Dragan Krstić (1929–2006), psiholog, rođen je u Beogradu, u građanskoj porodici koju su nove vlasti posle rata smatrale „klasno neprijateljskom“. Niže razrede završio je u Državnoj realci, a maturirao u Prvoj muškoj gimnaziji, posle izbacivanja zbog «verbalnog delikta». Godine 1948. proveo je nekoliko meseci u kaznenom radnom logoru u Velikoj Remeti zbog privatnih izjava nesaglasnih sa tadašnjom političkom ideologijom. Studije je započeo na grupi čiste filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, da bi posle dve godine prešao na novoosnovanu Psihološku grupu. Diplomirao je 1954. sa prvom posleratnom generacijom psihologa. Bio je zaposlen u Savetovalište za izbor zanimanja, a od 1958. Instituta za psihološka istraživanja, gde je prošao sva zvanja, od asistenta do v.d. direktora. Doktorirao 1965. Usavršavao se na studijskim boravcima u NJujorku, Parizu, Moskvi, Lenjingradu i Londonu. Od 1969. radio u Institutu za socijalnu politiku i kao honorarni profesor Više škole za socijalne radnike, gde je 1972. izabran za redovnog profesora. Istovremeno predavao i na Univerzitetu u Nišu. Godine 1974. izabran za vanrednog profesora na Filološkom fakultetu u Beogradu za predmet Pedagoška psihologija. Te godine u istom zvanju predavao je i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Godine 1986. izašlo prvo izdanje njegovog kapitalnog „Psihološkog rečnika“, sa 5.300 odrednica na 900 strana – u to vreme autorskog i izdavačkog podviga, više puta ponavljanog. Pored većeg broja radova, objavio i udžbenik o učenju i razvoju, prvi te vrste kod nas, koji je doživeo više izdanja. U mladosti bio sportista i strastveni pilot – amater.
Izdavačka kuća „Balkanija“ iz Novog Sada objavila je pet knjiga Krstićevih dnevnika vođenih u tajnosti ( ni supruga nije znala za njih, jer je to moglo biti po život opasno u udbokratskom režimu).
O njegovim dnevnicima razgovaramo sa Bogdanom Zlatićem, filmski kritičarom, scenaristom i publicistom. Objavljivao je tekstove u brojnim časopisima i listovima. Kao saradnik RTB, kasnije RTS, radi kritičke osvrte i priloge o filmu. Pokretač je i jedan od osnivača Društva filmskih kritičara Beograda. U stručnim časopisima objavljuje problemske tekstove o filmu. Koautor je zbornika eseja o Novom Holivudu Svetlo u tami i priređivač i koautor knjige Režija: Vojislav Nanović – poslednji pionir. Autor je i knjige o režiseru Jovanu Živanoviću, „Pčelinjak u osinjem gnezdu“. Scenarista Produžene Liturgije o Svetom Savi 1997, a za proslavu Svetog Save preko interneta 1999. Jugoslovenski profesionalci za odnose sa javnošću nagradili su ga PR-i-znanjem za primenu nove tehnologije. NJegova knjiga o crnom talasu u srpskom filmu bila je veoma zapažena i doživela više izdanja.
Do sada je, u izdanju izdavačke kuće „Balkanija“ iz Novog Sada, izašlo pet tomova dnevnika „srpskog Vinstona Smita“, psihologa Dragana Krstića. Da nema njegovih dnevnika, posle sto godina bi neko mogao misliti da su Srbi pod Brozom živeli kao u balkanskoj Americi. Koja je, po Vašem mišljenju, suština Krstićevog beleženja skrivene istorije titoizma?
Grupa psihopata organizovana oko „Bi-Bi-Si maršala“ izvršila je serije masovnih ubistava i pljački u Jugoslaviji, pre svega nad srpskim narodom a naročito nad njegovom građanskom, kulturnom i moralnom elitom. Izigravajući revolucionare njima je bilo potrebno da maskiraju svoj kriminogeni psihološki inventar, pa su radi toga brutalnim terorom stvorili strašan represivni sistem kojim je njihovo kriminalno delovanje, poznato pod šifrom „revolucionarna praksa“, formatizovano u šizofreno-paranoidni institucionalni sistem. Najbitnija osobina ovog sistema je potpuno odsustvo svakog suočavanja sa stvarnošću i stvaranje fiktivnih predstava o realnosti, odnosno artificijelne realnosti kao svojevrsne društvene šizofrenije, pa je, u organizacionom smislu, kaže Krstić, da bi (savez komunista) mogao da funkcioniše – sistem morao da bude lišen bilo kakve sadržine [ zapis od17.XII 1981.].
Ovako izgleda sižejna okosnica Psiholoških beleški Dragana Krstića koje su publikovane sa nepretencioznim podnaslovom – Pokušaji psihološke hronike 1960-1988. One otkrivaju dublja značenja istorijskih događaja i daju psihološka tumačenja tekućih političkih zbivanja i svakodnevnog života u Jugoslaviji nakon završetka Drugog svetskog rata, a britkim uvidima u prirodu razaranja društvene, ljudske i psihološke realnosti koje je sprovodio jedan okrutan sistem, predstavljaju svojevrsnu „anatomiju titoističke destruktivnosti“ sa minucioznim evidentiranjem njenih psiholoških posledica – od njihovog nastanaka do danas.
