Piše: Vladimir Dimitrijević

O JEDNOM RUSU NA VIDOVDAN

Danas je Vidovdan, dan kada Srpska Crkva slavi Svetog kneza Lazara i njegove sapodvižnike, vitetove Hristove koji su krv prolili za krst časni i slobodu zlatnu. Ali, to nije bilo samo na Vidovdan 1389, i nije bilo samo sa Srbima. Svi pravoslavni narodi znaju za svete ratnike Hristove; i danas ih ima. 
Jedan od njih je i Evgenije Rodionov, postradao u doba kada je Rusija, pod vlašću izdajnika Jeljcina, ratovala u Čečeniji, i kada je Zapad svim silama podržavao čečenske teroriste i separatiste. Uprkos svemu, Rusija je pobedila.  Danas su Čečeni, hvala Bogu, odani ruskoj državi – između ostalog, i zbog molitava ljudi poput Evgenija, koji su svojom mučeničkom krvlju zadobili slobodu pred Gospodom da se mole za Rusiju i sav svet. 

Tekst koji sledi pisao je ruski sveštenik Vladimir Peresljagin, u doba kad je Rusija bila na kolenima, i kad je izgledalo da se nikad neće podići. Ipak, Bog nije ostavio Rusiju. I sadašnja njena stradanja poziv su na buđenje – ne samo Rusima, nego i svim pravoslavnim narodima. Uz tekst oca Vladimira, donosimo i svedočenje njegove majke, LJubovi Vasiljevne, koja je uspela da nađe telo svog sina i sahrani ga kako dolikuje. Ona je zaista bila Majka Hrabrost, i oličenje Majke Rusije. 

STRADANJE NOVOMUČENIKA EVGENIJA PO SVEŠTENIKU VLADIMIRU PERESLJAGINU

U noći između 13. i 14. februara 1996. godine tada još uvek osamnaestogodišnji redov Evgenije Rodionov je zajedno sa svojom trojicom drugova iz puka, isto tako neiskusnim mladićima, bio na službi na nebranjenom, otvorenom stražarskom mestu na čečensko–ingušetijskoj granici. NJihova jedinica je ovamo prebačena iz Kalinjingradske oblasti svega mesec dana pre toga. Naredbom je bilo zabranjeno da prvi upotrebe oružje, a da pucaju tako da poraze protivnika mogli su samo posle upozoravajućeg pucnja u vazduh. Sve to u uslovima čečenskog bezakonja.

Momke su uhvatili Čečeni naoružani do zuba koji su došli kolima „hitne pomoći”. Separatisti su neometano prošli kroz još tri naša granična prelaza. Počelo je tromesečno zarobljeništvo u toku kojeg je našim vojnicima nuđeno da prime muhamedansku veru. Evgenije, jedini od svih, imao je krstić od kojeg se nikad nije rastajao. To je izazvalo posebnu jarost, od njega su zahtevali da skine krstić, odnosno da se svesno odrekne Hrista. Zbog konačnog i neopozivog odbijanja da skine krstić podvrgnut je mučnom pogubljenju. 23. maja 1996. godine, na sam rođendan, na dan pravoslavnog praznika Vaznesenja Gospodnjeg Evgenije je bio pogubljen.

Nezavisna grupa čečenskih novinara snimila je film o ratu. U ovom filmu korišćeni su snimci separatista o pogubljenju naših zarobljenika. Snimali su sami Čečeni. Ovi kadrovi su delimično prikazani u emisiji „Ruski dom”, ali ne svi. Na ovim satanističkim kadrovima vidi se kako ubijaju dvojicu vezanih momaka, a zatim, kako trećem na živo testerom seku glavu. I Evgenije je podvrgnut strašnom pogubljenju. Zajedno s njim zbog odbijanja da primi islam mučki su ubijena još trojica: vojnici Igor, Andrej i Aleksandar. Evgenije je zbog odbijanja da skine krstić izložen posebnom mučenju.

Dve nedelje na majskoj vrućini njihova tela su ostala nesahranjena. Kasnije je Evgenijeva majka, prošavši sve krugove pakla, plativši ogroman novac čečenskim poljskim komandirima, našla njihov grob i 23. oktobra 1996. godine tela sve četvorice su ekshumirana. Evgenijevu glavu su Čečeni za poseban iznos vratili majci 6. novembra, na praznik ikone Majke Božije „Svih žalosnih Radost”.

Treba reći da je Evgenijeva vera bila svesna. Pre odlaska u vojsku se po sopstvenoj volji ispovedio i pričestio. I kao dečak osećao je svešteni trepet prema Crkvi, voleo je da ide u hram, uvek je sam donosio kući bogojavljenjsku vodicu. Evgenije je sam načinio svoj izbor – smrt za Hrista, ispoljivši samim tim duboku ličnu veru u Vaskrslog iz mrtvih. A i kako bi drugačije mladić kojem je ponuđen život ili smrt može da izabere smrt, i pritom mučeničku, mučnu i da ostane potpuno nepoznat – jer separatisti su namerno govorili da spadaju u dezertere, da su ih se svi odrekli i da ih niko neće naći. On je izabrao krst i smrt. I samo pobeda nad smrću koja se nalazi u krstu mogla je da podstakne Evgenija na to. Evgenija je ukrepio Anđeo–Čuvar, koji mu je dat na krštenju.
Tri meseca mučenja, batina, ruganja, a ispred čoveka je pogubljenje u mukama zbog odbijanja da pljune na sebe, da postane izdajnik i sluga neprijatelja.
Odbijanje da skine krstić u ovim uslovima ne može se protumačiti samo kao ispoljavanje čvrste volje, vernosti apstraktnim principima.

