Piše: Branko Veljković
Mali Mare Pate opet briljira.
Okupio „obaveštene“ i neobaveštene, sede u semicirculus, kao koilon, gde Mali Mare Pate glumi ugaoni kamen ili vrh šestara, šta god, ali neka boca svakako je opet radila i pre ove emisije. Mare, pošto je uspešno od „napada“ surove istine „odbranio“ britansko gubilište i osmansko sudilište - Galipolje i druge istinom „ugrožene“ entitete natopljene krvlju neobaveštenih, sada bi da brani Kneza Pavla. Brani Pavla i posrće, izvrće, oduzima i dodaje,... navika. Pomaže mu trust sličnih njemu pa i bledi promoter hajdelberške istorije, vazda, „jel de“ naklonjene Srbima, poznat po anatomskim pomagalima blesave namene, italijanskim automobilima i pripadajućim audio-video zapisima koji garantuju ćutanje a mogu da obezbede i druge životne radosti razularenih rođaka ili neupućene javnosti. I alfa lover je „objasnio“ – „Samo odete u Britanski arhiv i oni vam sve daju“. Bilo mi je neprijatno kad sam čuo kako su se simultano javili svi evropski arhivari zagrcnuti od smeha. Pa dobro, može i ovako, dali su svima, samo Maretu i njemu nisu. Dok ne ovladate stepenicama, to ume da frustrira, i jedno i drugo.
A knez-namesnik Pavle Karađorđević, nesretni, od Sankt Peterburga do Pariza, prevrće se u svom plitkom grobu. Taj je Pavle svesno i prisutno, sada sasvim izvesno samo konačnog praha „vredno“, na marseljski metak ispratio svog brata, kralja Aleksandra Karađorđevića (koji je od svih Srbskih vladara nekako „skromno“ voleo da se poredi baš sa kraljem Kirom Persijskim). Taj je Pavle Srbski znao da ga je živi a već ubijeni brat za života imenovao za jednog od tri namesnika i sa prostorom da ostalu dvojicu marginalizuje i zadatkom da se „otkloni“ od Francuske i prikloni „novoj neminovnosti koja se stvarala“ – Nemačkoj. I eto još jedne čudne paralele za ove koji brane arhive u kojima nikada nisu bili. Utiska li ste da je danas neko „karijeru“ izgradio na ovoj današnjoj „neminovnosti“, ovoj Nemačkoj od Frau Merkel koja kad joj ukinu pogone u kolonizovanoj Srbiji i kobasice da trguje, neće imati ni za gas do Beča. A Beč jača zato što ima put ka Londonskim i Petrogradskim hodnicima a ne zato što je soboslikar ostavio amanet koji se poštuje. A kad jača Beč, jača i Vizantion ili „Grad Islama“ ali to je neka druga priča.
Baš taj knez Pavle, Maretov tužni branjenik, koji je spremno prihvatio da tadašnju Vladu čini trojac Korošec - Spaho - Stojadinović, znao je da je to uvod u stvaranje Hrvatske Banovine sa svim elementima državnosti unutar tadašnje države, kraljevine Jugoslavije, a što je podrazumevalo i posebne pasoše za novostvorene „banovce“. Znao je Pavle i da je to uvod u planirano komadanje Jugoslavije u velikom ratu koji je dolazio. Znao je !
Zvonila je Pavlu tada a zbog brbljivog Mareta i sada, Korošecova rečenica, upućena njemu, „darežljivom“ knezu – „Ajde da što bolje osmislimo ono za šta već znamo da ne može da uspe“. Svi oni su bili samo sitni samoponuđeni i prihvaćeni službenici gazde koga se sa razlogom iskonski plaše. DŽaba i monogram sa „diskretnim ali ne i tajnim“ simbolom Boaza i Jakina sa Šalom svodom i krunom. Nema toga sada. Za greh, krv i izdaju sledi samo prah. A i tu je knez Pavle bio kao i sadašnji Maretov „branjenik“, samozvani. I on je u duhu svih „naših“ samozvanih odvajkada, uredno, udvorički, poklonički, dao više nego što su od njega tada tražili, baš kao i ovaj samozvani sada.
A sad ga još „brani“ i Mali Mare Pate. Ako je i za kneza-namesnika Pavla, što se, slučajno naravno, upokojio baš u zemlji koja mu je brata uzela - što je mnogo, mnogo je.
I eto zašto Mali Mare Pate ničim izazvan brani kneza-namesnika Pavla. Jer znao je Pavle a i Mare zna, da sve to zna i Maretov povremeni i privremeni gazda – samozvani. Zna Mare da će i ovaj samozvani, baš kao i Pavle da dozvoli sve pa i pasoše. A to znači – priznata država Kosovo. To je najavio i javno podržao i „još sam živ i mogu da pomognem“ nabrekli vojvoda u surčinskom vojvodstvu sa javno izrečenom tezom da šiptarima treba dati sve pa i pasoše, ne bi li tako podržao svog omiljenog nosača pivskih gajbica (zarad razumevanja, autor ne misli na mlađanog Miloševića) i sebi obezbedio neki minut više u naručenim TV emisijama besmislenog sadržaja.
Zato Mare brani kneza Pavla. Jer su i pokojni knez Pavle i prisutni samozvani dve zmije ispod istog kamena. A Mareta dodatno motiviše i čudna pomama da se poslednjih meseci po svim srbskim zemljama provlače kojekakvi spiskovi podobnih i onih koji to nisu, spiskovi za rad i nerad. Ali Srbija je to. Ovde su po kojekakvim spiskovima pravljenim za folklorne namene na kraju suviše često išli popisivači u uniformama ili mantilima od kože. A to već ume da promeni ritam disanja vračarskih „urbanih“ legendi. To po pravilu vraća sve takve na frabrička podešavanja.
Što bi rekao Milanče St., onaj što je ničim izazvanu i naivnu samoinicijativu u prekoatlanskoj prestonici platio brzopoteznim kambekom u Srbiju, nakon što se u jednom dorćolskom kafiću, oko onog oktobra što nikad nije došao do 6-tog, sastao sa jednim sada doživotno utamničenim, gde je drug Milan St. video pogled od koga se menja krvna grupa – „sad možete svašta da pričate ali svi ste vi išli kod kardiologa kada je trebalo sa njim da se vidite“. I to je istina. Sad svi pričaju svašta, ali u ono vreme kardiolozi i fabrike toalet-papira radili su u tri smene.
