Piše: Vladimir Dimitrijević

KOSOVO I NAŠI STANOVI

Ako ne budeo poštovali Ustav kad su u pitanju Kosovo i Metohija, mi ne možemo odbraniti ni nepovredivost svojih stanova, upozorio nas je profesor Milo Lompar, i podsetio da je za nas najopasnije razdvajanje demokratskog od nacionalnog. Ko to ne razume, ne vidi da se režim Aleksandra Vučića, koga podržava NATO Zapad jer on efikasno sprovodi NATO volju, postepeno pretvara u diktaturu sa elementima farse. Ali, i farsična diktatura  može biti zlokobna, veli on – dovoljno je setiti Žarijevog „Kralja Ibija“ i Joneskovog „Nosoroga“. Ono što nam je sada smešno uskoro može biti zlokobno, podsetio nas je, sasvim odmereno i odlučno, kako uvek čini, Lompar. 

Sada, kada režim Aljbina Kurtija, sa NATO „befelom“ tuče Srbe u Kosovskoj Mitrovici, da bi se, kad NATO naredi, stvorila bespotrebna i  nebitna „ZSO“, koju će Vučić predstaviti kao svoju pobedu nad Kurtijem, a onda legalizovati, konačno, NATO lažnu državu kosovskih Arbanasa, vidimo koliko je Lompar u pravu – razdvajanje demokratskog od nacionalnog uvek je ćorsokak, bar kad su Srbi u pitanju.

Da je Vučić čovek NATO pakta, pokazuje i vojna vežba „Platinasti vuk“, koja, od 16. juna 2023, treba da se izvodi u saradnji sa NATO državama i državicama, što je potvrdio i portparol ambasade SAD u nas, koji je rekao da je „Srbija napravila izbor da bude deo Zapada, a to uključuje dalju integraciju sa evroatlantskim bezbednosnim strukturama i partnerskim vojskama“. O tome profesor Milo Lompar govori od 2012. godine, i nesustajno svedoči da drugačije neće i ne može biti dok se u Srbiji ne promeni sistem. 

Ipak, da se uputimo ka književnosti, u kojoj ćemo prepoznati jedan preobrazac Lomparovog „sam protiv svih“ ponašanja.

O ČEMU PIŠE JONESKO?

Ako se sećamo, u Joneskovoj drami apsurda, koja alegorijski govori o omasovljenju fašizma, svi oko Beranžea postaju nosorozi; napuštaju ga čak i žena, ljupka Dejzi, i najbolji prijatelj, kad im se učini da je lepo biti nosorog jer je to većinsko opredeljenje. Beranže se gleda u ogledalu, sumnja u svoj identitet, pomisli da je, tako sam, možda čudovište. S tugom izgovara: “Avaj, nikad neću postati nosorog, nikad, nikad. Ne mogu više da se promenim“. Pa ipak, kad shvati da je on onakakv kakav jeste i kakav mora ostati, poskoči, vrati se svom čoveštvu, makar i samotničkom, i uzvikne: “Braniću se od celog sveta, boriću se protiv celog sveta! Ja sam poslednji čovek i ostaću to do kraja! Ne predajem se!“    