Evgenije bira krst. On bira krst kao simbol vernosti. Gospod mu je otkrio snagu, koja se sadrži u ovom znaku, snagu Vaskrsa, snagu pobede nad paklom i đavolom. On se pričešćivao, ispovedao se ispred krsta i Jevanđelja. I Bog otkriva onome ko se tako – po cenu života i smrti drži za NJegovu svetinju – Krst, snagu koja je u njemu skrivena, snagu Hristove ljubavi prema ljudskom rodu. Po svedočanstvu Evgenijevog ubice, Čečena Hojhorojeva, koji je Evgenijevoj majci prodao telo mučenika, sam je načinio svoj izbor, imao je vremena da razmisli. Evgenijev krstić je pronađen u grobu na njegovom obezglavljenom telu.

KO SU SVETI NOVOMUČENICI 

Stradanja i smrt za Hrista Evgenija Rodionova i onih koji su s njim postradali zapanjujuće podsećaju na stradanja prvih novomučenika – grčkih i balkanskih – koji su postradali od muhamedanaca i poklonika vatre. Možemo se setiti Jovana Novog iz Janjine, Jovana Kulika iz Epira, koji su postradali u XVI veku, velikomučenika Jovana Novog Sočavskog, koji je odbio da pohuli na veru u Hrista i koji je posle strašnih muka bio obezglavljen, i hiljada grčkih, srpskih i drugih balkanskih stradalnika za veru, koji su ubijani samo zbog toga što su ispovedali da su hrišćani. I oni su primoravani da promene veru, i oni su ubijani samo zbog reči „hrišćanin” ili „pravoslavac”. I njima su, kao Evgeniju, posle mučenja odsecali glavu.

Sam naziv „novomučenici” vezivao se za ove stradalnike iz XVI, XVII, XVIII, XIX i HH veka. Ovakve stradalnike Crkva odmah pribrojava zboru svetih mučenika. Od njih se ne zahteva pobožan život pre stradanja. Stradanje za Hrista, za Hristovo ime, računa im se kao pravednost, jer su umrli sa Hristom i caruju s NJim. Dovoljno je sećati se poslednjeg od četrdeset sevastijskih mučenika, koji ništa nije znao o Hristu, ali je primio vence zajedno s ostalim mučenicima zbog odlučnosti da umre zajedno s njima.

Značaj ovog podviga i molitvenog poštovanja koje se već otkriva u našem narodu, nije moguće oceniti po zasluzi. Mučenici su bili i biće glavna ljubav Crkve, njena slava i pobeda. U odnosu na našu omladinu, u proslavljanju mučenika vojnika Evgenija vidi se izuzetna milost Božija prema našem vremenu. Naime, većina novomučenika HH veka je umirala zbog Hristovog dela, zbog zapovesti, zbog vernosti NJegovom služenju, – na primer, sveštenoslužitelji koji su odbijali da se odreknu čina, ili car, koji se nije odrekao svog carskog služenja i koji je zbog toga bio streljan.

KAKO NOVOMUČENICI BUDE SVOJ NAROD?

Bogoborci se u većini slučajeva nisu usuđivali da zahtevaju od sveštenoslužitelja da se odreknu Hrista. Dovoljno bi bilo da se ne ide na kompromis sa savešću i ovo je naš crkveni narod prihvatao kao vernost Hristu. A sad, kad narod ne zna za Crkvu, mnogi to ne shvataju. Zbog toga i kamenje vapije Bogu. Dečak koji je tek počeo da ide u crkvu postaje učitelj pobožnosti za veoma mnoge pravoslavne ljude, koji gube hrabrost, koji gube istinsku hrišćansku plemenitost, koji su postali malodušni.

Videći krajnji stepen okamenjenosti i bezosećajnosti većine našeg naroda, Gospod nesumnjivo daje ljudima da dođu u dodir s mučeništvom za NJegovo ime, kao što je to bilo kod prvih mučenika. To je najotvorenije znamenje koje računa na ljude koji ništa ne znaju ili su sve zaboravili. Odnosno, stradanje nije podvig za zapovest, nije podvig za vernost služenju koje ti je povereno, već za Hristovo ime, čega skoro da nije bilo u HH veku.

Mi smo, po milosti Božijoj, saznali za jedan takav podvig, pritom takođe čudesnim sticajem okolnosti – preko krsta (grob mučenika vojnika Evgenija nalazi se pored crkve u selu Kurilovu i Crkva je za njega saznala kad je na ovaj hram stavljan krst).

A ovakvih podviga je, siguran sam, bilo mnogo. Trojicu naših momaka Čečeni su razapeli na telegrafskim stubovima uoči Vaskrsa 1996. godine. O tome su pisale novine. Nažalost, ove činjenice nisu adekvatno osvetljene i prihvaćene u narodu i u Crkvi. Ali sad, kad Gospod tako usmerava istoriju, shvatamo da je moguće da ćemo morati da prolivamo svoju krv za Pravoslavlje. I ove činjenice dobijaju poseban prizvuk i posebno se osmišljavaju u Crkvi.

