Piše: Vladimir Dimitrijević
Oni koji se bore protiv Crkve u ime slobode i humanizma odriču se i slobode i humanizma samo da bi se borili protiv Crkve
G. K. Česterton
ZAŠTO CRKVA NE PRISTAJE NA DŽENDER IDEOLOGIJU?
Srpska Pravoslavna Crkva je, preko svojih episkopa i glasom prvojerarha, ustala protiv džender ideologije – pre svega one koja bi da nas ruši u jeziku, ali koja preti i samoj stvarnosti. Zbog toga je hristofobija drugosrbijanskih perjanica, esesovskih ( Samo Soroš – SS ) antifa odreda i sličnih neoliberalnih fašija, buknula širom medija u vlasništvu Planetarnog Nihilizma. Ali, pre nego što vidimo šta je rekla Crkva, da vidimo zašto je to rekla upravo Crkva, ustajući protiv seksualnog i jezičkog Noje Ordnunga i Hiljadugodišeg rajha Soroša i njegovih iščadija.(1)
Evo ispovesti jednog paćenika sa Zapada koji je rešio da hirurški i hormonski udari po Bogom darovanom polu jer je više verovao svojim pomislima ( nisam ono što sam ) nego Onome Koji ga je sazdao i žrtvovao se za njega, kao i za sve nas, na Golgoti:“Hteo bih svima da kažem šta su nam oduzeli, šta zaista znači kad je nešto nepovratno i kako ta stvarnost izgleda za nas. Niko mi nije rekao ništa od ovoga što ću vam sada ispričati.
Nemam nikakav osećaj u predelu prepona. Mogli biste me ubosti nožem, a ja ne bih ni znao da ste to uradili. Čitav taj deo je otupeo, kao da je zatrpan granatom i nije u stanju da shvati šta mu se desilo, iako je prošlo četiri godine. Četiri dana posle operacije pokidao sam jedan šav, obećali su da će ga srediti, preklinjao sam ih u imejlu da mi to srede, a oni su me umesto toga prezreli. Posle ovih godina, pored moje nove vagine imam nešto što izgleda kao da mi nedostaje komadić mesa, bukvalno izgleda kao da me je neko zasekao. I dalje neće da mi to poprave.
Niko mi nije rekao da će mi ostati koren penisa, da to ne može da se ukloni – što znači da vam bukvalno ostane patrljak unutra koji se pomera. Kad uzimaš testosteron i kad ti se vrati libido, ujutru se probudiš s tim patrljkom, kao da imaš drveni panj, ali bez stabla. Voleo bih da je ovo samo šala. A ako uzimaš testosteron posle operacije, rizikuješ da ti unutar nove vagine izrastu unutrašnje dlake. Zamislite da posle svega treba još i da se bakćete s dlakama koje rastu unutra? Kakav izbor… da uzimaš testosteron i budeš zdrav, ali i nakaza, ili da ostaneš bespolni evnuh.
To je nešto što se nikada neće vratiti i jedan od razloga zašto sam išao na operaciju. Moja želja za seksom umrla je oko 6 meseci nakon početka hormonske terapije i u to vreme mi je bilo drago zbog toga, ali sada, 10 godina kasnije, shvatam šta propuštam i šta nikad neću dobiti nazad. Jer čak i da imam želju za seksom, moja nova vagina je tako uzana i mala da ne bih mogao da imam odnos čak i kad bih hteo. A kad koristim mali dilatator, tu i tamo osetim ponešto što više liči na bol nego na zadovoljstvo.
Jedino zadovoljstvo koje mogu da osetim dolazi od prostate koja mi je pomerena unapred i umotana u žlezde iz penisa, što znači da ne mogu da imam ni analni seks jer postoji rizik od daljih oštećenja. A onda su tu i snovi. Često sanjam da imam oba para genitalija, i u snu sam zabrinut što imam oba, pitam se, zašto oba? Kažem sebi da treba da se probudim, jer znam da je to samo san. A onda se probudim u košmaru koji predstavlja moj život.
U tim trenucima amnezije dok se budim, rukom dodirnem prepone očekujući nešto što je tu bilo 3 decenije, ali više nije. Srce mi na trenutak stane, svaki prokleti put. Onda je tu odlazak u toalet. Treba mi oko 10 minuta da ispraznim bešiku jer je veoma sporo, bolno, a i zato što curka pomalo bez obzira na to koliko se opustim, i onda sve živo isprskam, a i ja budem mokar. I tako, nakon što se operem, malo kasnije shvatim da mi je donji veš mokar – ma koliko da sam se brisao, i dalje curi pomalo skoro sat vremena. Nikad nisam pomislio da ću u 35. godini rizikovati da smrdim na mokraću kuda god pođem.