Marta Petreu, koja je pisala knjigu o Eženu Joneskou u očevoj zemlji, Rumuniji,  kaže da je, dve godine posle izvođenja „Nosoroga“, Jonesko objasnio da se delo zasniva na iskustvu Denija de Ružmona, koji je 1938, u Nirnbergu, bi rastrzan između dva osećanja – da se pridruži masi koja fanatično kliče Hitleru i da se ludilu svim bićem suprostavi. Marta Petreu kaže:“Kasnije, Jonesko biva iznenađen otkrićem da je iskustvo koje je doživeo Deni de Ružmon i koje je on sam usvojio kao katalizator ovog komada nije ništa drugo nego iskustvo-ekran, pod kojim je klijala u uspavanom, dakle nesvesnom, stanju njegova sopstvena potisnuta biografija. Naime, 1967, spremajući se za objavljivanje – rumunskog! – dnevnika iz 1940-ih godina, autor otkriva, sa otvorenim čuđenjem, da njegov sopstveni dnevnik (dakle, njegova sopstvena biografija) sadrži kako strukturu komada, tako i ime životinje i naziv bolesti: nosorog, odnosno rinoceritis. "Zapanjen sam što vidim u kojoj meri ovaj fenomen nalikuje mom komadu Nosorog. To je prava geneza komada. Ali tek odskora, kada sam iznova čitao stare stranice mog dnevnika, uvideh da sam pominjao nosoroge, što bejah potpuno zaboravio, i čini mi se da sam tek neobičnom slučajnošću ponovo pronašao ime tih protivnika ili tih imbecilizovanih fanatika".

Tako je svedočio Jonesko.

KAKO JE NASTAO JONESKOV „NOSOROG“? 

Evo još jednog Joneskovog zapisa iz tog doba:"Mojom ulicom, jednog oštrog i sumornog novembra, čete legionara, inkarnirajući svu bestijalnost i svu neograničenu glupost čovečanstva i kosmosa, prolazile su pevajući ne znam ni ja kakvu 'pesmu' (neku vrstu režanja) od gvožđa, sa rečima od žuči i gvožđa, pljujući žuč i gvožđe, s licima okovanih i žigosanih zveri. Kada si posmatrao njihova lica, koja su tako jako ličila između sebe, da si bio siguran da su svi jedan isti umnoženi lik na kome si video oficire, policiju, magistraturu, Eleonoru, buržoaziju, nacionalizam, glupost, i kada si ih posmatrao, imao si težak utisak da je Rumunija izgubljena za ljudskost. U meri u kojoj su napredovali, noć pakla spuštala se na ulice grada". 

Zapisao je i iskustvo razgovora sa jednim svojim poznanikom, koji se „nosorogizovao“:“Govorio sam mu. Još uvek je bio čovek. Pred mojim očima, odjednom, videh kako mu se koža stvrdnjava i zadebljava na neki zastrašujuć način. Rukavice, cipele mu se pretvaraju u kopite; ruke se pretvaraju u šape, izrasta mu rog na čelu, postaje nemilosrdan, juriša besno. Više ne zna, ne može da govori. Postao je nosorog. Odjedanput. Hteo bih da učinim isto što i on. Ali ne mogu."
Od toga ne mogu rodio se Beranže. 

OSTATI SAM

Ili, opet predratni Jonesko:“Kako možeš komunicirati sa tigrom, sa kobrom, kako možeš ubediti jednog vuka ili nosoroga da te razume, da ti se smiluje, kojim jezikom da mu se obratiš! Kako da ih ubedim da priznaju moje vrednosti, unutrašnji svet koji nosim. U stvarnosti, budući poslednji čovek na ovom monstruoznom ostrvu, više ne predstavljam ništa, tek nekakvu anomaliju, nekakvo čudovište. [...] Da, čini mi se da su nosorozi".

Jonesko nije pristao da bude čovek jednostranosti. On je u predratnoj Rumuniji video desnu nosorogizaciju, a u Francuskoj šezdesetih levičarsku, i objasnio je:“Nosorog je čovek primljenih ideja. U komadu sam se prosto trudio da prikažem jedno ideološko zagađenje. Prvi put sam ga doživeo u Rumuniji, u vreme kada je inteligencija postepeno postala nacistička, antisemitska, vidi pod Gvozdena garda. Inteligencija koja je tada bila ekstremno desna, danas je ekstremno leva. [...] aktuelni rinoceritis sličan je onom drugom, samo se lozinke razlikuju. Trenutno prisustvujemo procvatu rinoceritisa ekstremne levice."
Jedan od ključnih likova Joneskove drame je profesor – logičar, koji ubeđuje ostale da, sve u svemu, čovek može postati nosorog, pošto tu ima neke logike:"Ako biste mogli da dokažete da ste videli prvi put nosoroga sa jednim rogom, bio on azijski ili afrički... a drugi put nosoroga sa dva roga... bio on, nije važno, afrički ili azijski... u tom slučaju, mogli bismo da zaključimo da imamo posla sa dva različita nosoroga, jer je malo verovatno da drugi rog može da izraste za nekoliko minuta, na vidljiv način, na njušci jednog nosoroga... to bi od jednog azijskog ili afričkog nosoroga načinilo... jednog afričkog ili azijskog nosoroga... Ili, to prema pravilima logike nije moguće, pošto jedno biće ne može biti rođeno na dva mesta u isto vreme...".

