Piše: Vladimir Dimitrijević

POBEDA ILI PUSTOŠ 

Da li će nova država opravdati žrtve koje su za nju podnete? Hoće li u njoj biti slobode i socijalne pravde? Ko će kazniti izdajnike koji se se bogatili u službi okupatoru Srbije? Ima li nade da će srpski identitet nastaviti da traje i bogati se u novonastaloj epohi ili će se stopiti sa nejasnim jugoslovenstvom i nestati? Kako, posle rata koji je sve razorio, sve iznova sagraditi? 

To su bila pitanja mnogih ratnih heroja – intelektualaca, koji su, naročito posle Solunskog procesa 1917, osetili da buduća Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca neće doneti slobodu i pravdu za koju su se borili. Apisova smrt je mnogima izgledala kao obračun prestolonaslednika Aleksandra i radikala na čelu sa Nikolom Pašićem sa srpskom strujom među oficirima, a zarad stvaranje jedne kentaurske, utopijske države, kojoj se nije znalo ni pravog imena, ni istorijskog lica.     

Među onima koji su, duboko razočarani, ušli u novu državu bili su i književnici Dragiša Vasić i Stanislav Vinaver, koji su krenuli i u političko – publicističku borbu za preobraženje društva. Obojica su, osenčeni slomom svih vrednosti, ali i pogleda koji je sazirao „crvene magle“ iz daleke Rusije, nastupali zajedno u želji da stvarnost učine dostojnom herojske borbe njihovog pokolenja.     

Zapis koji sledi je pokušaj da se sagledaju koordinate njihove zajedničke borbe.

BACAJTE ORDENJE ILI DRAGIŠA VASIĆ U „PROGRESU“

List „Progres“ je izlazio od maja do novembra 1920. godine, sa pokušajem obnavljanja 1922. Vlasnici su bili Svetislav Protić i Sima Pandurović, a urednici Dragiša Vasić, Dušan Nikolajević i Momir Nikolić. U novinama su sarađivali Tin Ujević, Stanislav Vinaver, Stanislav Krakov, Rastko Petrovoć. Vasić je veliki deo svoje očevine uložio u glasilo preporodne pobune. 

U pismu „Progresu“, koje je svojevrsno „pismo o namerama“ namenjeno univerzitetskoj omladini, koje su potpisali Svetislav Protić, Stanislav Vinaver i Dragiša Vasić, istaknuto je da se oni raduju što su studenti prihvatili ideje i zastavu „Progresa“, jer su studenti, čak i po mišljenju političkih protivnika, najčistiji i najmoraliji deo naroda:“Ukoliko nam naše sile dopuštaju, mi ćemo Vas iz sveg srca, iz sve duše, pomagati, a verujemo i svi oni za koje Sloboda, Čovečanstvo i Progres nisu izumi profesionalnih političara, koji na njima podižu svoje prljave karijere“. ( VASIĆ 2020: 182 )

U tekstu „U ime Progresa“, objavljenom u novinama 10. maja 1920, Vasić naglašava da Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca nisu stvorili vođi svojim sistematskim radom, nego narodni instinkt i međunarodne okolnosti; ipak, samozvani predvodnici su, kad je država nastala, uspeli da zavedu naivne tvrdnjom da u nastanku nove države ima i njihove zasluge. Jedino što su oni zaista učinili jeste obnova starih partijskih obračuna – „a rezultat besomučne borbe političkih šefova, koji kao da sa generalnom idejom Otadžbine ničeg nisu imali, jeste današnji haos. Jer isto onako kao što nisu bili ubeđeni da će narodno ujedinjenje moći biti ostvareno, oni danas još manje imaju vere da će se, tako ujedinjena, nova država moći urediti i srediti“ (VASIĆ 2020: 188). 

Moralna kriza je uzrok svega – ona je dovela, smatra Vasić, i do krize socijalne. Zato je pobuna, pre svega u oblasti građanske etike, neophodna:“Kao svesni državljani novog, modernog kova, mi se uspravljamo da bismo se pobunili protiv ove rase državnika bez planova o državi i ljubavi prema njoj, onih što žive od zastarelih koncepata koje su konfuzno razumeli, državnika obnevidelih u partizanstvu, zakržljalih u osećanjima dužnosti, paralizovanih u voljama i savesti“. ( VASIĆ 2020: 190 )

U tekstu „Religija rada“, objavljenom 16. maja 1920, Vasić kaže da se verovalo da će se posle rata početi ispočetka, to jest da će „ljudi sa onakim kvalitetima, sa potpuno promenjenom dušom, sa korenitom izmenom pojmova i drugom sadržinom svesti, otpočeti posle rata jedan nov, bolji, plodniji, razumniji rad i život“ ( VASIĆ 2020: 191 ). To se uopšte nije desilo. Vođi su narod zarazili lenjošću. Jedino rešenje je da u život uđe generacija Rada, kojoj će pomoći istinski politički autoriteti. Iako se jedan mali narod poput srpskog proslavio junaštvom više no drugi, sada su, umesto heroja strasti, potrebni heroji trudbeništva. 

Vasić se naročito plašio za budućnost mladih. U tekstu „Duša naše omladine“, objavljenom 23. maja 1920, njemu se čini da mladež luta više nego ikad. Nema jedinstva duše ni kod jugoslovenske, ni kod srbijanske omladine. Uostalom, to nije ni moguće odmah – neki su bili u ropstvu, neki pod okupacijom, neki u rovu, neki na školovanju u savezničkim zemljama. Ipak, oni će se osvestiti i odužiti palima za slobodu – jedini pravi način da to učine je da krenu u narod kao prosvetitelji. U tekstu „Naša srednjoškolska omladina“, objavljenom 4. jula 1920, Vasić je istakao da je veliki jaz između predratnih i posleratnih.