Pravo lice titoizma kao posebnog tipa totatalitarizma sa komunističkim predznakom pažljivo je skrivano – stalni teror nad stanovništvom bio je podmukao jer je režimu najvažnija stvar bila da se u javnosti ne pojave ni najmanji pokazatelji njegovog stvarnog delovanja. Prikrivanje prirode ovog represivnog sistema i njegovo održavanje na vlasti ne bi bilo moguće da on nije bio i finansijski, i logistički, i politički potpomognut iz zapadnog bloka u vreme tzv. Hladnog rata. Ta pomoć bila je smokvin list koji nije pokrivao samo lažnu predstavu o tome da je moguća „revolucija sa ljudskim licem“, nego je prevashodno trebalo da sakrije pravo lice trockističke permanentne revolucije koja je na zapadu tinjala tokom Hladnog rata. Ako je paradigma lenjinističko-staljinističkog modela revolucije bio Gulag (Glavna uprava logora i zatvora), paradigmu titoističkog modela činio je sistem dirigovane korupcije i institucionalizovanih laži koji je stvorio simulakrum pravnog poretka kao servis za održavanje stanovništva u stanju stalne egzistencijalne neizvesnosti i društvo kao politički logor sa perfidnim psihoideološkim nadzorom. Ovoj raskrivajućoj knjizi mogao bi da odgovara i podnaslov – Arhipelag Brozlag ili Skriveno lice titoizma. Kako je suštinu ovog sistema predstavljala proizvodnja ludila, njen stručan hroničar mogao je da bude samo neko poput Dragana Krstića – psiholog sa iskustvom kliničke psihijatarije. Mnoge stvari koje je Krstić evidentirao nikada više ne bi mogle da budu rekonstruisane jer su ostavljale nevidljive tragove u psihi ljudi koji su živeli u atmosferi specifične mentalne torture. Zbog toga Krstićeva knjiga postaje ne samo prvorazredni istoriografski izvor svog vremena, nego i građa za studiju o „istoriji ludila u doba titoizma“.
Šta je titoizam iz perspektive Krstićeve istoriosofije našeg povesnog bivanja?
Titoizam je, dakle, u Psihološkim beleškama identifikovan kao svojevrsno doba anti-istorije, šifra za uništavanje svega što bi moglo da omogući dalji kontinuitet postojanja srpske nacije – od fizičke likvidacije mladih naraštaja Srba, preko obezglavljivanja kulturne, novčane, intelektualne i duhovne elite koja se razvijala skoro dva veka. Ako je u titoizmu sve bilo besmisleno, jedini „smisao“ je bio organizovani i strašnim nasiljem izvedeni prekid srpske istorije, odnosno, po Krstiću, prekid istorije jer su ovde samo Srbi istorijski narod. Zbog toga je titoizam završni i totalni udar na bitije srpske nacije i pokušaj potpunog prekida njenog istorijskog kontinuiteta. Jedina konstanta politike titoizma bila je srbofobija. U vezi sa mržnjom prema Srbima čiji je kontinuitet institucionalizovan od strane spoljnog, velikog sveta, Krstić naglašava da je naivno mišljenje da ova institucionalizovana mržnja koja je imala Srbe kao naciljane žrtve, u istoriji može proći bez posledica i da neće imati transfer na potonje događaje, pa i na celokupnu evropsku tradiciju, i odmah potom zaključuje: „Istorija nije pragmatični trenutak. Ona mora trajati, i u tom trajanju mora zadržati svoj kontinuitet, a s njim i sve ono što je činilo tu istoriju.“ [18. III 1985.].
Sasvim u skladu sa svojim osnovnim usmerenjem titoisti su nastojali da krivotvore celokupnu srpsku istoriju. Da taj njihov poriv nije bio autohton nego da je u velikoj meri bio indukovan iz stranog sveta danas svedoče brojni, sve agresivniji i radikalniji primeri vršenja prekrajanja srpske istorije, koji dolaze iz centara moći koje je Krstić identifikovao u svojim Beleškama.
Dragan Krstić razotkriva prirodu i karakter ratnih dejstava nakon sloma Kraljevine Jugoslavije u aprilskom ratu, ali kao i većina njegovih savremenika nije mogao da objasni razlog zbog čega su angloamerički centri moći podržali Titov pokret obmane, odnosno deklarisane boljševike, umesto da pomognu svoje „prirodne“ i osvedočene saveznike u borbi protiv tzv. Sila osovine, i, zašto je ta podrška boljševicima trajala sve vreme Hladnog rata? Koji je stvarni i dubinski razlog ove izdaje?