Sad dolazim do trenutka kada sam detrans (vratio se u svoj biološki pol – prim. prev.) i polako uviđam da je sve ovo trajno. Tokom tranzicije, bio sam opsesivan i nimalo mi nije bilo dobro, ne mogu da verujem da im je bilo dozvoljeno da mi ovo urade, čak i pored svih crvenih zastavica upozorenja. Nisu me čak ni pitali da li želim da zamrznem spermatozoide niti da li želim decu. U opsesivnom, veoma lošem stanju u kom sam bio, oni su samo klimali glavom i nisu mi rekli realnost, kako će mi život izgledati. I na kraju, tu je dilatacija, što je kao neka demonska ceremonija gde se nabijaš na kolac[1] čitavih 20 minuta čiste agonije koji te podsećaju na sopstvenu glupost. A ovo nije ni polovina svega što mi se dešava. I ovo nije kajanje, ovo je bol i bes. J**eš sve koji su dopustili da se ovo dešava.“(2)
Tako kaže žrtva dženderističkog globonacizma, čiji je Hitler Soroš sa svojim NJU Ejdž iščadijima.
Zato je Srpska Pravoslavna Crkva ustala protiv džender bezumlja. Na vreme. Pre no što i kod nas ovakvi slučajevi postanu masovni.
ODBRANA JEZIKA
Jezik se mora braniti. Jer, ko kastrira jezik, kastriraće ljude. Kako kaže ruski ikonolog Valerije Lepahin:“Prema hrišćanskom shvatanju, reč prevashodno podrazumeva božanstvenog Logosa, koji je vidljivi svet iz nebića prizvao u biće. Sin Božiji jeste Reč, koja se u bitijnom dvojedinstvu javila u Svojoj tvorevini. LJudska reč je samo ''bleda slika'', odsjaj i odraz Reči Božije, Prvoreči. Reč je ikonolik, i ona nije odvojena od suštine imenovanoga, nego je (zahvaljujući božanstvenom Logosu i kroz NJega) antinomijski i ontološki povezana sa njim. U Pravoslavlju se dela svih crkvenih žanrova verbalne (slovesne) umetnosti mogu shvatiti i protumačiti kao verbalne ikone. U vreme bogosluženja, molitelj (verujući) izgovara i sluša posebne, krajnje ikonične reči, koje u svojoj celini, u sabornom jedinstvu sa drugim ikonolikovima, čine verbalnu ikonu ''neba na zemlji''.“
Zato se mora paziti na reči. Novi Zavet da ćemo za svaku praznu reč odgovarati na dan Suda. I ko će da brani reči ako neće Crkva Hristova? Opet po Lepahinu:“Reč poseduje one iste karakteristike koje poseduje i svaki ikonolik. Ona predstavlja nerazdeljivo i nesliveno dvojedinstvo - srastanje predmeta i njegovog imenovanja, pojave i njenog imenovanja, ideje i njenog imenovanja, tj. reč je ontološkog karaktera. Ovu misao je najjasnije izrazio o. Pavle Florenski: "Reč je sama realnost, koja se tom rečju iskazuje; ona nije njen duplikat, niti kopija postavljena uz nju, nego upravo ona, sama realnost u svojoj verodostojnosti, u svojoj numeričkoj samoistovetnosti"/.../ Ovakav "realizam" reči moguć je, naravno, samo u slučaju da ona svojim korenima zalazi u reč Božiju, da ona predstavlja ikonolik Reči - Logosa.»
Reč je ikona Hrista. Ko će da brani naše reči ako neće Crkva Hristova?
KOMUNISTIČKA PROMENA JEZIČKE PARADIGME
Ruski sektolog Aleksandar Dvorkin nas podseća:“Ko kontroliše jezik čovečanstva, kontroliše njegove misli“, rekao je čovek koji je napisao, po mom mišljenju, najbolju knjigu o totalitarizmu – DŽordž Orvel. Domaći komunisti, koji su na vlast došli 1917, odlično su to shvatili. Oni su postali svesni da ako, žele da se „ozbiljno i dugo“ zacare u Rusiji, ako žele da zavladaju umovima naših sugrađana, moraju da iz njihove svesti iskorene ruski jezik, jezik, koji je oblikovala pravoslavna vera, i koji je po prirodi svojoj hrišćanski. I oni su odmah počeli da nameću svoj sovjetski novogovor, kojim je, kroz deceniju, počeo da govori veći deo zemlje.
Sećam se pesmice, čini mi se Maršakove, u kojoj radoznali pionir pita svog sedokosog dedu za značenje njemu nepoznatih reči kakve su „žandarm“, „sluga“, „činovnik“, „car“, „Bog“ (kako li je, jadniče, pevalo „Internacionalu“ ne znajući značenje tih reči?), itd. A dedica se seća da su, eto, bile takve ružne reči u njegovoj mladosti, i raduje se što ih unuk već može ne znati. Zaista, pokolenje Pavlika Morozovih nikad nije slušalo takve reči, i sasvim se snalazilo bez njih. Međutim, oni nisu znali ni mnoge druge reči. Sećam se da se u knjizi o Zoji Kosmodemjanskoj pisalo kako ona, kao učenica desetog razreda srednje škole u Moskvi, nikad nije čula reč „omlet“. Zato su svi oni znali druge reči: „rabkrin“, „primkamera“, „proletkult“, „rabfak“ (radnički fakultet, nap. prev), „kanalo-armejac“, „medsestra“, „lič(ni)dohodak“, itd. Ruska klasika izbačena je iz upotrebe – Puškina i Dostojevskog su brzo zbacili sa broda savremenosti – a svi novi proleterski pisci služili su se samo novim proleterskim jezikom, u kome su najednom nedostajale „zastarele“ reči. A sa promenom jezika zbila se i falsifikacija pojmova. Umesto hrišćanske kulture, u zemlji, a zatim i u umovima ljudi, zacarila se nova marksističko-lenjinistička ideologija, zasnovana na religiji koja je stremila uništenju hrišćanstva.