Srednjoškolci su na lošem putu. Vlast je svu decu bez roditelja, bez kriterijuma, bacila u gimnazije, zbog čega je opao kvalitet učenja: za deset meseci završe po tri razreda, a često postanu drznici bez stida i zazora. Tolerisanje đačkih prestupa u školama izaziva haos:“Oni uvek nađu načina da dobiju lekarsko uverenje i ako ih nastavnici viđaju na ulici da se šetaju sa štapovima i cigaretama u ruci“. ( VASIĆ 2020: 218) Do četvrtog razreda gimnazijskog školovanja, veli Vasić, neki ne nauče ni da čitaju, ni da pišu, ali su zato stalno u bioskopima, gde gledaju Fantoma i Nik Vintera, zaboravljajajući Kajmakčalan i Dobro polje.

U tekstu „Bezvlašće“ Vasić ukazuje  na mnogo pojava drumskih razbojnika ( novopazarski kraj, put Kragujevac – Kraljevo, Prizren, mijačka oblast u Makedoniji ). Vlast svakog dana oglašava nove odmetnike, čime priznaje da je nemoćna. Ali ovo odmetništvo odozdo uslovljeno je razbojništvom gornjih slojeva vlasti, piše on u „Progresu“ 2. juna 1920. 

U tekstu „Ravnodušnost“ ( 22. juna 1920 ), Vasić podseća čitaoce na Monteskjeov stav da je ravnodušnost razoritelj svakog društva. A ona se javlja u nas jer se ispostavilo da se izdaja više nagrađuje nego rodoljublje. LJudi izmoždeni ratom želeli su pravdu. Bez elementarne pravde, nastupilo je sveopšte gnušanje. Boreći se za otadžbinu, Srbijanci su očekivali kaznu za one koji su, pre povlačenja preko Albanije, sve proćerdali. Godine 1915, čak i sami radikalski prvaci, poput Stojana Protića, gadili su se sebe i svojih partijskih drugova. Sada je Protić došao dotle da tvrdi kako su baš radikali izveli oslobođenje i ujedinjenje. U novoj zemlji aferaši, poput Vojislava Marinkovića, ne bivaju izvođeni na sud, nego ih šalju da budu diplomate u Parizu. 

LJuba Jovanović se, podvlači Vasić u svom članku, usuđuje da tvrdi da je vojvoda Vuk, ta „dika naše istorije“, bio nemački špijun na frontu – „ a mi koji smo ga poznavali i koji smo ga gledali u svim krvavim okršajima uvek prvog, pred svima nama, mi njegovi drugovi, lenjivci i kukavice, i ne pokušavamo da odbranimo mrtvog druga od jednog gadnog gavrana koji mu prljavim kljunom kljuje svetiteljske kosti na Crnoj Čuki kod Gruništa“( Vasić 2020:211). I upravo to dokazuje svu nedostojnost ratnika nespremnih da brane istinu o svojoj borbi, utopljenih u ravnodušnost posleratnog časa:“Jer mi, što smo zaostali iza Velikih Dana u kojima su padali samo izabrani ovoga života i što se danas, bedno i mlitavo, kao prebijeni, vučemo po ovoj zemlji koju sramote oni koji je vode, mi smo jedno nedostojno pokolenje“. ( VASIĆ 2020: 211)

U članku „Nemušta politika“ ( 24. jun 1920) Vasić tvrdi da u nas postoje samo „bezočne klike i gomile moralno neuračunljivih ljudi i kompromitovanih političara“, pri čemu je vlada Stojana Protića zakulisni pakt neodgovornih „radikala, hrvatskih i slovenačkih klerikala“ ( VASIĆ 2020:213 ). Tom neprincipijelnom paktu pridružili su se i demokrate. Došlo je do toga da je hrvatski ban Laginja, prilikom puta regenta Aleksandra u Zagreb, hteo da ga u Zemunu dočeka kao na „hrvatskoj zemlji“. Po Vasiću, ovo je logična posledica nemušte, klikaško – koterijaške, politike. 

U tekstu „Bacajte ordenje!“, Vasić tvrdi da se monarhija, posle 1915. i Solunskog procesa, sasvim obrukala, pa sad državne vlasti ulažu neviđeni napor da se kruna rehabilituje. Dok je u Vojvodini, među Srbima željnim ujedinjenja, srpska dinastija izazivala patološko oduševljenje, u Hrvatskoj se prema monarhiji razvila takva mržnja da je to, sa svoje strane, čak i kod republikanski orijentisanih Srbijanaca, proizvelo inat. Zbog toga su čak i neki ogorčeni Šumadinci ostali monarhisti – baš iz prkosa prema hrvatskoj borbi protiv krune na glavi jednog Srbina. Želeći očuvanje mira u novoj zemlji, srpski patrioti nisu napadali monarhiju. Uprkos svemu, ona je, po Vasiću, jedna „nenarodna, sebična, gadna vladavina“ ( Vasić 2020:222) Uostalom, veli Vasić, kod nas i nije u pitanju monarhija, nego neka vrsta oligarhijske vladavine, u kojoj vlast ne drži nekoliko časnih plemićkih porodica, nego je u pitanju oficirska klika Bele ruke. Takva monarhija odlikovala je 1916, i to ordenom za hrabrost, propale političare poput Protića, Davidovića i Draškovića:“Pošto je pokazala nesmisao za pravdu, pošto je proklamovala da je hrabrost usluga dinastiji a ne otadžbini, Monarhija je izgubila kriterijum“ ( VASIĆ 2020: 223 ). I zato, gnevno uzvikuje Vasić:“Bacajte ordenje! Jest, bacajte ordenje heroji s Mačkovog Kamena i Kajmakčalana, to je ordenje osramoćeno“ ( VASIĆ 2020: 223 )