Pre svega, zapanjuje nas ova vernost. Dečak koji se ne može kupiti zato što nosi krst. On je zaista imenjak ovog krsta, on je zaista hrišćanin. Ovakve činjenice čine život Crkve. Ako se odazovemo na njih postoji nada da će nestati izdaja, ravnodušnost, materijalizam i potrošački odnos prema životu.

Zapamtio sam reči jedne verujuće žene, kad je saznala za mučenički podvig vojnika Evgenija. Ona je rekla da ovaj događaj krasnorečivije od svih drugih činjenica govori o tome da u Rusiji nije sve izgubljeno, da postoji nada. Svih deset godina takozvane perestrojke, „reformi”, razvrata, uništavanja svega svetog u Rusiji nisu postigle svoj cilj: ovaj dečak je ispoljio takvu čvrstinu pred silama pakla da se na njemu „zlo otupilo i prekinulo – Hristos je pobedio”.

Mora nam biti jasno: da ovaj podvig treba da postane moralni i duhovni uzor za našu omladinu. Čovek koji se ne može sablazniti, zaplašiti i kupiti. Čovek za kojeg ceo svet ne vredi kao ovaj simbol Hristovog stradanja i vernosti Gospodu onih koji su za NJega postradali. Ako budemo imali takvu omladinu, ako se Rusija licem okrene prema Nebu po molitvama takvih mučenika kao što je Evgenije, ona neće biti pobeđena. Rusija će zbaciti sa sebe okove izdaje, materijalizma i slastoljublja, kojima je sad vezana i ne vidi odakle dolazi nevolja. Ovaj mučenik se sad moli na nebu za nas da se probudimo.

ISPOVEST MAJKE EVGENIJA RODIONOVA

Moj Ženja se na svet pojavio u šumovitom kraju, u Penzenskoj oblasti, u selu pod nazivom Čista voda. Ceo život naše porodice je bio povezan sa šumom. Ženjina baka, moja svekrva, pedeset godina je posvetila gajenju šume. I Ženjin otac i ja smo dugi niz godina radili u drvnom kombinatu.

Ženja je rođen u pola jedan posle ponoći 23. maja 1977. godine. Porođaj nije bio težak. Ženja je bio jako, zdravo dete, bio je dugačak 52 santimetra, a težak 3.900 grama. Kad sam začula njegov prvi krik, krik: „Došao sam u ovaj svet, dočekajte me, volite me”, tako sam uzdahnula s olakšanjem i pogled mi je potpuno slučajno pao na prozor. Postoji izraz: „Rođen pod srećnom zvezdom”. Kad se Ženja rodio bila je duboka noć, tamno nebo, na kojem su bile jarke velike zvezde i u tom trenutku je na nebu odjednom počela da pada zvezda. Prebledela sam, srce mi se zbog nečega steglo, postalo je hladno i kao da se pretvorilo u dlakavi grumen. Lekari i medicinske sestre su počeli da me ubeđuju da je to dobar predznak, da znači da će dete imati lepu sudbinu, kao i ja. Međutim, osećaj opasnosti, straha i napetog očekivanja zbog nečega me dugo vremena nije napuštao. Kasnije sam sve zaboravila i setila sam se tek devetnaest godina kasnije, kad je Ženja poginuo. Svet nije prihvatio mog sina.

Ženja je rastao kao snažno i vrlo tiho dete. Verovatno je jedino po čemu se razlikovao u karakteru još od najmlađeg detinjstva bio njegov dar za posmatranje. Uvek je obraćao pažnju na ono na šta niko ne bi obratio. Imao je godinu i nešto, a još nije počeo da hoda, zabrinuli smo se i rešili smo da ga krstimo. Mesec dana posle toga Ženja je prohodao, prohodao je čvrsto, sigurno, bez žurbe.

Kad je imao četiri i po godine ili pet, otkrila sam da pored sve svoje mirnoće, neprimetnosti, ima prilično čvrst karakter. Stajao je u ćošku kad su doputovali moji roditelji. Upitali su ga: „Ženjo, zašto si u ćošku?” Rekao je: „Mama mi je rekla da tu stojim.” – „A ti zamoli za oproštaj i ona će te pustiti.” Zamislio se, pažljivo ih je pogledao i rekao: „A šta će joj ono?” Okrenuo se u ćošak i ponovo je stajao, odnosno na izvestan način je već pokazivao svoj karakter. Tada mi se činilo da je to tvrdoglavost, ali se već videlo da momak raste s čvrstim, muškim karakterom.

Sticaj životnih okolnosti je bio takav da smo sin i ja ostali sami i preselili se u Podmoskovlje, u Podoljski rejon. Do novog mesta boravka, naselja Kurilovo, išli smo peške, istim onim putem kojim će on četrnaest godina kasnije otići u vojsku da se više nikad ne vrati. Držao me je za ruku i prvo što je rekao bilo je: „Vidi, mama, kako je šuma ovde lepa!”

Ženja i ja smo se često šetali po šumi sami. Šuma je bila blizu.

