostova. Armije u gradu dva dana kao da nije bilo. Počeli su žestoki ulični neredi.

Iako je u grad diošlo mnogo ljudi sa sela, udarna pesnica Horije Sime bio je Radnički korpus, koji se u Žilavi obračunao sa bivšim kraljevim saradnicima. Oni su, kao i sledbenici braće Štraser i Ernsta Rema u Nemačkoj nekad, imali revolucionarno – levičarsku retoriku, a obaveštajna služba je tvrdila da sarađuju s rumunskim komunistima. To je, kao gotovu činjenicu, Antonesku podastro Hitleru, koji je, posle svih ovih događaja, 22. juna 1941, objavljujući rat Sovjetskom Savezu, tvrdio da je baš Moskva organizovala pobunu Gvozdene garde.

Bilo kako bilo, počeo je pokušaj prevrata. 

HAOS I PLJAČKA                                                          

U ustanku od 21. do 23. januara, pored starih legionara, našlo se i mnogo razbojnika i pljačkaša u zelenim košuljama. Haos je bio potpun, a pljačka neviđena. Jedan od „ideoloških“legionara, koji je svemu prisustvovao pokušavajući da zavede red, ovako opisuje zbivanja:“Scena u rejonu Dudešti bila je zapanjujuća. Stotine žena, dece i muškaraca, i Jevreja i onih koji to nisu bili, izvedeni su iz kuća na ulice. Trojica ili četvorica u zelenim unifromama su nešto kao komandovali, ali ostali su pili i pljačkali, kako jevrejske, tako i nejevrejske domove.

Opljačkano su vozili u ručnim i teretnim kolicima, i u zaprežnim kolima. Svuda užasna kuknjava i plač. Na nekoliko Jevreja, koji su pružili otpor, navalili su motkama i pištoljima, i oni su ostali da leže na asfaltu. Nasrnuli su i na žene i decu, kojima nije imao ko da pomogne.

Svi ljudi kojima sam ja komandovao nosili su legionarsku uniformu: crne kožuhe, visoke crne čizme, zelene košulje i crne kape. Da bi me čuli, naredio sam da se prvo puca u vazduh.  Megafonom sam, kao na fudbalskoj utakmici, naredio prekid pljačke. Tražio sam da se slušaju komande pravih legionara. Ali lažni „zelenokošuljaši“ su odmah odmaglili. Uhvatili smo samo dvojicu koji su bili trešteni pijani. Jednom od marodera sam stavio lisice na ruke.“

U pogromu je stradalo oko 120 Jevreja. U surovom obračunu su učestvovali i legionari i rulja. Nekoliko desetina ljudi je odvedeno u Žilavsku šumu, svučeno, orobljeno i likvidirano. Oko petnaest Jevreja ubijeno je u nekoj mesari, a njihovo raskomadana tela su okačena na kasapske kuke, uz natpis „Košerno meso“. Opljačkano je i spaljeno preko 1200 sinagoga, trgovina, zanatskih radnji i stanova. Rumunska armija je od pogromaša odzuzela dve stotine kamiona sa opljačkanom robom i dragocenostima u vrednosti od četiri stotine miliona leja.

SLOM POBUNE                                                              

General Antonesku je čekao dva dana da se pobuna stiša, a onda je u Bukurešt uveo vojsku sa tenkovima i oklopnim vozilima, koja je zavela red uz minimalne gubitke. Procena je bila da je stradalo između četiristo i osamsto pobunjenika.