U članku „U pomoć Toplici“, vidno uznemiren nebrigom za stradanje Toplice  u doba ustanka 1917. godine, Vasić se oglašava i traži pomoć. Vlada reaguje, tvrdi on, i to hitno, samo na potrebe dinastije, partije i kamarile, ali ne mari za paćenike naroda koji je ginuo u velikoj buni protiv bugarskog okupatora:“Da, njima je dogorelo do nokata, ali šta se to koga tiče, oni stanuju u zemunicama, hrane ih koprivom, kopaju motikama umesto da oru, idu goli i bosi i muče neopisane muke, ali šta se to koga tiče“. ( VASIĆ 2020:226)

Vasić je, u tekstu „Nezahvalnost monarhije“ ( 17. jul 1920 ), istakao da se kruna starala samo o sebi, sa ciljem da se, poljuljanog ugleda, učvrsti u posleratnom dobu:“NJena besprimerna nezahvalnost prema invalidima, nesumnjivim tvorcima nove države, poznata je u svoj svojoj odvratnosti“. ( VASIĆ 2020: 229 ) Dok su viši oficiri od svojih frontovskih dužnosti često bežali u Francusku, kao „nespremni“ da vode jedinice, rezervni i niži aktivni oficiri su na svojim plećima izneli borbe, jer su umeli da održe moral vojske, idući ispred svojih u najtežim trenucima boja. Sumnjajući da su herojski oficiri – otačastvoljupci, razočarani u ponašanje vođstva, sada protiv monarhije, kruna ih se, posle rata, odrekla i nije im pokazala dužnu zahvalnost. Oni sa vrha nove države počeli su da zavađaju dojučerašnje saborce i da odlikuju novoprimljene i mlađe oficire, a istinski zaslužnih, rezervnih, niko se nije ni setio. 
U „Ćutanju naroda“ ( 29. jul 1920 ), Vasić naglašava da Srbija nikad nije ovakvo čudno ćutala, pri čemu ljudi koji su daleko od sumanute huke Beograda brinu svoje brige, ali dobro znaju šta se zbiva. Zato se monarhija grdno vara ako misli da samo puka glad vodi u revoluciju, a odanost vojske ceni po ponašanju jednog garnizona. U zemlji u kojoj nagrade i priznanja zahtevaju oni koji bi, samo da nije bilo iznenadnog ujedinjenja 1918, tražili od naroda milost da ostanu u životu - pobuna je uvek moguća, tvrdi Vasić.

U članku „Gloženje i odgovornost“, objavljenom u „Progresu“ 1. avgusta 1920, Vasić ističe da narod sa brigom gleda u Beograd koji „sve više postaje odvratno gnezdo nesloge i razdora i jedini i prokleti krivac svih zala što se rađaju, razvijaju i besne po otadžbini“ ( VASIĆ 2020: 237) Tu on tvrdi da nijedan narod nije imao više izdajnika nego Srbi. Ološ koji sada pljačka državu, a koji je služio okupatoru, zna da je „svaka bruka za tri dana“. Ako se tome doda da su se izvukli ( bar privremeno ) krivci za propast regruta, stradanje kroz Albaniju i patnje na Vidu, krfski i solunski sramotnici, aferaši koji otimaju za sebe i svoje partijske prijatelje, zaštitnici konfidenata, povlađivači nesposobnim, ali ulizičkim, oficirima, tvorci državne krize, jasno je u kome smo stanju, veli Vasić. Rešenje je jedno – da bismo se oslobodili stalne ukočenosti i zastoja, moramo stvoriti slobodnu državu u kojoj će biti moguća najšira građanska akcija onih kojima se upravlja i, u isti mah, odgovorna vlast.  

U tekstu „Zašto se bunimo“ Vasić ističe da se ne sme očekivati od onih koji su dali sve da oslobode narod da ravnodušno gledaju narodnu propast. Patriota se više ne može biti tek onako, bez razloga: savremenici traže da im država pruži lepo, ugodno, dobro, korisno življenje. Oni će državu voleti ako ih država svojim ponašanjem očara, nikako drugačije:“Nema više čoveka koji bi u ovoj zemlji iskreno, sa rukom na srcu, mogao odreći žalosno tvrđenje, da ovu državu kakva je ona danas niti vole Srbi, ni Hrvati, niti Slovenci, baš ni jedan od tri plemena što se tako skoro, u prvom susretu punom retke sreće i vere, zarekoše i zavetovaše na zajednički život“ ( VASIĆ 2020: 252)

Uredištvo „Progresa“ donelo je, 7. novembra 1920, objavu „Našim čitaocima“, u kojoj je istaknuto da, zbog stalnih zabrana, nedostatka sredstava, kao i opstruiranja prodaje, list prestaje da izlazi kao dnevna novina. Ali, uprkos progonima policije, napadima partijaša i partijske štampe, nedeljni „Progres“ će udarati još jače i žigosati izdaju. 

Ipak, „Progres“ je prestao da izlazi, a Vasić je počeo da piše u „Republici“, u istom pravcu kao i do tada.

