O BOLU U SUNČANI MAJSKI DAN
U utorak, 16. maja 2023. godine, našao sam se u selu Dubona kod Mladenovca sa najbližima neke od dece koja su streljana u Đurđevdanom pokolju. Ne znam od čega sam više tonuo u zbunjenost, koja se kretala između strahopoštovanja pred miomirom nadumne patnje koja se, kao kadilo, izvija ka nebesima – s jedne strane, i, s druge strane, blizine nepojamnog zla…
Da li je ta zbunjenost u meni bila od lepote šumadijskih predela kroz koje sam prolazio ( kako može, posle takvog krvoprolića, da buja i cveta? ), da li od dobrote rodbine streljanih, koja nas je, uprkos svemu, dočekala hlebom i solju ljubavi i pažnje, da li od potiskivanja bola pred školom gde se sve desilo, i gde, za stolom za kojim su naša lepa deca sedela, još stoji uvelo cveće, a ograda je puna sveća koje su dogorele do pola, da li od grobova ubijenih brata i sestre, koje su mi pokazali pri povratku, da li od saznanja da to beše mila mladost, koja se hvatala u kolo i radovala svetu, koja se opijala lepotom života, ali van besputica, bez raspojasanosti…
A tek osakaćeni, koji se još bore da izađu iz bolnica, da ožive za život koji neće biti lak, ali će ga, ipak, biti. Čuo sam priču o devojci koja je ostala bez šake, o momcima – doveka invalidima usred mirnog doba, o krvavim pramenovima kose devojke – patnice kojoj je metak izbio oko. Kako je bilo, govore, u medijima, baš oni s kojima sam se video, obnevideo od nemoći da pomognem, makar i rečju. Treba to poslušati, čitaoče. Treba pogledati. (1)
Jaoj, Bože, zašto se ovo desilo, opet u Šumadiji, onoj Karađorđevoj i našoj, blizu Oplenca, zelenoga venca? Jaoj, Bože, zašto se začuo rafal za koji su u Duboni pomislili da je šenluk jer se nekom rodilo dete – a ono streljanje nevinih?
Pre no što sam krenuo u Dubonu, molio sam braću da me pomenu u molitvi, i dobio sam snage i da pričam i da ljude gledam u oči i da uđem u hram i tamo, sa saputnicima, zapevam: „Hristos voskrese iz mrtvih, smrću smrt uništi, i svima u grobovima život darova“.
SAGOVORNIK
Spram mene je sedeo Daliborov otac koji je prvi ušao u školsko dvorište posle pokolja, i koji je svakom streljanom detetu opipao puls i video da li je živo, i koji je, u magnovenju, ugledao desetak ljudi koji su stajali preko puta dubonske Golgote, a niko nije prišao ( da li od straha, od užasa, od sebičnosti, od neke sramote što se zovemo ljudi – ko će to znati? ) i koji se nadao da je njegov sin možda otišao pre streljanja, i koji je, kad ga je našao u krvi, vozio Dalibora do Hitne pomoći ( i supruga je bila s njim ), i koji je verovao u mladi i moćni detinji puls ( momak je izvesno vreme bio živ, živ je bio, vaistinu ) i koji je, najednom, shvatio da njegovog junaka za ženidbu više nema među nama, i koji je opet pipao bilo da vidi da li je pogrešio, i konačno pojmio ono što je, u izmaglici bola, nazirao – da je sin od rana umro…
Prva rečenica koju mi je rekao roditelj streljanog mladića:“Nije njih Bog uzeo, Bog sa tim nema ništa…To je uradilo zlo u zločincu…I ne treba da kukamo kao neki jadnici, nego da se, udruženi sa svakim ko to želi, borimo za pravdu – na sudu“.