Jednom, u vreli letnji dan, on je stajao na stazici u visokoj paprati. Sakrila sam se i mislila da će odmah početi da me traži, da će se zabrinuti. Tišina. Onda sam izvirila i sa čuđenjem otkrila da je moje dete čak i zaboravilo daje mama u blizini – s takvim zanimanjem je razgledao paprat po kojoj su gmizale razne bubice i s takvom radošću je sve to gledao; i kasnije, u životu, svaku travčicu je video na neki poseban način. Meni to nije dato. Ja mogu da idem stazicom i da mahinalno čupam travu, listiće, grančice duž stazice, a da to ni ne primetim. On to nikad nije radio, brižljivo me je pratio i uvek govorio: „Mama, tebi treba vezati ruke. To je živo!” Jako je voleo ribice, bavio se s njima, premeštao ih je, hranio... U znak sećanja na njega i ja držim ribice, ali se one, nažalost, ne osećaju tako dobro kod mene.

Dobro se sećam 1. septembra kad je krenuo u školu ovde, u Kurilovu. Samo što smo se preselili iz druge oblasti, prošlo je tek tri meseca, ovde nismo imali ni rođaka, ni poznanika, on još nije imao drugova. Bila je školska smotra. Ženja je stajao pomalo izgubljen, doteran, s cvećem u ruci. I kad me je ugledao u ogromnoj gomili roditelja, videla sam s kakvom toplinom i radošću su mu blesnule oči. Više se nije osećao tuđim i usamljenim.

Učio je dobro. Prva njegova učiteljica je bila Nadežda Ivanovna, predivna žena, takvih uopšte ima malo u školama, a danas posebno. Ona ga je volela i imala je neki poseban odnos prema njemu. Čak i u osmom i devetom razredu, dolazeći 1. septembra u školu, Ženja je već kao odrastao nosio jedan cvet i uvek ga poklanjao baš njoj.

S jedanaest ili dvanaest godina s letnjeg raspusta se vratio s krstićem oko vrata. Začudila sam se i upitala: „Ženjo, šta je to?” Rekao je: „To je krstić. Išao sam s bakom u crkvu pre škole, tako da sam se pričestio i ispovedio i dobio sam ovo.”

„Ženjo, skini, šta ti je, smejaće ti se.”

Prećutao je, ništa nije rekao, ali krstić nije skinuo. Zatim sam sa vremenom videla da je lančić zamenio konopčićem. Počela sam drugačije, strogo da ga pitam: „Šta ti je, u koje vreme živiš? Da li si kod nekog od svojih drugova video nešto slično? I ako već toliko želiš da nosiš taj krstić, ako ti je to stvarno potrebno, zašto ga ne nosiš na lančiću, šta će ti taj grubi kanap?” Odgovorio je jednostavno, ali prilično čvrsto: „Tako mi je zgodno i tako ću da ga nosim.”

Živeli smo sami, navikli smo se da uzajamno poštujemo, ali sam mu posle toga još nekoliko puta dosađivala zbog ovog kanapa. Činilo mi se da mu se smeju drugovi, da mu se svi smeju, zato što ga nije skidao nikada, bez obzira da li se kupao u reci, ili je bio u parnom kupatilu, ili na treninzima, na koje je išao kad je već trenirao u sportskoj sekciji ili kod kuće. Na svim fotografijama, u ogromnom društvu samo on ima krstić i to na tako debelom kanapu. Ne znam da li su mu se deca smejala ili nisu, sad to više ne mogu saznati, ali on ga nikad nije skidao.

Našu porodicu je držala istinska, prava ljubav. Kad na svetu ima samo dvoje ljudi – i to je jedna osoba starija, a druga sasvim mala, i podrške nema ni otkuda – ni moralne, ni materijalne, uopšte nikakve, vrlo je važno preživeti i živeti dostojno. Ja sam uvek radila – prvo na dva posla, a kasnije na tri, želela sam da se Ženja ne oseća zaobiđenim. Želela sam da se moj sin ponosi mnome. I Ženja je videći to veoma brzo sazreo. U našem majušnom obitavalištu (trinaest godina smo živeli u sobi od devet kvadrata) on je već sa sedam godina bio muškarac. Ne sećam ga se kao deteta. Uvek je bio sa mnom, pre svega, kao drug, brat, otac, ne znam još kao ko – ja u Kurilovu nisam imala ni drugarica, ni rođaka, nikoga, samo on – jedini na svetu me je razumeo i voleo. Uvek mi se činilo da nisam ja vaspitala njega, nego on mene.

Ženja se bavio pravljenjem aplikacija metodom spaljivanja drveta, livenjem metala. Jednom je izlio bareljef na kojem su prikazana dvojica staroruskih viteza–„bogatira“. Čudno je što se u svim ruskim bajkama (a Ženja ih je jako voleo) govori o podvizima trojice tih delija, a kod njega su samo dvojica. Ko treba da bude treći? Sećate li se reči iz pesme o vojnicima koji se nisu vratili iz rata: „Možda je to mesto za mene?”