Za to vreme, Hitlerov ekonomski opunomoćenik za Rumuniju, Herman Nojbaher, pregovara sa legionarskim vođstvom. U svojim uspomenama, on piše:“Dana 23. januara 1941, u ranu zoru, tačno u 04.30, našao sam se - uz pomoć nemačke obaveštajne službe, posle vožnje pune avantura, prolazeći kroz ulične barikade legionara - u glavnom štabu Horia Sime i njegovih drugova. Horiji Simi kazao sam sledeće: „Vaša borba potpuno je beznadežna. Policija i armija stoje, diciplinovano i lojalno, uz maršala. Ako polažete nade u generale koji bi bili prijateljski raspoloženi prema legionarima ili u mlade oficire, sve je to čista iluzija. Isto je tako besmislena svaka nada Gvozdene garde u nemačku armiju, u Vermaht. Takode su sasvim nerealna očekivanja legionara, ako računaju sa moralnom podrškom nemačkog Glavnog štaba. Vodstvo Nemačkog rajha vidi u osobi maršala Antoneskua pouzdanog garanta za red i poredak u zemlji, koja je od najvećeg značaja za nemačku ratnu privredu. Nemačka uvozi gorivo iz Vaše zemlje i ne može da trpi nikakav nered i prekid transporta nafte zbog ustanka i građanskog rata u Rumuniji. Sem toga, Vaša je država, kao što sami dobro znate, poprište koncentracije nemačke armije, odakle namerava da krene u dalje ofanzive. Pod ovakvim okolnostima ne možete ni časa više da, ako imate osećaj odgovornosti, nastavite sa besmislenim, bratoubilačkim uličnim borbama. Zahtevam od Vas da odmah uklonite barikade sa ulica Bukurešta i da započnete da razgovarate sa maršalom. Još juče on je bio spreman na taj korak." Posle moje izjave nije usledila nikakva debata. Diktirao sam proglas ljudima koji su bili na barikadama i naredio da se obustavi vatra. Horija Sima je ovaj proglas potpisao. Odmah sam otišao u Nemačku ambasadu, obavestio sam ambasadora o svojim koracima i telefonirao sam maršalu, koji me je zamolio da ga odmah posetim“.

Vojska Vermahta je marširala kroz ranjeni Bukurešt pokazujući odanost svom savezniku, Jonu Antoneskuu.

A 14. fabruara 1940. Antonesku proglašava likvidaciju „nacionalno – legionarske države“. Ukinute su sve političke organizacije, a skloro sva ministarska mesta zauzimaju oficiri.

Horiju Simu i njegove saborce Nemci premeštaju u počasne bunkere logora Buhenvald, gde im je ograničen svaki spoljni kontakt. U avgustu 1944, Sima je u Beču, gde ga stavljaju na čelo „rumunske vlade u izgnanstvu“, koja nema nikakvog uticaja ni na šta. Posle poraza Nemačke, on se krije po Evropi, da bi završio u Frankovoj Španiji, gde je i umro 1993. godine.

U Rumuniji je pohapšeno preko devet hiljada legionara. Kad je počeo napad na Sovjetski Savez ( u kome će izginuti preko trista hiljada Rumuna ),  vlast im predlaže da se iskupe tako što će ići na front. Antijevrejski pogromi se nastavljaju – u Jašiju je, u junu i julu 1941,  ubijeno preko trista hiljada Jevreja.

GRANIČNA GODINA: 1944.                                           

U haosu avgusta 1944, dok Sovjeti stižu, neki legionari su pobegli iz zatvora, i, kao odmetnici, vodili borbu protiv komunističke vlasti, pojedini čak i do šezdesetih godina 20. veka. Među antikomunističkim ustanicima, tvrdila je vlast, bila je desetak procenata Kodreanuovih sledbenika. Zbog borbenog iskustva, mnogi su bili vođi gerile.

Horija Sima je posle rata nastavio da bude politički gibak: kao što je nekad sarađivao sa Karolom Drugim i Antoneskuom, i kleo se na vernost Hitleru, tako je svoje sledbenike u dijaspori stavio u službu SAD i NATO struktura, boreći se protiv „komunističke opasnosti“. Početkom pedesetih godina 20. veka, CIA je na teritoriju Rumunije ubacila nekoliko Siminih ljudi, sa ciljem da koordinišu ustanak rumunskog seljaštva protiv komunističke vlasti.

Izvesni legionari se se pridružili rumunskoj vojsci koja je prešla na stranu Crvene armije, i učestvovali su u pogromima Mađara na teritoriji Severne Transilvanije. Komunistička vlast je 1945. došla u dodir sa legionarskim podzemljem, i ponuđena im je amnestija pod uslovom da im pomognu u borbi protiv građanske opozicije, pre svega Narodne seljačke stranke, „caranista“. Neki su pristali na amnestiju uz saradnju s novom vlašću, pa su čak ušli i u komunističku partiju.