A majka Daliborova, zenica orošenih, gleda tamo gde mi ne vidimo – traži svog voljenog dečaka sa one strane. I sestra njegova, sa porodicom, bdi nad strahotom gubitka, čeka da rane zarastu i da joj Gospod pozlati ožiljak na duši. I druga majka, Milanova i Kristinina, sazire ono tamo, kroz maglu krvavu nešto da dokuči. A njen muž, zemljane boje lica, domaćin opustelog doma, ćutke nosi krst oca iz Šumadije koju, vekovima, streljaju, što tuđini, što domaće sluge đavolje. I gore kandila, plamičci igraju po jeleju, nešto bi taj trepet da nam kaže – ko će ga, u tmuši, razaznati, kome će biti putokaz?
ŠTA TO PRIČAŠ, ĐAVOLE?
A đavo je ubici, možda, šaputao, onako kako samo on, lukavi, zna, da se čulom sluha ne primi ( jer, reče Bodler, najveća obmana satane je u tome da nas uveri kako on ne postoji ), ali da se ubaci u misao, u srce, da stupi pod crno čelo ubice:“Pucaj slobodno, uplaši Šumadiju. Onaj sedmačić sa dva pištolja je strahom obavio Beograd, a ti pucaj u srce Šumadije. Daću ti ja sedam kula groša i dukata, i milione evra, i ugasiću sigurnosne kamere, i šesto policajaca ću zavesti da te ne vide dok te gone, i smanjiću ti kaznu maksimalno, zbog tvog dobrog vladanja u zatvoru, i kad izađeš, bićeš slavan i poznat i sa sedam kula groša i dukata uza se. Šta kažeš, delijo? A? Da li smo postigli naš rijaliti dil, dilberu? Kad je mogao Faust, što ne možeš i ti, makar da nisi ni čuo za Fausta? Ali si čuo za naše rijalitije, zar ne? Ovo će biti pravi, realni rijaliti. Pucaj, overi, neka pamti Šumadija!“
I tako to biva. Tako đavo – gde je najosetljivije. U decu. U srce Šumadije. Tako on, tamo on, u san se ne snio, i da Bog da mu se sve zlo na glavu sručilo u dan Suda. Ali, ako je vreme zlo, reče Nastasijević, nesumnjivo su gori ljudi u njemu. Da se zlo ne umnoži, potrebna je pravda.
NE OSVETA, NEGO PRAVDA ILI TAJNA OČEVOG ĆUTANJA
Ne osveta, nego pravda, shvatio sam reči roditelja ubijenog mladića. Taj roditelj je stena u kojoj kuca srce silno kao moskovska zvona, žrtveno srce veliko kao kuća. Zato mi, Srbi, toliko puta onepravdovani, imamo himnu Bogu pravde. Ali, ta pravda je i NJegova ljubav, koja dugo čeka i trpi da se ljudi povrate. To je ona pravda koja opominje, kako je opominjala neku Jevrosimu iz Dubone, što je, pre rata, umrla, pa oživela ( pričao mi njen srodnik, s kojim sam putovao ); njoj je Gospod, kad Ga je videla s one strane smrti, rekao da poruči suseljanima – da ne psuju Boga i sunce i da ne rade nedeljom, svetim danom. Ali, ta viđenja davala su se dok je naš narod brižnije osluškivao glas svoga Tvorca, dok nas nije zaglušila buka ubilačke mašinerije „globalnog sela“, u kome nestaju sela naše lepe Šumadije, sela Srbije, sela celog sveta. Ali to je i LJubav na dnu dušinog stradanja, koja se može naći i u najtežem času, i koju je sveštenik Nikola Milović, u svom romanu „Hrabro i radosno, veselim nogama“ ( Kalenić, Kragujevac, 2018), opisujući svoje služenje baš u Duboni poslednje decenije 20. veka, ovako opisao, slikajući susret sa ocem čiji je sin prerano otišao:“Na zidu, pored dve slavske ikone, fotografija. Na njoj mlad, lep momak, skoro dečak, možda od nekih petanaest, najviše šesnaest godina. „To je moj sin jedinac. Imam i dve kćeri, jedna je ovde s monom, druga je udata u susedno selo. Ovoj što je s nami, doveli smo muža. Ete. Biće da je to nekaki usud ove kuće. Sva je prilika da će da počnemo i treću slavu da slavimo. Zetovu. To će ti javim ako se zbude.“
„A šta je sa sinom?“, pitam obazrivo, naslutivši nesreću.