Ovim zbunjivanjima putem lažne logike bave se i one vlasti kojima Lompar ne daje za pravo. Vlasti u Srbiji. NJima služe plaćeni intelektualci(?), svojevresni, kako Lompar kaže, „agenti – provokatori“.  

PREMA ALEKSANDRI LENEL – LEVASTIN

Aleksandra Lenel – Levastin, koja je napisala knjigu o Elijadeu, Sioranu i Joneskou u predratnoj Rumuniji, zemlji što postepeno skreće u legionarsko „desno“, podseća nas da je Jonesko „Nosoroga“ pisao po uticajem predratnih događaja kojima je prisustvovao. Ona kaže:“U „Nosorogu“, napisanom 1959, reč je o događaju koji se zbio u provincijskoj varošici. Građani ove varoši se postepeno pretvaraju u nosoroge, glupe životinje, koje jure putem, ne gledajući kuda idu. U tom delu, koje je izvođeno u preko četrdeset zemalja, precizno su prikazana osećanja samoće i očaja koja su Joneskoa pohodila tridesetih i četrdesetih godina. To je bilo doba kada se pod ideološkim rukovodstvom profesora Naea Joneskua desilo obraćenje u fašizam najvećeg broja njegovih drugova i vršnjaka – Mirče Elijadea, Emila Siorana, Konstantina Nojke, Arsavira Akterjana i drugih. Nae Jonesku se u drami pojavljuje pod imenom Logičar.“

Jonesko je bio jasan – intelektualci imaju udela u „nosorogizaciji“ Rumunije, i to ne malo:“Oni, koji su sledili druge, želeli su da ih smatraju vođama;  njima su pomračili umove, oni su hteli da ih pomračuju drugima; oni, konformistički nekonformisti, imali su glavu punu magle, a mislili su da im je sve jasno“. 
U intervjuu Ferninandu Tovarniki Jonesko je jasno rekao šta podrazumeva pod „nosorogom“:“Fakultetski profesori, studenti, intelektualci – jedan za drugim su postajali nacisti, pripadnici Gvozdene garde. Spočetka oni, naravno, nisu bili nacisti. U ono vreme nas petnaestak skupilo se da razgovaramo, da nađemo protivtežu njihovoj argumentaciji. To nije bilo sasvim jednostavno: doktrina je bila nacistička, etnologija nacistička, sociologija isto nacistička. Pa lavina nastupa i govora, konferencije, esejistika, članci u novinama, razni zbornici citata, primitivno uprošćeni, kao što su i ovi današnji, maoistički, itd.“

Samoća je bila skoro apsolutna:“Policajci – nosorozi. Činovnici – nosorozi. Osećaš se kao jedini čovek među nosorozima. Nosorozi se pitaju kako je uopšte mogao da postoji svet kojim su upravljali ljudi. A ti, ti se pitaš: zar su ljudi ikada upravljali svetom?“ 

NOSOROZI NA VLASTI

 U svojim dnevnicima iz Rumunije Jonesko je pisao:“Zamislite da ste jednog dana otkrili da su nosorozi osvojili vlast. Uspostavljen je moral nosoroga, filozofija nosoroga; sav svet oko tebe postao je svet nosoroga“. 

