Piše: Milan Kisić
Nešto se desilo, nešto se promenilo u raskoraku između vekova, između Kajmakčalana i šoljice kafe iz koje se ispija Espreso. Desio se konformizam, zaboravili smo na borbu za slobodu, zaboravili smo na slobodnu reč i misao, koja je kad kad znala mnogo da nas košta ali smo uvek iskoristili veto i upotrebili je.
Desila se anestezija naroda. Anestezija kroz laku zabavu, jeftine tv programe i lake note koje su uspele da uspavaju onog bundžiju u nama i uspele su da uspavaju potrebu za slobodom i željom za iskazivanje sopstva, onako kako su naši preci u prethodnih 200 godina to i radili.
Ne, tada nije postojala velika potreba da se busa u grudi i da se pokaže patriotizam. Ne. Način života je sam po sebi tada pokazivao patriotizam i ljubav prema otadžbini.
Nešto se desilo, nešto se promenilo u raskoraku između prvog svetskog rata i rijaliti šou programa kada ispred TV ekrana sedimo i drugima dopuštamo da razmišljaju umesto nas.
Došlo je vreme da verujemo televizijskom programu, a ne sopstvenom novčaniku. Ne sopstvenom detetu čiji glas i lik možemo videti putem onlajn četa, kada nam se javlja iz inostranstva kao građanin drugog reda u inostranstvu, zato što nije želeo da ostane ovde i u svojoj državi bude građanin drugog reda, jer smo napravili velike podele i razdore međusobno, između sebe.
Usvajanjem nove demokratije, tj. liberalnog kapitalizma došli smo do toga da smo naše živote podredili za 50 evra. Naš život vredi 50 evra. 50 evra kako bi ušli u autobus, u Beograd i prisustvovali nečemu što nas možda i ne zanima, ali stvara se opšta slika kako ste tamo iz političkog razloga a ne samo egzistencijalnog, pukog egzistencijalnog razloga zato što su računi za struju sve veći, zato što su cene u prodavnicama sve veće, ali mi ne koristimo pravo na pobunu. Ne. Ne koristimo pravo da kažemo kako nam nije dobro, nego ćutke teturajući se od mitinga do mitinga uzimamo 50 evra i pokušavamo da preguramo sa istim narednih par dana.
Kada ostanemo bez istih, naljutimo se sami na sebe, ali taman kada poželimo nešto da promenimo dolazi sledeća anestezija, sledeći miting i sledećih 50 evra koje opet rado prihvatamo, sa mukom i poniženjem u sebi.
Ne, to nisu krezubi sendvičari, kako ih često elitisti nazivaju. To su naši susedi, naše komšije, naše porodice kojima je slomljen duh i moral u prethodnih 30 godina kroz ratove, inflacije, sankcije, predate teritorije i nedostatka zdravog sadržaja.
To su naši susedi, naše komšije, naše porodice kojima je epizoda rijaliti programa sedativ i bekstvo od stvarnosti i sopstvenog novčanika i potrebe da se pobunimo i kažemo da je bilo previše.
Običan čovek želi podstrek, želi da se ispravi i veruje u bolje sutra. Ne želi da bude kolateralna šteta i žrtva tuđih dogovora, naših političara i stranić trećerazrednih ćata koji dolaze da vedre i oblače nad našom zemljom, koji glume gospodara života i smrti u Srbiji, a u sopstvenim zemljama ne mogu ni da brišu cipele.
Običan čovek je počeo da se buni, u njemu je ponovo počela da se javlja svest, demokratska ali i nacionalna, to ne isključuje jedno sa drugim, čak naprotiv.
Običan čovek je počeo da se budi, shvatio je da ne želi da bude samo broj na autobuskom sedištu koji popunjava nečiju kvotu i obezbeđuje tuđe radno mesto.
Običan čovek ne želi više da bude ucenjen, ne želi da uzme 50 evra i da nekoga lažno voli, dok taj predstavlja ljubav od 50 evra kao večnu i bezuslovnu.
Dosta je bilo straha, nepropsavanih noći, straha od izvršitelja i tih 50 evra koji bude nadu u bolje sutra, a zapravo nisu nada, nego samo iskra svetla koja može da popuni narednih par dana dok mrak opet ne zavlada u životu običnog čoveka.
Tada se javlja bes, tada se javlja osećaj nemoći običnog čoveka da pruži svojoj porodici obične stvari, nove patike, letovanje, zimovanje a onda nastaje gomilu drugih porodičnih problema. Jer njegov sin na televiziji vidi i letovanje i zimovanje i najnovije patike, ali njegov otac ništa od toga ne može da mu priušti. Ništa, osim telefona i lažne imitacije života dok u tom detetu klija nova klica besa, straha i nemoći jer naše kolektivno nesvesno upravo postaje to, jer smo zatrpali čojstvo, herojstvo koje je krasilo naše pretke.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) May 25, 2023
Da li je 50 evra zaista vredno toga?
Da li je 50 evra dovoljna cena za to što će naši najmlađi prisustvovati našem ponižavanju i samim tim preuzeti obrazac od nas, videti nas potlačene ili nas se postideti, pa preuzeti obrazad od idola sa televizijskih programa ili društvenih mreža jer će ga biti sramota naših postupaka?
Mislimo o našim potomcima, jer nekada kratkoročna rešenja možda i nisu najbolja gledajući širu sliku svega. Ne radi se tu samo o trenutnoj vlasti. Svaka vlast dođe i prođe. U pitanju je ono što mi ostavljamo iza nas, našoj deci, našim potomcima, ljudima koji će posle nas isto hodati našim selima, gradovima i ulicama. Nemojte da im ostavljamo gorak ukus u ustima i da posle pričaju kako smo se za male pare prodavali našim gospodarima i kako nismo smeli da im kažemo NE, bojeći se za sopstvene lične i male, gotovo nevidljive mikro interese.
Vratimo onaj naš duh zbog koga smo bili ponosni vekovima u nazad. Vratimo onaj inat i prkos po kojem smo bili poznati. Nemojmo dozvoliti da nas pohlepa odvede u prokletstvo. Neka prođe neka žurka i bez potrebe da se uzme 50 evra.
Da, priča se da su neki ucenjeni poslovima, da neke pokušavaju da, kolokvijalno rečeno pritisnu za neke stvari, ali treba uspraviti kičmu. Najhrabriji uvek prvi istupaju i stoje na braniku naše zemlje. A sada je branimo od divljaštva, neukusa, ludila i sistemu koji od nas pravi zvezi, a ne ljude.
Sa koje god strane dolazili, u našem duhu nije podaništvo. Da li kroz sagledavanje demokratije, ili kroz sagledavanje kroz prizmu Hrišćanstva, ne bi trebali popustiti ovaj put.
Nemojmo izdati naše pretke i naše potomke zbog ličnih stvari koje su prolazne. Nemojmo izdati sve što je prošlo i sve što će doći posle nas zbog 50 evra. Tih 50 evra sa sobom nećemo moći da ponesemo sa sobom u grob. Ali ćemo moći ponos i priče, jer one sa nama odlaze u večnost.
Fotografija ne laže! Zaposlena kod Zalužnog htela da dokaže da je živ i zdrav, sad joj se svi smeju
Izvor: citajgari.com