„NJega, pope, nema na ovaj svet“, kaže nekako mirno, bez ozlojeđenosti, ali ne i ravnodušno. Malo poćuti, pa dodaje:
„Imaju neke rane, ti bi ko sveštenik to trebo da znaš, koje nikad ne da zacele. Saživiš se sa bol i… Hodaš, spavaš, govoriš, ćutiš, jedeš, piješ, radiš na njivu, odeš u baštu, u štalu, il gde već treba da se šta poradi, meteš se sa stoku, premećeš pare po dlanovi, ideš po narod, ovamte il onamte, na svadbe, na sarane… Ležeš, da prostiš, sa ženu… Al ono boli te boli. Ne popušća ni danju ni noću, ni u sanu ni kad si budan. Ete, taki ti je taj moj bol. Al kad bi me neki pito da mi ga oduzme, da me kako oslobodi od njeg, ja to ne bi dozvoleo ni za živu glavu. Zašto? Zato što, moj pope, i treba da boli kad njeg nema. Ne mož moja duša da živi, a da ne boli. Taj mu bol, s neke strane, dođe namesto mog sina. Ne baš kao izistinski on – na kaki način da ti ja to objasnim a da me ti svatiš? – al ko da je u neku ruku on, iako njega niš ne mož da zameni.“
Slušam i ćutim. Šta da mu kažem?
„Bez obzira na ženu, na ćerke, na unučiće… Da nemam taj bol, bio bi sam samcit, ki nagorela panjina. Ovako, sa taj bol, ja sam opet nekako s njega. S mog sina. I zato ti velim, taj je bol od Boga! Dobar, nesnošljiv bol, koji u isto vreme ubiva i oživljava. A kako, to ne znam da ti kažem. Za to ti treba neki učeniji od men.“
Tako je pisao otac Nikola Milović. Tako sam osetio u razgovoru sa ocem ubijenog Dalibora.
KO ĆE DA UTEŠI MAJKU ŠUMADIJU?
Sva moja navodna učenost, navodno pozavanje vere pravoslavne, navodna nada da ću reći neku utešnu reč, srušila se u selu Duboni pred roditeljima koji su, u piru zla, ostali bez dece. A napolju bagrem ucvetao, i majsko zelenilo buja, i prolaze ratari na traktorima, i seoska tišina treperavo zari sluh naviklih na gradsku buku. A škola, koja je morala da potone u zemlju od stida i bola, škola u čijem dvorištu se desilo streljanje nevinih stoji i dalje pored hrama, podignutog Svetom Simeonu Stolpniku u prvoj deceniji 20. veka. Stoji, nije potonula. Nismo ni mi, iako bi trebalo da potonemo u zemlju od stida što se takvo zlo među nama zbilo.
Ispred škole, kako već rekoh, sto i klupice, i cveće, iscvalo iz krvi nevine dece naše, za kojom Šumadija kuka kao Rahilja starozavetna:“Tada se ispuni što je rekao prorok Jeremija govoreći: „Glas u Rami ču se, plač i ridanje i naricanje mnogo, Rahilja oplakuje decu svoju, i neće da se uteši, jer ih nema.” ( Matej 2, 17-18 ).
Ko će da uteši našu Rahilju, našu Šumadiju, koja plače nad decom svojom jer ih nema? Nema ih, a koja su ostala, osakaćena su. Usred zarnog maja, odoše čeda naša, jagnjad naša đurđevdanska, pokrovi naši crni, naša tuga prevelika, naša nada sahranjena, naše oči oslepljene, naše ruke otkinute, naša briga neprebrižna, i bolovi neodbolni, i kolači od smonice, i sve ptice ilovačne, i svo nebo od olova, i sve reči od kamena, i sve vatre ugašene, i sve vode zamućene.