Sad već nikome ne treba dokazivati da je marksizam – lenjinizam religija sa svojim veroučenjem, dogmatikom, katihizisom, moralnošću, ritualima i ceremonijama. Čak i više od toga: posedujući sadašnje iskustvo, u potpunosti ga možemo klasifikovati kao apokaliptičku totalitarnu sektu, uporedivu sa danas nam tako poznatim sektama kakve su jehovizam, munizam, „Aum Šinrikjo“ ili krišnaizam.“(3)
Kao što su komunisti sakatili jezik zarad svojih ciljeva, tako ga sakate i dženderaški lingvofašisti u ime globonacističkog svetskog projekta. Oni su pravi naslednici Lenjina, jednog od najvećih krvoloka u istoriji čovečanstva.
A Soroš je novi Hitler, ubica čovečanstva, kao što se već jasno i glasno govori na Zapadu.(1)Tako da su lingvofašisti, ubice jezika u svetu i Srbiji, u sebi spojili Lenjina i Hitlera, koji su, naravno, mrzeli Hrista baš kako Ga i dženderaši mrze.
EPISKOP BAČKI U ODBRANI REČI
Nije nimalo slučajno da se episkop bački Irinej našao među prvima koji su, u ime hrišćanske vere, ustali protiv nasilja nad jezikom – ovaj vladika je suptilni filolog i poliglota, čovek koji je mnogo uradio na sinodskom prevodu Novog Zaveta. NJemu je od početka bilo jasno da je „dženderizacija“ jezika nasilje globalističkih kvazi – elita, kojima je cilj da ljude svedu na kontrolisanu marvu Novog poretka, tobož u ime „ljudskih prava“. Episkop bački je 2021. napisao:“Prvo: šta znači rod iliti moderni džender? Tradicionalno, rod i pol su sinonimi: imamo „muški rod” i „ženski rod”, tojest osobe muškog pola i ženskog pola, uz napomenu da reč rod ima i druga, šira značenja. Oba termina imaju, međutim, veoma neodređeno, fluidno značenje u svetskom i domaćem novogovoru: tu ne figuriraju samo dva pola i roda nego ih ima sijaset, valjda mnogo više nego što ima nijansi u duginim bojama, da se izrazimo figurativno.
Drugo: šta je ustvari diskriminacija?
To je izvorno latinska reč i znači najpre razlikovanje, a onda razdvajanje, iz čega se zatim izvodi i značenje uskraćivanje ili ograničavanje nečijih prava. Kao što se dâ zapaziti, primarno značenje je pozitivno, a tek ono izvedeno, sekundarno, jeste negativno. Drugim rečima, razlikovati jedno od drugog ili u mislima odvajati jedno od drugog i nije diskriminacija u smislu koji joj se pridaje danas, kod nas i u svetu. Neprihvatljiva je, dakle, samo ona diskriminacija kojom se opravdava osporavanje drugog i njegovih prava u korist prvog. Ovde dolazimo do naizgled paradoksalnog, ali sasvim ispravnog zaključka: iako je razlikovanje i pojmovno razdvajanje ljudi, stvari i pojava, prema određenim merilima, u moralnom smislu adiaforon ili neutralno, razdvajanje onoga što je organski i suštinski jedno i jedinstveno, bez obzira na određene posebnosti, ipak nas nezadrživo vodi u pravu, negativnu diskriminaciju i ukidanje toliko hvaljene i željene „rodne” i svake druge ravnopravnosti, što će reći jednakosti pred zakonom.“(4)
To i jeste cilj –da oni, antifa esesovci ( Samo Soroš – SS ) budu jednakiji od nas, hrišćana, i da nam prvo zavrću uši, a onda seku glave, kao što su radili Lenjin i Hitler. Ali, neće moći, neće moći!