Reč je o tome da je angloamerička procena bila da se Jugoslavija ne bi mogla sačuvati za potrebe budućeg Hladnog rata ako bi nemačke saveznice na Balkanu dočekale slom Trećeg rajha na gubitničkoj strani. Kada je bilo jasno da Nemačka gubi rat (1943) trebalo je njihove vatrene saveznike prevesti na stranu pobednika i izbeći sklapanje mirovnih sporazuma. Poraz Hrvatske značio bi neminovno otkrivanje uloge Vatikana u ratu. Umesto da bude završen na pravni način, Drugi svetski rat je privremeno prekinut ideološkom egzibicijom i stvaranjem blokovske podele. Ustaše nisu mogle da preko noći zvanično postanu anglo-američki saveznici, za to im je bio poteban posrednik u formi koju im je pružio Brozov tabor. Umesto da budu ukinute, tekovine Drugog svetskog rata su za srpski narod nastavljene: vojna okupacija je zamenjena ideološkom, a zapravo psihološkom; genocid sprovođen u NDH, umesto da bude kažnjen, nagrađen je teritorijalnim proširenjem Hrvatske na Istru; crkveni poredak koji je sproveden u vreme nemačke okupacije na teritoriji sadašnje Severne Makedonije zadržan je do danas – proteranom sveštenstvu Srpske pravoslavne crkve je posle rata bio zabranjen povratak u eparhije i parohije; teror i genocid nad Srbima na Kosovu i Metohiji nije prekidan; logor kao nomos moderne je za Srbe bio konstanta koja je menjala samo ideološki predznak – od Gradiške Stare, preko Mermernog otoka, do današnjih enklava u tzv. Južnoj Srpskoj Pokrajini.
Drugi razlog za angloameričko promovisanje „Bi-Bi-Si maršala“ kao komunca „sa ljudskim licem“ bila je njegova uloga u novoj fazi trockističke permanentne revolucije u toku hladnog rata kada je politika titoizma profilisana kao hibridni sistem sačinjen od staljinističkog političkog terora, visoke američke tehnologije i britanske obaveštajne logistike, i to radi servisiranja Jugoslavije kao područja eksperimentalnog delovanja NATO-kulture na kome je ona proveravana i uigravana za upotrebu u posthladnoratovskom periodu.
Zašto je za Krstića srpsko pitanje najbitnije pitanje posleratne Jugoslavije?
Krstić centrira srpsko pitanje kao ključan faktor za održanje titoizma koji se poistovetio sa Jugoslovenskom državom, a lažiranje prirode, toka i rezultata Drugog svetskog rata tumači kao politički osnov za uspostavljanje totalitarnog sistema. Zbog toga je ključni uslov njegovog održanja i opstanka tabuiziranje genocida počinjenog nad Srbima, dok je „srce tame“ ovog sistema činilo držanje srpskog naroda u pravnom statusu koji njihov životni prostor pretvara u koncentracioni logor. Konstatujući da posleratni režim, koji je samo formalno nasledio predratnu Jugoslaviju, nikada nije smeo objaviti podatke o masovnom pogubljenju Srba, u kojem je i sam neposredno učestvovao, Krstić zaključuje: „Srbija se nalazi u statusu okupirane zemlje, sa svim karakteristikama koje su pratile i prethodne okupacije: sa biološkim uništavanjem, teritorijalnom dezintegracijom, ekonomskom eksploatacijom i kulturnim genocidom. Nosioci te politike mogli su doći u Srbiju i na vlast uz pomoć oružja velikih sila, uz neposrednu pomoć njihovih trupa“ [30. XII 1966.]. Za Krstića ovo nije samo srpsko pitanje, već je i evropsko i zbog toga tvrdi da je samo ono što se desilo u Nemačkoj, Italiji, Mađarskoj bilo dovoljno da se Evropa ne može psihološki oporaviti od unutarnjeg bremena koje se ne može odbaciti jednostavnim stresanjem ramena, te pita: “Šta će se tek psihološki desiti kad se otvore psihološke rane centralne i istočne Evrope? Šta će biti sa Jugoslavijom kad se otvore srpske rane?“ [25. III 1967.].
Naš psihobiograf titoizma kao eksperimentalnog NATO „koka – kola socijalizma“ smatra da su Srbi u Brozotopiji živeli pod okupacijom. Kako to argumentuje?