Dubona lepa, sad selo za naricanje, uz obližnje Malo Orašje. Kuknjava je iskonska, srpska, kako je Milovan Danojlić, pišćući o Disu i njegovoj melodiji, objasnio:“I danas se, po našim selima, ponegde, subotom po podne, može čuti kuknjava usamljene seljanke. Taj lelek je sav u krugovima, u zavapljenjima, u vozdvizanjima ka nebu, i u ponavljanju prvog vapaja. Nije li najbolji, pesimistički Dis preuzeo taj melodijski obrazac, raspevao ga u svojim jednoličnim strofama, koje se završavaju ponavljanjem prvog stiha, dakle, priznanjem da na postavljeno pitanje nema odgovora, da je nebo nad nama zatvoreno, pa nam ne čuje zova ni vapaja? On svoju zapevku sriče na groblju svih epoha i svih naroda, gde su pokopane naše najlepše iluzije, naše nade u nešto što nikad nije bilo i nikad neće biti. To je naš najprodorniji jauk za izgubljenim Rajem, za lepotom i dobrotom od kojih se, sa prvim zakoračajem na Zemlji, sve nepovratnije, sve bolnije udaljujemo. Uverenje, odnosno osećanje da smo sa rođenjem izgubili nepovratno blago, jedno je od opštih mesta slovenske osećajnosti, koja kod nas ima posebnu, disovsku boju.“
Sada svi, zaista svi, treba da tužimo kod svetlih grobova naše dece. Da kroz nas prokuka Šumadija, koja je ovo dočekala, i sa njom da se, posle pokolja u školi, zaplače i Crnograd, da se suzama umije i Beogradom Bogorodičnim opet postane.
Ali, Bog, gde je bio Bog?
PATRIJARH PAVLE: GDE JE BIO BOG?
LJudi najveće vere, kakav je bio naš patrijarh Pavle, umeju da zastanu, pa da se i oni, kao pravedni Jov, upitaju:“Bože, gde si u ovom jadu? Ima Te, Bože, znam da Te ima, ali gde si?“
U svojim sećanjima pod naslovom „Bez osude, otvoreno, očinski“, patrijarh Pavle je zabeležio trenutak jovovskog bola pod zatvorenim nebom, kada je i sam svoju veru stavio na proveru:“U Sv. Trojicu doveo me je moj školski drug, jeromonah Jelisej Popović, negde s proleća 1942. Manastir je dobro vodio svoju ekonomiju, tako da su mogli da me prihrane, a davali bi mi lakše poslove. U konaku je bio još jedan tuberkulozni bolesnik, mladić, koji je došao sa ocem, izbeglicom iz istočne Bosne. Ne sećam se kako su odande dospeli do manastira, ali se otac nama činio ded, pa smo ga svi zvali Čičom. Umeo je da popravlja krovove, zamenjuje dotrajale grede, a naročito da pravi delove za kola, tako da je stalno bivao pozivan na rad po okolnim selima. Svu zaradu ostavljao je manastiru koji mu je primio sina. Donosio je sa posla i sve najbolje od hrane što bi mu davali iz kuća u kojima je radio. Mladić je, međutim, kopnio, a otac sve činio da ga spase. Čiči, Bosancu (zaboravio sam mu ime), ustaše su zaklale sve četvoro zatečenih u kući, kada su je opkolili: majku, ženu, ćerku i mlađeg sina. Posle svakog večernja, dugo bi on sam stajao kraj četiri upaljene sveće, a nama je ostavljao veliku, na pultu desne pevnice, da je zapalimo