Jonesko navodi primer postepene transformacije:“Pričao sam sa S. Razgovor sasvim miran. A onda smo prešli na politiku. Naravno, rekao je da je protiv nacista, da je protiv Gvozdene garde, ali...“Uglavnom se s njima ne slažem, pa ipak, vredi priznati, znate, nisam antisemita, ali, ipak se mora reći da i sami Jevreji, i tako dalje“.Užasnuto protestujem. Svi tako počnu. Svi oni priznaju neke stvari sasvim objektivno. Svi traže razumnu i objektivnu analizu...Svi moji prijatelji – antifašisti postali su pravi fašisti, fanatični sledbenici fašizma, zato što su na početku samo malo popustili“.  

Ključni preobražaj i konverzija se zbivaju kad se usvoji novi jezik. Lenel – Levastinova kaže:“Novi čovek prvo koristi iste reči kao i obični ljudi. Postepeno, ali zaista postepeno, primećuje se da on govori na nekom drugom jeziku koji je sve teže razumeti. Dolazi do krivotvorenja terminologije i pojmova./.../ Jer nosorozi, kako je uočavao Jonesko, jesu upravo oni koji su „faktički unakazili smisao reči koji je za njih ostao nepromenjen, to jest i dalje jezik koji oni razumeju, ali koji izopačavaju da bi postao sredstvo njihove propagande“./.../Mnogi zapisi koji svedoče koliko je Jonesko bio alergičan na nacizam nalaze se u dnevničkim zapisima Mihaila Sebastijana. Evo jednog, naročito emocionalnog, od 3. oktobra 1941 godine:“Popodne, Hitlerov govor. Bio sam sa Eženom i Rodikom (Joneskovi, nap. aut. ) u Čismidžu ( veliki park u Bukureštu, nap.aut. )  Sedeli smo za stolom, bilo je šest uveče. Radio je emitovao govor, i htedoh da čujem. Ali posle dve sekunde Ežen odlučno ustade. Nije samo prebledeo – bio je bled kao krpa. „Ne mogu više! Ne mogu!“, ponavljao je u očajanju koje se fizički moglo osetiti. Brzo je pošao, a mi smo, razume se, pošli za njim. Bilo mi je došlo da ga poljubim“.“
Takvo osećanje obuzme nekog ko vidi čoveka što se ne miri sa lažju. 

ŠKOLA SVAGDAŠNJEG OTPORA

Lenel - Levastin nastavlja:“Svakodnevni otpor Joneskoa niti je patetičan, niti pretenduje na heroizam. Naprotiv, u njegovim dnevničkim zapisima glavno je osećanje krajnjeg umora, koje se graniči sa priznanjem nemoći, čak i sa izvesnim osećanjem krivice. Krajem tridesetih godina on piše:“Ne biti nosorogom – pravi je greh“. U suštini, pita se on, kako da živiš u skladu sa svojom savešću kada svet vidiš potpuno drugačije od ostalih, čak i od onih do čijeg ti je mišljenja stalo? Iz dnevnika se vidi da je u sredini prožetoj fašizmom i antisemitizmom naročito mučno i teško postalo čak se i ćutke opirati, moralno i intelektualno. /.../ Jonesko će kasnije ustajati protiv apstraktnog humanizma u ime humanizma konkretnoga. Neki njujorški kritičar koji je gledao „Nosoroga“ uputio je primedbu Joneskou da gledaoca lišava utehe konformizma, ali mu ne nudi ništa zauzvrat, nego ga ostavlja u praznini. Jonesko je odgovorio da je to i smatrao svojim ciljem:“Slobodan čovek mora da se izbavi iz te praznine samostalno, svojim snagama, ne oslanjajući se na tuđu pomoć“.

To misli i profesor Lompar.

