Piše: Branko Veljković
„Gospoda advokati se ubiše dokazujući da njihovi klijeneti u periodu okupacije svoje zemlje nisu radili ništa drugo do zarađivali svoj hleb. Moram priznati da su me u to ubedili. Ja sam, sada, na kraju dokaznog postupka, potpuno siguran da su optuženi smo radili svoj posao i ništa više. Da li neko može da bude kriv za obavljanje svog posla, pa makar i u tako teškim vremenima kao što su ratna. Ja ću vam reći – ne! Osim, ako nije glumac. Kako drugačije ako ne odbijanjem da radi svoj posao glumac može da se bori. Šta je njegovo oružje osim tog odbijanja da se zabavlja sa neprijateljem. Kako se pridružiti onima koji umiru, krvare, gladuju, ako ne odbijanjem da se stane na scenu. Glumac ne sme da glumi dok njegov narod pati. Ako to čini on je izdajnik, kolaboracionista, ratni dobitnik. Glumac mora da položi svoj talenat na oltar borbe ako je patriota. Ovi ljudi više nisu nedužni članovi kabarea razbibriga, oni su, sada, zahvaljući ćinjenici da su podizali moral zlotvora svoga naroda i da su zabavljali ubice svoje braće i sestara postali zločinici mnogo veći nego crnoberzijanci ili lopovi. Ovo više nisu glumci. To su izdajnici. A njima, zna se, sledi najstroža kazna. Zato drugovi narodnog suda ja zahtevam da se ovi ljudi osude na smrt“.
Ovo je izrekao Pleština, kao tužilac, a optuženi su svi glumci a sudije su svi glumci a porota i građani su svi glumci,... nekako, blesavim činjenjem ili ne-činjenjem, svi - glumci. A narod, „narod je publika koja gine“. Reč, surova i tačna došla je preko Gorana, kome su, kao i autoru ovih tekstova, šašavci bez bukvara osporavali autorstvo nad napisanim, Gorana koji je prvi shvatio da „Češka škola ne postoji“ i da „Sve počinje od scenarija“, dok je prelazio put od Majnhamskog dukata do Francuskog Oficira umetnosti i književnosti. Lično, više bih voleo da je ostao Srbski Venac umesto što je postao njihov Oficir u vojsci Luča, makar bila i genijalna Mikrokosmija, ali to ne menja veličinu napisanih reči. I u pravu je bio Hardi kada je ovo, Goranovo, „Već Viđeno“, stavio u prvih sto od užasa. To Jeste Užas. I traje,...
Eh taj Goranov Prag. Kud ga i pomenuh. Setiće se veselih sedamdesetih i režiser u zelenom mantilu. Moj prijatelj što ga sećanje nije odvojilo od budućeg, seća se i da je iz kuće praških krivih ogledala izašao u zakrivljene ulice. Biće da je ceo grad sazidan oko samo jednog krivog ogledala. To ogledalo retki vide a i kada ga vide pomešaju „bilo“ i „biće“ i nestanu. Beč je, za razliku od „mekog“ Praga, surova i sirova moć, imperijalni dah i kolosalni strah, imperijalni vek i baš takav krah. Onda nanovo idu ti njihovi snovi o „opet“ i „ponovo“, žele opet da grade carevinu na „bilo je“ greškama, kako god, samo da je carevina. Zato Beč stalno umire pa se ponovo vraća. Ne ume da nauči. A taj tihi Prag pravljen je da traje. Prag ne zida u pesku on zida u mislima. U Pragu je čak i „Praška škola“ čarolija. Ona je umela da iznedri generacije onih koji stvaraju kolosalno da bi na kraju rastvorili i sami sebe. Sve sa umišljajem, sve bez kajanja.
I da bi svi glumci mirno noćas zaspali priznaćemo im glasno da su svi oni ipak samo glumci. Naš je problem što, ponekad, u sve te njihove uloge poverujemo više od njih samih. Tako, poznat je fenomen da se nekad glumci užive u svoje uloge pa mesecima ne mogu da izađu iz njih, ali je još čudnije kada konstatujemo da se narod, dakle nekakva publika, uživeo u ulogu glumaca, pa ne ume da izađe iz uloge tih glumca,... I sada, eto dileme. Kome ćemo prvo da praštamo, dobrom glumcu ili šašavom narodu? U međuvremenu, bilo bi lepo da nam svi ti glumci kažu, odgovore na jedno jednostavno pitanje – a koliko vi hoćete da vas publika i narod ozbiljno shvate? Recite nam, kada bi vi voleli da prestane vaša dramska uloga a da počne ova naša teška, surova, neizvesna realnost u kojoj i o kojoj nam nekako opet nešto stalno govorite baš vi, glumci,...