za zdravlje. Kad je mladić već sasvim zanemogao, Čiča je prestao da odlazi u sela i nije se odvajao od sina. Posle dve noći u groznici, mladić je izdahnuo. Čoveku, kome je sve pobijeno, Bog je uzeo i sina, jedino što je još imao. Mučio sam se, i još uvek se mučim, da razumem volju Božju. Osećao sam se gotovo krivim što Gospod nije uzeo mene, nego to bespomoćno stvorenje koje mu je, mora biti, bilo milije. Otac, skamenjen, samo se prekrstio, a kada su iguman i još dvojica starijih monaha, prišli upokojenom, Čiča se izmakao iz sobice i uputio crkvi. Otac kao da je bolje od mene razumeo Božju volju. Sa nekom posebnom pobožnošću učestvovao je u svemu oko sahrane i posle nje. Čiča je sam načinio sanduk i sam iskopao raku. Ostao je u manastiru i po čitav dan radio na poslovima koje je sam nalazio. Sa strahopoštovanjem gledao sam u tom čoveku jedan starozavetni lik, kao živu istinu o čoveku, sve življu što je nepojamnija. Smrt je kraj mukama, a stradanje opustelog čoveka najveće je iskušenje. Dečak se upokojio u Gospodu a otac, posmatrao sam ga, sa smirenošću mučenika žalost za sinom iskupljivao je trpljenjem. Što je ono teže, uteha kao da postaje veća.“
Dakle, i patrijarh Pavle se katkad nalazio pred pitanjima na koja razum ne može da odgovori, nego nam utehu pruža samo Hristos, Raspeta i Vaskrsla Premudrost Božja. Ne pomaže razum, samo Premudrost. I onda i sada. Jer nema razuma koji se može uzdići iznad natčovečanske patnje streljanih i osakaćenih, iznad majčinskih i očinskih neprebola, iznad kuknjave rodbine i svojte. Nema razuma, samo Premudrost, Koja pokazuje Svoje ruke i noge probodene, i Svoja ranjena rebra, iz kojih ističe Krv i Voda, da se Hlebom nebeskim pričestimo, i još prisnije da se priščešćujemo NJime u nevečernjem Danu Carstva koje ne zalazi, jer je Hristos naše Sunce Nezazlazno.
MOMČILOVA MOLITVA
A to kako se patnja Premudrošću pozlati u pesmu je stavio naš blagi Momčilo Nastasijević. I pesma mu se zove „Molitva“. Kao da je u Duboni, po Đurđevdanu 2023, pisana ( napomena: glagol „smagnuti“ znači pocrneti):
Smagnem li ovo dubinom u večernju,
ili je tihi poj,
il’ dubina se otvori gde bolelo?
Tiho po muci brodim smerni rab.
Pakao meni, oče,
boljezan, draču na put.
Rastoči o rastoči raba.
Dublje dno duši no stradánju,
bez dna reč ova smerna u večernju.
Koren je ovo,
crva mi, oče, u nagrizánje,
rastoči o rastoči raba.
Jer i pakao je tvoj,
i propoje.
Zalapim toplo iz ove oporine tela.
I koren po koren manje
Mome stradánju.
NE MIRITI SE SA ZLOM
Sreo sam, dakle, čoveka koji neće da se miri sa zlom, i koji, deleći bol sa suprugom i porodicom, veruje u Pravdu. I sreo sam onemele roditelje koji su izgubili i sina i ćerku, i koji, da i krila imaju, nikud iz svoje senke, iz kuće obeskućene i doma obezdomljenog, ne bi utekli. Dok im u srce ne stupi Utešitelj, naš Višnji.