Krstić veoma rano dolazi do zaključka da je Srbija okupirana zemlja, što je do danas proskribovana misao jer u sebi sadrži čitav niz teških implikacija – osvrt na prirodu vlasti koja je nastavila da sprovodi geopolitičku strategiju nasleđenu od nemačkih nacionalnih socijalista, odsustvo njene konstitutivne moći i time stalni izazov za njeno rušenje radi uspostavljanja legitimne vlade. Zapravo, reč okupacija bila je sinonim za vlast koja se razvila na nepravnom prelasku ratnog (okupacionog) stanja u vanredno (postokupaciono, revolucionarno) stanje. Naime, ratno stanje je brojnim pravno-tehničkim manipulacijama prevedeno u vanredno stanje u kome je na neodređeno vreme suspendovan pravni poredak i otvorena mogućnost stvaranja logora. Da bi „Bi-Bi-Si maršal“ dobio prividni legitimitet formirana je „prelazna vlada“ (nacionalnog jedinstva?) Tito-Šubašić koja nikada nije stekla stvarni legitimitet, ali je kraljevskim ukazom dobila lažni kontinuitet. Koliko je uloga britanske obaveštajne logistike bila opskurna nazire se na osnovu činjenice da se britanski premijer Vinston Čerčil za vreme sudbonosne dve godine rata nije nijednom susreo sa Slobodanom Jovanovićem, predsednikom izbegličke Jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu, iako mu je Jovanović sve vreme bio takoreći „pod rukom“, ali da je otrčao do Napulja da se vidi i razgovara sa Titom, i to nakon što je „Bi-Bi-Si maršal“ u Vatikanu od pape dobio politički „imprimatur“!? Čak i da je ulazak Jugoslavije u rat bio istorijska neminovnost, nesrećni puč 27. marta 1941. godine, koji Krstić veoma često pominje i analizira, prema njemu predstavlja inicijalni akt bezakonja na putu svođenja srpskog naroda na logorašku naciju za vreme i nakon Drugog svetskog rata. Svaki potonji pokušaj Srba da izađu iz nametnute paradigme logora – kao prostora u kome je vanredno stanje kao privremena suspenzija pravnog poretka dobilo trajno prostorno uređenje – postaje opravdanje za njihovu stigmatizaciju i kažnjavanje. Srbi su dobili status kolektivnog homo sacera – čoveka koga je svako mogao ubiti a da ne bude kažnjen za ubistvo, samo zato što je pripadnik zajednice koja se našla izvan bilo kakvog pravnog poretka. Samo je sa takvog stanovišta obraćanje Srbima rečima „niko ne sme da vas bije“ moglo da bude okarakterisano kao poziv na rušenje „pravnog poretka“ države (zapravo logora) i izliv „srpskog nacionalizma“ koji dovodi do raspada SFRJ. Svaki pokušaj Srba da izađu iz logora, da traže primenu pravnog poretka i zakona, i dan danas predstavlja poziv na ukidanje vanrednog stanja u kome se nalaze od 1941. godine. Tako je britanska obaveštajna logistika uspela da obezbedi kontinuitet suspenzije pravnog poretka od puča 27. marta 1941. godine i nemačke okupacije uz rasparčavanje Jugoslavije; preko „tihe“ podrške revolucionarnom teroru i titoističkoj diktaturi „radničke klase“ kao operacionalizaciji vanrednog stanja; zatim insistiranjem na međunarodnom priznavanju granica teritorijalnih entiteta stvorenih u metežu rata, koji su potom postali tekovine revolucije nastale protivzakonito na ideološkom a ne pravnom osnovu; pa sve do bespravne upotrebe najsnažnije vojne mašinerije od postanka sveta (1999) da bi se najvažniji deo logora u kome su Srbi smešteni predao u ruke najposlušnijih kapoa.
Žarko Vidović je, veoma ozbiljno i argumentovano, tvrdio da su Srbi logoraška nacija. Koliko Krstićevi dnevnici potkrepljuju ovakvo stanovište?
Istorijsku sudbinu srpskog naroda preciznije i snažnije određuje paradigma logora nego paradigma okupacije. Okupacija neke države podrazumeva uspostavljanje okupacionog pravnog poretka pri čemu okupator preuzima odgovornost za njegovo sprovođenje i preduzima mere za primenu zakona na okupiranoj teritoriji. Dakle, okupacija ne znači potpunu suspenziju prava već predstavlja primenu pravnih normi koje okupator sprovodi nad okupiranim stanovništvom: tu je prisutan nekakav pravni poredak, čak i kada je on nametnutnut od strane okupatora, ali na taj način da okupirano stanovništvo ne odgovara za eventualne zločine koje počini okupator. Sa svoje strane, logor ne nastaje na osnovu preobražaja ili razvoja zatvorskog prava koje se primenjuje u normalnom poretku, nego kao rezultat vanrednog stanja i ratnog prava. Za razliku od okupacije – pravnog stanja proisteklog iz ratnog prava – logor je rezultat potpune suspenzije prava i pravnog poretka, odnosno prostor koji se otvara kada vanredno stanje, koje predstavlja samo privremenu suspenzija poretka, postane pravilo tako da dobija trajno prostorno uređenje koje ostaje stalno izvan granica normalnog poretka. Logori stvaraju prostor za izuzimanje iz pravnog poretka u kome se zakoni u potpunosti suspenduju tako da je u njima sve moguće. Logorašima su oduzeta sva prava – od političkih do prava na život – oni su svedeni na biološki život koji im u svakom trenutku može biti oduzet a da za taj čin niko ne bude kažnjen.