NAKNADNI OBRAČUN

Mnogi pripadici Legije, koje je pohapsio Antonesku, ostali su u tamnicama i posle dolaska komunista na vlast, i njihovo robovanje je trajalo decenijama. Neki od njih, koji su bili istinski hrišćani, a ne dvodimenzionalni politikanti, imali su mogućnost da dokažu autentičnost svoje vere i svedočansko stradalništvo. Poznati rumunski duhovnik, arhimandrit Justin ( Prvu ), koji je smatrao da je Legija bila hrišćanski pokret dok nije potonula u politiku, 2008. izjavio je jednom novinaru: „Legionari nisu bili sekta. Oni su bili potpuno poslušni Apostolskoj Crkvi i pravoslavnim dogmatima, i požrtvovano su služili Crkvi Hristovoj. Mnogi mučenici su čitav svoj život dali za Crkvu i narod. U zatvoru su se nalazili ljudi koje sam lično poznavao a koji su svoj komad hleba i svoj kaput davali slabima, jer nisu mogli da gledaju braću kako pate. Oni su bili voljni da umru umesto braće.“                       

Neki od njih, poput Valerija Gafenkua, imali su žitijno stradanje u tamnicama novog režima.

PREVASPITATI 

 Žestoki metodi prevaspitavanja bivali su primenjeni na sve antikomuniste, bez obzira da li su bili legionari ili nisu. Rumunski sveštenik, Georgije Kalčiu, koji je, kao mladić ( nije bio član Legije ), posle Drugog svetskog rata, teško robijao, opisivao je, između ostalog, metode koje su primenjivani zarad „skoka iz carstva nužnosti u carstvo slobode“, kako je Engels označio prelazak iz socijalizma u komunizam:“ U maju 1948. godine sam bio uhapšen sa grupom studenata. U početku su hapsili sveštenike, monahe i monahinje zajedno sa političarima Liberalne ili Seljačke stranke, koje su bile stari je, nekomunističke partije u Rumuniji. Posle toga su počeli da hapse nas: intelektualce, studente, srednjoškolce i tako dalje. Imali su poseban program za svaku kategoriju. Na primer, političari su hapšeni. Za vrlo kratko vreme su sta- vili u zatvor i streljali ljude kao što je Maniu, osnivač Seljačke stranke, ili Bratianua, koji je stvorio Veliku Ru- muniju posle Prvog svetskog rata. Svi su bi li stari – sedamdesetogodišnjaci, osamdesetogodišnjaci. U roku od pet godina svi oni su umrli. Za intelektualce, napravili su zatvor u Ažudu sa veoma strogim režimom. Za nas, studente, napravi li su Pitešti – mesto sa posebnim režimom.“
Kalčiu je svedočio da cilj mučitelja nije bio da ih pobiju, nego da ih prevaspitaju. Pohapšeni su uglavnom bili mladi hrišćani, po četvorica u zatvorskoj ćeliji, i oni su se svakodnevo molili Bogu. Sekuritetea je rešila da to spreči:“„Prevaspitavanje” znači da bi uveli u našu ćeliju grupu zatvorenika koji su već bili „prevaspitani” i oni bi počeli da nas muče. Ostati sa mučiteljem dve ili tri sedmice, dan i noć, i biti mučen sve vreme – to ne možete ni da zamislite! Dan i noć biti mučen, svakog minuta biti vređan, udaran, tučen, dužan da kažeš stvari protiv Boga, protiv svojih roditelja. Cilj „prevaspitavanja” je bio da promeniš mišljenje, da promeniš stav, da od tebe naprave novog čoveka. To je trajalo tako tri godine u Piteštiju. Mnogi od nas su umrli. Mnogi su poludeli. Ostali su se potčinili.“  

Kasnije, kada su bili raspoređivani po drugim zatvorima, sa zadacima da špijuniraju robijaše, sretali su sveštenike i monahe koji su znali šta su doživeli, i pomagali im da se vrate sebe. Kalčiu će, tako, postati  sveštenik  - kad izađe iz zatvora. 