VINAVEROV „JUGOSLOVENSKI SIBIR“

Vasić je, zbog svojih oštrih tekstova u „Progresu“, bio pozvan na „vojnu vežbu“ u „jugoslovenski Sibir“, to jest u borbu jugoslovenske vojske sa kačacima u Staroj Srbiji i Albaniji, gde je proveo jesen 1920. godine. Napisao je o tome knjigu „Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru“, u kojoj se opet obračunavao sa nesposobnošću države koja, ogrezla u korupciju, nije kadra da reši suštinska pitanja svog opstanka i da trajno slomi separatističku pobunu.  

Na istom frontu se našao i njegov saborac i prijatelj, Stanislav Vinaver, o čemu je ostavio trag u tekstu „Arnautska pobuna“. Na početku, Vinaver kaže da ga je ministar vojni poslao u Albaniju, iako ga je komisija oslobodila službe, zbog nogu promrzlih baš za vreme povlačenja preko Albanije u tek okončanom ratu. Ministrov cilj je bio jednostavan – da Vinavera oduči od „slobodoumnih ideja“. Tako se nastavilo ono što je započeto na Krfu – pretvaranje vojske u robijašnicu i mučionicu. Naravno, oni koji nose uniformu su svesni šta se dešava. Vinaver je odlučan u dijagnostifikaciji, jer je „najkrvavija uvreda koja se može učiniti jednome narodu, jednome staležu, jednoj grupi ljudi, jednoj individui“ pokušaj da se dokaže da je on „jedno prosto i slepo oruđe ne istorije, ne visokog morala, ne ideje pravde, ne ideala usavršavanja društva, već primitivno i vulgarno oruđe kakve vulgarne bande“. ( VINAVER 2015: 416 ). To je pokušaj, veli Vinaver, da se pomoću vojske čovek „klistira od naprednih ideja“. ( VINAVER 2015:416 ). 

Ističući da je on, sa svojom generacijom, protiv fetišizma ličnosti i partija, a naročito protiv njihovog mesijanizma, Vinaver pogled je jasan – materijalistički ( ideje imaju materijalnu bazu ), ali i prožet teorijom iracionalizma psihičkih snaga ( kod mlađih više nema vere u logičnost istorije ). Nema ni naivnog kulta heroja koji bi, „kao prvi tenori u starim italijanskim operama spasavali stvar jednim teatralnim gestom“. ( VINAVER 2015: 418 ) 
Društvo u kome se mlad čovek obreo posle  rata je društvo u kome vladajuća klasa razara temelje postojanja. Iako ne mogu da učine ništa dobro, „naši vlasnici čine toliko zla kao da su zbilja istorijske ličnosti“. ( VINAVER 2015: 418 ) Iako istina nije dužnost samo prema savesti, nego i prema društvu, vlastodršci bi da svima poruče kako „nije vreme da budite druge, nije patriotski“. ( VINAVER 2015: 420 )

U „Arnautskoj pobuni“ Vinaver ukazuje da je na teritorijama gde se kačačka buna zbiva najveći problem policijskih činovnika koji su ogrezli u korupciji.(1) Jer, kaže on, policija je najpokvarenija u krajevima „maloga nadzora i širokih punomoćja“. ( VINAVER 2015: 420 ) Dok žandarmi na jugu žive bedno, policajci se bogate.(2) Postoje samo dve stvari kad su kačački pobunjenici u pitanju:“Jedna je hvatanje, hvatanje od strane žandarma, a druga je puštanje od strane policije, za pare, za turske zlatne lire, kojima Arnauti kupuju savest naših policajaca, često je preplaćujući. Ja ne mislim na izuzetke“. ( VINAVER 2015:421 ). Hapšenje sumnjivih ili samo „sumnjivih“ bilo je „isplativa“ policijska delatnost – moglo se dobro zaraditi.(3) Dok prosti, polupismeni žandarmi brinu o državi, policajci šuruju s banditima:“Sav moralni šljam i ološ, koji zna da mu je samo tu mesto, tu, gde nema boljih, gde su najgori dobri – našao je utočište pod kapom sa crvenim prugama“. ( VINAVER 2015: 422 )

Posle niza konkretnih dokaza „sa terena“, Vinaver ukazuje na opštu situaciju u zemlji. Bolest centralne vlasti, kaže on, odražava se na celinu, zbog čega ni nemamo državu u duhovno – moralnom smislu te reči. Najbolja rešenja u nas su samo najmanji porazi, i ništa više. Jedino rešenje je rušenje partijske vlasti, i presazdavanje svega, da bismo se najzad lišili idolopoklonstva državi, koja ne može biti iznad slobodne ličnosti. Zato Vinaver poručuje svojim progoniteljima:“Iako sam bio poslan da se „opametim“ ( jer poslati čoveka u štrapace, ako ne može da maršuje, znači poslati ga u propast ), ja se vraćam, ne samo zdrav i čio, no čak i „neopamećen“.“ ( VINAVER 2015: 416)

Borba se nastavila. 

VASIĆ, VINAVER I KOMUNISTI

Prvog januara 1921, grupa „Progres“ je, u listu „Republika“, izjavila da prelazi u Jugoslovensku republikansku stranku zbog potrebe za koncentracijom svih demokratskih snaga i borbe za slobodu nove države i svih koji u njoj žive. U biranju između republikanaca, demokrata i komunista, opredelili su se za republikance, smatrajući da je, zbog monarhističke diktature, neophodno revolucionisanje metoda borbe, ali da se, sa preuzimanjem onoga što je moguće pruzeti iz Oktobarske revolucije, sva pažnja mora usmeriti ka našem sitnom sopstveniku i seljaku. 

