Nedavno ste preveli i objavili knjigu Natalije Kasperske i Igora Ašmanova „Digitalna higijena“. Ona je u Rusiji imala deset izdanja za godinu dana, a postala je udžbenik za predmet „bezbednosna kultura“ u školama i na fakultetima. O čemu je reč?
U najkraćim crtama, knjiga „Digitalna higijena“ je zamišljena kao „uputstvo za korišćenje interneta“. U prvom redu je namenjena roditeljima i nastavnicima da bi znali kako da razgovaraju s mladima o ovom fenomenu, a i omladini koja najčešće misli da zna o internetu više nego odrasli. To je velika iluzija, jer, kako kažu sami autori, mladi brže i bolje koriste digitalne tehnologije, ali o samim tehnologijama i opasnostima koje one sobom nose najčešće znaju vrlo malo ili skoro ništa, kao i odrasli. Mladi su, najčešće, samo „vešti korisnici“, ali nisu poznavaoci tehnologija. Time su pre u opasnosti jer im svakodnevno i vešto korišćenje digitalnih gadžeta stvara lažnu samouverenost i osećanje nadmoći nad roditeljima, profesorima i nastavnicima u oblasti novih tehnologija. Stoga mladi vrlo teško mogu da čuju bilo kakav savet starijih ne o samim digitalnim tehnologijama već o sajber, psihološkim, informacionim i društvenim opasnostima koje od njih prete. Zato je bilo najbolje rešenje da autori koji su neprikosnoveni autoriteti u ovoj oblasti napišu stručno, ali čitljivo i razumljivo štivo o ovim opasnostima.
Ko su pisci knjige koju ste nedavno objavili i na našem jeziku?
Knjigu „Digitalna higijena“ je napisao tim autora s Natalijom Kasperskom i Igorom Ašmanovim na čelu. U timu ima i programera, matematičara, stručnjaka za marketing i pi-ar, psihologa, pravnika itd. Natalija Kasperska je svetski poznata matematičarka, jedan od najvećih stručnjaka za bezbednost podataka i koautor legendarnog antivirus programa „Kasperski“. Po obrazovanju je matematičar a tokom karijere je stvorila nekoliko softverskih firmi koje su danas lideri na tržištu zaštite podataka. Ali sem što je vrstan naučnik, sposobna poslovna žena, ona je i majka petoro dece, pravoslavna hrišćanka, vrlo angažovana u suočavanju s mnogim društvenim pitanjima. Ona je rukovodilac radne grupe „Informaciona bezbednost“ nacionalnog projekta „Digitalna ekonomija Ruske Federacije“ (DE) i čelnik predsedništva Asocijacije proizvođača programskih proizvoda (ARPP) „Domaći soft“. Projekat „Digitalna ekonomija“ jedan je od prioritetnih pravaca razvoja RF danas jer se ubrzano radi na „zameni uvoza“, to jest stvaranju „svega svog“ ili u prevodu „digitalne suverenosti RF“ i u oblasti hardvera i u oblasti softvera. Pored toga bila je član radne grupe za izmene Ustava RF 2020. godine, i autor je izmene u čl. 71 o zaštiti podataka građana. Ovaj član Ustava RF je prvi takve vrste u svetu i tiče se zaštite privatnosti podataka i onemogućavanja stvaranja „digitalnog logora“ i uvođenja sistema „socijalnih kredita“ (što je već počelo da se dešava i u Kini i u drugim zapadnim državama). Pored toga bila je član inicijativne grupe za kandidovanje Vladimira Putina na predsedničkim izborima 2018. godine.