Kako to već obično biva, u svim tim vašim predstavama, neko je odabran, pa je potom naravno odabrani i slavobitno prihvatio da glumi, recimo, cara a neko ludu, neko ministra a neko kurvu,... uloge prema karakteru, uloge prema sceni, možda malo i ceni,...
Kod nas, na sceni zvanoj Srbija, gužva je u zakulisju. Sad, kada je postojeći samozvani kralj Ibi, vulgaran i osion, slavoljubiv i pohlepan, baš kao i onaj Alfredov scenski tako i ovaj „naš“ dramski, u paničnom strahu od Ruskog Cara, počeo da meša scenarija i luta po scenama, brka uloge i miksuje režisere, manija je zavladala među trećepozivcima glumačke scene. Javili se svi. Od „mesija“ do spasioca, voždova i reformatora sistema, tu su magovi i znalci „tajne“ istorije, poznavaci duše, poznavaoci tajni, proroci, domaći i strani izdajnici, domaći i strani heroji, svi,... rekao bih, nikada više nije bilo samoponuđenih samozvanaca. I kao što je to vazda bilo u glumištu, važno je da se predstava igra, sad da li je Srbija do Tokija ili do Trstenika, možda samo do Terazija, nije ni bitno. Ne igra se za poene ili nedaj Bože, za te umetniku tako omražene i prizemne novce, igra se za publiku. A publike će valjda u Srbiji ostati dovoljno da popuni jedno pozorište, čim se pomere od ispod šljive.
Neki drugi glumci, na nekim drugim scenama igraju neke druge predstave. Ništa manje krvave od ove naše, ništa manje turobne i za narod neizvesnije od ove naše. Za njihov scenario predviđena su carstva.
Carstva se rađaju. Carstva nestaju. Ovo vreme je vreme rađanja carstva Istoka i carstva Zapada. Kao i sva druga ovozemaljska carstva i ova će se roditi u krvi miliona jer kako je to od rođenog oca tada uvedeni, kao i mnogi sinovi sada, drogirani Rada Pašić ponavljao – „Carstva se prave na leševima. Što je leševa više, carstva su jača“. Koliko god ljudi zaboravljali odakle dolaze sva zemaljska carstva, sve zastave, himne i grbovi, činovi i uniforme, mantije i bratije, signali i simboli... uvek će postojati oni koji će umeti u sebi da sačuvaju ono jedino važno Carsvo, dato nam rođenjem i iskupljenjem, pokajanjem – Carstvo Nebesko!
Između carstva Istoka, koje se iz pepela crvenog diže i carstva Zapada kome pepeo tek sledi, biće cela jedna bivša Evropa. Ta nadobudna feničanska princeza, stara kurva, zapadni prilepak ogromne Azije, sa jedne i samo nokat vode sa istočne strane, Mali Diomed i Veliki Diomed, po lukavim Grcima – onaj koji je „Bog“ i onaj koji „misli“, svako sa svoje strane moreuza ili možda i ne? Tako je dogovoreno. Tako će da bude. Sve ostalo će biti samo geografija. Kada onda, konačno, carstvo carstvo nadvlada onda sledi Obznana. Reći će da je sve jedan i sve jedna. Slagaće. Prva tranša majstora tehno iluzija, izginuće. Prvu obznanu punu obmana zameniće druga obznana s drugom obmanom. Ta obmana treba da nam kaže da je ona prva bila laž a da je sada, baš ona, ta druga, Istina. Videće samo oni koji to žele. Obmane i obmanjivače prepoznaćete po istim skerletnim haljinama, zlatnim aksesoarom i istim znacima i simbolima. „Krasi“ ih i neizdrž, tremor, oči bez života. Onda dolazi vreme kraja. Tada, pred vreme kraja, biće vreme tišine ali ne za sve. Od buke sveta neće se misli čuti. Jovan je o tome svedočio „U poslednje vreme ljudi će se ponašati kao da se ništa nije desilo“. Slutite li da to već živimo? Ponašamo li se već svi kao da se ništa nije desilo?
Za to vreme određena je i Srbija. Jer Srbija će da preživi ali hoće li preživeti i Srbi?
