Biljana Đorović, Pečat, 2013.
Odmah nakon zločina u Velikoj Ivanči mediji su počeli da najavljuju promenu zakonskih okvira za za dobijanje dozvole za posedovanje i nošenje oružja: 9.aprila, direktor policije Milorad Veljović u izjavi za Radio-televiziju Srbije najavio je da će uskoro Vladi Srbije biti upućen novi nacrt Zakona o oružju i municiji koji će predviđati veću kontrolu ljudi koji poseduju oružje; 11.aprila, poslanici Demokratske stranke u Skupštini Srbije podneli su Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o oružju i municiji; dok je profesor beogradskog Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić bio najprecizniji: 10.aprila u izjavi koju je dao agenciji Beta, rekao je da bi Srbija trebalo da donese zakon kojim bi građanima bilo zabranjeno da drže oružje u privatnom posedu, te da bi oružje u Srbiji trebalo da poseduju vojska, policija i službe bezbednosti, kao i privatne agencije za bezbednost i lovačka udruženja i to po strogo utvrđenim pravilima.
Zanimljivo je, pri tom da se zabrana posedovanja i nošenja oružja širom sveta od Australije do Britanije, odvijala po identičnom obrascu: oružani masakar praćen stanjem šoka i tuge nakon kojeg bi usledila brza politička akcija i donošenje veoma strogih zakona o oružju./.../
Prema analizama koje je sproveo DŽoel Skauzen, teoretičar i analitičar politike, specijalista za filozofiju prava i Ustavnu teoriju, dizajner visoko-bezbednosnih stanova i skoloništa, oduzimanje oružja u zemljama širom sveta deo je globalističke agende koja ima ambiciju da sve zemlje stavi pod kontrolu svetske vlade i zakona koji se donose u krugovima koji deluju iza scene. Cilj ove agende je da reguliše svaki aspekt života: hranu, vazduh, vodu, odgajanje dece, edukaciju, prirodnu sredinu, ekonomiju, zdravstvenu zaštitu, prevenciju zločina i rat. Da bi bila u mogućnosti da sprovede svoje planove, svetska vlada mora najpre da oduzme oružje od građana, nakon čega će samo sprovodioci njene politike i poslušnici imati oružje koje će koristiti u obračunima sa onima koji ne budu pristali na ropstvo u Novom svetskom poretku Da bi se to postiglo, deluje se na vlade pojedinačnih zemalja koristeći taktike izazivanja konflikata u svim područjima života koji omogućavaju da se zakoni izmene i poništi sloboda ljudi. Jedna po jedna čvrsta tačka na kojoj su počivali međunarodni poredak, školski sistemi, kultura, autonomija pojedinca, rastakani su i zamenjeni zakonima Novog svetskog poretka, nakon što je stari targetiran i redukovan ili poništen subverzijama, ratovima, napadima, fols fleg operacijama i psihološkim operacijama izvedenim uz neophodnu i presudnu asistenciju medija koji su globalizovani i/ili kooptirani u Novi svetski poredak, metodama koje su u SAD počele da se primenjuju od 1949.godine u okviru programa „Ptica rugalica“ kojim su mediji, filmska industrija i kultura počeli da se oblikuju po intencijama CIA-e, što se kasnije realizovalo i na globalnom planu. /.../ Mediji veoma kontrolisano izveštavaju o ovakvim slučajevima i neprekidno konstruišu i rekonstruišu svoje izveštaje. Ukoliko jedna operacija nije dovoljna, proizvodi se serija akcija, što potvrđuje očajničku potrebu vlade u senci da uvede zabranu posedovanja oružja od strane populacije pre nego što se otpočne sa sprovođenjem Agende 21.
Nevena Miljanović-Petković, Fenomen rijakiti programa, Raška škola 2015.
Banalno zlo nije pokvarenost, već nedostatak mišljenja i suđenja, kao i odsustvo osećanja odgovornosti za svoje postupke. Izvršitelji Holokausta nisu satanski zli ljudi, već obični, prosečni ljudi, koji bi se u drugačijim okolnostima uklopili u definiciju dobrote. Uzroci nestanka nebrojenih života su prizemnost i plitkoumnost.