Igor Ašmanov (koji je nosilac neformalne titule „GURU ruskog interneta“) takođe je po obrazovanju matematičar i bavio se programiranjem i veštačkom inteligencijom (VI) još od 1983, u odeljenju veštačke inteligencije Računarskog centra Akademije nauka SSSR. Takođe je pravoslavan i otac petoro dece. Šef je katedre digitalne sociologije na Moskovskom državnom univerzitetu. Jedan je od autora sistema pravopisa ORFO koji je primenjen i ugrađen u Majkrosoft ofis paket. Bio je izvršni direktor pretraživača „Rambler“. I on je, sem poslovnih aktivnosti, društveno aktivan: angažovan je na projektu „Digitalna ekonomija“, gde je rukovodilac grupe „Zaštita prava ličnosti u DE“, poverenik Vladimira Putina i član Saveta za razvoj građanskog društva i prava čoveka pri kabinetu predsednika RF. Zašto je ovo važno naglasiti? Zato što su ovo autori za koje mladi ne mogu reći da sajber sferu ne poznaju dovoljno. Ovo su ljudi koji ne samo da poznaju internet „iznutra“ već su ga i stvarali. To je kao da su na primer Bil Gejts, Zakerberg ili Ilon Mask napisali knjigu o internetu. Oni poznaju to o čemu pišu, ali nisu puki eksperti, već su i roditelji i pravoslavni hrišćani. I kao roditelji pišu i o opasnostima, a ne samo o dobrim stranama novih tehnologija.
Čime se bavi „Digitalna higijena“?
Knjiga obuhvata izuzetno širok spektar tema, ali ne površno ili previše stručno. Da bi se lakše čitala, podeljena je na više glava koje se mogu čitati svaka za sebe. Svaka glava se bavi posebnom temom i na kraju svake glave se daju konkretne preporuke kako se zaštititi i odbraniti od problema o kojem se govori. Počinje se od tehničkih pitanja: virusa, trojanaca, spama, fišinga, krađe lozinki i novca itd. Ali se nastavlja s pitanjima koja nisu tehnička već iz oblasti uticaja na čoveka i mlade. Kako autori ističu: opasnosti na internetu se dele na dve vrste – tehničke (sajber) i psihološke, ali ove druge su mnogo zloćudnije, a o njima se mnogo manje govori i piše. Jer hakeri mogu da vam ukradu novac ili podatke, ali mnogo je opasnije ako vam manipulatori ukradu mozak. Zato se veći deo knjige i odnosi na razne aspekte i opasnosti društvenih mreža, gubljenja pažnje, tzv. semantičke kapsule itd. Obrađuju se i opšti principi a i konkretni primeri koji te principe ilustruju. Na primer, prvi put je u nekoj knjizi opisan „digitalni trag“ (ili „digitalna signatura“) koji čovek ostavlja na mreži i u realnom životu: praćenje telefona, uparivanje brojeva, video-trag, memorisanje kombinacija vaj-faj i blutut konekcija, beleženje logova i posećivanja sajtova, pravljenje algoritma ponašanja i navika pojedinca itd. Ko nas sve prati, kako nas prati i za šta se sve to koristi.
Pa ko nas prati i zbog čega smo toliko praćeni?
Od kako je Edvard Snouden objavio čime se bavio, mi smo navikli da mislimo da nas prati „neki tamo zli čika iz Amerike“ i prva sledeća misao nam je „ja sam mali čovek, koga ja zanimam?“ ili „ja nemam šta da krijem – nek slušaju kad su dokoni – čuće kako široku dušu mi Srbi imamo“. Ali nažalost to više nije tako. Iako se danas čak i smišljeno u medijima podgreva misao da nas samo američka Agencija za nacionalnu bezbednost prati i prisluškuje, autori koji znaju o čemu govore, jasno daju na znanje: prate nas stotine, pa i hiljade, zainteresovanih subjekata. To su i proizvođači telefona i proizvođači softvera i mobilni operateri i internet-provajderi i veliki IT giganti koji imaju tzv. ekosistem (uparene sajtove, pretraživače, poštanske servise, mesindžere, kao što je npr. Gugl), ali što je još gore – hiljade malih, često malo poznatih „start-apova“ koji kreiraju aplikacije, servise, mesindžere, igre. Većina ovih aplikacija, prilikom instalacije, sitnim slovima u korisničkom ugovoru imaju uslov da se odobri pristup korisničkim podacima sa telefona ili gadžeta. Što znači da, na primer, aplikacija za baterijsku lampu ili neki servis traži i dobija dozvolu da pristupi (i odmah počinje da šalje na server svog proizvođača) našem imeniku, da prati naše kretanje – geolokacije, da prati naše kupovine, prihode, promene po računu i karticama i još mnogo, mnogo toga. Tokom vremena naša „digitalna senka“ (ili „digitalni odraz“) postaje tako detaljna da nas algoritam poznaje mnogo bolje nego naši najbliži pa čak i mi sami sebe – jer se mi, a naročito mladi, menjamo i zaboravljamo neke svoje oscilacije u ponašanju a algoritam ne zaboravlja.