Ako Srbiju bude vodio Čovek, Srbija sa svojim Srbima biće taj ugaoni kamen između tih njihovih carstava. Uvažena i sigurna. Mudra i u veri. Ali, ako nastave da je vode glumci bez morala i duše boje katrana, Srba u Srbiji neće biti.
A bina, kao i uvek, prepuna glumaca. Guraju se, nadmeću se, važne su uloge, važna je slava ali važan je i honorar, makar bio i izmišljen, kao ono skoro za jednog glumčića ovde u Belom Gradu. „Menjaju uloge kao haljine za ples“, reče pesnik. Na pozornici velikoj to su svi oni od onog svirača po klaviru do ovog što je navijao da se Srbi bombardovanjem istrebe. Glumci. Krvoloci, ali glumci.
Između svih njih, belosvetskih, ovi „naši“. Vedete, bardovi,... za ovu noviju „istoriju“ lepo proputovali od Jelenine Vile do bine ispred Skupštine, neki kao glumci koji su ostali glumci a neki kao generali, bezbednjaci, privrednici, lekari, diplomate, novinari, sportski radnici... Svi lepo namireni, isplaćeni, sem u ludilu svojih ambicija – zadovoljni. Lepo su samozvanog onda dočekali kada je onako u tri dana načitan iz Beča pravo pred njih trideset i trojicu došao na Rad redovan a sada bi da ga lepo isprate. Igraju glumci svoje uloge, zvone emocije, menjaju se koreografije,... i oni pismeniji među njima, rečnikom savrešene dikcije, govore mu - jači smo od tebe! Uplašeni su naravno, baš kao i unezvereni samozvani, znamo to, jer i oni sada shvataju da će na kraju svih tih njihovih skupo plaćenih predstava nestati u zaborav sve te njihove uloge ali će ostati stvarni poludeli likovi krvavih ruku koji više neće biti dramski već životni, nekako sudbinski, za baš njih koji veruju u sudbinu.
Sve to uz blagoslov samozvanog, naravno. Jer je on, „politički korektno“, sam odlučio, kao ono skoro, šta će da nam kaže a šta ne o sudbini države i naroda koju je prihvatio da sprovede, da je sada bolje da izmanerviše teške odluke, kako one već pečatirane tako i one za koje se mastilo još osušilo nije. Nekako, naprasno mu nije više svejedno dal će da ostane zapamćen kao najveći izdajnik srbskog naroda ikada – onaj koji je potpisao, sada kada je sve drugo več uradio i sproveo. Al muči ga potpis. Ne TAJ potpis već onaj na Ugovor iz podruma. Pristao je. Biće samo još jedan od Postanja koji je umislio da može da bude brži od ogledala, pa makar to ogledalo bilo i ono Praško, krivo.
Jer samozvani ovih dana viđa svašta. U tom ogledalu ih viđa, redovno. Da sam sklon komediji, rekao bi da ih viđa i u onom njegovom frižideru. Vidiš ih samozvani, zar ne? Odraz tvoga lica postao je odraz tvojih žrtvi, čak i kad glumataš Tutankamona. Ne dolaze ti više samo u snu bez sna. Sada su tu stalno, oko tebe. Ti ih vidiš, ti ih čuješ, ti ih znaš. Opet su te prevarili. Nisu te naučili zašto se takvima kao što si ti ne daju u ruke spiskovi i slike pogunulih, zašto na smotrama pred bitke takvi kao ti vojsku ne gledaju u oči već isključivo sa tribina, baš kao što ni tvoj omiljeni Pašić i ondašnji muželoznici nisu narod pred Albansko stradanje gledali u oči, već preko Soluna, ili oči krvnika i oči žrtava pred pogibelj pravednika i pseća grobalja ili ovu sada završnu izdaju. Lakše je preko našpanovanih kolega iz „opozicije“ već spremljenih za šprint pred konačni dolazak i bolan nestanak, preko Vaskovih kamera ili džojstikom, nekako administrativno, zar ne ? Krivi su Vavilonci a ne Car Vavilonski,...
