Prijateljstva mogu biti jednako opojna i intenzivna kao i romantične veze, ali raskidi su zbunjujući jer obično nisu konkretni kao završeci ljubavnih priča. U novom romanu Emili Henri "LJudi koje srećemo na odmoru" dvoje najboljih prijatelja doživeće trenutke istinske platonske intimnosti, naklonosti i ranjivosti, što će se postepeno pretvarati u nešto više – ili drugačije.
Popi i Aleks su potpune suprotnosti. Ona živi za zabavu i sanja o tome da proputuje svet, on bi se radije krio u svom stanu uz dobru knjigu. Ipak, nakon sudbonosnog susreta pre mnogo godina, oni postaju najbolji prijatelji. Veći deo godine žive daleko jedno od drugog – ona je u NJujorku, on u njihovom rodnom gradiću – ali svakog leta, već deset godina, zajedno provode jednu veličanstvenu nedelju odmora. Barem je tako bilo do pre dve godine, kada su sve pokvarili. Od tada nisu razgovarali.
Popi ima sve što bi mogla da poželi, ali oseća da se zaglavila u kolotečini. Da je neko pita kada je poslednji put bila zaista srećna, bez sumnje bi to bilo ono nesrećno putovanje sa Aleksom. Zato odlučuje da ubedi svog najboljeg prijatelja da odu na još jedan zajednički odmor – da otvori sve karte, uradi sve kako treba. Za divno čudo, Aleks pristaje.
Sada ima nedelju dana da sve popravi. Kad bi samo mogla da nekako zaobiđe jednu veliku istinu koja tiho lebdi nad njihovim naizgled savršenim prijateljstvom. Šta bi uopšte moglo da pođe naopako?
Izvor:Pravda