A onda, drhtavim glasom skoro kao pa u ritmu narativa simpatično iskrenog St. Milančeta, Mali Mare i afla-lover na baterije staju u odbranu i Milana Grola, književnika, političara, predsednika ondašnje Demokratske stranke, upravnika Narodnog pozorišta, ministra u Nedićevoj a onda i u privremenoj vladi DFJ Josipa Broza Tita – „sina vatre“, a preko svega toga i saradnika strane Obaveštajne službe.
Kažu Mare i gosti da svi znaju da su britanci plaćali Grola i da britanci to nikada nisu krili. A, recite mi, zašto bi ? To je njihov obaveštajni i politički uspeh a naša sramota. A recite nam, a jesu li ti isti britanci plaćali i vašeg branjenika kneza Pavla, kao što znamo da jesu! Jel to sada, samo tužna istorijska činjenica ili blentavo skrojen i od vas u javnost plasiran alibi za sve prethodne i potnje koji su ovde nešto kao bili „važni“ a u stvari su samo kandidati za nenapisani član br 1. još uvek nenapisanog Ustava neke buduće Srbije. I jel to vas dvojica hoćete da preko mrtvog Grola i još mrtvijeg Pavla relativizujete činjenicu da su to bili klasični izdajnici koje je plaćala strana sila? Jel vam taj bljutavi pokušaj da relativizujete izdaju ustvari samo još jedan besmisleni i neuspeli pokušaj da relativizujete izdaju nekih koje danas plaćaju sa tog istog ostrva ili iz nekog tamnog podruma?
S istim promućurom branio je Mali Mare skoro i lik i delo Arsenija, koji je za potrebe tadašnjeg marketinga a i zbog opravdanog besa rodnog plemena, promenio svoje izvorno Crnojević u Čarnojević. Ali dobro, s obzirom za koga je radio, bar je ostao - ić. E i tu Mare opet „brani“ neodbranjivo i to opet ne zarad nadnice koju decenijama prima od gazde koji reč drži a sad bi tog gazde Mare rutinski da se odrekne, već što i tu žulja istina. Arsenije je izveo narod u tadašnju austrougarsku jer su austrijske granice ka turcima bile prazne, jer niko iz ulickanog Beča i privremeno zauzete Pešte, nije hteo da ide da gazi balkansko blato i da se bije sa ludim turcima. Trebala je Austrijancima vojska, graničari. I onda sva ta izrežirana ujdurma na tadašnjem Kosovu (ako vas to podseća na nešto iz ovih skorih vremena, baš me čudi), te kao i uvek krvava ujdruma za „običan“ narod a berićetna za domaće izdajnike i organizatore. I naravno, uvek prisutni naprasni zec iz šešira, neki veliki vođa, „vizionar“ sa nevidljivom ali vrlo efikasnom mrežom propagatora tipa Mali Mare Pate i drugih koji bolje barataju batinom nego rečima a nemaju problem da u „tiho noći“ prevaspitavaju one Srbe kojima nešto u celoj toj priči nije bilo jasno (ako vas i ovo podseća na neka novija vremena, šta bih ja tu). I raseli se čitav nesretni narod a Kosovo osta bez Srba. Na teritoriji Austrije su postali dobro pozicionirani vazali, sve su dobili pa i mitropoliju a sve što je trebalo to je „samo“ da prihvate Beč kao metropolu i da povremeno izginu za potrebe novog - starog cara. Ko se još, nekako uz put, odrekao i tri prsta u naprstku, taj je baš mogao da uznapreduje. U vremenu koje je usledilo, raznorazni Maretčići su od tog užasa i pogibelji „napravili“ pobedu a to malo zato da bi se, po uhodanom „receptu“, odužili „odabranom“ Arseniju a malo i zato da bi takav egzodus, istorijski, učinili kao prihvatljivo rešenje i spas. I gle, ponovi se isto 1995. godine. Anestezirani beogradski splavovi, sada prepuni državljana iz republika progonioca i praškastih materija, potpomognuti TV halucinacijama ružičastog i „braća K“ tipa, nisu ni primetili da je stotine hiljada Srba ostalo bez ičega. I ko se toga danas uopšte seća, a bilo je juče. Zato postoje i traju Mali Mare Pate i slični anesteziolozi. Zato iste groteskne fizionomije gledamo decenijama.
I da vam kažem, nije loše da se čuje. Kosovar je albanski izraz za stanovnika Kosova. Srbi sa Kosova su oduvek sebe nazivali Kosovcima a ne Kosovarima a žena sa Kosova je Kosovka a ne Kosovarka.
I tu je Mareta i samozvanog uplašila užasna paralela koja je sada tako lako vidljiva svima. Istina koja izbija na videlo kao što izbija Valjevska Gračanica da nas podseti na Arhanđela kojeg su sa njom potopili. Jel to možda, pitaću opet kao u nekom od već napisanih tekstova, neko sprema nov egzodus Srba sa Kosova ? Neko organizovano političko ludilo u kome bi trebalo da se raseli 100.000 Srba sa severa Kosova, jer su ovi južno od Ibra, čini mi se, već žrtvani. Oće li „uspešni biznismeni“ u talu sa crnim mitropolitom – vrhovnim „ja sam pametan“ komandantom - samozvanim i pažljivo odabranim patrijarhom ekumenistom, da ove hiljade novoizgrađenih stanova koje kuda po Srbiji po cenama napucanim u veštački skrojenoj finansijskoj kataklizmi, da prodaju proteranim Srbima kao „nadnicu za strah“ i ćutanje. Tako će, nesretni Srbi biti u poziciji da (opet) bud zašto prodaju novim vlasnicima severa Kosova svoju imovinu na Kosovu i da „spas“ pronađu u nekretninama skrojenim sasvim „slučajno“, specijalno za njih napravljenim, naravno, od pošteno zarađenog novca mahom bele boje ili od budžetskih ispiranja. Jasno li je dovoljno ?
Sve što će im u tom narativu biti potrebno je da sada, a nekoliko i u decenijama koje dolaze, neko svu tu izdaju prikaže kako „vizionarsko“ raseljavanje i „spašavanje“ Srba a ne kao planiranu i dogovorenu izdaju sprovedenu od strane SVIH učesnika u „poduhvatu“. Tako bi, samozvani, po tom njihovom planu, postao neki novi „hvaljeni“ Arsenije, „mudar i ovenčan“ tako željenom zaživotnom „slavom“. Zato svima sada treba neki novi, besmisleni, „epski“ narativ i neka „kompenzacija“ u vidu nekih zajednica opština, kvazi regionalnih „ujedinjenja“ po jugoslovenskom principu (vazda lošem po Srbe) ili masovne apanaže građanima. Tužno.