U februaru 1922, glasilo ove stranke, „Republika“, prenelo je reč odbrane Vasićeve sa procesa komunisti Spasoju Stejiću, atentatoru na  Aleksandra Karađorđevića. Vasić je tada, tvrdilo se, govorio ne samo u ime svoga branjenika, nego i u svoje ime. 

Na početku, on podseća da je do revolucije u Rusiji došlo zato što su car i plemstvo držali dve trećine zemlje, a narod je u svom posedu imao samo trećinu. Najbolji umovi su progonjeni u Sibir, a Tolstoj je ekskomuniciran. Uostalom, i radikalska buna u Zaječaru 1883. godine izbila je zbog toga što tadašnja vlast nije htela da preda upravu radikalima koji su dobili izbore. Progon komunista u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca otpočeo je iako su oni sve radili legalno. 

Prelazeći na ličnost Spasoja Stejića, Vasić ističe da je on bio jugosloveski dobrovoljac iz Dobrudže, invalid, koji posle rata nije mogao da nađe posla ni na građevini, niti su mu dali zemlju koja mu je, kao dobrovoljcu, pripadala:“Umesto da radnička klasa, kojoj on pripada, sva svoja prava u ovoj zemlji najzad dobije, ona najedanput, preko noći, sva svoja prava gubi, u mesto njenoj Pobedi, on prisustvuje njenom Porazu“. ( VASIĆ 2020:305)

Vasić se, u obraćanju sudijama, žestoko obračunava sa režimom korupcije koji vlada u novostvorenoj državi:“Pre svega, gospodo, da su ovi ljudi pokvareni oni danas ne bi sedeli na optuženičkim klupama i okruženi bajonetima, nego negde u toplim kancelarijama, mnogi među njima kao inspektori i načelnici, za raskošnim pisaćim stolovima za kojima sede bezbrojni hohštapleri koji ne rade ništa, koji ne znaju ništa da rade, i koji po svojim sposobnostima njima nikad ne bi mogli prići“. ( VINAVER 2020:308 )

Za njega je Spasoje Stejić beskrajno hrabar čovek upravo zato što njegov cilj nije bio da ubija, nego da se žrtvuje za pravdu. Herojska figura, kakve je Vasić iskreno voleo i poštovao, Stejić je ustao protiv društvenog zla koje kao da prerasta u zlo metafizičko: „On je imao punu, apsolutnu nesutrašivost, bezgraničnu smelost volje da sebe žrtvuje,  on je pobedio strah i bol što se sebe tiče, on je onaj nov čovek Dostojevskog, srećan, smeo, ponosit, kome je svejedno živeo ili neživeo, ali on nije bio hrabar da drugog žrtvuje. Ono što je on hteo to ja da zaplaši, da zapreti, da opomene, da urazumi: da onoga dana kada  njegov protivnik, buržoazija, pompezno proslavlja donošenje jednog rđavog Ustava, kad se cinički kezi na radničku klasu koju je, pre toga, zgazila pod noge i obeščastila do skota, odjekne pucanj nad glavama onih koje on smatra najviše odgovornim i krivim“. ( VASIĆ 2020:311)

Spasoje Stejić je, posle hajkanja ministra unutrašnjih poslova i novinarskih slugu  režima, strahotno mučen u Upravi grada Beograda. Premlaćivanja su bila takva da Vasić kaže kako se sada možda ne bi, kao u „Karakretu i mentalitetu usudio da demantuje tezu Gistava Le Bona o surovosti balkanskih divljaka.(4) Pa ipak, Stejić, čije mučenje mogu da potvrde mnogi svedoci, junački sve podnosi. On, tvrdi Vasić, „ponosit, tvrd kao kamen, stojik, muškarac, čeličan“, jeste svestan „šta može očekivati od jednog despotskog režima protivu koga je on podigao svoju koščatu proletersku pesnicu“. ( VASIĆ 2020:314)

Stejić nije zaslužio smrtnu kaznu. On je herojski lik novog doba, koji ustaje protiv svih sramota i posrnuća korumpiranog društva. Sud ga ne može i ne sme osuditi na smrt, jer bi time počinio nepravdu protiv svih onih koji, smelo i odlučno, kreću u borbu za bolju budućnost nove države. Vasić pita sudije:“Zar bi vi mogli, zar bi vi zaista mogli da, posle svega što je on pretrpeo i podneo, svojim sopstvenim rukama, toliko čistim svakoga greha, napunite pušku kuršumima, koji treba da gađaju u grudi iz kojih je nemilice šikljala krv prolivena za otadžbinu?!“. ( VASIĆ 2020: 314)

Što se Vinavera tiče, on je neposredno, na svojoj koži, osetio boljševičku revoluciju, pišući kasnije o novonastaloj sovjetskoj državi kao o „ostrvu doktora Moroa“, gde su nečovečni ogledi u ime budućnosti čovečanstva više nego mogući. Zbog stanja u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, on je imao razumevanja za komunističku pobunu u nas, ali ne i za marksističko doktrinerstvo domaćih komunista, koji su standarde visokorazvijenih kapitalističkih država pokušavali da primene na razorenu i siromašnu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, i nisu razumeli pojave u našoj sredini onako kako ih je trebalo razumeti. 