Primo Levi, preživeli iz Aušvica, prosečnog nacistu posmatra na isti način kao i Arentova. On ističe da nacisti nisu bili monstrumi, bili su poput drugih, vredni činovnici, ali loše vaspitani, previše poslušni zbog straha od kazne ili radi bolje karijere. Glavna osobina zla je besmislenost, a uzrok mu je nesposobnost empatije.
Svensen precizira da pod pojmom „banalno”, ne misli na „obično” ili „rasprostranjeno”. Banalno je površno, to je zlo onoga čemu nedostaje dubina. Banalno zlo ne odlikuje se zlom namerom, već plitkoumnošću. Nepromišljenost i neosvešćenost uništavaju moć rasuđivanja i otupljuju moralni senzibilitet. Banalizovati znači sravniti više prema nižem, redukovati kompleksno na prosto, duboko na plitko, višedimenzionalno na jednodimenzionalno, jedinstveno na uniformno, kreativno na rutinsko.
Zadaci učesnika rijaliti programa svode se na pokriće za praćenje njihove privatnosti i to u najprizemnijem vidu: sedenje, spavanje, lenčarenje, jelo, ogovaranje, flertovanje, sentimentalne scene, svađe i mirenja. „Kontrolisana i javno izložena privatnost postaje omasovljena. Istovremeno se ta omasovljena, banalna privatnost vraća u životnu sferu gledalaca, koji pored posmatranja trivijalnih radnji, aktivno učestvuju u tome kroz poistovećivanje, ili komentarisanje”. Ha taj način se umnožavaju posledice prikazivanja banalnih sadržaja.
Prof. DrNada Torlak, Godišnjak Fakulteta za kulturu imedije 2016.
Da li je zaista nužno objaviti šokirajuće fotografije i identitet žrtve da bi to bilo 'upozorenje i opomena svima'? Ko može utvrditi da se isti cilj nije mogao postići i bez takvih fotografija i bez identiteta žrtve. Test profesionalne odgovornosti povremeno treba preispitati i na sebi ako se ne može doći do pravog odgovora na drugi način, tako što novinar može iskreno da odgovori sam sebi: da li bi to isto učinio da je reč o njegovom detetu ili detetu koje mu je blisko? Drugo, u potrazi za lakim i brzim objašnjenjem novinari se često oslanjaju na stereotipe i prečice u zaključivanju. Objavljivanje imena ili drugih podataka koji mogu da ukažu na identitet maloletnika, samoubica i drugih osoba koje treba zaštititi najčešće 'prolazi' kod novinara koji 'borbu za svakog čitaoca' stavljaju ispred ljudskih sudbina, porodičnih prilika i dobrobiti maloletnika. Novinski stupci puni su imena, prezimena i adresa samoubica, maloletnih delikvenata, koji su očajničkim potezima privukli pažnju javnosti, iako i oni i njihove porodice imaju zakonsko pravo na zaštitu od ovakvog eksploatisanja. Tako se sve slobodnije govori i piše o nasilju u porodici, trgovini decom, pedofiliji, incestu i maloletničkoj delinkvenciji, a novinari sve češće objavljuju imena ili druge podatke koji mogu da ukažu na identitet osoba, žrtava, koje treba zaštititi i sakriti od javnosti.
Miša Đurković, Politika, 2016.
Brutalnost, primitivizam i nasilje ovih programa ne može da se ne prenese na ulicu. Onaj ko omogućava ovaj neprestani mentalni zločin, direktno proizvodi i preliva nasilje, bolest i zlo u društvo. Najgore od svega jeste to što je sve to protivzakonito. Dovoljno je pogledati Zakon o radio-difuziji, odnosno njegov član 19 koji govori o zaštiti maloletnika i član 68 koji propisuje opšte obaveze emitera u odnosu na programske sadržaje. Tu je propisano da emiteri moraju da emituju sadržaje koji doprinose podizanju opšteg kulturnog i saznajnog nivoa građana (tačka 4), kao i da ne emituju program čiji sadržaji mogu da škode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju dece i omladine, ili da ne emituju program koji podržava i ističe nasilje… i druge oblike kriminalnog ponašanja (tačka 5 i 6). Uz to, postoji i Kodeks o ponašanju emitera na osnovu koga bi takođe bilo lako ukinuti ovakve programe ili ih za početak prebaciti da se emituju posle ponoći.
Izvor: Pravda