Zato možete, iz ovog ugla, da razumete zašto sve deluje tako sinhronizovano. Zašto onaj njihov Kurti i ovaj naš „kurti“ tako lepo slažu jedan drugom kockice i nabacuju loptice, uz plansku podršku dobro plaćenih kojekakvih belosvetskih „kurtija“, ma sa kog meridijana dolazili.
„Zna naš narod da to nema veze sa mnom, nego sa Kurtijem i to potvrđuje potparolka EU“ ... Lamentira tugaljivo samozvani i traži zaštitu od EU hemafrodita. Onda je drama o tablicama opet važnija od već poklonjene elektroprivrede, Gazivoda, zemlje, katastra, Crkve, onolikih pobijenih, 15% teritorije i Srbske zavetne duše.
Tako i Mali Mare Pate. Zbunjeni zaštićeni svedok na zadatku. Tuče po gde god misli da je bezbedno. Kako dnevno politički, tako i „istorijski“. Što reče moj pokojni prijatelj za sve takve –„Divan mladić, šteta što je retardiran“.
A pridružio mu se i pećki armunikaš čuven po ljubavi prema svemu srbskom naročito ako miriše na šiptarski loj i robe zanimljivog porekla o kojima ću vam reći po nešto u drugom delu teksta. I on se uplašio 48-me skoro kao i Mali Mare od konačnog računa. Armunikaš osluškuje plitke vode i misli da je shvatio šta je bilo i šta će da bude, ne kapira da to ne zna ni ovaj što sa televizije ne silazi. I sad bi da se distancira od vile na dedinju koju je dao „braći“ pre prebega u tada njemu dobru Belorusiju, od koje „braće“ su neki možda mnogo ozbiljnije od njega shvatili poruku gazde sa istoka da „može sve da oprosti, samo izdaju ne“. Dakle, makaze. Kud sad ? A armonikaš i pripadajući brčići koji podrhtavaju je evidentno zaboravio da je kao niskopozicionirani izvođač radova za balkanske vesele ture u beloj ili sivkastoj boji i tu vilu i brčiće i armoniku duguje nekim vrlo emotivnim ljudima. Biće smeha.
I sad ostaje pitanje. Oće li pre do Beograda tenk iz Varaždina ili Bondstila ili flota Dunavom sa istoka. Toliko o lojalnosti, srbofiliji, rusofiliji, anglofiliji, malimarefiliji, čemu god hoćete,... Sve ih brine samo tajming i eventualno raspored letenja.
Nadam se da posle svega što sam napisao, sada razumete zašto je metod prema svima ovde neimenovanima i drugima njima sličnima iz ugla trijumvirata za koje su tek sada čuli čak i ovi koji prodaju priču da sve znaju, a o kojima sam vam ranije pisao, iznuđena, užasna i morbidno logična stvar. Iz njihovog ugla, to ionako nisu ljudi.
Malo su se zaneli i ovi što ih na ostrvu na koje bi mnogi sada voleli da preko noći pobegnu, zovu – „visok brojčić, mali mozgić“. Ne razumeju da ih nisu pravili kolorita radi. U pitanju je upotrebna „vrednost“ a ne emocija. Države, kao što je poznato, neko mora da vodi čak i kada su okupirane. Eto Višija, eto Kvislinga, eto Nedića, eto svi nemački kancelari, eto samozvanog,... a njihove sudbine,... pa dobro. Hitler je u dogovorenim egzekucijama pobio na hiljade, recimo, slobodnih zidara tokom drugog svetskog rata iz samo jednog, dogovorenog razloga – trebalo je, na krvi neobaveštenih, stvoriti mit o tragediji i stradanju pripadnika slobodnog zidarstva od ruke zlog Hiće. Ccc. Što bi rekao jedan, takođe za života inicirani – „neki ćete da poginete a neki ćemo da preživimo“. I tako do uvek, sem od njihovog prvog.
A u (ne)pisanoj istoriji Srbija je uvek bila u potpunom okruženju i imala je šansu samo kada Plava reka postane pupčana vrpca. Samo onda je balkanski kotao mogao da ključa mimo nas. A sudbina pupčane vrpce sada ima veze sa dubinom blata u Ukrajini.
Tu je i neizbežni samozvani koji misli da sebi kupuje odstupnicu i „drugi“ mandat, koji skoro reče mirno – „Nemamo mi decu za bacanje“. Čudna je ta lakoća sa kojom je tako lako pljunuo u lice svoj deci koja su pobijena od tog Boja na Kosovu, preko svih drugih bojeva i pokolja pa sve do te 1999. g., ili pogroma 2004. g. Čudna je ta lakoća sa kojom je svim tim živim ili upokojenim majkama i očevima rekao da su svoju decu bacili ! Čudan je taj blazirani i veštački (ne) mir sa kojim „zato što sam pametan“ hoće da obriše istinu i stavi je u ravan sa svojom izmišljenom patnjom i mukom dok je brojao nepostojeće šrafove po Londonu i nosio gajbice za vojvodu 1 i vojvodu 2. Ništa nije shvatio samozvani. Nije shvatio čemu su služile one zelene jabuke na vašarskom partijskom stolu kada je počeo svoj poklonički put sa Osculum Infame Šrederu, Makronu, Bleru, Klinotonu, kome god već treba... svakom belosvetskom ološu koji su svi do jednoga svoju karijeru oštrili na krvi Srba. Ali „raduje me jedna istina“ – shvatiće i on.
Na tom trodnevnom putovanju čeka ga konačna Istina i zaslužena samoća.
I ako vam je do pameti tih koji misle da im „moć“ i vlast pripadaju zajedno sa izlučevinama s kojima su se srodili, evo naših omiljenih anegdota. Počećemo od zaslužnog umetnika, što je majstor postao na drvetu i kamenu, koji u delu besmrtno reče ovako – „Ko si ti, pa ti nisi Jakovljević, ti si neki veći izdajnik...“. U duhu rečenog, ali samo na nivou već oproštene urođene gluposti, jedan što voli moć je jednom koji je tu njegovu „moć“ umeo da dahom spakuje u kutiju šibica, reče nešto. Uskoro imenovani, tada kao „moćni“, se onda uskopistio, unezverio, pa se valjda fizičkom silom pokušao uneti u modroplavi svet inženjera. Inženjer, tada već u godinama ali sa rečju kojoj bi na oštrini i sablja pozavidela, reče mu – „Sine, ja kad bi se sa tobom fizički sukobljavao možda bi mogao da pobedim jedino da mi otkažu kolena, da padnem a ti da se sapleteš. Ali ja imam neke druge veštine. Nemoj da ti se desi da se jednog jutra probudiš i da kad pogledaš u ogledalo ne vidiš više čoveka nego kokošku. Iako si ti čovek ali ipak ćeš videti kokošku. A svi znamo kakav je mozak kokoške, samo malo veći od pilećeg“. Uznemireni je onda dobio boju jednog dela pomenutih kokoški koji se uglavnom ne jede ali je, ispravno, momentalno zaćutao, svestan da bi sledeće jutro mogao stvarno da snese jaje.