U svom članku „Iluzije Radničkih novina“, objavljenom 21. avgusta 1920. godine, Vinaver kritikuje ovu komunističku novinu zato što pokušava da naše vlastodršce i kapitaliste prikaže kao zapadne moćnike, kadre za imperijalističke ratove i žestoke obračune sa unutrašnjim protivnicima. Drugačije je kod nas, veli Vinaver:“Međutim, naša vlada, iako održava, samim tim što postoji, stanje bezizlazne korupcije u kome propadamo, nas u najstrašnijoj kužnoj bari – nije ni cinički prepredena u svome imperijalizmu, ni adski lukava. Sve je kod nas primitivno, kao i ova jagma i lora kojoj smo svedoci“ ( VINAVER 2015: 448 )
„Radničke novine“ precenjuju vođe srpske buržoazije, smatra Vinaver. Režim pravi spontani haos, zato što ništa ne zna i ne ume da planira, i kadar je da zagadi svaku ranu koju bi trebalo isceliti. Nedosledan i bez savesti, on je nekakav obrnuti kralj Mida, čiji dodir, umesto u zlato, sve pretvara u pustoš. Tako je bilo i sa pobunom kačaka – vojska je poslata ne da bi hirurškim nožem isecala i čistila ranu, nego zato što su se vlastodršci uskomešali i zbunili. Korupcionaši, koji su isti mah i šarlatani, nisu kadri da se nose ne samo sa velikim bolestima, nego ni sa boljeticama. 

U tekstu „Nove faze arbanaskog problema“( 22. avgust 1920 ) Vinaver se opet obračunao sa pogrešnim procenama „Radničkih novina“, čija je ideja bila da je srpska buržoazija htela pokolj Albanaca da bi zauzela nove teritorije. Vinaver ukazuje na svoje prethodne članke, u kojima je istakao da su granične oblasti lako zapaljive, da je policija u južnim krajevima svojom nesposobnopću provocirala stanovnike na pobunu, da kolonizacija, potrebna radi stabilizacije južnih oblasti zemlje, nije ni izvršena, da je sprovođena besmislena regrutacija, da stanice žandarmerije, koje bi trebalo da čine obaveštajnu mrežu, nemaju ni telefone, da nema jedinstvenog državnog fronta, i da su žandarmerija, vojska i policija bez ikakve ozbiljne koordinacije. 

Kada su „Radničke novine“ pokušale da Vinaveru odgovore tvrdnjom da domaća vlast jeste spremala kačačku pobunu, kao i 1915, da bi ostvarila svoje imperijalističke ciljeve, Vinaver je ostajao uporan, tvrdeći, u članku „Povodom Arbanije“, objavljenom 23. avgusta 1920, „da je osnovna iluzija Radničkih novina što precenjuju svoga protivnika – srpsku krupnu buržoaziju, koja je došla na vlast sticajem društvenih okolnosti, ali koja je toliko nesposobna za organizovanost, da čak i pljačku izvodi na jedan nimalo tajni, primitivni i varvarski način – neorganizovani način.“ ( VINAVER 2015: 453 )

Iako „Radničke novine“ tvrde da je naša buržoazija postala smetnja progresu, one to ne dokazuju primerima, nego se drže samo svojih teorijskih postavki, to jest doktrinarkog marksizma. A to nije dovoljno da naš čovek shvati šta se zaista zbiva. Ima, veli Vinaver, i poštenih i pametnih ljudi koji posleratnu korupciju pravdaju okolnostima, i stoje uz državu čak i kad njena vlast pravi svinjarije. Zato je potrebno „protivu te gluposti boriti se ne samo sholastičkim silogizmima i teoremama, već svaki put uzeti, ma i silom, taj prst gluposti i metnuti ga u otvorenu ranu sistema, da se uveri glupost, da je to zbilja rana“. ( VINAVER 2015: 454 )

U tekstu „Mentalitet naših vlasnika“ Vinaver se pobunio protiv sprečavanja komunista da vlast preuzmu u opštinama u kojima su dobili lokalne izbore. Razlog za takav postupak režima je bio činjenica da su neki od komunista zakletvu smatrali pukom formalnošću:“U slučaju rasterivanja bogradske opštine, vlasnici nisu postupili ni kao Lafontenov vuk: oni nisu dali nikakav razlog. Razlog da se komuniste nisu usrdno zaklele – nije razlog. Dakle, u ovoj komediji pravi glumci se nisu starali čak ni da navuku maske.“ ( VINAVER 2015: 483)

Razlozi za sumanuto ponašanje režima, koji sprečava svaku demokratiju, po Vinaveru mogu biti raznoliki: od samouverenosti koja potcenjuje moć opozicije i pobunu naroda, preko krajnje izbezumljenosti, do nesposobnosti  za banalan jezuitski trik. Stanje u državi, smatra Vinaver, ne ide njenim gospodarima u prilog: ne usuđuju se na savez sa Denjinikinom, Vrangelom, Mađarskom i Rumunijom; propali su pokušaji u Albaniji; štampa ustaje protiv korupcije, mladi oficiri se ne mire sa lošim položajem u kome se nalaze, činovnici su svesni svojih prava, ne prolaze priče o patriotizmu bez socijalnih poboljšanja, partijske špekulacije izvrgavaju se ruglu, a potmulo nezadovoljstvo buja. Na opštinskim izborima već trijumfuje nepomirljiva opozicija. 
Vinaver, ipak, smatra da je naša buržoazija, za razliku od italijanske vlasti, francuskih kapitalista i engleske „bankokratije“ nesposobna za bilo kakvu manipulaciju – ostalo im je samo golo nasilje. 