U ovome što sada sledi u napisanom, nemoj da misliš da te poredim sa Carom Ruskim, bila bi to notorna besmislica, ali bila je jedna noć, jedan Car i jedan koji se tu zatekao. Bila je zima, bio je Petrograd, kao Orfejska oda nedosanjanoj Evropi, sagrađen u močvari na šipovima od kostiju miliona. Zvuk novog vremena drobio je Baltik a magle petrogradskih podruma plašile su i one koji su ih projektovali. Brodske sirene označile su kraj dogovorenih trista, tačno u dan, sad i čas. Jedan koje je poželeo da svedoči, video je i čuo svog zemaljskog Cara kako u mraku razgovara sa nekim,.. ili nečim. Ti nisi taj Car, ovo nije Rusija, ali vam je sagovornik isti. Reci mi samozvani, znaš li ko je tebe video kada si pričao sa mrakom?
Sada nudi teatralno, kao i svaki glumac koji se uživeo u svoju ulogu, život svoj, pa onda još i život svog brata, pa i život svoje dece,... a ustvari, samozvani tako veruje, perfidno i nevidljivo, nudi živote svih nas. Sledeći pečat bi da ponudi na lomljenje. Sve, samo da bi dobio još malo, još nešto, još nekoga. Nudi kao da mu sve to pripada. Nudi po navici. Baš kao što je prodao i raprodao sve, kao da to sve baš njemu pripada. A objasnio sam ti, ništa ti ne pripada, ni tebi ni onima koji su ti to nešto „dali“.
„Život“ između te dve zelene jabuke koji si odabrao nije život. Nisu ti dali te jabuke da bi te učinili jakim ili slobodnim, već da bi ti sagradili kavez. To je kavez slabih i utamničenih a ne jakih i slobodnih. Bilo je potrebno da ti to svojevoljno prihvatiš, da u „slavu“ svih svojih davno primećenih ambicija jasno kažeš šta želiš i ti si to i učinio. Dobio si i vlast i pare i ordenje i tribine i medije i ženu i ono drugo,... Sve,... Sada imaš kavez koji se polako, s kraja tvojih izabranih „tri dana mraka“ pretvara u to što tebi na kraju tih dana sledi. A ti si onda, baš kao i svi kao ti oduvek, dalje stvarao kaveze i tamničio ljude međ rešetke njihovih ambicija, poroka, želja i sunovrata. I sada imaš armije utamničenih robova, baš kao i ti što si – rob. Jer, samozvani, slobodan čovek ne pravi robove, ne zida kaveze, ne tamniči ljude i narode. To rade samo robovi. Slobodan čovek zida Hram u sebi a ne oko sebe, jer to onda nije Hram, to su zidovi. A u Srba i nema zemaljskih hramova, ima bogomolja i crkava, nema kripti za tajna „uzdignuća“ i dvostruke hirotonije, nema druge knjige ispod prve,... nema toga u Srba. To naše nije. Slobodan čovek živi ljubav a ne strah. A ti si odabrao strah. Da strahom „vladaš“, da od straha živih, da od strahova i nestaneš,... Zato i strah zbog koga ni u zatamljenu školu slomljenog pečata nisi smeo da odeš, ali u Čikago ćeš, slutim, otići.
Ti „zato što sam pametan“, misliš da znaš ko je tvoj tamničar, da možeš da ga prevariš, da znaš gde je brava i da si ti taj koji drži ključ,... ako znaš, a ti izađi i spasi se. Ja ti to želim. Ako ne znaš, ti nestani.
I dok sve ovo čitaš, i bez tih za tebe besmislenih 42 knjige sa kojima si se onda hvalio pred baš tim glumcima, ti nisi shvatio čija si ti kreacija, čija si ti Alisa iza ogledala,... a sve ti je napisano.
Ti i dalje veruješ u silu, službe,...
Ajde, podsetiću te šta su službe.