ULOGA INTELEKTUALCA

Govoreći, na predstavljanju u Banjaluci, o svojoj novoj knjizi, „Oproštaj sa intelektualcem“, Milo Lompar nas je podsetio:“Intelektualac ne postoji ako nema odnos sa moćima. Moć uvek postoji unutar nečega što zovemo formacijom. Ona je uvek podeljena na izvesne formacije unutar kojih se odigrava igra između intelektualca i moći. Žilijan Benda 1928. godine napisao je knjigu ‘Izdaja intelektualca’, u kojoj kaže da intelektualci moraju biti određeni univerzalnim shvatanjima. On se zalaže za univerzalizam i smatra da su intelektualci njegovog doba izdali jer su se svrstali ili uz klasne ili uz rasne ideje, uz nacistički režim sa jedne i komunistički sa druge strane, postajući propagandisti“. 

U predgovoru za knjigu Lompar je istakao:“Posle epohe u kojoj je intelektualac bio važan posrednik između moći i mase, došla je epoha u kojoj su moć i masa toliko međusobno približeni da ne samo što ne postoji potreba za posrednikom nego nema ni mesta za njega. Ili je u formaciji ili je nepotreban. Ako je u formaciji, nestaje kao intelektualac; ako je van formacije, postaje meta postupka čije je ime – osveta intelektualcima kao obračun sa njima.“

Sudbina intelektualca u današnjem svetu zato mora biti sudbina Joneskovog Beranžea:“Da bi bio alternativa a ne moć, intelektualac mora napustiti područje moći, on se mora postaviti ne nasuprot nego s one strane svake formacije. On mora biti – i protiv svoje volje – egzistencijalno izvan formacije. I kada se pojavljuje u nekoj formaciji, kada slučaj učini da ga njegova političko-praktična strast do nje dovede, on njoj ne može pripadati, on unutar nje ostaje večiti čovek razlike: on se zamera i strani koju zastupa.“

Milo Lompar ističe da je „upravo distanca u odnosu na samog sebe neophodna intelektualcu, jer mu ona obezbeđuje da postoji. No – sa stanovišta spoljašnjih razloga – neophodno je da se intelektualac zamera i strani koju zastupa: kao moći koja poseže za njegovim uverenjima, preobražava ih u skladu sa prirodom moći i tako ih u nekom stepenu izneverava. 

On se mora zamerati javno i neodstupno, što znači da se mora izložiti zupčanicima moći koji ga pre ili kasnije čine beznačajnim i nevidljivim.
Tako on prepoznaje beznačajnost kao svoj položaj i ulogu u vremenu.  I to ga iznova osamljuje. Da bi opstao kao intelektualac, on mora biti tu, jer nema intelektualca bez odnosa sa formacijama moći; kao čovek razlike, on nije tu, jer razlikotvornost nije odlika formacije, već i zato što može biti pogodna za suprotnu formaciju. On otud mora biti uklonjen i vraćen beznačajnosti: mora nestati.“

Pa ipak, on, po našem dubokom uverenju, nikako ne nestaje sasvim: postoje oči koje ga gledaju i uši koje ga slušaju. Možda ih ja malo, ali tu su. Lompar tvrdi da je pravi intelektualac danas sličan svešteniku koji služi u praznoj crkvi; otac Justin Popović, koji je, u doba komunizma, propovedao pred praznim hramom ( osim svagda prisutnih ćelijskih monahinja), na pitanje zašto to čini ( nema naroda, prazan hram ), odgovarao je:“Hram nikad nije prazan – prepun je anđela koji nevidljivo prisustvuju“.

Postoje oči koje vide i uši koje čuju.

I pobedio je, u Hristu, Sveti Justin Ćelijski, a ne komunizam. Sada su Ćelije prepune ljudi koji su čuli oca Justina posle njegovog odlaska u večnost.

LOMPAROVO UČENJE O PASIVNOM OTPORU

Zato poslušajmo jednu „propoved“ našeg profesora Beranžea, koji se ne miri sa lažju u kojoj živimo, i koji nam nudi odgovor na pitanje – treba li se boriti. Pred nama je njegov zapis o ulozi pasivnog otpora režimu nacionalne izdaje.