NERODNA NERAVNOPRAVNOST
Srbija je zemlja koja ogromnom brzinom izumire. Globalističke gazde i nalogodavci džender fašista u Srbiji to znaju, i zato ih teraju da nas što pre dženderišu – da unište i poslednji trag normalne porodice, i ubiju našu jedinu budućnost, decu. Episkop bački zato kaže:“Upravo je to slučaj sa agresivnim propagiranjem „rodne ideologije” i izglasavanjem zakona kojim se tobože štiti ravnopravnost i eliminiše diskriminacija, a ustvari se, umesto moguće ili pak realne neravnopravnosti i diskriminacije manjinskih socijalnih grupa od strane većinskog društvenog korpusa, na mala vrata uvodi neravnopravnost i diskriminacija većine za račun manjine ili čak za račun potpuno minornih krugova, onih u statusu statističke greške. Pisac ovih redova je, štaviše, sklon da misli da nova, „dženderska” ideologija i prateći zakoni diskriminišu sve odreda, i većinu i manjinu. Jer, i većinu i manjinu primorava da se dele i otuđuju jedni od drugih i da govore nepostojećim jezikom. Već „sveti” 8. mart kao „praznik ženâ” bio je nebivali akt diskriminacije i ponižavanja „ženskog roda”, te blagoslovene polovine ili, možda, natpolovične većine u čovečanstvu. Prećutana, ali podrazumevana poruka toga pseudopraznika, barem po našem mnjenju, jeste poruka: vi žene imajte 8. mart kao milostinju ili, ako tako više volite, kao utešnu nagradu, a svi ostali dani u godini su i ubuduće naši kao što su i dosad bili. Ovu „udicu” je „ženski rod”, nažalost, manje-više „progutao”. Ujdurma sa „rodnim” novogovorom i tobožnjom zakonskom zaštitom „rodne ravnopravnosti” samo je, po nama, „dimna zavesa” i kamuflaža. Poruka je ona osmomartovska: evo vam jezička igračka da se zabavljate, a u realnom životu će vam poslodavac i ubuduće govoriti: „Biraj: ili trudnoća ili posao”, da ne nabrajamo dalje podatke o položaju mnogih naših sestara ili, ako hoćete, naše braće ženskog pola, onih što treba da imaju iluziju o svom sve povoljnijem položaju, i to zahvaljujući džender-ideologiji „vrlog novog sveta” i zakonodavnoj genijalnosti poslanikâ (i „poslanicâ”, iako poslanica znači pismo) u srpskom parlamentu.“(4)
Osmi mart, komunistička laž maskirana u Dan žena, sada se zove „rodna ravnopravnost“, mada je njen cilj da se niko više ne rađa, i da zavlada robna i robovska ravnopravnost – da svi budemo i roba za prodaju i robovi globalista, i da ne vidimo dalje od nosa i stomaka. Neće moći, neće moći!
CRKVA NE PONIŽAVA, NEGO VELIČA ŽENU
Episkop bački nas je podsetio da u Crkvi žena nije ponižena, naprotiv. Jer učenje Pravoslavne Crkve je, kako on ističe, jasno kao dan:“Na samom početku prve biblijske knjige, Knjige postanja, govori se i o stvaranju čoveka. Bog stvara čoveka „po obličju svojemu” (Post. 1, 26 – 27), ali ga stvara kao „muško i žensko” (1, 27), kao „čoveka i čovečicu” (2, 23), kao čoveka i čovekovog „druga (tačniji prevod: pomagača, saputnicu) prema njemu” (2, 18 i 20), pri čemu izraz prema njemu ukazuje na prirodnu jednakost muškarca i žene, kako ovaj izraz tumače Prokopije iz Gaze, pisac iz 5. – 6. veka, i naš poznati teolog, episkop Atanasije (Jevtić, +2021). Posledica pak prirodne jednakosti muškarca i žene jeste upućenost jednog na drugo, a iz nje sledi realnost braka i porodice: čovek će se „priljubiti ženi svojoj” i njih dvoje će se sjediniti „u jedno telo” (2, 24; sr. IKor. 6, 16 i Ef. 5, 30 – 31), tojest u jedno dvojedino biće, u neraskidivu zajednicu ljubavi. Drugim rečima, Bog je stvorio čoveka kao muškarca i ženu da bi se oni ostvarili kao muž i žena. Ovaj stav starozavetnog pisca navodi, razvija i autentično tumači Sâm Gospod Isus Hristos: „Niste li čitali da je njih Tvorac od početka stvorio kao muško i žensko? Zbog toga će ostaviti čovek oca svojega i majku, i priljubiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo, tako da nisu više dvoje nego jedno telo. A