Neki od „prevaspitanih“ legionara su, kasnije, po nalogu vlasti objavili knjigu friziranih „sećanja“ na Kodreanua i pokret, predstavljajući  svoje bivše drugove kao idiote, kukavice i mračnjake.

BORBA ZA ISTORIJU                                                     

Treba znati da je 30 jula 2015. u Rumuniji na snagu stupio zakon 217/2015 [Legea 217/2015], u kome je pisalo, između ostalog:“Pod holokaustom na teritoriji Rumunije se podrazumeva sistematski progon i uništavanje Jevreja i Roma, uz podršku ustanova rumunske države na teritorijama kojima je rumunska država upravljala od 1940. do 1944“. Takođe, u zakonu stoji da se „pod Legionarskim pokretom podrazumeva fašistička organizacija u Rumuniji, koja je od 1927. do 1941. delovala pod nazivom „Legija arhangela Mihaila“, „Gvozdena garda“ i partija „Sve za otadžbinu“.“ Svi koji su imali udela u ovom pokretu ne mogu biti predmet javnog poštovanja i kulta.

Povodom zakona, u Rumuniji je bilo mnogo polemika. Jer, u doba komunizma, legionari su bili predstavljeni kao nacisti u službi eksploatatora i Nemačke, ali, u usmenoj istoriji, Kodreanu je bio upamćen kao borac za prava radnika i seljaka. Čak je, još pod vlašću Čaušeskua, general Antonesku počinjao da dobija „ljudske crte“, kao neko ko je pokušao da Rumuniju provede između Scile Nemačke i Haribde Sovjetskog Saveza. Posleratno ponašanje Sovjeta prema Rumuniji, koja je smatrana pobeđenom zemljom dostojnom kazne, doprinelo je idealizaciji Kodreanuvog, pa i Antoneskuovog, antikomunizma.  Istoričar Mihaj Mač, sa Univerziteta Oradea u Rumuniji, ističe:“Odbačeni i od zvanične ideologije potisnuti „stari svet“ sticao je prestiž „drugog života“, koji je projektovan ne u budućnost, koju je konfiskovala zvanična ideologija, nego u prošlost. Sve ličnosti tog vremena dobijale su auru žrtve, ne uvek nevine, ali svakako nepravedno osuđene. „Paralelna“ istorija, koja nije mogla da se izrazi drugačije nego usmeno, u okviru porodice, imala je plemenite crte kolektivne drame, koja se, u skladu s religioznom logikom, razmatrala kao nešto racionalno nepojmljivo. U dubini te istorije nije bilo ni mržnje, ni ksenofobije, ni antisemitizma, nego samo pokornost sudbini“.

DOPUSTIVO I NEDOPUSTIVO                                  

Ipak, kaže Mač, vlast komunista koji su totalitarno tlačili istorijsku svest Rumuna ne znači, da svaka vrsta ideologije može imati mesta u demokratskom društvu:“Sloboda trgovine ne ukida zabranu da se trguje drogom. Demokratija ne dozvoljava sve što nekom padne na pamet. Propaganda rasizma, ksenofobije, mržnje ili pohvala licima i organizovanim grupama koje su nekad tu propagandu vodile i, štaviše, u praksi vršile zločine i zbog toga bili osuđeni, nije nanošenje štete samo izvesnim delovima društva, nego društvu u celini. Društvo se može smatrati otvorenim do trenutka u kome je kadro da u svoje redove primi bilo kog stranca i da razgovara s njim o problematičnim situacijama, preobražavajući putem pravnih procedura unutrašnju napetost u mehanizme razvoja. Čim društvo počinje da se rukovodi narativom rasnog, etničkog, religioznog čišćenja, odmah počinje samoizolacija, i uspostavlja se podrobna kontrola mišljenja i ponašanja. Niko, osim onih koji određuju kriterijume čistke,  nije siguran da neće postati žrtva. Zato organizacije i simboli fašističkog, rasističkog i ksenofobog karaktera nemaju mesta u civilizovanom društvu. Tvrdnja da je i takav pristup problemu svojevrsna čistka jeste jeftin paradoksalizam. U suprotnom, ni bolest ne treba lečiti jer lečenje narušava neku, makar i naopaku, ravnotežu u organizmu“.
Tako kaže savremeni rumunski istoričar Mihaj Mač.

