Bogati Amerikanac Kristofer (Kej) usvaja srpskog dečaka Mladena (Em) i dovodi ga u svoju raskošnu rezidenciju. Kej vodi vrlo neobičan i ekstravagantan život. Mladenu se u početku čini da se na taj način spasao doma za nezbrinutu decu u kome je do tada živeo. Ali vrlo brzo shvata da sa njegovim starateljem nije baš sve kako treba i da je raj u koji je doveden nešto sasvim treće, nešto zlokobno i nasilno.
„Ovo je brutalan i brutalno istinit roman“, rekla je Mirjana Bobić Mojsilović. „Ovo je takođe i muški roman, po jeziku koji Vlada koristi da opiše jednu vrlo veliku temu zapadne civilizacije. Roman sam pročitala kao tačnu i istinitu metaforu o trenutku u kojem živimo, ali taj trenutak nije samo danas, već poslednjih sto, možda i dvesta godina. To je priča o zlostavljanju, lomljenju čoveka, tema je nešto od čega bi mnogi okrenuli glavu, ali takva je stvarnost. Ono što mi je fascinantno je da čitalac o glavnom junaku, o žrtvi saznaje iz reakcija zlostavljača. Žrtva ne izgovara nijednu reč. Kada govorim o metafori, ovo je priča o moćnom čoveku ili moćnom sistemu koji lomi kičmu, pravi kontrolu uma i zlostavlja male i nemoćne, i perfidnoj igri moćnika koji će žrtvu ’nagraditi’ mrvicama ako dobro ’obavi’ posao, što me je izuzetno podsetilo na današnji svetski poredak. Ova knjiga je brutalna, strašna i istinita, a kad je istinita, mora da bude i dobra.“
Vladimir Tabašević je imao privilegiju da roman čita još u rukopisu. „Čitao sam ga kao pisac, kao čitalac, kao prijatelj, što su tri različite funkcije. Kod Kecmanovića volim isprekidanu, krnju rečenicu, koja svojim stilom i formom sugeriše i temu kojom se bavi. U poplavi paraliterature koja ima za cilj da promoviše određenu vrstu političkih ili ideoloških stanovišta, Kecmanović uspeva, gotovo iz nehata, da u svojim knjigama progovori o nečemu važnom, a za to mu je dovoljna jedna reč, bez utonuća u preterana objašnjavanja. Postoje brojna tumačenja koja kažu da je značenje reči bitno određeno činjenicom kakvu poziciju moći ima onaj koji ih izgovara. Zato se svi lako prepoznajemo u ovom junaku, ne moramo svi nužno biti žrtve seksualnog, fizičkog nasilja, ali možemo biti žrtve bilo koje vrste strukturnog nasilja i, u odnosu na moćnika, naše reči ne znače ništa.“
Kecmanović svojim osobenim stilom i načinom pisanja ukazuje da je njegova priča tek metafora, simbol globalnog zlostavljanja koje trpimo i sa kojim živimo. „U vreme kada sam počeo da pišem ovu knjigu, pre otprilike dve godine, imao sam dva romana na kojima sam radio. Međutim, osetio sam potrebu da ispričam ovu priču zbog navale, do idiotizma dovedene političke korektnosti koja je počela, ne samo da vređa inteligenciju, već i da predstavlja fizički pritisak. Ovo je metafora savremenog sveta, orvelovskog sveta u kojem je večita eksploatacija dobila nove oblike, u kojem je hipokrizija dovedena do krajnje tačke, i koji do te mere liči na Orvelovu antiutopiju da se pitam da li je Orvel bio toliko genijalan da to predvidi ili ovi danas koriste njegove projekcije kako im odgovara. Junak u romanu ne govori jer njegove reči nemaju značaj, što je metafora za ovaj svet u kojem oni koji nemaju moć, njihovo mišljenje nije važno i niko ih ne čuje. Kad đavoli polete, jedino što može da ih prizemlji je Bog“, rekao je autor.
Izvor: Pravda