što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja” (Mat. 19, 4 – 6; ovde nije zgoreg napomenuti da je upravo rastavljanje jedno od osnovnih značenja imenice diskriminacija). Jedinstvo muža i žene ne ukida, naravno, njihovu prirodnu posebnost i ličnosnu drugost ili različitost. I obrnuto: posebnost, drugost, različitost, samosvojnost, ne samo što nije prepreka jedinstvu nego je njegov preduslov. Jedinstvo nije jedincata datost jednog i jedinog već jedinstvo između jednog i drugog. Prema tome, muž i žena su istovremeno i u jednakoj meri dvoje i jedno – dvoje u uzajamnom ličnosnom prožimanju (perihorezi), a jedno po prirodi i po prirodnim darovima i sposobnostima. Ovu jevanđelsku istinu na nenadmašan način ilustruje i objašnjava sveti apostol Pavle kad upoređuje odnos muža i žene sa odnosom Hrista i Crkve (vidi Ef. 5, 31 – 32), s razlogom zvane i Nevesta Hristova (vidi Otkr. 21, 2 i 9). Hrista i Crkvu istovremeno i u jednakoj meri i razlikujemo i poistovećujemo. Na to nas upućuje i Pavlova slika Hrista kao Glave Crkve (Ef. 1, 22; 5, 23 i 30; Kol. 1, 18), a Crkve kao Tela Hristovog (IKor. 12, 27; Ef. 1, 23; 5, 23 i 30). Glavu i Telo razlikujemo, ali smo pritom svesni da ih ne možemo razdvojiti (latinski discriminare) jer su ontološki jedno: glava bez tela postaje lobanja, a telo bez glave – leš. Sve ovo znači da nijedno posebno svojstvo, kao što su nacionalna pripadnost („nema Judejina ni Jelina”, „nema varvarina i Skita”), socijalni status („nema roba ni slobodnoga”) i biološka razlika polova („nema roda muškog i ženskog”), ne može da naruši – akamoli da poništi – suštinsko, egzistencijalno, organsko, nerazdeljivo jedinstvo hrišćana, pa i ljudi uopšte („jer ste svi vi jedan čovek u Hristu Isusu”, odnosno Hristos je „sve i u svima” (Gal. 3, 28 i Kol. 3, 10 – 11).“(4)
Biće koje Crkva, posle Boga, najviše poštuje je Majka Božja, Bogorodica ( naš narod kaže da i Bog ima Majku ). Ona nije samo iznad svih ljudi, nego je viša od najviših anđela. I nama, pravoslavnima, kvazifeminističke dženderuše će da pričaju o „nepoštovanju žena“. Neće moći, neće moći!
VASKRŠNJA POSLANICA SPC
Bes dženderaša i dženderašica izavalo je i objavljivanje Vaskršnje poslanice SA Sabora SPC 2023. godine, gde je, jasno i glasno, rečeno:“Stoga danas mi, arhijereji Pećke i Beogradsko-karlovačke Patrijaršije, odnosno Srpske Pravoslavne Crkve, apelujemo da se napredak društva, a pre svega narodna prosveta i kultura, grade na jevanđelskim temeljima, na kojima su i nastale. Posebno pozivamo na očuvanje srpskog jezika i ćiriličnog pisma na kojima je izgrađena srpska kultura. Apelujemo da se normira upotreba ćiriličnog pisma u javnom prostoru, kao i da se obustavi nasilje nad srpskim jezikom i ukinu odredbe zakonâ koji to nasilje nameću, naročito kroz protivustavni zakon koji nameće takozvani rodno osetljivi jezik iza koga se krije borba protiv braka i porodice kao bogoustanovljenih svetinja i prirodnih oblika čovekovog ličnog i sabornog života. Na jevanđelskim temeljima smo gradili i izgradili svoj način života, svoj etos, svoj sistem vrednosti, u kome su brak i porodica, zasnovani na ljubavi prema Bogu i na međusobnoj ljubavi, pretpostavka sklada u životu naroda, društva i države.“(5)
Opet je bilo – SPC je protiv žena, SPC je mrak i totalitarizam, a Soroš je bog nad bogovima i Novi poredak mora doći.
EPISKOP BAČKI SE NE PREDAJE
Oglasio se, ponovo, vladika Irinej, osvrnuvši se na neke od SS tvrdnji ( SS – Samo Soroš ):“Prva teza, koja se odavno ističe, od vremena Lenjinove diktature proleterijata pa nadalje, a posebno ovih dana, načelne je prirode i može se sažeti otprilike ovako: Crkva nema nikakvog prava da učestvuje u javnom životu, pa, naravno, ni u političkom životu države i naroda; o tome ne sme da se oglašava, a i ako se oglasi, to niko ne bi trebalo da uzme u obzir, jer je to, kako tvrde, „mešanje Crkve u politiku”.