Kad danas vrtim Ženjin i moj život kao na filmskoj traci, i onu srećnu prošlost koja se ne može vratiti, čini mi se da u životu nema ničeg slučajnog. U pletivu onih davnih događaja vidim smisao koji je i sad skriven. Godinu za godinom otkriva mi se sve više i više. Ženja je uvek lako učio, sa zadovoljstvom, ali kad je odlazio u vojsku još nije konačno rešio koja će biti njegova buduća profesija. Poznavao je nekoliko mešovitih struka vezanih za izradu nameštaja, malo pre odlaska u vojsku položio je vožnju i dobio je vozačku dozvolu za dve kategorije. Ali prvi, još dečji san, koji je uvek želeo da ostvari, bilo je spremanje hrane. U svemu je bio savestan, marljiv i odgovoran, a što je glavno, voleo je da kuva i da hrani ljude. Sviđalo mu se da pričinjava ljudima radost. Nedavno je jedan sveštenik rekao za Ženju: „On sad ljude hrani duhovnim hlebom...”

Uvek sam poštovala Ženjine odluke, a on moje, među nama nije bilo nesuglasica.

Ženja je učio lako, sve predmete je savladavao bez poteškoća. U principu, učio je sa zadovoljstvom, ali je završio samo devet razreda. Rekao je da još nije odlučio šta želi da bude. U principu, imao je sklonost prema spremanju hrane, voleo je da kuva i prvi njegov san bio je da postane kuvar. Ne znam da li je ova odluka bila čvrsta ili još nije, ali je rekao: „Kad dođem iz vojske, odlučiću i onda ću se upisati u školu.” A posle devet razreda odmah je otišao da radi u fabrici nameštaja. Nameštaj su dobro pravili, posao mu se sviđao. Ja nisam imala ništa protiv, zato što i sama radim s nameštajem, i Saša, njegov otac je bio stolar, tesar, i takođe je pravio nameštaj, i moj deda je bio stolar. Posao mu se sviđao. Osim svega ostalog, primao je prilično veliku platu. Ja na tri posla ne primam toliko. I počeli smo lepo da živimo. Godine 1994. dobili smo dvosoban stan, mislila sam da će život uvek biti takav.

Šesnaestogodišnjem mladiću nije lako da radi kao stolar, tapetar i krojač sunđerastog punjenja. Od prve plate je hteo da kupi kasetofon i otišao je po njega na pijacu. Vratio se bez kasetofona, ali tako srećan, izvadio je iz rukava majušnu pudlicu od tri nedelje i rekao: „Mama, vidi kako je slatka!” Bilo mi je nekako neprijatno: tako teškim radom je sve to zaradio! Upitah ga: „Za koliko si kupio kučence?” a on mi je odgovorio: „Nisam ja njega kupio. Ono je mene kupilo. LJudi su stajali, razgledali ga, ja sam prišao i ono me je liznulo po licu.” I kupio ga je…

Kad je Ženja poginuo, njegovo kučence mi je pomoglo da preživim, da podnesem samoću. Svaki put kad sam se vraćala iz Čečenije to nije bio hladan prazan stan, već sam se vraćala u dom u kojem me dočekuje živo, radosno biće.

Ženja je pre vojske imao dve kvalifikacije – radnika na izradi nameštaja i vozača. Dobio je dozvolu za dve kategorije. Ni na koji način mu nisam pomagala: sam je polagao, sam je vozio. I to mu je možda pričinjavalo veće zadovoljstvo, zato što je u principu uvek bio samostalan. Sa sedam godina je ujutru sam ustajao, umivao se, oblačio se, doručkovao je ili nije doručkovao, odlazio je u školu. Sve se to odvijalo bez mene. Ja sam od šest sati ujutru bila na poslu, tako da je on odrastao kao samostalan i odgovoran. Uvek mi se činilo da u kući imam prilično odraslog, ako ne muškarca, u svakom slučaju ne dete, već odraslog čoveka.
Evo sad, čak i kad se toga sećam, ne mogu da kažem da je bio nekako neobičan, da se po nečemu mnogo razlikovao od vršnjaka. Nosio je krstić? Jeste. Odlazio je u hram? Jeste. Ali je isto kao svi momci voleo muziku. Ne tako često, ali se družio s velikim društvom momaka, jako dobrih mladića, bavio se sportom, sve to je radio sa zadovoljstvom. Pre vojske nekoliko puta sam ga videla s cigaretom u rukama, iako u mom prisustvu nikad nije pušio, čak ni u vojsci. Da li mogu da kažem da je bio potpuno otvoren? Ne, bilo je u njemu nešto što nikad nisam shvatala do kraja. Ženja je voleo pesme, ponekad je pisao povodom rođendana, pisao mi je od malih nogu. To su bile dečje, ne sasvim skladne, ali vrlo nežne i dobre pesme.

Dvadeset petog juna 1995. godine Ženja je poslednji put otišao iz kuće, iz naselja – otišao je u vojsku. Dužnost je sve. I on i momci iz njegovog društva su odlično znali da postoje stvari koje čovek mora da radi, hteo on to ili ne. Nikad se nije postavljalo pitanje o bilo kakvom izbegavanju vojske.
Ženja je određen da služi u pograničnim jedinicama, čime se jako ponosio. U svakom pismu, u svakom telefonskom pozivu isticao je da je graničar.
10. jula je bilo polaganje zakletve. Četvorica momaka iz naselja su istog dana otišla u vojsku i zajedno su tri meseca išla na obuku u školu u Ozjorsku u Kalinjingradskoj oblasti. Nažalost, ja nisam mogla da odem na zakletvu, ali je jedna majka išla. I kad se vratila rekla mi je: „LJubo, prvi čovek kojeg sam srela na kapiji kasarne vojne jedinice je bio Ženja. Tako te je čekao.” I sad žalim što tada nisam uspela da otputujem: nisam videla kako je moj sin u paradnoj uniformi prvi put izgovarao zakletvu na vernost otadžbini, na vernost vojnoj dužnosti.