U doba kada je razigravana režija, krojena scenografija i kada su deljene uloge za drugi rat, Beograd je bio glavni regrutni centar Balkana. U Beograd su dolazili svi koji su birali i svi koji su se nudili. Jedne noći, kao i toliko noći pre te, gradom je vršljao jedan od odabranih u usponu, Ante Pavelić, budući „vlasnik“ hiljada iskopanih srbskih očiju. Pavelić je voleo kocku i beogradske klubove i kockarnice, „Samarkarn“ i „DŽokej“,.... Te noći je na kocki dobijao, ali Pavelić je već naučen da zna ko po ponoći baca kocke, deli karte i vrti kuglice. Sve je bilo u najboljem redu dok mu nisu prišli ljudi iz tadašnje Srbske službe. Bez previše buke, pokorno, Pavelić je pošao sa ljudima skromnih shvatanja, tmurnog pogleda i jasnih namera. Tadašnji šef službe, večito uplašeni Đolović, organizvao je sa Pavelićem „razgovor“. Po proceni političkog i bezbednosnog vrha tadašnje države bilo je potrebno kanalisati hrvatsko pitanje za naredni period. Paveliću je data ponuda koja se ne odbija. Da postane neprikosnoveni lider svih hrvata u zemlji i inostranstvu i da zameni potrošenog Stjepana Radića. Rečeno mu je da će se srbska služba postarati da mu na tom putu ukloni sve oponente na ovaj ili „onaj“ način. Ono što na tom nivou operativci pa ni sam Đolović nisu znali je da je Pavelić već bio zavrbovan od strane Britanske službe a da je upravo počela operacija dubokog pozicioniranja jednog od balkanskih „lidera“ za isplanirane godine klanja koje su dolazile. Sa druge strane, srbska služba je zadatak vrbovanja Pavelića obavaljala pod patronatom i po direktnom naređenju i opservacijom tadašnje vojne službe kojom je upravljao general Borivoje Mirković, u slobodno vreme muželožnik a hobi mu je bio rad za britansku obaveštajnu službu. Tako su, majstori igre sa ostrva „napravili“ dva Pavelića preko „naših“ službi, te su tako napravili prostor da su za sve užase koje su za kasnije izprojektovali, dokumentovano mogli da optuže srbske službe, po principu „pa on je bio vaš saradnik“. Sa druge strane, Pavelić je, kao vrbovani Hrvat od strane Srba, dobio ogrlicu koja je uvek mogla da se pretvori u omču. Pavelić je na samom „dogovoru“ bio relativno neodređen, nije se jasno izjasnio o saradnji sa Srbima ali nije je ni odbio. No, bez obzira na to, agenda je pokrenuta. Naravno, nije odbio povraćaj na kocki dobijenog novca koji je usledio na rastanku. Ono što je usledilo bilo je perfidno „podgrevanje“ Stjepana Radića, osnivača Hrvatske seljačke stranke, i masa „koherentnih“ šaputanja da je on „taj“ koji će Hrvatima da ispuni „stoljetni san“. Ponešen „slavom“ i ključnom tezom da je sve Srbe uspeo da pobedi idejom o Srbima kao o pravoslavnim Hrvatima, nije prepoznao zamku. Ego, osionost i arogancija dovela ga je do toga da u sred jedne skupštinske rasprave olako izgovori – „pa koliko košta ta srbska krv da je platimo više, pa da budemo mirni. Koliko košta Kajmakčalan“. Tako kaže zvanična istorija, neka, malo ređe čitana, kaže da te rečenice nisu izgovorene. U svakom slučaju političke projekcije su Radića koštale glave. Puniša Račić, Crnogorac, krunski svedok tužilaštva na Solunskom procesu, pucao je u nekoliko hrvatskih poslanika a među njima i u Radića. Od posledica ranjavanja Radić je preminuo nakon nekoliko nedelja. A Stjepan je, za svoje delovanje, instrukcije i „natuknice“ dobijao iz Crne Gore, jer je Stjepan bio saradnik odeljenja policije Crne Gore. U tom galimatijasu špijuna „rođen“ je Ante Pavelić. Neposredno pre „rođenja“ a vrlo intenzivno nakog tog čina, Pavelić je u savršenoj koordinaciji komunicirao sa istim ljudima iz VMRO kao i Rada Pašić. U „bratstvu“, uredno su delili sve novce „zarađene“ od trgovine narkoticima i projektovali stvaranje organizacija i uporišta iz kojih je, nekoliko godina kasnije, organizovano i sprovedeno ubistvo srbskog kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju. Srbi su od Pavelića hteli da naprave svog Hrvata. Videli smo kako se to završilo. Krajem veka, Srbi su od mnogih Slovenaca, Hrvata, Šiptara, hteli da naprave svoje Hrvate, Slovence,... videli smo kako se i to završilo. Sada, Srbi bi od Srba da naprave svoje Srbe. Po želji kreatora iz vremena stvaranja Jugoslavije, za konačni raspad ove iluzije predviđen je građanski rat u Srbiji,... Može li drugačije ?