Mi, članovi zemaljske Crkve (koji se, istina, u svemu najviše uzdamo u pomoć nebeske Crkve), nismo izopšteni iz društva jer činimo njegovu apsolutnu većinu. Stoga nam zastupnici ovog čisto marksističkog shvatanja, prerušeni u pristalice „zapadnog liberalizma”, ne mogu, barem zasad, oduzeti građanska prava, kao, naravno, ni odgovornost pred zakonom i društvom. Mi, pravoslavni hrišćani, nemamo ništa protiv toga da i nevladine organizacije, makar koliko članova da imaju, čak i ako nisu osnovane u Srbiji nego su im programi pisani u nekom od međunarodnih centara moći, imaju pravo, pošto im već to zakon ne zabranjuje, da se u javnosti izražavaju i bore za svoje stavove, ali sa indignacijom odbijamo njihovu neskrivenu nameru da to pravo pretvore u monopol, a da svako iskazivanje hrišćanskog mišljenja o nekom važnom narodnom pitanju nazivaju „malignim uticajem Crkve na državu i društvo” ili da istupaju sa još težim i ružnijim klevetama.“(6)
Episkop bački je naglasio:“Crkva je, naravno, saglasna sa javno izrečenom opaskom da ona ne odlučuje o zakonima, a u konkretnom slučaju se ne bi ni oglašavala da je prilikom donošenja inkiriminisanih odredbi Zakona o rodnoj ravnopravnosti uzet u obzir stav Odbora za standardizaciju srpskog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti, stručno mišljenje Matice srpske, stav Nacionalnog prosvetnog saveta i isti takav stav svih šest srbističkih katedri sa svih šest državnih univerziteta u Srbiji. Svi oni su saglasni da odredbe Zakona o rodnoj ravnopravnosti predstavljaju veoma grub oblik nasilja nad srpskim jezikom i njegovom književnojezičkom normom. Pogotovu su svi stručni ljudi bili, a i dalje su, protiv primene takvih odredbi u školskim udžbenicima i u nastavi uopšte. Među stručnjacima iz navedenih institucija ne postoji dilema da li je Zakon protivustavan. Pre svega, Ustav Republike Srbije ne poznaje kategoriju roda i rodne ravnopravnosti nego, u članu 15, govori o ravnopravnosti žena i muškaraca. Sâmo korišćenje višeznačne reči rod otvara niz nedoumica, koliko o ovom protivustavnom Zakonu, toliko, pa još i više, o Nacionalnoj strategiji za rodnu ravnopravnost, sa akcionim planom za njeno sprovođenje za period 2021–2023. godine, klasičnim totalitarnim dokumentom, koji bi po rigidnosti, netolerantnosti, primitivnom bukvalizmu u literarnom smislu, mogao da posluži za inspiraciju nekom novom Orvelu, a na nivou političke prakse ne bi ga se postideli ni realizatori ideja koje su se između dva svetska rata ostvarivale u pojedinim evropskim državama.“(6)
Naravno da se SS ( Samo Soroš ) ne stide metoda Lenjina i Hitlera. Oni su ih učili da mrze sve što je Hristovo. Hristos je za njih „protonacista“, a sve ostalo su samo izgovori.
BEZAKONJE NIJE ZAKON
Poslanici Skupštine Srbije koji su glasali za zakon morali su znati da ova priča nema veze sa ženskom ravnopravnošću, nego je diktat spolja, i samo će izazvati nove podele u našem društvu, koje je ionako podeljeno. Sada se ova legalna, ali nelegitimna, odluka brani po sveku cenu – pre svega, napadima na Crkvu.
Sramna je laž, istakao je episkop bački, da se patrijarh Porfirije ne bori protiv nasilja nad ženama, jer je „notorna činjenica da se naš Patrijarh u svakodnevnom životu, lično i preko crkvenih ustanova, zalaže za institucionalno rešavanje položaja žena izloženih nasilju i za striktnije kažnjavanje zlostavljačâ.“I još:“Besmisleno bi bilo komentarisati stručnost onih koje CNN affiliate–konglomerat naziva filolozima. Oni, naime, tvrde da se Crkva bori protiv imenicâ ženskog roda. To tvrđenje je toliko nedostojno da ne može biti čak ni smešno. Biće da su takvi „eksperti” i skrojili u Skupštini Republike Srbije izglasani diskriminatorski i protivnarodni zakon o „rodnoj ravnopravnosti”.“(6)
Episkop bački je rekao da Crkva neće odustati od borbe protiv dženderisanja (testerisanja) srpskog jezika:“Naposletku ističemo da Srpska Pravoslavna Crkva i njen verni narod neće i ne mogu odustati od zahteva da se protivustavni Zakon o rodnoj ravnopravnosti stavi van snage, a da se, ako je potrebno, donese zakon koji bi, poštujući bogodana različita prizvanja i darove, afirmisao i unapređivao konkretnu jednakost muškaraca i žena.“(6)
Ipak, ne zaboravimo: SS ( Samo Soroš ) jurišnici o muškarcima i ženama uopšte ne misle kao o bićima dostojnim punote postojanja. Oni, da ponovimo, mrze Hrista, Tvorca, sa Ocem i Duhom Svetim, muškaraca i žena. I zato se ne treba nadati nikakvom kompromisu sa njima. Borba se povela, duhovna, silom reči Gospodnje, borba za istinu hrišćanske antropologije, za sušto čoveštvo, i mora se voditi do kraja.
NEPRIJATELJ PRELAZI REKU
A onda su NATO džender divizije prešle reku: dekontekstualizovana je jedna privatna, tajno snimljena, izjava patrijarha Porfirija ( kome se smučilo džender ludovanje ), iseckana je modernim tehnologijama i puštena na Mrežu ( pod kontrolom NATO informacionih tehnologa ) i – eto skandala. Tako su „recnuli“ i Milorada Dodika, kad ga je trebalo posvađati sa Đokovićem i srpskom javnošću.(7)
Ista meta – isto odstojanje.