U septembru sam uzela odmor i otišla kod njega. U to vreme je već dobio prekomandu u Lesno, gde su imali specijalne pripreme. Tri meseca učenja, tri meseca specijalnih priprema, a onda su sve iz ove vojne jedinice slali na ratišta: u Tadžikistan, u Dagestan, Ingušetiju. Navodno, nikoga nisu slali konkretno u Čečeniju, ni Ženju, ali se na svim ovim mestima odvijao rat.

Došla sam za vreme obuke na poligonu (Ženja je po vojnoj specijalnosti bio bombaš). Komandir me je neljubazno dočekao. Rekao je: „Evo, još jedna mamica je došla da traži da ne šaljem njenog sina na ratište.” Ja sam mu na to odgovorila: „Još nisam razgovarala sa sinom. Poštujem njegove odluke i bez obzira kakva odluka bude, biće kako je on rešio. On je u našoj porodici od malih nogu jedini muškarac i ako on donese takvu odluku, ja ću je poštovati. A došla sam zato što nisam bila na zakletvi, želim da ga vidim i prosto mi nedostaje.” Načelnik je promenio svoj odnos prema meni, čak mi je pomogao da dođem do poljskog školskog centra, u kojem se Ženja nalazio. Načelnik se ipak negde u duši plašio da ću ga odvesti.

Razgovarala sam sa Ženjom, rekao je: „Da, mama, iz ove jedinice svi idu na ratište, i već sam napisao izjavu, kao i svi ostali.” U ovoj jedinici je bilo četiri stotine ljudi, trista njih je napisalo izjavu da su spremni da odu na bojno polje. Moj sin je bio među ove tri stotine. I rekla sam: „Ženjo, tamo se ratuje, ti čak ni ne znaš koliko je sve ozbiljno. Tamo već ima zarobljenika, ima poginulih i ako ti se nešto desi, znaš da neću preživeti.” On je rekao: „Mama, od sudbine još niko nikuda nije pobegao. Mogu da izađem na put i da me pregaze kola. Da li će ti od toga biti lakše? A zarobljeništvo... zarobljeništvo – to je već kako ko ima sreće.” Tako je rekao. Tada smo se o svemu unapred dogovorili, kao da je našim jezicima govorio Neko odozgo.

Ženja je dobio osam dana odmora. Istina, svakog jutra i svake večeri smo morali da se javljamo u jedinicu, ali je ceo dan bio naš! Šetali smo gradom.
Ovog vremena se sećam kao najsvetlijeg u svom ne baš preterano radosnom i veselom životu. Išli smo gradom, i ja sam se ponosila time što pored mene korača odrastao muškarac, lep i visok. Ponosila sam se time što je to moj sin, što mu lepo stoji vojnička uniforma, što ga devojke gledaju. Od zbunjenosti su mu obrazi bili jarko crveni. Kako sam se radovala!..

Sviđao nam se ovaj grad. Kako je tamo nebo bilo plavo! Kako je lepo drveće, kakvi su parkovi, kuće... Pričali smo i nismo mogli da se ispričamo. O tome da je od četiri stotine novajlija iz jedinice, njih trista, između ostalih i Ženja, napisali izjave da su spremni da idu na ratište... O tome da je tamo opasno, o verovatnoći zarobljeništva... I o tome da neću preživeti ako mu se nešto desi... On me je tešio govoreći da i u miru svašta može da se desi, a od sudbine još niko nije uspeo da pobegne... Tri godine nakon što je poginuo posetila sam isti ovaj grad i nisam ga prepoznala! Preda mnom je bio siv, mračan i potpuno turoban grad. Iako sam išla istim ulicama, istim parkovima... Sve je bilo potpuno drugačije i veoma me je bolelo to što sam sama...
Daj Bože da sve majke sa svojim sinovima imaju odnos kao moj sin i ja. Međutim, pored svega toga dobrog ipak nisam do kraja poznavala svog sina. Jer, šta je vojska? To je kad čovek odlazi od kuće na potpuno nepoznato mesto, gde nema ni rodbine, ni bliskih, gde još nema ni drugova. Ali zato postoji večita napetost: obući se za dve sekunde, pretrčati za neko vreme, jesti takođe u određenom vremenu, odnosno postoji neki suludi ritam u koji čovek teško može da se uklopi odmah posle civilstva. I u svoj ovoj vrevi, u svoj ovoj napetoj atmosferi Ženja mi je iz vojske ipak pisao nežne, dirljive stihove. Pisao mi je:

Čestitam ti rođendan,
Moja mila, nežna majko.
Izvini, draga,
Što ne mogu da te zagrlim.
Želim ti mnogo sreće,
Da dugo godina živiš,
Da uvek budeš mlada
I da uvek sa mnom budeš.
Čestitam ti, moja mama,
Rečima, od sveg srca
Mnogo sreće ti želim i zdravlja.
Sto godina mi živi.
I još ti, mama, želim,
Da ti starost ništa ne može,
Da uvek budeš mlada
I da uvek sa mnom budeš.