Pristutni režiser u zelenom kaputu, privremeno bez vazduha od grohotnog smeha, ponudio je da, ako treba, nađe kupca za kokoške jer jedan njegov drug oće da pravi farmu,... biznis model ispravan, ima smisla a i prikladno je upotrebnoj vrednosti neimenovanog usplahirenog.
Zato je po svim tim adresama danas toliko puno kokošaka i ovih što za njih i bukvar ima previše slova. To je cena od onog - „nema ljudi, uzimaj šta ima“.
Što se današnjih kokoški tiče, ono što su svi nekako na jedvite jade uvezali je da sudbina svih njihovih pipi-koko kombinatorika sada zavisi od dubine blata u Ukrajini. Oni pametniji, shvatili su i da ama baš ništa ne znaju, ni oni niti bilo ko koga bi za budućnost oni mogli da pitaju. Lažna istorija u čijoj su masovnoj proliferaciji učestvovali sa toliko dobro plaćenog entuzijazma, olupala im se sada o tupavu glavu. Laž ima tu osobinu, uvek se vraća onom od koga je potekla. Tada ume ozbiljno da povredi pošiljaoca.
A od Amerike do ukrajinskog blata, kratak je put. Fragment istorije, koji vam može pomoći da po nešto od svega razumete a o kojoj vam istoriji oni koji znaju neće reći ništa, izgleda ovako,...
Sjedinjene Američke Države nastale su kao idejno rešenje od strane ljudi koji su verovali u jedan poredak. O samom poretku, zabludama i značaju, onome što s tim u vezi jeste i nije, drugom prilikom, ali za ovaj tekst rećićemo ovako. Kada su stvarane, za Ameriku, ili ako ćemo istinom – ‘Meriku, onu “otkrivenu” po 42. paraleli, od strane okoštalih arogantnih Evropskih monarhija bilo je predviđeno kolonijalno uređenje. Tadašnja kolonijalna Evropa je na svet van njihove Evrope gledala kao na kolonije ili na zemlje koje će to tek da postanu. Arogantno, neutemeljeno, glupo,...
U ratovima za prevlast na tlu severne Amerike dominirale su tadašnje pomorske vele sile. Za proces objedinjavanja teritorija i stvaranja održive države najbitnija su dva događaja, Rat za nezavisnost i Američki građanski rat. U oba rata, postojala je snaga koja je želela Ameriku kao državu „Novog Sveta“, dakle ne samo u geografskom smislu, a postojale su i snage koje su htele Ameriku kao koloniju. Rat je bio neizbežan. Uz snage ovih drugih stale su bukvalno sve tada relevantne evropske države. A uz snage koje su htele „Novi Svet“ stala je samo Rusija. Imperatori sve ruski i ruska mornarica, te i brojne zakulisne „intervencije“ niskog inteziteta spasile su kolaps Amerike kakvu danas poznajemo. Ruska flota na obalama države u nastajanju spasila je DŽefersona ali i Linkolna a ne neka volšebna vojna taktika ili industrijski kapaciteti severa. Na to je mislio Nikolaj Platonovič Patrušev kada je rekao da je Rusija „najmanje dva puta spasila Ameriku, tokom Rata za nezavisnost i Građanskog rata“ te da bi „treći put to bilo besmisleno“. To nije bilo puko istorijsko nadmudrivanje već ozbiljno upozorenje od nekog ko zna šta i o čemu priča. Bitan deo te njegove izjave je i „... Rusija je istorijski branilac suvereniteta i državnosti svih naroda koji su joj se obratili za pomoć,...“. Opet višeznačno ali tačno. Istočna imperija zna koja je cena delovanja protiv slobodne volje i gde se ta cena u svima i za sve obećanoj konačnici plaća.
Ali Petrogradski tuneli su prepuni hirova i kaprica, kako je to dobro zapazio i iskusio i večiti NJegoš, tvorac Venca koji će vazda da čuva sve Srbske gore. U tim hodnicima mnogi su trajno zalutali, nestajali su narodi, nastajale države,... To ima veze sa puno toga ali i sa snagom reči i onog ko je izgovara. Zato je u tom svetu bila opasnija i jedna pesma usnulog Jesenjina od cele bezlične produkcije te njihove prekookeanske „svete šume“. Svi olako hrle ka njima, ali teško je biti talac ili miljenik Petrogradskih tunela ili Londonskih magli. Zalutali u tim „hodnicima vremena“ svoju ambiciju plaćaju svojim dušama. Ali ko god da je tamo zalutao, zalutao je zato što je na to sam pristao, dobrovoljno !
A sve što treba i ovi domaći i svi drugi, je da samo poslušaju pesnika koji je video. Sergej iz Konstantinova i njegove ubice iz „Angletera“. Za njih i za one koji su ubice poslali, rekao je – „Izdahnuo je futurizam, hajde da udarimo složenije: Futurizmu i futuru – smrt !“. To je bilo namenjeno svima onima koji su tada „futurisali“, projektovali, planirali,... „Ćelavi simbolisti“, kako ih je pesnik zvao, oni koji su shvatili značajno manje od njega pokazali su koliko neznaju kada su odlučili da ga ubiju. I onaj koji šeta među njima prezreo ih je zbog tog gnusnog čina. Budućnost je već umrla, a i vi konačno sa njom, kao da im je „rekao“ Jesenjin, za vas je kraj samo jedan!
U svim tim njihovim planovima i „futuristikama“ upravlja se i procesima „umiranja“ imperija.