I opet – SPC protiv žena, mrak u mantijama hoda Beogradom, strah u Ulici brestova pored Patrijaršije, Porfirije novi Fredi Kruger, itd.
Vrh SPC nije ćutao, nego je dao ime i prezime koje je stalo na čelo jurišnog dženderizma, a protiv ogromne većine građana Srbije ( ne samo Srba, naravno ):“Prva se prepoznala gospođa Brankica Janković, zaštitnik ravnopravnosti, koja je veoma zaslužna za razumevanje političkih odnosa u Srbiji, jer je u televizijskoj emisiji na RTS-u na primeru Zakona o rodnoj ravnopravnosti narodu pojasnila kako se u Srbiji donose zakoni. Naime, na primedbe Crkve, javnosti i kompetentnih sagovornica u emisiji da se u konkretnom slučaju radi o protivustanom zakonu, da nije poštovana predviđena procedura, da su se protiv odredbi o nasilju nad srpskim jezikom izjasnili SANU, Matica srpska, svih pet katedri za srpski jezik na državnim univerzitetima, koji iako jedini kompetentni u vezi sa ovom temom nisu bili ni konsultovani, da je i narod protiv zlonamernog nasilja nad svojim jezikom – ona je lakonski odgovorila da to uopšte nije važno, a da je samo važna politička volja, odnosno broj podignutih ruku u Narodnoj skupštini.“(8)
( Mala digresija povodom NATO agresije maskirane u uvaženu nam braniteljicu svih ljudskih prava, osim prava ljudi hrišćana: dotična VOLUNTARISTKINJA – valjda je ovo politički korektan izraz – proglasila me je, pre pet godina, za DISKRIMINATORA jer sam ustao u odbranu prirodne porodice, što su oduševljeno dočekali NVO jurišnici, tužili me sudu, pa moj kafkijanski proces i dalje traje, o čemu se čitalac iz knjiga, koje sam „okačio“ na Netu, može podrobno obavestiti. Sitna sam ja riba, ali, eto, sad se već došlo i do patrijarha – „diskriminatora“, dakako; počinje od sitnih riba, a udara se na vrh Crkve, pa možda ne bi bilo loše da neko u SPC, kad LJUDSKOPRAVAŠI krenu u lov na sardele, na vreme shvati da će se lov završiti kitovima, mada kitovi, biološki gledano, nisu ribe).
I još ponešto o LJUDSKOPRAVAŠICI čije poimanje prava Srba u Srbiji i regionu ( porodično – pravoslavnog dela našeg naroda, koji je, uprkos svemu, i dalje najbrojniji ) podseća na izvesnu STRANKU PRAVA iz milog nam susjedstva. U saopštenju SPC stoji, a povodom zaštitarke svih prava, osim hrišćanskih:“Uz to je, a da ne trepne, u neoboljševičkom diskriminatorskom maniru menjala teze, podmetala (pokazavši za to vrhunsku kompetentnost), banalizovala problem do te mere da je izjavila da se, eto, imenice ženskog roda koriste čak i u Crkvi (sic!). Uz to nije krila želju da Crkvi ospori pravo da se izjašnjava o bilo kom društvenom pitanju, pa i o ovom suštinskom o nasilnom nametanju načina na koji će narod međusobno opštiti i ozakonjenju obaveznosti rodne, odnosno transrodne prakse (LGBTQIA+∞) od vrtića, pa na dalje, u svakom segmentu života. To su pitanja koja se tiču celokupnog srpskog naroda, a ne samo nas koji živimo u Republici Srbiji i imamo tu sreću da se gospođa Janković stara o našoj ravnopravnosti. Ona ne da ne krije, nego uzdignuta čela ponosno ističe da je za temu o kojoj govori nekompetentna. No ipak, kod nje je kao kod Fausta, koji kaže da je deo sile koja želi zlo, a čini dobro, preteglo dobro, pošto smo iz prve ruke saznali da je u Srbiji za donošenje zakona jedino važna tzv. politička volja, odnosno odluka političara, bez obzira na to što je većina od njih za ovu temu potpuno nekompetentna.“(8)
(Sve je to davno rekao Kekec, doduše u tonu dečjeg filma:“Dobra volja je najbolja“; ko ima volju i vlast, može da sruši i teologiju i ontologiju i antropologiju, i da ga ništa, osim duše, ne košta).
Opet je patrijarh Porfirije postao neprijatelj žena, i to kao arhijerej Crkve u kojoj Žene Mironosice objavljuju, pre muškaraca – apostola, da je je Hristos vaskrsao, jer se Hristos prvo javio Svojim vernim kćerima, pa tek onda apostolima! Patrijarh im smeta kao propovednik istine da Crkva uzvisuje, a ne unižava žene, koje je Gospod preko pramajke Eve sazdao od unutarja čovekovog, od najdublje dubine!
Stvarno, dženderaši, gde će vam duša vašingtonsko – briselska, opterećena mrčajevačkom, dakle srpskom, savešću, tim mračnim reliktom prošlosti?