Bilo kako bilo, izučavanje intelektualne i političke prošlosti je ono što nam predstoji. Zato su i veze između Legije svetog arhangela Mihaila i rumunske inteligencije tema koja se ne sme i ne može prećutkivati.
 
KORIŠĆENA LITARATURA ( Internetu pristupljeno 24.7.2021. godine )
 
1.Dušan Stojković: Stub beskraja rumunske filosofske misli, Koraci, časopis za književnost, umetnost i kulturu godina LI, sveska 4-6, 2017                            2. Roland Clark: European Fascists and Local Activists: Romania’s Legion of the Archangel Michael (1922-1938), University of Pittsburgh, 2012.
3.   Konstantin Zelea Kodreanu: Mojim legionarima, www.miscarea.net/Kornelije%20Kodreanu%20-%20Mojim%20legionarima.pdf
4.   Ilья Polonskiй: Rumыnskiй nacionalizm: ot «Železnoй gvardii» do naših dneй, topwar.ru/61004-rumynskiy-nacionalizm-ot-zheleznoy-gvardii-do-nashih-dney.html
5.   Corneliu Zelea Codreanu. The Prison Notes.  Reconquista Press, USA, 2011.
6.   Zoran D. Nikolić, Novo sredonjvekovlje u filosofiji istorije Nikolaja Berđajeva, scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0354-3293/2018/0354-32931802071N.pdf
7.   Aleksandar Saša Gajić: Srednjovekovlje i feudalizam, stari i novi, www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_491_6/temat-aleksandar-s-gajic.pdf
8.   Mačь M. V labirinte pamяti. Prorabotka prošlogo v postkommunističeskoй Rumыnii // Istoričeskaя эkspertiza. 2015. №4 (5). S. 4-41.
9.   Ionuț BUTOI: “The Most Troubled Times Ever”. Everyday Life in the 1940s Romania, Brukenthalia nr. 5, 2015
10.Milad Doroudian:The Romanian Intellectual, Christian Orthodoxy, and Identity in connection to Iron Guardism, www.researchgate.net/publication/317619823_The_Romanian_Intellectual_Christian_Orthodoxy_and_Identity_in_connection_to_Iron_Guardism��                          11. Roland Clark (2012): Nationalism and orthodoxy: Nichifor Crainic and the political culture of the extreme right in 1930s Romania, Nationalities Papers: The Journal of Nationalism and Ethnicity, 40:1, 107-126
12. U borbi Boga i Đavola – Rumunski Novoispovednici, Svetost, ljubav, sloboda u doba antihrista. Rumunski Novoispovednici: otac Georgije Kalčiu, otac Vasilije Vasilahi, Valerije Gafenku, starac Justin Prvu. „Obraz svetački“, Beograd 2015.

________________________________________
[1] Dušan Stojković o tome kaže:“Od samog početka dvadesetog veka rumunski umetnici su oni koji su privremeno ili za stalno napustili svoju zemlju i nastanili se u inostranstvu (najčešće u Parizu), bili u samim vrhovima svetske umetnosti i filosofije. To važi za jednog od najznačajnijih avangardnih vajara Konstantina Brankušija, čuvenog avangardnog slikara Viktora Braunera, pesnikinju Anu de Noaj, romansijera Panaita Istratija, osnivače dadaizma Marsela Janka i – posebno – Tristana Caru, „mističnog antimodernistu“ (str. 80) Benžamena Fondana i nadrealistu – ukletog pesnika Ilarie Voronku, pesnika koji se ostvario na nemačkom jeziku a okončao život skokom u Senu, Paula Celana, najboljeg „jezičkog / fonetskog“ pesnika dvadesetog veka – Gerasima Luku kojem je takođe Sena bila dobrovoljno izabrani grob, nobelovku Hertu Miler.“
 