Razlika između okupacije i logora najbolje se uočava upoređivanjem položaja onog dela srpskog naroda koji je bio pod nemačkom okupacijom sa onim u NDHrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata. Nemačka vlast je nakon rasparčavanja Jugoslavije jedan deo njene teritorije odredila da se zove „okupirana Srbija“ (deo predkumanovske Srbije, jer su se neki njeni delovi našli pod bugarskom i italijanskom okupacijom), te nad njom proglasila okupaciju i primenjivala svoje zakone, a za njihovo sprovođenje tražila saradnju najpre komesarske uprave, a zatim okupacione vlade koju je ona postavila. Zbog primene pojedinih propisa koji nisu bili u skladu s međunarodnim ratnim pravom (odmazde, streljanje taoca itd.) može se reći da je taj okupacioni poredak činio zločine i bio zločinački, ali u njemu nije bilo stavljeno van zakona celokupno srpsko stanovništvo. Recimo, svi zarobljeni oficiri Jugoslovenske kraljevske vojske koji su se izjasnili kao Srbi odvedeni su u nemačke zarobljeničke logore, što je važilo i za Slovence koji su bili zarobljeni van Slovenije, odnosno i za Crnogorce zarobljene van Crne Gore, dok su svi oni koji su se izjasnili kao pripadnici bilo kog drugog naroda (Hrvati, Mađari, Rumuni itd.) pušteni svojim kućama. Dakle, u skladu s ratnim pravom, kao ratni zarobljenici tretirani su pre svega pripadnici onog naroda sa kojim je Nemačka bila u ratu. Od 210.000 zarobljenika nakon Aprilskog rata preko 90% činili su Srbi. Treći rajh ne bi bio u stanju da Srbiju drži pod okupacijom bez saradnje sa svojim balkanskim saveznicama i pretnje da će Srbija biti njima podeljena kao ratni plen. Šta bi to u praksi značilo može se naslutiti iz onoga što se već dešavalo u NDHrvatskoj u kojoj je odmah celokupni srpski narod stavljen izvan zakona, tako da nekažnjeno ubijanje Srba nije vršeno samo u zloglasnim hrvatskim logorima smrti nego na celoj teritoriji te države, odnosno svuda dokle je dopirala državna uprava. Zbog toga se NDHrvatska može smatrati najprostranijim koncentracionim logorom u Drugom svetskom ratu. Između pravnog statusa okupacije i logora vlada Milana Nedića je izabrala saradnju sa okupatorom. Problem je u tome što su titoisti prilikom prelaska iz ratnog stanja u vanredno stanje (revolucija) prihvatili hrvatski a ne nemački model rešavanja srpskog pitanja, odnosno, umesto da primenjuju zakone i uvedu pravni poredak, makar nakaradni, izabrali njegovu potpunu suspenziju, posebno u onom delu koji se odnosio na srpski narod.
Kako se logorisanje Srpstva nastavilo posle Drugog svetskog rata?
Celovito sagledavanje Krstićevih Psiholoških beleški ne bi bilo moguće bez razumevanja logorske sudbine srpskog naroda, njenog kontinuiteta, razvoja i promene pojavnih oblika logora u zavisnosti od okolnosti u kojima su se oni stvarali. Nekada su to bili vidljivo obeleženi prostori ograđeni bodljikavom žicom ili odvojeni prirodnom barijerom, a ponekada prostori čitavih država ili njihovih pojedinih administrativnih jedinica. Ako se titoistički institucionalni sistem razume kao nevidljiv prostor ograđen lažima i frazama partijskog novogovora čija je namena držanje čitavog naroda u mentalnom i psihičkom logoru, onda se održavanje takvog vanrednog stanja uz upotrebu „meke sile“ zasnovane na pretnji izopštenjem i obećanjem korupcije, može posle Krstićeve knjige nazvati Arhipelag Brozlag.
Institucija konclogora se ne može zamisliti bez revolucija koje mu prethode. Kako to sagledava Krstić?
Francuska revolucija je namah skliznula u pravcu komunističke revolucije, i bila predigra za onu boljševičku. Čitava država bila je pretvorena u jednu kasarnu, a zapravo u neku vrstu logora. Francuskim revolucionarima pošlo je za rukom da proizvoljno raspolažu svim državnim resursima, bogatstvom, slobodom i životima ljudi. Teror i vladavina putem vanrednog stanja nisu bile rezultat pretnje nekim spoljašnjim ili građanskim ratom, već pobede – institut opsadnog stanja se javlja u dekretu francuske Ustavotvorne skupštine od 8. jula 1791. godine i dolazi nakon pobede revolucije. Kada je država zbog revolucije bankrotirala i pošto joj je zapretila ekonomska katastrofa, jedini spas je bio da objavi rat da bi se pljačka nastavila u susedstvu, a to je nazvano „izvozom revolucije“. Ovo je glavni razlog zbog koga se revolucija francuska već tada nije završila kao komunistička.
Vrlo brzo se teror pobunjenog naroda nad monarhističkom manjinom pretvara u teror revolucionarne manjine nad čitavim narodom. Građani bivaju lišeni svake pravne zaštite, i ne samo to – građanin ne može ostati po strani i da ćuti: prinuđen je da se izjasni, a ako se ne izjasni da je za revoluciju onda je sumnjiv. Tako kaže Robespjer, iz čega Talmon izvlači pouku da treba kazniti ne samo izdajnike nego i ravnodušne, one koji ostaju pasivni i ničim ne koriste republici. Zbog toga je 17. septembra 1793. izglasan „Zakon o sumnjivima“ koji bi se shodno primenjivao u odnosu na godinu dana ranije izglasan „Ukaz o smrtnoj kazni protiv svih onih koji se budu ogrešili o naredbe privremene vlasti“, pa su na taj nači zapravo svi građani mogli biti stavljeni van zakona i osuđeni na smrt.