U procesu umiranja evropskih monarhija i nestajanju carstava ključan je bio Prvi svetski rat koji je označio već dogovorenu i sto godina spremanu „smrt“ četiri carstva. Ali ne zaboravite poštovani čitaoci, to je bio uvod i u nestanak Kineskog carstva a i faktičko uništenje britanske monarhije. U „vidljivom“ delu, zadatak „ubijanja British empire“ poveren je Vinstonu Spenseru Čerčilu koji je decenijama krunio monarhiju kamen po kamen. Počelo je političkim pripremama a onda se pred drugi rat krenulo u masovnu pljačku ostrva. Među prvima, opljačkan je narod, kao i svuda i uvek. Država je prvo tražila da svi britanci dostave podatke o svim zlatnim predmetima koje poseduju, sve je uredno registrovano i popisano. Tim stvarima, sada razumete, svi popisi koji se sprovode zapravo i služe, s tim što se negde oduzima zlato i imovina a negde su cilj životi i duše. Nakon registracije u kraljevskom trezoru (a gde bi drugde) ubrzo je usledila nova direktiva – svaka osoba koja živi na teritoriji UK dužna je da odmah svo zlato preda državi. Pod pretnjom ratnih zakonskih „rešenja“ svi građani su „oduševljeno“ predali svo zlato koje su imali. U dva konvoja, odlukom Vinstona Spensera Čerčila, zlato je prebačeno brodom HMS „Emerald“ u Kanadu i SAD. Milioni tona u zlatnim polugama završili su preko Atlantika. Čerčil je iskoristio svoja ratna ovlašćenja i opljačkao je ceo „svoj“ narod sa objašnjenjem da će sa tim zlatom da finansira dalje ratne operacija ako zli germani, inače u direktnoj krvnoj vezi sa „dobrim“ ostvrskim vestmintercima, pregaze ostrvo. Neko je izračunao da je u pitanju oko 30 milijardi dolara u zlatu, po današnjim merilima. Ova, definitivno najveća pljačka sopstvenog naroda, veštim manipulacijama nekih britanskih Mali Mare Patea, njihovih „objektivnih“ istoričara-patriota i koje kakvih bokan-kokan-demagoga, prikazana je „kao najveće i najopasnije kretanje bogatstva u istoriji, smela evakuacija britanskog zlata“. Zlatom je plaćana sva vojna pomoć zahuktale vojne industrije SAD koja je stizala u Britaniju tokom rata. Tako su novonastali „bogovi rata“ iz „Novog Sveta“ naplatili svaki radni sat u ratu koji je, između ostalog, omogućen direktnim finansiranjem Hitlera i njegove ratne industrije od industrijskih magnata SAD, poput Henrija Forda. A šta mislite, ko danas finansira ovaj pokolj u Ukrajini?
Uzgred, priča se da je u Poljskoj krenula istraga oko nekog oružja i oruđa koje krene pa naprasno ne stigne gde je pošlo. Neko reče da su u rute „nestalog“ oružja uključeni i neki nama dobro poznati „poslovni geniji“ i uspešni „biznismeni“.
U svakom slučaju, Dafina, Jezda i tada nadležne međuresorne službe su amateri za ove ostrvske pljačkaše. Fali im talenat, world wide staž i neporecive organizatorske sposobnosti.
Drug Vinston je, onda odradio i drugi deo zadatka uništenja globalnog kiklopa, Pax Britannice gospođe kraljice majke. Po unapred spremljenom scenariju, kada je za to došlo vreme, uredno je potpisao protokol o ograničenju tonaže britanskih brodova na otvorenom moru. Tako je Britanija, imperija, „carstvo u kome sunce nikada ne zalazi“ svedena na ono mesto koje sunce nikada ne vidi. The end. Moć je definitivno prešla preko Atlantika a drug Vinston je dekretom, smenjen u sred Potsdamske konferencije. Prisutni a vrlo dobro obavešteni Josif Visarionovič DŽugašvili zvani Staljin je samo bledo odgledao bivšeg premijera dok je gledao kako emisar sa lentama Vinstonu uručuje poziv da se momentalno vrati u London. Močni, toliko zaslužni, Vinston sa onim ključnim - Spenser, zamenjen je kao da nikada nije ni bio. I nije. Bio je to samo još jedan poslušni glumac sa velikim ambicijama i skupim navikama. Da nije on, mogao je biti bilo ko drugi.
Pripreme za drugu polovinu 20. veka i ultra brzi, tehno-komunizam tipa „nećete imati ništa a bićete srećni“ Klausa Švaba počeo je sa planiranim i dogovorenim raspadom SSSR-a. Kad je u pitanju raspad sovjetske imperije, suprotno svim blesavim narativima i promoterima istih, koji uporno „govore“ o ovim i onim razlozima, istina je sasvim drugačija. SSSR, sa svojim aparatom i svom tom silom niko i ništa nije moglo da obori spolja. SSSR je oboren, u skladu sa dogovorom i predviđenim vremenom trajanja, iznutra. Kao i Jugoslavija. Ali kako je u pitanju ogroman sistem sa neverovatnim vojnim i drugim resursima, „raspad“ je morao biti strogo kontrolisani voz, jer bi u suprotnom posledice bile nesagledive. Zamislite da je u momentu raspada SSSR-a, recimo, Kina odlučila da iskoristi „prazan prostor“ i aneksira Sibir, ili Poljska da proba ponovo da dođe do Moskve. Koliko bi dežurnih pukovnika još uvek sovjetske armije osetilo neizreciv poriv da preuzme koješta a dugmića onoliko.
Zato je za te svrhe, kontrolisanog raspada SSSR-a i naravno kontrolisanog stabilizovanja novodefinisanog političkog prostora, stvoren jedan poseban Institut sa sedištem u Beču. A gde bi drugo. To je, ako volite geografiju, bio Sovjetski Instiut. Izuzetno zahtevan zadatak u početku je vodio upućeni iz vrlo uticajnog klana Gromiko. Angažovani su najbolji stručnjaci iz različitih oblasti ali je svrha i prava namena Instituta čuvana kao najstroža tajna jako dugo. Možete li da zamislite kako bi na podatak da takav Institut sa takvim zadacima uopšte postoji reagovala tadašnja svetska javnost ? Šta bi ostalo od tadašnjeg međunarodnog poretka ako bi postalo jasno da neko, opušteno, „iznutra“ decenijama programira raspad Sovjetskog Saveza i modelira svet nakon toga a da, u međuvremenu, Amerika podiže nuklearni i kosmički potencijal zbog sovjetske „opasnosti“ ?!? Koliko bi „trajao“ NATO da su svi znali da je SSSR već „obrisan“ iznutra i da je ceo proces već izmapiran ?
Dakle, „sve je fora, sve je trik“.