I, naravno, nešto sam pričao pred tim ljudima, ali sam, pričajući, znao da ih ne mogu utešiti, jer se, kako rekoh, samo jedan zove Utešitelj – Duh Sveti. Ali sam se, makar delimično, ja utešio činjenicom da se roditelji sa zlom ne mire, i da gledaju ka Istoku, Koji je Sunce pravde. U NJemu nema mrtvih, nego su svi živi. U NJemu ćemo se sresti, i oradostiti, ako budemo živeli dostojno vaskrsenja koje nam je podareno. U njemu su i deca iz Dubone i Orašja živa. I ranjena deca Šumadije će u NJemu naći mira i nade. I roditelji skrhani biće kadri da nose brdo svoga bola. I biće Hristos Sve u Svemu, kako reče Vladika Nikolaj čije mošti za Spasovdan 2023. treba da osveštaju Crnograd i obele ga da bude Beograd:“Čiji smo kad živimo? Gospodnji. Čiji smo kad umiremo? Gospodnji. Čiji su pravednici? Gospodnji? Čiji su grešnici? Gospodnji. Gospod obuhvata sve, i žive i mrtve, i sadašnje i prošle i buduće. Niko nije tako sveobuhvatljiv kao Gospod Isus. Koji od takozvanih dobrotvora čovečanstva, od učitelja, vođa, prosvetitelja, ikada pokuša da učini neko dobro umrlim? Tu se može odlučno odgovoriti: nikada i niko! I sama pomisao bila bi smešna u očima vasceloga sveta — učiniti neko dobro mrtvima! To je smešno svima onima koji misle, da je smrt moćnija od Boga, i da ono što ona proguta, uništava za svagda. No brinuti za mrtve, i činiti dobro mrtvim, prestalo je biti smešnim od otkrovenja Gospoda Isusa, koji otkri, da je Bog — Bog živih i koji to i na delu pokaza sišavši u ad, da oslobodi i spase duše pomrlih pravednika sve od Adama pa do NJegove smrti na krstu.
Sveobuhvatljiv je Gospod naš preslavni kako Svojom vidovitom mišlju, jer misli o svima i vidi sve od žene rođene, i nad grobovima i u grobovima; tako i Svojom ljubavlju, jer grli sve duše pravedničke bez obzira koje ih mesto ili vreme skriva; tako najzad i Svojim trudom, jer se trudi za sve njih, da ih sve oslobodi, spase, uvede u carstvo i proslavi pred licem Oca Svog nebesnog, Duha Svetog Životvornog i bezbrojnih svetih angela. Gospode, Tebi slava i hvala vavek. Amin.“
KAKA JE NAŠ DUG?
Ali, kakva je naša dužnost sada?
Dužnost je da se molimo Bogu za zdravlje preživelih i pokoj postradalih ( sva imena za koja se treba moliti data su nastavku ovog teksta ). Dužnost je da ne ćutimo pred zlom i da se borimo za pravdu. Dužnost je da živimo dostojno večnoga života, i da se dižemo kad padnemo. Dužnost nam je da budemo ljudi i Srbi kakvi su, po reči patrijarha Pavla, bili i sveti preci naši. Roditelji i rodbina stradalnika biće Utešiteljem tešeni, ali i mi, njihovi bližnji, treba da ih tešimo svojom brigom i ljubavlju.
Kao što reče Nastasijević:“Rod smo. Kad umre čovek, i moje srce rušno je“.
Ne zaboravljajmo Malo Orašje – krvavo ograšje, i Dubonu, kao bol duboku. Tamo su naši bližnji, naš rod, naši Šumadinci, i njihova crnina je naša crnina, i njihov vapaj je naš vapaj, i suza njihova našim obrazom teče, i naša molitva i sastradanje njima pripadaju. Pomenimo, u iskrenoj molitivi za njihovo ozdravljenje, ranjenike – Nevenu, Ivana, Predraga, Milomira, Nikolu, Nemanju, Miloša, Anđelu, Petra, Andrijanu, Jovana i Jovicu, a za pokoj duše – Dalibora, Milana, Kristinu, Aleksandra, Lazara, Nemanju, Marka i Nikolu.
A Ti, Bože, Koji si bio na Golgoti, i u Koga su pucali i u Beogradu i u Šumadiji maja 2023, vaskrsni ovaj narod, vaskrsni duše naše!
SVEDOČENJE STRADALNIH RODITELJA
Izvor: Iskra