U gradu po imenu pisca od Legije časti do Junaka socijalističkog rada, sedeli su, režiser u zelenom mantilu, mladi blagi sin od još uvek mladog oca, počasni Partizan koji je tri puta video i sva tri preživeo i onaj koji veruje da je bolje da to bude on a ne neko drugi. Rečeno im je i sedeli su. Dato im je. Ta je priča morala biti ispričana i zato je i ispričana. A zbunjenima sa sva četiri vetra poručujem - nije u redu da se taj razgovor boji bojama kojih tu nije bilo. Samozvani sada treba sam sebi da napravi ispraćaj, kako je i prihvatio. Ali, buni se ludica. Šašavilo ga obuzelo. Ništa nije naučio od još uvek mladog oca blagog sina. Poverovao je samozvani da je on stvarno to što mu piše na vizit karti. Sad veli da treba drugačije, pa još i viče – mora drugačije! Buni se a seća se šta mu je rečeno dok jabuke još nije zagrizao. Ne bih dalje ali setiću ga na jednu pričicu, a on voli pričice. Zaludijao se tako jedan Apis, od Germanije do Pašićeve „pripizdine“. Prihvatio je uloge, naoštrio noževe, napravio spiskove. Odabran je po karakteru. Znao je Apis da u delu tog međudinastijskog kurvanja on ima značajnu ulogu. Krvavu ali značajnu. Pomislio je da je baš njegova uloga važnija od scenarija, kao da bi „srbosjek“ postojao bez ustaša koljača. Počeo je da prespaja, pisma u Germaniju da šalje, da se „obznanjuje“ i nudi. Vest o tome brže se vratila nego što je otišla. Nikola cincar Pašić, sazdan od ironije i utkanog zla, tada je tom trapavom Apisu rekao – „Apiseeeee, pa mi smo te tamo poslali. To su sve naši ljudi. Stani dok još možeš ili će biti kasno“,... Karakter je opredelio sudbinu. A i samozvani je odabran po karakteru. Bi kako je bilo, biće kako će biti.
Inženjer sa dva rođenja je u doba „osvajanja“ Voždovca samozvanog besprekorno okarakterisao – „to je beskičmenjak sa izrazito otrovnim jezikom, glava mu je puna trulih zuba a duša mu je pocepana. A njegov zub je otrovniji od kobre“. Prihvaćen je jer je tako rečeno. A sada je dopisano ono što je dogovoreno. I čak i sada, samozvani ne zna KO je to pa guli pogrešne pragove.
Samozvani, u pozorištu u kome si ti zaigrao, igra se za samo jednog gledaoca iako je gledalište prepuno sluđenih duša nezainteresovanih za svoju sopstvenu sudbinu. U tom „delu“ svi glumci, pa i oni koji su pomislili da su glavni, bezbedni su samo u granicama umišljaja ili hira nevidljivog režisera. Dovoljno je da se režiseru samo učini da će omađijana publika vremena jeftinih duša, samo još jedan korak da napravi ka svom konačnom kraju i u trenu će žrtvovati celu postavu sa bine. Sve! I glavne i sporedne, i statiste, čak i suflere... sve! A publika, u svetu koji si i ti, zdušno a bez duše, stvarao, traži samo hleba i igara. A igre su od krvi. Pogledaj tog tvog i svačijeg Žeksa, gospodara farmi, „luciferijanca“ što to shvata kao kompliment. Koliko će trebati Žeksu pinkašu, svežekrunisanom kralju, da te premetne sa bine u robove? Možda se uzdaš u Malog Mareta patea tako „krštenog“ po snazi njegovog čuvenog karaktera? Godinama glumiš žrtvu, paćenika,... da li želiš da na kraju postaneš baš to što si igrao?