Zar ovo praćenje nije protivzakonito?
Nažalost, najčešće nije. Stavljajući svoju saglasnost („štriklu“) ispod korisničkog ugovora, mi sami dajemo mnogo veća ovlašćenja nego što smo svesni. Ponekad smo i svesni a tome se čak i radujemo! Na primer, zvučne ili vizuelne komande na modernim televizorima, telefonima ili glasovnim pomoćnicima nam daju osećanje moći i komfora – iako bi trebalo da smo svesni da nas taj uređaj neprestano i gleda i sluša, čak i u spavaćoj sobi. Ruski stručnjaci su posebnim instrumentom („skremblerom“) proveravali i primanje (daunloud) i slanje (aploud) podataka s modernih televizora i ispostavilo se da oni neprestano šalju podatke na matični server! Čak i kad ta funkcija nije tražena i odobrena! Isto je i s pametnim telefonima. Navode se čak i primeri iz stručne štampe za nekoliko skandala koji su se dogodili kada su rumunski frilenseri i drugi podizvođači dobijali na analizu zvučne fajlove intimne prirode. Državni organi ne mogu da reaguju na ono što sami i nesvesno odobrimo. A velike firme se pravdaju komercijalnim razlozima.
Koji su to komercijalni razlozi? Kako praćenje i prisluškivanje čovekove intime može imati valjan komercijalni razlog?
Svi ovi podaci imaju i svoju komercijalnu vrednost. Ma kako mali i „običan“ čovek bio, njegovi korisnički podaci se „ukrštaju“, što znači da se upoređuju prihodi, rashodi, navike, sklonosti u ponašanju i pravi se „korisnički profil“, to jest algoritam automatski izračunava šta se može reklamirati, šta se može prodati. To se zove „konverzija“ korisničkih podataka u komercijalnu primenu. I to vrlo malo košta tako da se radi i za „male i obične“ ljude, a ne samo za milionere. Zato nam se i dešava da ponekad privatno razgovaramo u kuhinji o kupovini nekog proizvoda a onda sledećih dana počnemo da dobijamo ne samo mi već i naši ukućani reklamu za takve proizvode i na telefone i na mesindžere i na društvene mreže. Sve je to isti „ekosistem“. Ali ni to nije sve – sve ove podatke ne koristi samo onaj ko ih je prikupio – već su oni predmet trgovine i razmene. Tako da veći igrači na ovom tržištu podataka imaju i veće mogućnosti za uvid u ponašanje, kao i u psihologiju svakog od nas.
Ali omladina raspolaže s mnogo manje novca nego odrasli – zašto bi i njih tako pomno pratili?
Pored komercijalne postoje i politička i obaveštajna vrednost podataka od kojih se prave algoritmi. Veliki igrači na tržištu podataka kao što su obaveštajne agencije, političke partije, velike nevladine organizacije (NVO), strani donatori i grant-operateri, mogu sakupljanjem, razmenom, kupovinom ili hakovanjem dolaziti do tzv. Velikih podataka (BigData) i među omladinom odabirati one koji im odgovaraju ili ne odgovaraju. Mogu nalaziti one koji su skloni raznim asocijalnim ponašanjima i/ili obrnuto koji su previše kruti. I u odnosu na to birati čiju će karijeru potpomagati ili usporavati i gušiti. Na taj način se u dužem vremenskom periodu (10-20-30 godina) može stvoriti elita potpuno kontrolisana iz inostranstva.