Ruska oligarhija je mnogo pre Građanskog rata u SAD znala da se moć iz Velike Britanije seli na zapad i aktivno je učestvovala u formulaciji i organizaciji te „nove“ moći u Novom Svetu. Znala je i da dolaze novi ideološki koncepti kao master-oblik upravljanja i nov politički narativ kako za spoljnu tako i za unutrašnju upotrebu, ali ni jedno ni drugo nije uticalo na nosioce stvarne moći u ovim strukturama i njihove zadatke.
Jedna od tema u radu Instituta je svakako bila i ekonomija. Kako urediti privredu i finansije u novostvorenoj Rusiji. Razmatrane su sve opcije, odlučeno je da se u početku ide na tajkunizaciju privrednih resursa i kontrolisani odliv materijalnih sredstava. Za kasnije, odabran je put stvaranja jakog lidera i centralne vlasti autokratskog tipa koja će da izvrši preraspodelu kapitala i vraćanje tajkunskog kapitala u državne trezore. Kao jedan od načina sufinansiranja post-sovjetske privrede, inače potpuno devastirane i opljačkane, odlučeno je da se nešto od stotina hiljada najrazličitijih patenata i ne retko genijalnih otkrića, „pusti“ u privredu i da se na taj način krene sa podizanjem privrednih kapaciteta. Aktivirano je preko 200.000 patenata a preko 30.000 bagatelno su kupili manje više „nepoznati“ kupci iz SAD. Jedan od javnosti poznatijih patenata koji je kupljen od strane SAD, odnosio se na jedan tajanstveni i izuzetno napredni projekat sovjetske avio industrije, konstruktorskog biroa „Jakovljev“ – avion JAK 141 (naslednik JAK – 38). Ovaj avion je već kao prototip 1990. godine postavio 12 svetskih rekorda.
Kada su SAD kupile ključne patente za tehnologiju ovog aviona, od toga su napravili sada svuda poznati multifunkcionalni avion-lovac F 35, famozni avion pete generacije. I cela pompezna priča koju možete na internetu da pročitate o ovom avionu, kao i mnoge druge priče o razvoju ovog aviona, o realizaciji u krilu namenske industrije Lokid Martina, o zemljama NATO pakta koje su u tome učestvovale, o milionima i milijardama koliko je to sve koštalo,... sve to jednostavno nije tačno. Istina je da su „oprali“ milijarde da bi kao svoj prikazali avion čije su osnovne elemente, kao patent, kupili za tragično male pare od raspale imperije. I opet, nekako, taj „zastareli“ sovjetski JAK 141 mogao je vertikalno da uzleti sa masom većom od 15 tona a to novo „čudo“, američki F 35, ni posle brojnih modifikacija, ne može vetikalno da uzleti sa punim opterećenjem.
Kada je sve dogovoreno, isplanirano, uloge podeljene i glumci odabrani, krenulo se u realizaciju. I sad zamislite tadašnje samozvane iz Jugoslavije koja se u ropcu raspada, koji su, kao i ovaj danas „zato što sam pametan“ sa pripadajućim hoklicama, u tom galimatijasu prekrajanja planete, samoinicijativno odlučili da se mešaju u unutrašnje stvari SSSR-a i da pomažu komuniste! Zamislite koliko ništa nisu znali a sa koliko su ega i samobitnosti trubili o svetskim kretanjima i međunarodnoj situaciji. Jel nešto od toga razaznajete i danas na svim frekvencijama koje su vam dostupne za TV pretplatu a koju će moj drug Vasko jedinstveni uskoro da ukine, Bože zdravlja. Ni oni tada, ni ovi sada nisu znali KO su oni koji su stvarno zaduženi za sprovođenje politike na Balkanu, kao što nisu razumeli ni ciljeve. Zato i tolika nervoza političara, po nekih akademika, Mareta i njegovih „jel de“ gostiju. Šta će sutra da prodaju i predaju kad svi shvate da ništa ne znaju? Kome će njihovi šefovi da vladaju kad svi shvate da se ni za šta ne pitaju? Kad svi shvate da su sve to samo pajaci krvavih ruku i bolesnih ambicija.
Nisu ondašnji a ni ovi sadašnji, razumeli da je za upućene komunizam (baš kao i nacizam ili fašizam, šta god i kad god) samo još jedan pogodan i dobro prilagođen alat za vođenje i upravljanje zajednicama. Znači, kada su ovi „naši“, „podržavali“ komunizam u SSSR-u koji se raspada uvukli su državu u nesagledive probleme čije posledice osećamo i danas. Komunizam je kreiran tako da je morao da bude „duhovni stav“, nikako samo crvena petokraka kao simbol koji staviš i skineš. U tako shvaćen, „duhovni stav“, savršeno lako su se preko noći, pred sam kraj rata, uklopile i ustaše koji su dekretom partije postali udarni partizanski jurišnici i kao takvi poslati su da jurišaju na već masakriranu Srbiju, Crnu Goru i Srbske delove Bosne sa zadatkom da pokolju sve što nisu poklali dok su bili u onim njima nikad prežaljenim, ozloglašenim, crnim uniformama.
U prekomponovanom SSSR-u, u skladu sa poznatom praksom, bilo je potrebno stvoriti i kreirati nove narative i nov elan. Zato su započeti Rusko – Čečenski ratovi. U prvom ratu Rusi su dramatično izgubili. U međuvremenu, krenula je osmišljena instalacija nomenklature potrebne za novi milenijum i centralistički model upravljanja koji je, po procenama upućenih, jedino moguć u državi kao što je Rusija iz više istorijski potvrđenih razloga. Zato je napravljen drugi čečenski rat koji je „porodio“ novog lidera – Vladimira Vladimiroviča Putina.
U međuvremenu, podatak za anglofile – u to doba specijalne službe SAD su bile prisutne u svim bitnim segmentima bivšeg SSSR-a. Da je bio cilj da tada SSSR potpuno nestane, uporedo sa čečenima digli bi i masu drugih država, državica, naroda i konfesija i izvršili bi sveobuhvatno razaranje SSSR-a iznutra i cepanje kontinentalne „mase“ SSSR-a na bar tri dela. Ali to tada nije bio plan, niti je tako nešto na takav način tada bilo moguće. SSSR je ipak prevelik po puno kriterijuma da bi tek tako nestao i za sada je nezamenljiv kao politička formacija u globalnoj politici. A u Velikoj Igri, Novi Svet je iz puno razloga „svestan“ da im je jedini mogući „saveznik“ za globalne igre upravo – Rusija (a važi i obrnuto), za razliku od svih tih evropskih iskompleksiranih metropolica omađijanih iluzijom koja se zove demokratija i u nekoj besmislenoj samobitnosti po tom izmišljenom nacionalnom „ključu“, koliko god to sve bilo čudno neupućenima.