Sećaš li se Kondolize. Rajs, nekako skoro pa po esenski, baš 66. po redu državna sekretarka SAD, dete budnog sveštenika, Bušovka, Olbrajtovka, miljenica pentagrama, učenica koju je „Rusija spasila od muzičkog kao glavnog predmeta“. Pravljena je tako da poveruje da pripada onima koji mogu da sruše SSSR,... Taj deo „školovanja“ zove se – dril, prisutan je u svim društvima i namenjen je za najniže, bezmisleće, puke izvršioce. Zvali su je „čelična magnolija“, što je i postala. Onda je „magnolija“ dobila zadatak - „paja patak dobio zadatak,...“. Otišla je u zvaničnu posetu Rusiji, na najvišem državnom nivou, ona, ćerka imperije, da je primi lično sin Komiteta. Kondoliza je samobitno ušetala u zlatne sale visokih plafona,... Čekala je, čekala,... Sati, njoj se činilo, dani,... Pozvala je svog ađutanta u Stejt departmentu i besno je tražila diplomatsku asistenciju, „ONA, satima već čeka tog Rusa“,... Smireni glas, iznad bilo čega što je dresirana magnolija mogla da razume, rekao joj je – „ali gospođo Rajs, ko je vama rekao da će da vas primi ruski predsednik? Mi vam to nismo rekli...“ U sred predmenstrualnog sindroma, u savrešno izprojektovanoj krizi identiteta, sa telefonskom baterijom koja se lagano prazni usled nepoznatih magnetnih zračenja, nesretna „čelična magnolija“ polagala je svoj završni ispit. Prišao joj je neimenovani ruski zvaničnik ozbiljnog ranga, neko bi rekao - stepenika i vrlo učtivo joj je rekao – „Razumemo da je došlo do zabune, da li bi ste bili ljubazni da vas odvezemo do jedne specijalne lokacije gde će vas primiti jedan od naših najviših zvaničnika iz sektora bezbednosti?“. Kondoliza je „izabrala“ da prihvati poziv, dakako. Kroz zatamljena stakla službenog vozila upoznala je neplanirano celu Moskvu, pa Podmoskovlje, pa neke čudno uređene predele da bi na kraju došla do nečega za šta su joj rekli da se zove – Ruska dača. Sprovedena je do hola velelepne vile. Jedan drugi zvaničnik sa vrlo bitnim nezvaničnim kapacitetima, pružio joj je fasiklu boje Rusije i obratio joj se vrlo uljudno – „Gospođo Rajs, ovde su sve naše tajne, hoćete li da pogledate,...“
Gospođa Rajs je naučila lekciju, ona je ipak jedna mala popina mudrica pa je shvatila na polu-akademski način. Konačno je diplomirala. Naučila je da ne zna i ne razume ama baš ništa. Bitna je koliko i đuka Bizon i pripadajuća poziciona i „opoziciona“ menažerija. A ipak, sećate li se ko je bila gospođa Rajs?
Eto, tako kako sada samozvani paja po hodnicima sve sa željom da nešto pita, tako je i Sadam od Iraka svojevremeno pitao američkog ambasadora, može li on tako malo da napadne Kuvajt. Naravno, volšebno već pripremljeni „Veleposlanik“ lagano mu je odgovorio – „mi o tome nemamo mišljenje,...“. Tako da, samozvani,... „Mi o tome nemamo mišljenje“...
U školici koju je i samozvani trebalo da pohađa, režiser bi ga prvo naučio – „Svi mi imamo noćne more u kojima naši likovi bore se“. Da je samovani to naučio shvatio bi da u njegovom slučaju Juda nije adresa nekog bečkog podruma ili vlastita imenica već karakterna osobina, rekao bih, duhovna adresa. Za dalje ne bih, opet će petnaest sati da ne piški i da vrišti u Skupštini.
Da je, kojim slučajem, samozvani upisao drugi razred, tamo bi ga sačekao jedan inženjer,... Sećam se, jer ja umem da se sećam... Na jednom druženju, behu tu i tvoj omiljeni usužnik iz firme što misli da je nesmenjivi načelnik uprave, bio je i ovaj brunirani što se razume u čarape i tako,.. jedan objašnjava kako je osnovni cilj bivstvovanja na ovom svetu da se zgrne što više para,... (zato i pominjem ovu dvojicu „ezoterika“ što su poslovično gadljivi na pare)... te da tome treba posvetiti život. Inžejner, što je i režiser tada tiho ispratio, reče mu – „Dobro, zamisli da sam ja smrt“ I ti, kada dođe taj čas, dođeš pred mene sa svim tim tvojim parama, šta bih ti ja rekao? Ali nemoj da zamišljaš ono sa kosom, smrt ne izgleda tako!. Zbunjeni vlasnik džakova papirića i ova dva „ezoterika“ i svi prisutni, zaćutaše. Inženjer nastavi – „Pa rekao bi ti, aaa, ne ne, gospodine, sa tim ne možete dalje, ostavite to tamo,...“