Milo Lompar ističe da se režim NATO „platinastog Vučića“ veoma boji pasivnog otpora:“Svi providni i glupi izgovori protiv pasivnog otpora ponavljaju se do izbezumljenja u javnim oblicima govora, da bi se sakrilo da su to govori protiv bilo kakvog otpora.

Neprestano se osporava ideja pasivnog otpora. To se čini sa predumišljajem. Jer, u građanskim uslovima, to je najneugodniji oblik protivljenja za autoritarnu i kriminalnu vlast u našoj zemlji. Pored protestnih izjava, parlamentarnih govora, humornih pesama, viceva i doskočica, poziva na referendumsko izjašnjavanje, on svakako uključuje demonstracije i građansku neposlušnost. Obično se osporava u ime kulturoloških razloga. Taj oblik otpora – tvrde branitelji režima – pripada drukčijim tradicijama, poput indijske, ili drugim kulturama, poput češke. 

To nije tačno, veli Lompar. Od početka poslednje decenije 20. veka do danas otpor nedemokratskim načinima vladanja imao je značajne, i korisne, posledice u Srbiji:“U poslednjih trideset godina, kod nas, pasivni otpor je bio jedino efikasno sredstvo da se vlast natera na prihvatanje onoga što uskraćuje građanima ili da odstupi od onoga što im nameće. Demonstracije od 9. marta 1991. godine – koje je vlast pretvorila u teški obračun sa narodom – naterale su vlast da odstupi od upravljanja medijima na kojima se nisu videli ni čuli predstavnici opozicije. Oni su – posle demonstracija – postali vidljiviji u celoj zemlji. Vidovdanski protest – u junu 1992. godine – naterao je vlast da odstupi od nedemokratskih izbora iz maja 1992. godine i organizuje nove izbore krajem godine. Građanski i studentski protesti u jesen 1996. godine naterali su vlast da odstupi od jasno predočene namere da pokrade izborne rezultate u tridesetak gradova – uključiv i Beograd – i da ne dozvoli opozicionim predstavnicima da preuzmu lokalnu vlast kako im je narod poverio. I demonstracije od 5. oktobra 2000. godine – koje su iznuđene odbijanjem vlasti da prizna pobedu opozicionog kandidata – omogućile su promenu vlasti u skladu sa narodnom voljom. Litije u Crnoj Gori – koje je predvodio mitropolit Amfilohije – bile su izvanredan primer demokratskog, mirnog i nenasilnog otpora koji je doveo do rušenja trodecenijske vlasti crnogorskog predsednika. Svi primeri pokazuju da je pasivni otpor delotvoran.“

Upravo je to ono što smeta NATO Vučiću i njegovim izmećarima, koji bi da otpor suzbiju jedino ponovljenim pričama o „obojenim revolucijama“, umesto da prestanu da krše Ustav i zakone zemlje Srbije.

STRAH OD PREVRATA

Ovih dana, svi iz vlasti nas podsećaju na Peti oktobar i kijevski Majdan, zaboravljajući da kažu da u Srbiji ne bi bilo nikakvih protesta da su na čelu države Ustavu i zakonima ljudi, nego vlast drži štetočinski histeričar čiju bi histeriju mogao da dijagnostifikuje psiholog iz Brusa – ne bi morao da ga analizira u Beogradu. 