[2] To je Kodreanua učvrstilo u radikalnom nepriznavanju demokratije. U programskom spisu „Mojim legionarima“ isticao je:“Priznajem bilo koji sistem, osim demokratije… …Narod ne deluje po svojoj volji (demokratska formula) i ne po volji jedne ličnosti, već saglasno zakonima. Ja ovde nemam u vidu zakone koje je stvorio čovek. Postoje norme – prirodni zakoni života, i postoje norme – prirodni zakoni smrti. Zakoni života i zakoni smrti. Nacija ide k životu ili k smrti zavisno od toga kakve zakone prati. Neophodno je odgovoriti na sledeće pitanje: ko je u naciji sposoban da razume ili intuitivno spozna ove norme? LJudi? Mase? Ako bi ovo bilo tako, mislim da bi to značilo očekivati veoma mnogo. Gomila nije u stanju da razume čak i veoma jednostavne zakone. NJih treba objašnjavati uporno mnogo puta, da bi bili razumljivi, čak pribegavati i kažnjavanju po neophodnosti. Da bi se pekao hleb, izrađivala obuća i plugovi, obrađivala zemlja, vozio tramvaj, treba biti stručan. A zar ne treba biti stručan da bi se ispunjavao jedan od najtežih poslova – rukovodilo nacijom? Zar takav čovek ne treba da ima određene kvalitete? Zaključak: narod ne može da upravlja sam sobom. NJime mora da upravlja elita. Baš ona kategorija ljudi koja predstavlja srž od srži nacije i poseduje određena znanja i sposobnosti. Slično kao što pčele gaje svoju maticu tako i narod mora da odgaja svoju elitu. A ko bira elitu? Mase? Pristalice mogu da se nađu za bilo koje ideje i birači za bilo kog kandidata na izbornu dužnost. Jednako ovo ne zavisi od razumevanja od strane ljudi, ovih „ideja“, „zakona“, „kandidata“, a od nečeg sasvim drugog: od one spretnosti s kojom različite ličnosti mogu da pridobiju blagonaklonost masa. Nema ničega što je kapricioznije i nestabilnije od mišljenja gomile. NJen kriterijum izbora je:“Da probamo sad druge“. Na ovaj način odabir se ne vrši u skladu s umećima i znanjima, već slučajno i naslepo. Postoje dve suprotne ideje, od kojih je jedna istinita, a druga lažna. Traži se istina, koja može da bude samo jedna. Sprovodi se glasanje na ova pitanja. Jedna ideja dobija 10000 glasova, druga 10050. Može biti da ovih 50 glasova više ili manje određuju ili odriču istinu? Istina ne zavisi ni od većine ni od manjine. Ona ima svoje zakone i ona slavi uprkos svakoj većini, ako je ona i ogromna. Može li narod da bira svoju elitu? Zašto u tom slučaju i vojnici ne biraju svog generala? Ako masa želi da izabere svoju elitu, onda ona obavezno mora da zna zakone rukovodstva nacionalnim organizmom i stepen usklađenosti kvalifikacija i znanja kandidata prema tim zakonima. Jednako masa ne može da poznaje ni zakone ni kandidate. Eto zašto mi smatramo, da rukovodeću elitu zemlje ne može da bira narod. Pokušaj ovakvog izbora sličan je određivanju većinom glasova ko će u zemlji da bude pesnik, pisac, pilot ili sportista. Kada masu pozivaju da izabere elitu, ona ne samo da se pokazuje nesposobnom za to, već ona uz retke izuzetke bira najgore među sebi sličnima. Demokratija ne samo da prosto uklanja nacionalnu elitu, već je menja najgorim predstavnicima nacije. Demokratija bira ljude apsolutno lišene savesti i morala, one ko više plati, t.j. one koji su više korumpirani. Mađioničare, šarlatane, demagoge, sposobne da sebe predstave s najbolje strane u vreme izborne kampanje. Ima dobrih ljudi kojima uspeva da proniknu među njih, čak i malobrojnih poštenih političara. Ali njima predstoji da budu robovi onih prvih. Istinska elita nacije biće uništena i odstranjena, ukoliko ona odbije da konkuriše na takvom nivou , ona će otstupiti i otići u ilegalu. Eto u gde je razlog za sva ostala zla: nemoral, moralno rastakanje i kvarenje po celoj zemlji, krvavo eksploatisanje naroda, njegovo siromaštvo i stradanja, nered i dezorganizaciju u državi, invaziju sa svih strana bogatih stranaca, koji kupuju u bescenje robu iz razorenih prodavnica. Cela zemlja je stavljena na aukciju: „Ko da više?“. Ovo će biti krajnji rezultat demokratije.“
 