Bitno je da revolucionarni teror nije bio nekakvo „zastranjenje“ revolucije nego je predstavljao njen kamen temeljac. Nasilje rođeno na početku građanske revolucije postaje nepresušni izvor energije revolucije. Snaga revolucije se ne zasniva na proklamovanim idealima nego na strahu izazvanom prizorima užasnih pokolja i smrti. NJena suština je saterivanje užasa i straha u kosti – straha koji treba da kod čoveka izazove automatsko reagovanje na izazov stvarnosti. Od pravnog poretka uspostavljenog krvavim terorom, kome je vladavina putem uvođenja vanrednog stanja skoro redovna praksa, do logora u kome su suspendovana sva prava – do golog života – samo je jedan korak.
Ipak, logora nema ni bez teorijskog raščovečenja političkih protivnika koje treba logorisati. Kako je revolucionarna teorija o obračunu s protivnicima izgledala u Francuskoj posle Robespjera?
Revolucionari Babef i Buanaroti još krajem 18. veka predviđaju koncentracione logore za političke protivnike. Filip Buanaroti u knjizi Zavera za jednakost zvana Babefova (izd. Školska knjiga, Zagreb 1982.) donosi fragment nacrta Dekreta o upravljanju koji članovima 13-19 predviđa stvaranje vojnih logora radi održanja mira, zaštite republikanaca i pomoći u sprovođenju reforme. Član 17. Dekreta navodi četiri ostrva (logora) koji će biti mesta popravnog rada, gde će se slati na prisilni zajednički rad politički protivnici režima. Prema članu 18. Dekreta pristup tim ostrvima će biti zabranjen, a njima će neposredno upavljati vlada. Takođe, zatvorenici koji svojim radom i vladanjem dokažu da su se popravili moći će da se vrate na teritoriju republike i steknu građanska prava (član 19).
Pored toga, istrebljenje čitavih populacija stanovništva hemijskim ratom i spaljivanje ljudi u krematorijumima tvorevina je francuske revolucije: u Vandeji novembra 1793. godine revolucionari sipaju otrove u izvore i truju hleb arsenikom, a jedan general (Ame) baca žene i decu u krematorijume.
Krstić je veoma ozbiljno razmatrao uticaj tajnih društva na prevratništvo u Evropi i kod nas od 1789. naovamo. O čemu je reč?
Ovo je mesto na kome bi se, bez podrobnijeg razmatranja uticaja slobodnog zidarstva na pripremu i tok francuske revolucije, trebalo osvrnuti na Krstićev odnos prema masoneriji. Naime, sada je poznato da je Buanaroti bio mason, a da je Babef pripadao i još nekim drugim tajnim društvima. Hana Arent je u svojoj studiji o izvorima totalitarizma lucidno primetila da sami totalitarni pokreti po svojoj strukturi i nekim osobinama najviše podsećaju na tajna društva, pa su često nazivani i „javnim tajnim društvima“. Po Arentovoj i tajna društva, i totalitarni pokreti stvaraju hijerarhiju prema stepenu posvećenosti, regulišu živote svojih članova prema tajnoj i fiktivnoj pretpostavci da sve izgleda da je nešto drugo, zahtevaju bespogovornu poslušnost od članova prema misterioznom autoritetu male grupe zaverenika, te stvaraju podelu sveta na zakletu braću i neodređenu (neupućenu) masu zakletih neprijatelja. Zbog toga istoriografi nemaju mogućnost da utvrde stvarne odnose i uticaje različitih tajnih društava u javnim pokretima – koji su njihovom infiltracijom postali, zapravo, javna društva sa tajnim ciljevima. U tom smislu Krstić u svojim beleškama nikada nije rezolutan u oceni masonerije koja se spominje u preko dvadeset dnevničkih beležaka. O masonima se saznaje na osnovu toga da li su hapšeni ili nisu od strane Gestapoa [19. XI 1962.]; zatim kroz shizoidne konfabulacije duševno obolelih koji govore o zaveri „crne internacionale“, što je čas označavalo masoneriju, čas Vatikan, onda anglosaksonski kapitalizam i germanski imperijalizam [20. V 1967.]; o masonsko-kominternovsko-vatikanskim manipulacijama i o “poslušnim“ masonima za vreme kobnog puča 27. marta 1941. [1. XI 1967.]; o uticaju masona na Univerzitetu i sudbini autonomnog i autentičnog dela masonerije, odnosno „neposlušnih“ u odnosu na velike međunarodne centre masonerije [25. XI 1968.]; skrivenoj vezi masona sa komunistima [17. XI 1971.]; vezama sa Vatikanom i Kominternom [30. V 1974.]; o masonima kao pripadnicima srpske visoke klase, te kontrolorima većine ustanova i Beogradskog univerziteta [12. X 1975.]; njihovim vezama sa Kominternom [5. III 1977.]; njihovoj ulozi u krupnim političkim odlukama [6. XI 1977.] itd. Sa stanovišta psihologije najzanimljivija je Krstićeva beleška o osećanju svemoći u masonskim redovima koje je dovelo do krupnih omašaja u vođenju politike i katastrofalnih rezultata Drugog svetskog rata. Na ovom mestu Krstić ocenjuje masoneriju kao zatvoren sistem sa autističnim mišljenjem [12. XI 1980.]. Naime, ukoliko u tajnim društvima postoji strogo hijerarhijski način izvršavanja zadataka postavlja se pitanje da li rezultati takvog ponašanja mogu biti predmet psihološke nauke ili je potrebno najpre izučiti mehanizme potčinjavanja pojedinca sistemu autističnog mišljenja. No, kako je Brozov SK zapravo sve vreme funkcionisao kao javno društvo sa tajnim ciljevima onda bi celokupne Krstićeve psihološke beleške – naročito one koje se naročito bave tzv. institucionalnim sistemom – mogle biti čitane u ključu pokušaja da se razumeju psihološki mehanizmi koji postoje u tajnim društvima.