Zato nas Lompar podseća:“Da bi sprečili javnu svest o njemu, branitelji režima ukazuju na njegove potonje ishode i na mešanje stranih činilaca. U potonje ishode unose krajnje ciljeve, poput opšteg blagostanja, da bi skrenuli pažnju sa konkretnih povoda za demonstracije. To je klasična manipulacija: zato što nije ostvarena potpuna državna suverenost, nije se trebalo boriti da se smanje razmere okupacionog stanja i kolonijalna zavisnost; zato što nije dosegnuto carstvo slobode, nije trebalo smanjivati neslobodu u kojoj se živi; zato što je demokratija koruptivna i pod uticajem stranih i domaćih moćnika, ne treba se boriti da njihova moć bude umanjena. Ono krajnje u ljudskom kretanju uzima se kao opravdanje da se ne učini ništa protiv onog što je danas. Finalno upravlja trenutnim tako što ga čini večnim.“

Ne smemo protiv Vučića jer će biti gore!

A šta ako bude bolje? 

Ako dođe neko ko će poštovati Ustav i zakone zemlje Srbije?

KO JE KRIV ZA STRANI FAKTOR U NAS?

U naše proteste meša se strani faktor, kuka NATO Vučić sa svojima. Lompar naglašava:“Mogućnost njihovog mešanja bila bi manja ukoliko nema podloge koja ga čini delotvornim. Tu podlogu stvara rđavo vladanje: posebno protivustavno ponašanje. Osnovni cilj opozicije i demokratije malih država – koje su u podređenom položaju – treba da bude da se rđavo vladanje učini slabijim. U tome je smisao protivljenja vlastima. Tako i biva kada se vlast ponaša razumno. Kada je bila prisiljena da prihvati zahteve opozicije 1991. godine, ili 1992, ili pobedu opozicije 1996. godine, vlast nije srušena, već je ostala na pozicijama koje nisu bile obuhvaćene protestima.

Strani činioci svakako pronalaze razlog da se uključe u proteste, pa su ih 5. oktobra 2000. godine usmerili u pravcu državnog udara. Ali, strani činioci često deluju, što se u ovoj argumentaciji prećutkuje, u korist vlasti. Kada su proterivane stotine hiljada Srba iz Krajine 1995. godine, o čemu je srpska vlast obavestila javnost u 18 minutu televizijskog dnevnika, strani činioci nisu podupirali ispoljavanje narodnog nezadovoljstva. Bili su, dakle, na strani vlasti koja je podržavala progon srpskog stanovništva sa viševekovnih poseda. Nisu pomagali opoziciji nego vlasti i kada su bili protesti povodom hapšenja i izručenja Radovana Karadžića.“

To se ne sme zaboraviti: Vučić je NATO čovek,  koga isti taj NATO sada „udara“, koristeći NARODNI PROTEST, da bi Vučić, u strahu za svoj položaj, sasvim predao Kosovo i Metohiju i dozvolio tuđinima da obave svoj pogani posao do kraja.

BUDIMO DOSLEDNI 

Lompar, kao naš Beranže, koji odbija da postane nosorog kvazipatriotizma, pita:“Zašto su strani činioci sporni kada se uključuju u aktivnosti opozicije, a nisu sporni kada podržavaju vlast? Na to pitanje prijatelji režima nemaju suvisli odgovor. Ovih godina vlast se kupa u podršci stranih činilaca. I kada se u formi državnog udara odvija veleizdaja, jer se odvaja Kosovo i Metohija od Srbije. I kada se protivzakonito organizuje gej parada. I kada se sprema obnavljanje kopanja litijuma. I kada se priprema javno mnjenje na uvođenje sankcija Rusiji. I – začudo – to nikome ne smeta od njenih branitelja. Kada – vođeni propagandnim naumom – to prikazuju kao pritisak na zemlju, oni nikako da se sete da je predsednik Srbije politički i krivično odgovoran za sprovođenje tuđinskog pritiska.“

Ponosan što mi je profesor Beranže bio nastavnik na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, potpisujem ove njegove reči, i podsećam – „platinasti Vučić“ je NJIHOV, a ne NAŠ. 

A na nama je da se borimo da, u strašnom času svetske i srpske istorije, ostanemo verni večnim vrednostima Zaveta i svoje savesti. Ni manje, ni više.

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića čitajte OVDE.

Izvor: Pravda