Kako internet utiče na mlade? Šta su opasnosti za samouverene momke i devojke koji i ne shvataju šta se dešava iako misle da su superiorni?
Pored ličnih, korisničkih podataka, koje svi mi, a najviše omladina, ostavljamo za sobom u virtuelnom prostoru, ima još mnogo opasnosti. Velika opasnost su, na primer, društvene mreže. U knjizi se prvi put u literaturi opisuje izuzetno značajan fenomen „levci uvlačenja“. Na mreži uopšte, a na društvenim mrežama, posebno postoje izuzetno opasni „destruktivni društveni pokreti“ kao što su grupe samoubistava, masovne pucnjave po školama (što smo, nažalost, i mi u Srbiji saznali pre neki dan u realnosti), „anoreksičarke“ i „bulimičarke“ (uvlačenje devojčica u grupe za mršavljenje i gladovanje do smrti), satanističke sekte, pedofilske, sodomitske grupe, one koje forsiraju obožavanje smrti i nečastivog i sl. Ovo su destruktivni pokreti koji putem „levka uvlačenja“ isprva prepoznaju mlade koji pokažu interes za neku od ovih tema na društvenim mrežama a kasnije ih polako uvlače sve dublje u svoje mreže. Izuzetno je teško u savremenom, otuđenom vremenu a posebno pod ovakvim zakonskim ograničenjima u vaspitanju, da roditelji primete takav destruktivan uticaj na svoje dete. Dobar deo vremena mladi provode nasamo sa svojim telefonom – ali u stvari oni nisu sami! Sa njima na društvenim mrežama ne komuniciraju samo njihovi drugari i vršnjaci već često i profesionalni psiholozi, ali i manijaci ili manipulatori. Današnji roditelji često misle da su internet i mobilni telefon nešto kao cucla za malo stariju decu – to im se ćušne da ih smiri i ona više ništa ne traže. Ali to je velika varka! Internet nije ni park za šetnju, niti zabavni park nego opasna džungla. A mladi to ne znaju! Nove generacije su otkad znaju za sebe navikle na „kontrolisano okruženje“, gde neko drugi brine o njihovoj bezbednosti i uklanja opasnosti i zamke. Tako se ponašaju i na internetu, što je velika greška. Rusija je, na primer, pre nekoliko godina imala veliki problem s talasom samoubistava među tinejdžerima i adolescentima, kao i raznih pucnjava po školama, ali ga je u velikoj meri smanjila i skoro pa rešila upravo zahvaljujući autorima ove knjige i odlučnosti državne vlasti da se ozbiljno uhvati ukoštac i bori sa izazovima.
Kako se u Rusiji bore s problemima samoubistava mladih i pucnjavama po školama?