Jednu drugu vrstu „kursa“ svesti i pripadanja, nad „odabranima“ sproveo je svojevremeno jedan odabrani sicilijanac, Salvatore Rina zapamćen kao Toto Rina. U opisu njegovog radnog mesta bilo je puno odgovornosti i iznuđenih „rešenja“. Nekoliko stotina ljudi je platilo glavom mafijašku kombinatoriku tog vremena (svaka sličnost sa novijom istorijom Beograda je, naravno, slučajna). Međutim, iz nekog razloga, Rina je imao poseban pik na određenu grupu „zaslužnih građana“. Za njih nije bilo dovoljno da umru, morali su da nestanu. Ideje šta sa njima dobijao je dok je upražnjavao svoj omiljeni hobi – sađenje paradajza, te dok su mu u bašti kapetani podnosili izveštaje ko je šta i gde „pogrešio“. Za te „grešnike“ ovaj uzorni poljoprivrednik odredio je – kiselinu. Dok su mu kapetani predlagali kako je najbolje da se „grešnik“ trajno razreši „odgovornosti“, Rina je govorio – „ne, ne, samo kiselina!“ Jer, „vojnicima“ je bilo mnogo lakše da nekoga jednostavno likvidiraju pre nego da ga kidnapuju pa još, nakon toga i rastope u kiselini. Tako, od svih pobijenih, eto baš njih 88, spaljeno je u sumporu. Rinov „francuski kljuć“ i sumpor imaju veze sa onim što je on bio, a nije bio samo mafijaš, a ima veze i sa tim šta su svih tih 88 sprženih bili, a nisu bili samo „zaslužni građani“. Dakle, kad se sve lepo i na vreme objasni i na sve lepo i na vreme pristane, pa još preko toga i izdašno plati, Rino je, za zaboravne, odabrao kratak kurs iz hemije – „Samo sumpor!“. Sicilijanac je svojoj „sabraći“ dodelio sumpor jer su svojim (ne)delima, po njegovom viđenju, zaslužili zemlju sumpora, a kažu da se iz te, zemlje sumpora, Bog najbolje vidi. A zašto baš sumpor i koja je to tajna veza između sumpora jednog „javnog društva koje nije tajno ali ima svoje tajne“, koje društvo spaja sve danas ovde pomenute, pa i tih 88 rastopljenih, videćete i sami jednog dana,...
Ne bih sad o specijalnim i opštim pedagoškim efektima koji su opredelili sudbinu Apisa, Kondolize i Rinovih suparnika ali možda bi trebalo izvući neki zaključak. Za glumce, to je svakako – te daske koje vama život znače, pravljene su od dasaka a ne od drveta, kao i Trojanski konj za tamnu kapiju Troje. Vaši izbori su svakako samo vaši, kao i ta tamna kapija što je bila samo Trojina, ali posledice vaših (ne) dela zvone hodnicima vremena,... Tako da, držte se vi glumci tih vaših dasaka. Ustvari, jedini prirodni neprijatelj svih glumaca su samo drugi glumci. Publika je i za jedne i za druge samo galerija prisutnih građana. U doba Žeksove elektronike i dronova-ubica, čak ni te galerije više nema, samo sms glasovi, pinovi, brojevi,...
Citiraću, za kraj ovog pisanija, dva glumca istog pozorišta, različitih namena. Prvi, zapamćen kao Čkalja, komičar kome je još za života slabo šta bilo smešno, dok je pred kraj svoje uloge, svaki dan sabirao kusur iz obližnje prodavnice sa živim uspomenama na sve promašaje, sujete, ego iluzije, dobacio je do ove misli, dalje nije mogao – „... Kada je zavesa spuštena, ostao sam sam,...“.
Drugi „komičar“ koga ću danas da citiram je Josip Broz Tito, „sin vatre“, konzument svega, koji je posle 150 godina monarhije, lagano postao „car“ svih Srba u naprasno stvorenoj republici. U momentu kada je na kraju drugog rata doveden u Beograd kao „oslobodilac“, za njega je znalo manje od 2 procenta Srba, o čemu je odlično govorio Ekmečić iz Prebilovaca. E taj „car“ Srba, koji je u prvom ratu svoje „vražije“ biografije revnosno ubijao Srbe a u drugom ih masakrirao, sa mnogo manje smisla za humor, nakon nekog od brojnih sezonskih ubijanja životinja u njegovoj „banovini - komuni“ SFRJ, rekao je sledeće – „inače, što se mene tiče, ja nisam danas ništa pucao, nit pucao, nit ubio,... ja sam to prekinuo, prvi puta u mojoj praksi da ne pucam, jer malo me savest peče, suviše sam toga već pobio u životu,...“.
Glumci, peče li vas savest ili i vi čekate da zaplačete kad zavesa padne i kad ostanete sami,...
Pročitajte OVDE više o skandalu u Pentagonu
Izvor: Pravda.rs