Da bih vam učinio jasnim koliko su kojekakvi izvikani domaći i strani „lideri“ samo dobro plaćeni glumci koji su pristali na sve što te njihove uloge nose sa sobom, a u kontekstu raspada Varšavskog ugovora, reći ću vam da je Helmut Jozef Mihael Kol, tadašnji „svemoćni“ kancelar Nemačke sa najdužim stažom, ustvari bio samo izvođač sitnih radova. U trenutku kada je narod pohrlio da ruši berlinski zid Helmut Kol je bio na sastanku u Varšavi. Potpuno zatečen situacijom odmah se vratio u Berlin te je odmah, teatralno, zakazao vanrednu sednicu saveta za zaštitu osnovnog zakona – „Grundgesetz“ (Nemačka, kao okupirana država nema pravo na Ustav, baš kao što i Srbija, kao okupirana država nema pravo na SVOJ Ustav). Jedan pokojni inženjer, već pomenuti, koga se Mali Mare bez stida sada tako lako odriče, s tim u vezi, rekao je – „To samo znači da se ne govori sve svima“. A režiser u zelenom mantilu je vrlo višesmisleno, aludirajući i na neke notorne gluposti prisutnih i odsutnih, isto prokomentarisao sa tačnim i po malo proročkim – „Ne važi ovo samo za istoriju već i za sadašnje vreme!“. To vam može poslužiti da razumete frustraciju gore pomenutih Malog Mareta i „jel de“ stručnjaka, često gostujućih akademika, raznih znalaca i svih drugih koje slušate a koji svu svoju karijeru duguju „činjenici“ da znaju nešto više od nas „običnih“. A ustvari, pojma nemaju.
Istovremeno sa zbunjenim i neobaveštenim glumcem za nemačke potrebe – Helmutom Kolom, u „Novom Svetu“, tada aktuelni glumac za američke potrebe DŽordž Herbert Voker Buš koji je za vest o padu berlinskog zida saznao preko TV-a, odmah je, takođe teatralno, sazvao svoje savetnike i od jednog je dobio genijalni savet da bi bilo dobro da odmah odleti za Berlin i da bude prvi svetski državnik koji se slikao pored porušenog zida. DŽordž je osvedočeni zlikovac ali nije bio glup. Glatko je odbio predlog svog savetnika uz komentar – „Otkuda ja znam koliko Rusa ne zna šta se dešava tamo“. U prevodu, rekao je - to što ja ne znam šta se dešava tamo je u redu, nisam ni pravljen da to znam, nego šta ako neki ludi Rus odluči da brani srušeni zid do poslednjeg Berlinca ili gostujućeg SAD predsenika. Kasnije je komentarisao da je to bio najgluplji predlog koji je dobio u karijeri.
I eto nas u 21. veku. Sve kao slučajno.
Konsolidovana imperija u globalnom naletu i posrnula petro imperija u opadanju, drobe poslednje evropske kosti u Ukrajini. Biznis preko atlantika cveta. Ruski gas uredno ide za SAD po starim cenama a onda ga, sada preko posrednika, Evropa plaća sedam puta skuplje. Tu je i ta šarada o taktičkim nuklearnim bojevim glavama. Naravno da je upotreba nuklernog oružja izvesna. Šta je drugo, nego nuklearno oružje, municija sa osiromašenim uranijumom koju britanci nameravaju da „saveznički“ prodaju Ukrajincima? Nije li i napad na Jugoslaviju bio nuklearni rat? Nisu li „A-10 - tanderbolti“ koristili istu tu municju od osiromašenog uranijuma za svoje GAU-8 automatske topove za potrebe masakriranja Srba u Republici Srpskoj 1994. i 1995. godine i kasnije Jugoslavije 1999. godine? Tada je, kažu naši stručnjaci, na teritoriji Republike Srbske ispaljeno poreko 10.000 a na teritoriji Jugoslavije preko 50.000 granata sa osiromašenim uranijumom. Šta je to bio nego nuklearni rat?
I onda, „motivisan“ ingenioznom namerom ostrvljana bez mozga da u Ukrajinu pošalju municiju sa osiromašenim uranijumom, Rus lepo reče, u septembru je „moguće dejstvo nuklearnim bojevim glavama po baltičkim republikama i Poljskoj“. A za dalje, vidite šta će te.
A stanje i perspektive su ovakve. „Veseli“ krvnik Bajden može da upravlja ali samo u svojim snovima uz gostovanje „onog odvratnog Nemca Alchajmera koji mu stalno sklanja stvari po kući“. Petro dolar se topi, juan raste, globalna ekonomija je več preraspoređena, resursi obračunati i raspoređeni. Masovni nadzor i digitalni koncept je već etabliran. Modeli upravljanja strahom i novim-starim ideologijama su uspostavljeni. Granice između nepostojećih „subjekata“ međunarodnog prava (koje pravo ionako više ne postoji) su već nacrtane. Sledi utvrđivanje pozicija i eliminacija nepokornih, neposlušnih, neobaveštenih ili jednostavno - glupih. A onda stabilizacija, utvrđivenje međusobnog vrednosnog odnosa i pravnog okvira do 2027. g. te formiranje jedne svetske valute i globalnog materijalnog vrednosnog sistema, implementacija novoustanovljenog pravnog poretka do 2030 g. Svet u tri carstva biće samo potreban kolorit, među faza, relativno kratkoročna. Uz svetsku vladu i svetsku valutu ide i repozicioniranje svetskih religija. Programirana nestašica hrane i stvaranje „alternativnih“ modela ishrane (potpomognuto masovnim uništenjem poljoprivrednih kapaciteta u Ukrajini ali i u mnogim drugim državama, poput Holandije), nestašica energenata, lekova i drugih potrepština, te nova epidemija, ideološki okviri za zaluđene i porobljene, masmedijske globalne iluzije, povremeni krvavi ratovi, hiperprodukcija potreba „bez kojih se ne može“, sve to su samo alati za masovno zaglupljivanje i kontrolu. I sve to da bi se fingiralo nešto što nema ama baš nikakve veze sa svim ovim materijalnim iluzijama. O daljem i o ovom detaljno, možda nekom drugom prilikom.