[3] Milan Subotić, pišući o Elijadeovoj okrenutosti Kodreanuovom pokretu, ističe:“Istoričar fašizma Judžin Veber je u studiji o rumunskoj desnici ocenio da je Kodreanuov pokret po mnogo čemu bio bliži "kargo kultu" nego političkom pokretu fašističkog tipa (...). Time je naglašen centralni značaj religijskih karakteristika tog pokreta – kulta predaka, smrti i žrtve, mističke veze sa Bogom i vere u vaskrs nacije – za koga su socijalna i politička pitanja bila sekundarna i rešiva samo u okviru totalne "spiritualne revolucije". Imajući u vidu Elijadeovu revalorizaciju religioznosti arhajskog čoveka i "kosmičkog hrišćanstva", možemo zaključiti da njegova sklonost ka Gvozdenoj gardi nije bila samo prolazna i slučajna biografska "epizoda".“
 
[4] Kodreanu je, kao i njegovi poštovaoci među inteligencijiom, verovao da je novo srednjovekovlje moguć kao hrišćanski otpor kapitalističkoj modernizaciji. Verovao je da se istorija može vratiti unazad. Uostalom, evropskog Srednjeg veka, i na Zapadu i na Istoku, ne bi bilo bez hrišćanstva, kaže Aleksandar Gajić u svom ogledu „Srednjovekovlje i feudalizam, stari i novi“:“U familijarizovanom okruženju iz vremena posle-varvarskih najezdi, na razvalinama zapadnog dela imperije, puki opstanak iziskivao je stvaranje društvenog ustrojstva u kome je najskromnija agrarna proizvodnja „tražila” vojnu zaštitu konjaničkih i dobroopremljenih, moćnih porodica. I da nije bilo hrišćanstva i njegovih uticaja, nastali bi nekavi protofeudalni odnosi gde bi se, kroz niz ličnih veza krupnijih i sitnijih ratničkih porodica, ustrojavala teritorijalna vlast po principu zamene proizvedenih dobara za bezbednost. Ali, oni ne bi bivali pretvoreni u odnose hrišćanske vernosti. Ne bi se primitivna, nasilnička surovost zemljoposedničke aristokratije postupno rafinirala u viteštvo, a sizerensko-vazalni ugovorni odnosi bili ojačani duhovnim hrišćanskim vezama. Oživljavanje gradova ne bi za uzor uzimalo manastirsko ustrojstvo; gradska policentričnost ne bi uporno balansirala hrišćanska usmerenja sa profanim potrebama življenja u ograđenim uslovima. Obnova trgovine i zanata nikada ne bi dobila razmere „moralnog bratstva”, svojevrsne misterijske zajednice – u kojoj je odnos majstora sa kalfom i šegrtom bio ekvivalentan odnosima sizerena sa vazalima i njihovim paževima. Vizantijsko carstvo se, takođe, menjalo i prilagođavalo teškim istorijskim izazovima. Hrišćanstvo je i ovde preusmeravalo preobražaje njenih antičkih ustanova ka onostranosti: bez njega, imperijalni samodržac bi se do kraja pretvorio u živućeg helenističko-orijentalnog „oduhovljenog zakona” a ne tek u čoveka koji vlada imperijalnim nasleđem pod preovlađujućim uticajem „božje milosti (blagodati)”. Državne hijerarhije imperije ne bi oponašale ustrojstvo „nebeskih hijerarhija” Dionisija Areopagita. Nikada ne bi nastala doktrina o „simfoniji vlasti”, niti bi uticaj pravoslavne Crkve zašao tako duboko, u sve pore društvenog života i Romeja i novoobraćenih, pokrštenih pretežno slovenskih naroda. Administrativna, tematska simbioza vojne i civilne vlasti uz stvaranje širokih slojeva slobodnog seljaštva i vojnika-ratara možda bi usledila u trenucima borbe carstva za golo preživljavanje, u vremenima kada je ono bilo napadnuto praktično sa svih strana. Ipak, moral stratiota, epopeje maloazijskih graničara i istočno-rimski viteški duh u kome se preplitalo biblijsko, starozavetno i hrišćansko, novozavetno nasleđe sa helenističkim kultom heroja, nezamislivi su bez jakog crkvenog uticaja.“