Koliko je dubine, topline, nežnosti i čežnje za kućom u ovim kratkim vojničkim stihovima, ali to govori o tome da je imao veoma nežnu dušu koju nije pokazivao, koju je skrivao.

Trinaestog januara 1996. godine Ženja je odleteo u prekomandu, pod komandu Nazranskog pograničnog odreda. Planirano je da prekomanda traje šest meseci. Dobila sam samo jedno pismo i to ne s mesta gde je bio prekomandovan, već iz pograničnog odreda u koji su doputovali da bi kasnije bili raspoređeni. On je spadao u granične jedinice specijalne namene, motorno–manevarsku grupu, specijalnost – bombaš. U jedinici se apsolutno ni na koga nije žalio, sve je izvršavao vrlo savesno, prilježno. Postao je dobar, odgovoran vojnik.

Tačno mesec dana Ženja je služio na karauli i 13. februara 1996. godine pao je u zarobljeništvo. Ženja nije zarobljen sam, bilo ih je četvorica: Železnov Saša, Trusov Andrej, Jakovljev Igor i Ženja. Zarobljeni su zbog nemara oficira, onih oficira koji su, došavši s njima iz Kalinjingradske oblasti, mislili da idu na odmor, onih koji su pre nego što osiguraju bezbednost vojnika pre svega sagradili parno kupatilo. Naravno, parno kupatilo je odlična stvar, ali prvi zadatak mora biti da se osigura bezbednost vojnika. Nažalost, oni ništa nisu učinili, nego su kasnije i nagrade dobili za nešto.
Karaula je stajala na jedinom „putu života” u planini, koja je omogućavala separatistima da prevoze oružje, municiju i zarobljenike, odnosno, to je bila vrlo odgovorna deonica. KRP, kontrolno–registracioni punkt, gde je Ženja i bio zarobljen, nalazio se na dve stotine metara od same karaule. Na putu se nalazila kućica bez struje, vez veza, bez bilo kakve podrške vatrenog oružja.

Nakon što je Ženja zarobljen sve se promenilo. Kućica je pomerena malo dalje od puta, iskopan je šanac oko nje, a na vrhu kućice je postavljen mitraljez, a ispred blindirani transporter za podršku vatrenim oružjem. Zašto je bilo potrebno da se izgube četiri vojnika da bi se postupilo upravo onako kako je trebalo postupiti od prvog dana? Ako komandiri nisu imali ni pameti, ni srca, ni bilo kakve odgovornosti za sudbinu vojnika bar je trebalo da pogledaju kako su utvrđene druge karaule. Obišla sam sve karaule – to su bili čitavi utvrđeni rejoni, bilo je bunkera, brvana, džakova s peskom... Svi su zbog nečega shvatali koliko je to odgovorna deonica, osim, nažalost, kalinjingradske grupe.

Strašno je bilo i to što su mi da bi izbegli odgovornost za sudbinu vojnika kući poslali telegram da je moj sin, Evgenije Aleksandrovič Rodionov, samovoljno napustio jedinicu i da me mole da preduzmem mere za njegov povratak. Ovaj telegram sam dobila 16. februara 1996. godine. Taj telegram me je za ceo život kao crna traka presekao od svetlog, ne baš sasvim lakog, ali normalnog života koji sam provela sa sinom, zato što sam znala: Ženja to nipošto nije mogao da učini. Bilo mi strašno što je neko o njemu to mogao i da pomisli. Svi su Ženju poznavali kao odanog i principijelnog čoveka. I odmah, čim sam dobila takav telegram otišla sam tamo, a ovde, kod kuće, po podrumima, po vikendici, počeli su da se šunjaju milicioneri – da traže dezertera.

Kad sam stigla u jedinicu izvinili su mi se i rekli da se u onoj zbrci nisu odmah razabrali, da su prenaglili. U stvari, tamo je sve bilo toliko očigledno da čak ni dve nedelje posle ovog događaja sneg nije do kraja prekrio krvavu mrlju na putu. Videli su se tragovi borbe – i da ih nisu kao piliće pobacali u kola. Kako mi je kasnije pričao očevidac, video je kako je u tri sata do graničnog prelaza došla „hitna pomoć”, čak je čuo uzvik: „U pomoć!” Posle toga je nastupila tišina. Zbog nečega to nikoga nije uznemirilo, zbog nečega nije bila podignuta uzbuna. U četiri sata ujutru smena je došla da zameni momke, a kad je došla, njih više nije bilo.

Tri i po meseca je proveo u zarobljeništvu. Znam da je čekao, nadao se da ga neće ostaviti, da prosto ne mogu da ga ostave, da će ga osloboditi i da će se sve to završiti, samo što se ispostavilo da nikome nije potreban. Nažalost, ne samo on. Sigurna sam da su tada digli buku, da su sve to objavili, momci bi bili spaseni. Kako da se desi da su zarobljena četiri graničara?! Da, držali bi ih u zarobljeništvu neko vreme, ali ih ne bi ubili. Osim toga, sami separatisti su upozoravali: „Ako počne napad na Bamut, ubićemo zarobljenike.” Tako su i uradili. Momci su izdati. Separatisti su tražili otkup. Naši komandiri su čak odbili da traže mogućnost za oslobođenje vojnika – navodno, nećemo da imamo ništa s separatistima. Da su makar nas, roditelje, obavestili o tome. Mi bismo spasli svoju decu. Oficiri su čuvali „čast mundira” po cenu života naših sinova. Ne svojih. Onih običnih vojnika koji nisu platili da izbegnu vojsku, nisu se krili od vojske, koji su kao Ženja, rado, pošteno i savesno išli da služe domovini.