Dragan Krstić je smatrao da je Jugoslavija, od 1918. do 1991, bila u stalnom vanrednom stanju. Permanencija vanrednog stanja je nezamisliva bez „uzvišenih“ revolucionarnih ciljeva. Kako je to izgledalo u Kraljevini Jugoslaviji, koja je bila razrivena protivurečnostima?
Istorijat instituta vanrednog stanja pokazuje da se on sve češće pojavljuje i da su ga primeljivali i takvi politčari kao što su Šarl De Gol (1961) i Abraham Linkoln (1861). Obeležje vanrednog stanja je privremeno ukidanje razlike između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. U dvadesetom veku vanredno stanje postaje pravilo i tehnika vladanja, pa ga je Karl Šmit označio kao konstitutivnu paradigmu pravnog poretka: „Suveren je onaj ko odlučuje o vanrednom stanju“. Izvršna vlast većine evropskih zemalja za vreme Prvog svetskog rata, pod opravdanjem nužde, ili proglašava vanredno stanje ili donosi zakone, dok se parlamenti svode na telo koje ratifikuje vladine dekrete koji imaju snagu zakona. Ustavna diktatura (vanredno stanje) postala je pravilo a ne izuzetak modrne politike zato što se građansko društvo stalno nalazi u izazovu vanrednog stanja i opasnosti da sklizne u logor.
Od proglašenja zajedničke države Južnih Slovena 1918. do 1988. kada Dragan Krstić završava pisanje Psiholoških beleški, njena državno-pravna istorija izgleda poražavajuće – za punih sedamdeset godina ta država nije uspela da se konstituiše na način da se sa sigurnošću može reći u kom periodu je uspostavljen normalan pravni poredak. Ta država je gotovo sve vreme bila ili u neobjavljenom ili u proglašenom vanrednom stanju, sa stalnom tendencijom da se njenoj teritoriji formiraju logori. Ovde nije reč samo o usaglašavanju dva različita administrativna sistema – onog iz Kraljevine Srbije i onog koji je nasleđen na teritoriji raspadnute Austrougarske – nego i o stvaranju jedinstvenog državno-pravnog poretka na celokupnoj teritoriji novonastale države. Prvi svetski rat se završio na pravni način, konferencijom mira u Parizu 1919-1920. pa je barem pitanje državnih granica bilo rešeno (osim tzv. jadranskog pitanja i koruškog plebiscita koji su rešeni posle konferencije). Vidovdanski ustav iz 1921. utvrdio je Kraljevinu SHS kao ustavnu, parlamentarnu i naslednu monarhiju, ali je bio donet običnom a ne dvorećinskom većinom, i to bez striktne podele vlasti i uz razjedinjenu sudsku vlast. Već prilikom glasanja za ustav mogle su da se uoče strane u budućem tinjajućem građanskom ratu, kao i put kojim će krenuti razbijanje nove države – glasanje su bojkotovali poslanici Hrvatske republikanske seljačke stranke i Komunističke partije Jugoslavije. Reč je o tome da se ubrzo nakon proglašenja ujedinjenja pokazalo da veći deo Hrvata ne želi da živi u novoj državi. Ona je od Hrvata mogla biti prihvaćena samo kao privremena tvorevina do rešavanja „hrvatskog pitanja“, odnosno ostvarivanja nezavsine države, i to zbog toga što bi potezanje tog pitanja u okolnostima završetka rata, kada su se našli na poraženoj strani, bilo veoma nepovoljno za njih. Ovo nezadovoljstvo nije obeležilo samo politički život u Kraljevini, nego je predstavljao trajni destabilišući faktor u novoj državi i izvor političke krize, tako da se kasnije ispostavilo da ona može da se održi samo kao neka vrsta diktature. Narodna skupština Kraljevine SHS radila je u stilu i maniru tinjajućeg građanskog rata“ od 1921. do januara 1929. kada je ukinuta zbog njegove eskalacije nakon ubistva dvojice hrvatskih poslanika tokom skupštinskog zasedanja 20. juna 1928. kao i narodnog tribuna Hrvata, Stjepana Radića, koji je od posledica atentata preminuo nakon nepuna dva meseca. Krajem 1931. rad skupštine je obnovljen donošenjem Oktroisanog ustava, ali je diktatura nastavljena do 1935. Nakon Sporazuma Cvetković-Maček, 26. avgusta 1939. Narodna skupština Kraljevine Jugoslavije je raspuštena tako da se više nikada nije birala, sastajala ni radila. Zakonodavnu funkciju je obavljala vlada koja je donosila uredbe, pa tako i Uredbu o Banovini Hrvatskoj od 29. avgusta 1939. što