U tekstu „Studentsko pitanje“, objavljenom 10. oktobra 1920, Vinaver se bavi nastojanjem vlasti da siromašnim studentima suštinski onemogući pristup univerzitetu, jer će ukidanje studentskih menzi put otvoriti samo bogataškim sinovima, čiji roditelji su opljačkali narod:“Treba imati u vidu da je carska Rusija Romanovih, Stolipina i Tolstoja ( onog zloglasnog ) stvorila, iako je studentima tada bilo nesravnjeno lakše da se sami hrane, masu studentskih trpeza, gde se za tri do pet kopjejaka dobijao ručak ili večera“. ( VINAVER 2015: 485 ) Znali su i ruski reakcionari da nisu samo sinovi bogataša oni koji će biti vredna državna inteligencija, i zato su pomagali svima, ne samo bogatima.

Naši vlastodršci su se, veli Vinaver, verovatno uplašili da je „Unierzitet u Jugoslaviji, kao ono nekad u Rusiji, za vreme carizma, leglo takozvanih antidržavnih elemenata“. ( VINAVER 2015: 485 ) Ali, ne treba se boriti protiv posledica ( to će samo ražariti prevratnički požar), nego protiv uzroka. Vinaver tvrdi da komunizam kod nas treba pojmiti „ne samo kao prilaženje marksizmu u duhu Lenjina i Zinovjeva, već kao prilaženje ograncima revolucije i borbe do istrage sa sadašnjim očajnim stanjem pokoravanja ličnosti pod jaram slučajnih oportunista“. ( VINAVER 2015: 486 )

Kad do bunta dođe, na istoj strani će biti i siromašni i bogati studenti, jer mladost, veli Vinaver, čak i najgoreg čoveka pretvara, makar u jednom trenu, u borca za ideale:“I protestu i revoltu obespravljenih drugova pristupiće i njihovi materijalno bolje obezbeđeni drugovi, i u njihovim mladim dušama koje su, možda, bile zatvorene za osećaj klasne nepravde, probudiće se saznanje da ima ideala za koje se mora boriti. A najveći je ideal, slobodnog i svesnog čoveka, onako divno izražen još u NJegošu, u isto vreme i najsvetija čovekova dužnost“.(5)  ( VINAVER 2015: 486 )

UMESTO ZAKLJUČKA 

Na Badnji dan 1923. Stanislav Vinaver u svom dnevniku ( tri godine posle pokretanja novina „Progres“ u kojima su on i Vasić digli glas pravednog  gneva ), beleži zajednička razočarenja:“Sinoć se vratio Dragiša iz Milanovca. Ovaj je narod, kaže: stoka. Rade, kaže, samo petkom. Težak život u provinciji i uvek traže zadnje namere u svakom dejstvu. Sibe, Dragiša, ja – trio nezadovoljnika. Svaki hoće da bude harambaša. Ipak, ja vidim spas: spasonosno gađenje, skromnost i kultura. To fanatično raditi. Osobito ogorčen Sibe. Tin se iskida od smeja.“ ( VINAVER 2015: 14 )

Vasić i Vinaver su, kako su znali i umeli, nastavili svoje političke i književne borbe, verujući da reč, i dalje, ima dejstvo. Ponekad su se povlačili, ponekad opet kretali u boj. Ali, 1941. godine, kada je svetski rat ponovo zakucao na vrata otadžbine, Vinaver se odmah odazvao mobilizacionom pozivu, a Vasić se našao na Ravnoj gori, da se pridruži Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. 

ENDNOTE:

1.Istoričar Vladan Jovanović o tome piše:“Radikali su još 1913. u nove krajeve slali policijske službenike sumnjivih kvaliteta, što je izazivalo konflikte između civilne administracije i oficira“ ( Vladan Jovanović: Slika jedne neuspele integracije: Kosovo, Makedonija, Srbija, Jugoslavija, Fabrika knjiga, Peščanik, Beograd 2014, 15 )
2.Jovanović potvrđuje Vinaverovu tezu:“Iskustvo je pokazalo da je loše činovništvo tek na jugu moglo gotovo nesmetano ispoljavati svoju sklonost malverzacijama. Sa druge strane, korumpirana birokratija je indukovala nezadovoljstvo u narodu zbog čega su albanska i bugarska propaganda postale delotvornije“ ( Vladan Jovanović, Isto, 16 )
3. Vladan Jovanović nas podseća:“Tako su neke opštinske delovođe vešali ljude naglavačke optužujući ih za ratne zločine, a cena slobode iznosila je 50 zlatnika ( „pa ne bude li se takav čovek otkupio, ima da se na tim vešalima osuši kao pastrma“, čulo se u albanskom selu Jabučištu“ )“ ( Vladan Jovanović, Isto, 20)
4. U svom zapisu iz 1940. godine, pod naslovom „Glavnjača“, Radoje Janković, oficir, pisac i diplomata, koji je, zbog podrške Apisu, i sam posle rata robijao u Zabeli, piše o ovom zatvoru Uprave grada Beograda ( preko puta Univerziteta ) kao glavnom mučilištu, pre svega nepodobnika i političkih krivaca:“Cela uprava grada, kako se u nju stupi, smrdela je na ljudsku nečistoću, na vlagu, na žandarmski miris i na zadah od žandarmeriske čorbe, na pacove i na ubuđalost“( Radoje M. Janković: Kako je ubijana Kraljevina Jugoslavija, priredila Danica Otašević, Prometej, Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“, Novi Sad, Čačak 2021, 265) Kada je Janković bio hapšen, u tamnici je zatekao Dragomira Ikonića, bliskog Vasićevog saradnika i republikanca, koji je bio zatvoren zbog „štamparske krivice“. Glavnjača je bila oličenje policijske podlosti. Po Jankoviću, „laž, pritvorstvo, podmitljivost, cerekanje, to svuda srećete“ jer su „istina, takt i obzir proterani sa toga mesta“ ( Isto, 266). Janković gleda kako neki žandarmerijski podnarednik zlostavlja mladog čoveka u oficirskoj uniformi bez epoleta:“Čuo se i pucanj kamdžije po koži zatvorenikovoj. Posle petog – šestog udarca začu se i stenjanje žrtve, a potom sve jači jauci. Kamdžija je uzletala i padala. Nastalo je zapomaganje tučenoga. Pod udarcima se siromah mlad čovek kotrljao po zemlji tako da sam mu ozgo video čizme, po tom lice, pa onda vezane ruke sa brazdama od udaraca./.../ DŽelatove oči bile su podnadule, poluzatvorene, usne strasno oškrinute, vilica stisnuta. Noge raskoračene, snaga u punom zamahu, stav krvožednog sadiste koga su udarci sve dalje mamili u zverstvo. Taj teški i zločinački čin trajao je sve dok se žrtva nije ućutala.“ ( Isto, 266-267 ). To je bio neki Hrvat, oficir, optužen za špijunsku aferu sa izvesnom ženom iz Debra, za koga se kasnije ispostavilo da je nevin. Bilo je i ubistava zatočenika Glavnjače. Kada su Jankovića prebacivali u požarevački zatvor, video je kako su izveli jednog mladog Makedonca, koga su u fijaker smestili pošto su, pre toga, uneli džak sa ogromnim teretom. Janković piše:“Noću, ne mogavši da spavam, razgovarao sam sa žandarmom koji je sedeo preko puta mene. Pitah ga za onaj teret što ga uneše u fijaker. On mi reče:“Gvožđe“. 
Kakvo gvožđe?
Teret.
Dobro, kakav teret? 
Za oko vrat. 
Kome? 
Onome što je izveden. 
Makedoncu. 
Ja. Bačen u Savu. Mnogi su pošli na taj put. 
    U požarevačkom kaznenom zavodu čitajući novine, četiri meseca kasnije, šročitao sam noticu da su ribari uhvatili na Savi jedan leš čije su noge virile iz vode. Voda je bila narasla pa je krenula leš. Nađen je i veliki teret o vratu utopljenika. Nije se mogao utvrditi identitet./.../ I danas se to radi, samo bez notice u novinama, da je u Glavnjači bila uhapšena jedna devojka, radnica, koja je tobož bila u pijanom stanju. Posle dva dana izašao je članak u istim novinama, da je ta devojka bila tučena do tog stepena da joj je od udarca prsla lobanja, zbog čega je u bolnici nastupila smrt. Više se ništa nije čulo o tom ubistvu/.../ Glavnjača i danas stoji kao ruglo modernog Beograda:isti smrad, ista prljavština, iste metode“. ( Isto, 268-269 ) 
5. Mnogi srbijanski oficiri digli su svoj glas protiv nepravde i korupcije, i to je izgledalo kao „komunistička“ pobuna. Mnogi srbijanski oficiri mislili su i osećali ovako. Radoje Janković, koji je robijao u Požarevcu, seća se kako je iz Glavnjače ka Zabeli poveden sa Aleksandrom Mišićem, konjičkim oficirom, sinom slavnog vojvode, koji je kažnjen jer je grdio vođu belorukaca, generala Petra Živkovića:“Mladi Mišić je galamio i svađao se s policijom. Rekoše nam da ćemo tog časa biti sprovedeni u Požarevači kazneni zatvor. Žandarm koji je trebalo da nas sprovede doneo je katanac da nas veže. Jedan činovnik mu šanu da ne treba da nas vezuje, jer smo „politički“. Žandarm, pak, bio je dobio stroge instrukcije da nas čuva dobro pa nije hteo da popusti. Uz njega je pristao i mladi Mišić i na sav glas tražio da bude vezan i peške sproveden kroz Beograd. „Neka vidi Pera Živković, kako se odaje pažnja porodici vojvode Mišića!“/.../ Pred Glavnjačom, na ulici, stojao je jedan fijaker. Aleksandar Mišić je protestovao. Nije hteo da sedne u kola, hteo je peške kroz Beograd. Vodite nas na korzo, m...vam pandursku!“ ( Janković 267-268 )

IZVORI I LITERATURA 

VASIĆ 2020: Dragiša Vasić, Srpske književne teme/ Publicistički radovi, priredio Pavle Despotović, Talija izdavaštvo, Niš 2020.
VINAVER 2015: Stanislav Vinaver: ...i druge teme ( Dela Stanislava Vinavera/ priredio Gojko Tešić ), Službeni glasnik, Zavod za udžbenike, Beograd 2015. 
Radoje M. Janković: Kako je ubijana Kraljevina Jugoslavija, priredila Danica Otašević, Prometej, Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“, Novi Sad, Čačak 2021. 
Vladan Jovanović: Slika jedne neuspele integracije: Kosovo, Makedonija, Srbija, Jugoslavija, Fabrika knjiga, Peščanik, Beograd 2014.
Objavljeno u zborniku 
DRAGIŠA Vasić: vek crvenih magli, urednici Nedeljka Bjelanović, Dragan Hamović. - Beograd : Institut za književnost i umetnost ; Gornji Milanovac : Muzej rudničko-takovskog kraja, 2023 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića čitajte OVDE.

Izvor: Pravda