Igor Ašmanov i Natalija Kasperska su kreirali sistem „Kribrum“ (što na latinskom znači „sito“ ili „đevđir“, „cediljka“) koji je u stvari pretraživač za društvene mreže. Kada se u „običan“ pretraživač ukuca neki pojam, obično se dobiju rezultati samo za sajtove. Tako da sve što se o tome piše na društvenim mrežama – ostaje tajna. Na taj način ovi destruktivni pokreti ostaju „ispod radara“ za obične korisnike. O temi samoubistva ili ubijanja svojih vršnjaka u školi neki adolescent može mesecima da se dopisuje na društvenim mrežama a da se to nigde ne registruje. Zato je napravljen „Kribrum“ sistem hiljada servera koji prati negde oko 340 miliona naloga na društvenim mrežama (na ruskom) i preko 20.000 medija. U realnom vremenu, 24 sata na dan, 365 dana godišnje registruje milijarde „lajkova“, „forvarda“ i drugih objava i aktivnosti na društvenim mrežama. Ruska država je ovaj sistem angažovala da se prati svako spominjanje određenih pojmova i interes za određene teme. Na osnovu tih podataka, državni organi imaju mogućnost da sudski ograniče i brišu destruktivne naloge, grupe, diskusije. Osobina mladosti je i nestalnost. Ako se dosledno onemogućava destruktivan interes – često se mladi zainteresuju za nešto drugo. A oni koji baš dosledno teže „tamnoj strani“ barem postanu vidljiviji i može im se pomoći na drugi način. Na ovaj način je za poslednjih nekoliko godina značajno smanjen interes mladih na društvenim mrežama za ove teme i samim tim spaseni su mnogi životi. Ali suština delovanja države nije samo u zabranama i „banovanjima“ već u sveobuhvatnom delovanju. Problem se ne može rešiti samo jednom aktivnošću ili samo jednom odlukom već borba sa destruktivnim pokretima među mladima treba da bude trajna državna politika. U Americi i na Zapadu se decenijama ponavljaju ovakve pucnjave i samoubistva upravo zato što država nije jasno, odlučno i nedvosmisleno označila ove pokrete kao destruktivnu i opasnu tendenciju već ih smatra posledicom modernog načina života. Rusija je donela odgovarajuće zakonske i sudske odluke u vezi s ovim problemom, osnovala državne organe koji sprovode odluke suda i angažovala eksperte iz „Kribruma“ da prate društvene mreže. Tek ovakvim pristupom problemu mogu se postići značajniji i trajniji rezultati u borbi sa zlom.
Šta bismo mi u Srbiji mogli da uradimo a što bi pomoglo da se ovakve tragedije više ne dešavaju?
Na osnovu ruskih iskustava u borbi sa ovim zlom, nedavno sam sačinio predlog za donošenje „Lex Specialis – za zaštitu dece“. Za razliku od Rusije, kod nas je na snazi veliki broj zakona donetih po ugledu na Zapad. I ovi zakoni jednostavno onemogućavaju i roditelje da vaspitavaju i kontrolišu svoju decu (a i da ih zaštite –što je najstrašnije), i učiteljima, nastavnicima i profesorima vezuju ruke, a i policija i državni organi više brinu kako da tobož „ne naruše integritet adolescenta“ nego da ga zaštite. Tako da je stvoreno „vrzino kolo“ dečjih prava koja ih „brane“ od onih koji treba da ih zaštite i vaspitaju, a u isto vreme ih nespremne i naivne guraju u čeljusti onih koji im žele zlo na društvenim mrežama. S druge strane, svaki političar bi najviše voleo da uradi jednu efektnu stvar koja bi mu donela glasove i popularnost. Tako da i političari teže ne da se bave nekim problemom dugo i u kontinuitetu već da to „jednom zasvagda reše“. Sem toga i političke podele su velike i menjanje zakona jednog po jednog bi trajalo do beskonačnosti. Zato je moj predlog da se nađe ono što se u matematici zove „najmanji zajednički sadržalac“ promena i da se one odjednom donesu u zakonu „Lex Specialis – za zaštitu dece“ koji bi po pravnom pravilu „Lex specialis derogat legi generali“ za tu materiju bio iznad opštih zakona ranije donetih. U ovim teškim trenucima kada svi oplakujemo žrtve – možda je trenutak da zaboravimo barem na tren na stranačke borbe i da sve strane naprave kompromis barem kad je u pitanju organizovana državna volja da se deca sačuvaju od opasnosti koje vrebaju na internetu i društvenim mrežama. Uostalom, Lex Specialis zakon je donet povodom otkupa građevinskog zemljišta za „Beograd na vodi“, a valjda su naša deca važnija od toga.
Dao Kosovo za autobuse: Dogovor Vučića i Kurtija zadao novi udarac Srbima u Pokrajini
Izvor: Pečat