[5] Jedan od desnih mislilaca, koji je nastojao da spoji legiju sa ostalim pokretima sličnog tipa, Nićifor Krajinik, pesnik, novinar i teolog, antizapadnjak, antimason i antidemokrata, zalagao se protiv korupcija, „jevrejskog uticaja“, za narodnu kulturu, religiju, narodnu muziku, običaje i književnost na temu sela. Profesor istorije savremene religijske i crkvene književnosti, Krajinik je tvrdio da je duhovnost potčinjavanje celokupne ljudske egzistencije duhu koji svime gospodari. Na Univerzitetu je držao kurs o Svetom Dionisiju Areopagitu, o očišćenju, prosvetljenju i oboženju. Post, duhovno saziranje, ekstatično stanje, umno – srdačna molitva su pravoslavni putevi za preobraženje duše, što mora biti način na Rumunija pomogne Evropi, tvrdio je Krajinik. Ovaj spoj metafizike i politike bio je karakterističan za epohu.
 
 
[6] Kodreanua je, iz zatvorskih beležaka se to vidi, naročito pogodila osuda koju je patrijarh Mhron uputio na račun Legije arhangela Mihaila u doba Karolovih progona. U svom zatvorskom dnevniku, Kodreanu je pisao:“Ne znam da li da se osvrćem na izjavu koju je mladima uputio patrijarh Miron Kristea, proklinjući Legionarski pokret na najgrublji mogući način, Rumunska Crkva je zauzela otvoreno neprijateljski stav prema rumunskoj omladini. Kako se ne setiti osude koju je Katolička Crka, ustima svojih biskupa, iznela protiv nemačkog nacionalističkog pokreta, godinu ili dve pre pobede Adolfa Hitlera?  Bilo kako bilo, bolno je, veoma bolno! Boriti se za Crkvu svoje zemlje, na granici hrišćanskog sveta, dok požar koji sažiže hramove u susedstvu baca žiške prema nama! Borimo se, žrtvujemo se, umiremo, grudi nam krvare, da odbranimo crkve, a CRKVA nas osuđuje kao „opasnost po narod“, „zastranjenike“, „tuđe naciji“. Kakva tragedija u našim dušama!  Evo prostog primera da se objasni ovo što se desilo. Dete, koje dugo nije videlo oca, potrči da ga zagrli. Kad priđe, otac ga ledeno osmotri, udari ga po ustima i izbije mu dva zuba. Kako čovek da razume duhovni potres, tragediju duševnu koju je izazvao ovaj neočekivani udarac? Obmana, bruka, fizički bol je odgovor na najčistije osećanje, moralni šok: kako boli, oni i ne znaju, ali su zajedno ubili srce detinje. Udara nas Crkva naših otaca, naših predaka! Patrijarh je u isto vreme i premijer, i u njegovo ime se čine stvari koje, dan za danom, donose tako mnogo patnje. Gospode, Gospode! Kakva katastrofa! I kakvim to iskušenjima podvrgavaš našu jadnu dušu! Toliko je bola u srcima desetina hiljada mladih, seljaka, radnika, studenata“.

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pogledajte OVDE.

Izvor: Pravda