U među fazi transformacija privrede, kako one regularne tako i one (za neke) neregularne. Evropi će ukinuti i travu. Bukvalno. Ovaj put mislim na marihuanu ali i na druge, malo „jače“, izvore „sreće“. Nakon što su decenijama intenzivno radili na programu masovne proliferacije marihuane (koja je inače vrlo korisna biljka i za ljudsku upotrebu) i više država koje su na kraju odobrile proizvodnju i upotrebu marihuane a sve u cilju da se obezbedi što veći broj korisnika, ide se na sledeču fazu. To je potupna zabrana upotrebe marihuane. Čak i u Holandiji! Kako smo već u fazi pred zabranu, krenulo se sa masovnim policijskim akcijama na planu suzbijanja nelegalnih „fabrika-planataža“ za proizvodnju marihuane. Na desetine plantaža je „palo“ u proteklom periodu a što bi narod rekao – tek će. Istovremeno, dešava se nešto „čudno“. Plantaže „padaju“ a kofi-šopove niko ne dira. Cvetaju. Zaplet je u sledećem. Centar za globalnu proizvodnju maruhane seli se u strogo kontrolisane državne okvire u kojima su za sve države određene kote. Zato i „naše jovanjice“ rade pod strogim nadzorom pravih vlasnika ove industrije a ne sekretarice Bobilija i njegovih „bezbednjaka“. Dakle, uporedno sa uništavanjem svih neodobrenih zasada marihuane u Evropi krenuće i masovni plasman njihove, prekookeanske marihuane. Tržištem će u potpunosti da ovladaju uzgajivači iz Kalifornije, naravno sa svojom GMO marihuanom sa ozbiljnim mikrobiološkim i hemijskim nesipravnostima tendeciozno skrojenim da se maksimizira proizvodnja i poveća zavisnost. Kada ubace u kofi šopove svoju „nelegalnu“ robu, posao će da cveta. Konkurencije neće biti. U međuvremenu, Francuzi se bore za vazduh. Pritiskaju Maroko da legalizuje proizvodnju marihune, ne bi li premestili svoju proizvodnju na teritoriju ove afričke države. Treba im dobar proizvod za domaće tržište po bagatelnoj ceni. Iz ugla pravih igrača – zakasnela reakcija jedva sezonskog tipa. U političkom smislu, samo su dodatno iziritirali lidere najuticajnijih afričkih zemalja koji se ozbiljno oštre da sve kolonijalne evropske države trajno najure sa teritorije Afrike, sa ozbiljnom željom da dođu do toga da Afrika bude konfederacija sa jednim predsednikom i jedinstvenom spoljnom politikom, za početak. Koliko god to sada izgledalo neizvodljivo, treba uzeti u obzir da su afričke granice crtali neki evropski samozvanci, veštački stvarajući i deleći narode koji su tamo funkcionisali hiljadama godina bez ijedne od tih kolonijalnih gluposti. Šteta je što i taj Afrički „projekat“ i oslobođenje od umirućih kolonijalnih sila, ima budućnost samo do momenta dok se ne konsoliduje i etablira. Onda sledi planirano preuzimanje od globalnih igrača već ukockane kontinentalne zajednice. A neki pik baš imaju na Francuze a Francuska bez Afrike je kao samozvani bez srećne ili pink televizije. Ne postoji.
Istovremeno, koncern Bayer preuzima kontinetnalnu, oni bi želeli globalnu, kontrolu nad poslovima sa sintetičkim narkoticima, psihoaktivnim supstancama.
Sa druge strane, beli prah. NJega u stotinama tona dovlače u Evropu i nikada ga nema dovoljno. Tržište raste ne samo po broju korisnika već i po periodici korišćenja. Od Ronalda Regana, politika masovne proliferacije kokaina se promenila. Novonastale potrebe SAD i njenih vazala dovele su do toga da su u laboratorijama stvorene nove vrste kokaina. Stvoren je i veštački, hemijski kokain. Razliku je nemoguće otkriti bez laboratorije. Nove vrste kokaina su „podešene“ tako da odmah izazivaju psihološku zavisnost, uvode u psihoze i oštećuju epifizu. Da bi korisnik bio funkcionalan prinuđen je da takav kokain koristi svaki dan. To podrazumeva ogromne količine koje se moraju proizvoditi i dostavljati krajnjim korisnicima svakodnevno. „Biznis plan“ je tražio i da se smanje površine na kojima se proizvodi i da se povaćaju prinosi. U ovoj „matematici“, uništenje epifize, glandula pinealis, nije kolateral, već jedan od ciljeva i nema veze sa materijalnim svetom.
I kako što „kolektivni ugovor“ sa blesavom Evropom podrazumeva da niko ne može da organizuje bio-hemijsku analizu proizvoda za jelo jednog svetski poznatog proizvođača brze hrane, tako niko neće moći ni da takne kofi-šopove sa novom-starom, dozvoljeno-zabranjenom robom.
Zato, „ne brinite“ za finansije i opstanak oligarhije zapadnog sveta. Pokušajte da izračunate koliki su prihodi „kompanija“ koje rukovode procesima proizvodnje, plasmana i prodaje svih pomenutih psihokativnih supstanci na nivou, recimo, Evrope.
Tako da „drugovi“ na privremenom radu u baštama i stanovima na tuđu struju, polako menjajte „osnovnu delatnost“. Ovo će brzo.
I eto idile.
Kad smo već kod idile. Reče neko, napravljena je nova „moda“. Kad pristigne nova, naravno neka veća „količina“, onda gazda opali par vatrometa. Sjate se korisnici, ugodnici, investitori, pregaoci, politički činioci i zaslužni bezbednjaci. Svi, samo ne pošteni kriminalci. Što reče jedna „prijateljica noći“ – „Od ovih poštenih mi nepoštene ne možemo da dođemo na red“. Onda se sve u pola sata bezbedno rasproda, proda, preda i čeka se nova tura. Nova tura, nov vatromet. Oni nižerangirani i dalje obeležavaju „svoju“ teritoriju tako što kače iznošene patike preko žica. Da se vide međusobno, da paketić slučajno neki ne zaluta. I svi drugi da vide čiji je grad ustvari. Sve u stilu – „brate al sam se izdobijao“.
Nego, bi li skoro neki vatromet u organizaciji jednog nesrećnog, od rođenog oca ponuđenog sina. To je onaj „vrhovni komandant“ što bi da iskoreni siromaštvo u Srbiji tako što bi da zatre sve siromašne. Kažu, čestita sin ocu rođendan, baš nekako kod spomenika Večna vatra posvećenom žrtvama NATO agresije na Srbiju koji iz nekog razloga nikako da opet zasija,... baš nekako 200 baklji, tako rekoše, nisam brojao,... pa neka vam je mirna savest, srećan rođendan i srećno brojanje..
Više tekstova Branka Veljkovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