je dovelo do masovnog otpuštanja sa posla službenika srpske nacionalnosti u novoproglašenoj Banovini, ali i progona Hrvata jugoslovenske orijentacije. Lično obezbeđenje Vlatka Mačeka iz 1935. koje je u međuvremenu preraslo u paravojne formacije – Hrvatsku seljačku zaštitu i Hrvatsku građansku zaštitu (1936-38), dobija krajem 1939. legalitet. Ove organizacije će biti najveći oslonac prilikom uspostavljanja ustaške vlasti aprila 1941. i sprovođenju ustaškog terora. Uredbom o imenama i dopuni Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi od 16. decembra 1939, ista vlada predviđa osnivanje logora za izolaciju političkih protivnika (komuniste, ljotićevce, VMRO-ovce itd.), čime bi bez sudskih presuda „upravno policijske vlasti prvog stepena mogle uputiti na boravak u koje drugo mesto lica koja remete red i mir“, što traje do aprila 1941. Vrhunac ovog državo-pravnog haosa predstavlja proglašenje NDHrvatske, o čijoj pravnoj prirodi i državnosti pravnici i istoričari još lome koplja. Ako se iz perspektive teorije o vanrednom stanju sagledava ova tvorevina, onda je ona bila najveći koncentracioni (istrebljivački) logor u istoriji. Taj logor (NDH), dakle, nastaje ovim sledom – državni udar: promena ustrojstva države odredbom o vanrednom stanju (26. avgust 1939); vojni puč: uzurpacija vlasti (27. mart 1941); faktičko ratno stanje (6. april 1941) i proglašenje države: istrebljivačkog logora (10. april 1941).
Bez pravne svesti, veli Ivan Iljin, nema ni pravnog poretka. Šta se sa našom pravnom svešću i pravnim poretkom desilo za vreme brozomore?
Nakon brutalnog građanskog rata i revolucionarnog terora 1941-45 više nije moguće govoriti o vraćanju u normalan pravni poredak, jer je, po Krstiću, totalitarni institucionalni sistem svu vlast koncentrisao oko jedne autoritarne ličnosti. Zbog toga je donesen Zakon o zaštiti imena i dela čoveka koji je po slovu ustava izabran za doživotnog predsednika republike. Naime, članovi SKJ imali su pravo kolektivnog vlasništva i upravljanja društvom igrajući lažnu ulogu radničke klase. Da bi zaista učestvovali u toj laži njihova legitimnost je stalno morala da bude potvrđivana postavljanjem partijskih platformi o kojoj su svi članovi morali da se izjasne. Reč je potrebi da se članovi stalno dovode u situaciju da preispituju svoju savest u odnosu na partiju. Recimo, jedan novinar Borbe je sredinom sedamdesetih prilikom nekog izjašnjavanja rekao: ja imam mišljenje o tome, ali se ne slažem sa svojim mišljenjem. Legitimitet svakog člana partije u potpunosti zavisi od zvaničnog pečata vladajuće ideologije i uključivanja u institucionalni sistem. Kolektivno pravo na donošenje svih društvenih odluka i kohezija vlasti može da se obezbedi samo koncentracijom vlasti u jednom čoveku. Taj čovek je bio izvor jedine praktične istine o vladajućoj laži, samo je on imao pravo da povlači liniju koja razdvaja ko jeste u pravu a ko nije u pravu, odnosno ko je na liniji partije a ko je sa te linije skrenuo.
Kao svi totalitarni režimi i Brozov je bio javni sistem sa tajnim ciljevima, te kada bi na red došao trenutak za obelodanjivanje tih ciljeva bilo je potrebno da se izvrši čistka u partijskim redovima. Obim čistke uvek zavisi od suprotnosti koje postoje između proklamovanog i tajnog koje se obelodanjuje. Revolucija ne jede svoju decu, ona samo razdvaja zaverenike i njihove pristalice od onih koji to nisu nego su bili „prečista naiva“ i verovali u ono što je do tada bilo javno. Kada je zaokret veliki onda je broj potencijalnih protivnika toliki da je potrebno otvoriti dovoljno logora za njihovo prevaspitavanje. Kako je totalitarni sistem izvan svakog pravnog poretka tako mu je veoma malo potrebno da nevidljivu bodljikavu žicu kojom je obmotao čitavo društvo pretvori u onu stvarnu koja ograđuje fizički prostor koji se zove logor. Ako je broj političkih protivnika veliki, onda je idealno rešenje ostrvo. Ako ni to nije dovoljno, onda je potrebno pronaći arhipelag.
(UZNEMIRUJUĆI VIDEO) Rovovi kod Bahmuta zatrpani ukrajinskim leševima
Izvor: Pečat