IME I IMANJE
Crkva se sada bori za naše Ime i Imanje. Bez Imena, nema ni Imanja. Čuveni ruski filosof, Aleksej Losev, ispevao je himnu Imenu:"Kao maksimalni naboj razumnog bića uopšte, ime je takođe i temelj, sila, cilj, stvaralaštvo i podvig vascelog života, a ne samo filosofije. Bez imena bi postojalo samo besmisleno i bezumno sukobljavanje gluvonemih masa u bezdanu apsolutne tame, mada je i tome neophodno neko osmišljavanje, što znači - neko ime. Ime je stihija razumnog opštenja živih bića u svetu smisla i umne harmonije, otkrivenje tajanstvenih likova i svetlo poznanje živih energija bića.
U ljubavi, ponavljamo voljeno ime i dozivamo ljubljeno kroz njegovo ime. U mržnji, ono što nenavidimo hulimo i ponižavamo kroz njegovo ime. Mi se i molimo i proklinjemo posredstvom imena, posredstvom izgovaranje imena. Ne postoje granice životu imena, ne postoji mera za njegovu moć. Imenom i rečima stvoren je i održava se svet. Svako živo biće nosi na sebi ime. Imenom i rečima žive narodi, pomeraju se s mesta milioni ljudi, pokreću se na žrtvu i pobedu ravnodušne narodne mase. Ime je pobedilo svet.»
Ne damo vam, dženderaši, naše divne reči, naša sveta imena, ljubav muškarca i žene, porodicu i svetinju braka. Ne damo da nas kastrirate i sprečavate rađanje. Ne damo da lažete i skrivate se u mraku novog Hitlera, Soroša, a da pričate o svetlosti.
I ne damo vam, globalistički esesovci ( Samo Soroš – SS) maskirani u antifašizam, da najvećeg srpskog antifašistu, Vladiku Nikolaja, dahauskog utamničenika, vređate, dok nas njegove mošti vode ka Svetlosti Hristovoj. Ne damo da Beograd Bogorodični pretvorite u Crnograd antihristov.
UMESTO ZAKLJUČKA
Nije slučajno da soroševska bratija mrzi litije sa moštima Svetog vladike Nikolaja, jer je baš Vladika Nikolaj rekao:"Budi hrabar i slobodan, Bog ti zbori, Srbine, Ja ću za te vojevati, samo drž` se Istine". Oni koji ne žele da Srbi budu slobodni, hrabri, istinoljubivi, to jest Hristovi, mrze litije i Vladiku Nikolaja. Ali, to nije ništa novo. Rat protiv Hrista i Crkve je nešto što traje još od Nerona i Dioklecijana, a pobednik se zna. I Srbi, nariod pravoslavni, su na strani pobedničkoj. To jest, kako je rekao jedan ruski kaluđer boljševicima:"Vi ćete pobediti, ali posle svih pobednika pobediće Hristos". Kada je jedan udbaš iskazao mržnju prema čuvenom arhimandritu studeničkom, ocu Julijanu, Julijan mu je rekao:"Ne mrziš ti mene, nego Onoga u meni. I ne mrziš me ti, nego onaj u tebi" - to jest, zloduh mrzi Boga u čoveku. Posle pretnji da će komunisti uništiti Crkvu, otac Julijan je rekao Titovom izmećaru:"Zapamti - da ti i ja sad zaspimo, i probudimo se posle milion godina, ne znam šta ćemo zateći na planeti Zemlji, ali ćemo Crkvu zateći sigurno. Jer nju nije osnovao čovek, nego Bog". Zato se pomolimo, uoči litija, svetonikolajevskom molitvom - da se složimo, obožimo i umnožimo.
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
UPUTNICE:
1.https://ifamnews.com/sr/ilon-mask-poredio-sorosa-s-cuvenim-zlikovcem-magnetom
2.https://ifamnews.com/sr/zastrasujuce-detrans-muskarac-izneo-istinu-o-promeni-pola
3.https://svetosavlje.org/od-utopije-do-kosmara-pravoslavlje-i-sekte-opsti-pregled-pravoslavlje-i-sekte-knjiga-i/20/
4. spc.rs/%D1%98%D0%BE%D1%88-%D0%BE-%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B4%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%80/
5.http://www.nspm.rs/hronika/patrijarh-porfirije-iza-rodno-osetljivog-jezika-se-krije-borba-protiv-braka-i-porodice.html
6.https://rtv.rs/sr_ci/drustvo/spc-odbacuje-kritike-trazi-ukidanje-zakona-o-rodnoj-ravnopravnosti_1438320.html
7.https://www.politika.rs/scc/clanak/549080/Portparol-Srpske-pravoslavne-crkve-I-Crkva-se-pita
8. www.danas.rs/vesti/drustvo/dodik-o-snimku-na-kom-vredja-djokovice-doziveo-sam-razocaranje-u-rts-postujem-uspeh-novaka-djokovica/
spc.rs/nova-originalna-srpska-serija-dobar-dan-dobra-zeno/