Zarobljeništvo se od pamtiveka smatralo nečim najstrašnijim što može da se dogodi čoveku. Zarobljeništvo je nesloboda, to su mučenja. Život je pokazao da je čečensko zarobljeništvo najstrašnije, najneljudskije, najsvirepije što može da postoji na svetu.

Čim sam dobila telegram i čim su me obišli posetioci iz vojne komande, od nesreće, od uvrede zbog sina odlučila sam da tamo dođem na bilo koji način. Pogledala sam na karti ovu malu, jedva vidljivu Čečeniju i pomislila: „Rukama ću je celu prekopati, prerovaću je rukama i naći ću sina. Živog, unakaženog, mrtvog, bilo kakvog...”
Tri i po meseca zarobljeništva, poniženja, muka, batina, koje su moj sin i njegove kolege mogli da prekinu svakog dana. Za to je bilo potrebno da se predaju, da pristanu na njihove uslove. Momci su imali izbor – samo pruži ruku i vikni: „Alahu akbar!” uzmi oružje u ruke i pucaj u svoje – one s kojima si do juče zajedno išao u izviđanje, jeo vojnički pasulj. Ostaćeš živ i neće te dirati, naprotiv, zvaće te „bratom”, hraniti – eto to je sve, ništa više ne treba da se radi!..
Banditi su posebno navaljivali na Ženju primetivši na njemu pravoslavni krstić. Svaki dan su mu govorili: „Možeš da živiš. Treba da skineš krstić, da primiš našu veru, da postaneš naš brat i to je sve. I svi ovi košmari će odmah prestati.” S nepunih devetnaest godina, pored njega nema mame, nema oficira, nema nastavnika, i dečak donosi izbor. On odlično shvata šta znači postati „brat” čečenskog separatiste. To znači uzeti oružje u ruke i ratovati protiv svojih, protiv istih takvih dečaka kao što je on sam. Ne znam da li bih imala dovoljno smelosti i čvrstine da načinim takav izbor. I ja znam šta je rat, deset meseci sam provela u ratu, i znam šta je zarobljeništvo. Nisam sigurna da bih smogla snage da postupim isto tako.

Svog sina sam našla tek deset meseci kasnije s ogromnim trudom. Morala sam da prođem sve muke, sve krugove pakla koji postoje na zemlji, koje je čovek mogao da smisli. Očigledno, Gospod me je vodio onim putevima kojima sam išla i nisam bila dignuta u vazduh, iako je mina na njima bilo više nego kamenja. Očigledno, On me je štitio od bombi, nije dozvolio da poginem, smatrao je da je moja dužnost, dužnost majke – da pronađem sina, da ga sahranim u rođenoj zemlji, da ga sahranim onako kako su se sahranjivali naši dedovi i pradedovi, po hrišćanskom običaju, s opelom, predavanjem zemlji…

Tek sad sam sve to shvatila, a onda, dok sam išla putevima rata samo sam se ćutke molila Gospodu. Ali nisam se molila da mi Gospod pomogne – sve vreme sam se molila za njega: „Gospode, ma gde bio, pomozi mu, ne ostavljaj ga, jer on je potpuno sam. Ti vidiš, Gospode, da ga je država izdala. Izdali su ga svi, on nikome nije potreban, osim meni, majci, i Tebi, Tvorcu i Spasitelju. Pomozi mu, ne ostavljaj ga!”

Kad su se moja mitarstva završila, sahranila sam Ženju u rođenoj zemlji, ostala sam sama. I to je bio podjednako težak period u mom životu. Lutala sam od jednog hrama do drugog, ali nikako nisam nalazila ono što je mi je duša tražila. Možda mi je Gospod dao ove dve godine kako bih nekako dublje sve osetila. Verovatno, još jednom mi je dao tako strašno iskušenje, i kroz to je trebalo da prođem, zato što je kasnije, ma kako to čudno bilo, sve počelo da se menja.
Tek dve godine kasnije u našu kurilovsku crkvu koja je obnavljana, kad je na njoj podizan krst, došli su novinari iz „Ruskog doma”. Meštani su im rekli: „A mi imamo jednog dečaka. Eto, sad svi grdimo omladinu, a ipak ima onih kojima čovek ne da zavidi, ali su prosto dostojni svakog poštovanja.” Novinari su se zainteresovali, sreli smo se, popričali. Posle emisije „Ruski dom” mnogi su saznali za Ženju.

Ne mogu sad da kažem da sam zaboravila gubitak, svog sina, da sam se nekako pomirila s njim – ne, naravno da ne, nikad, do samog svog poslednjeg trenutka neću zaboraviti Ženju. Ali, nestalo je očajanje, nestao je osećaj da ne želim da živim, da se osećam kao životinjica uterana u kavez – kad sa svih strana nije prosto otuđenost, već odbacivanje. Kad te obijanje pragova ovih administrativnih kabineta pretvara ni u šta, ne prosto u prašinu, nego baš ni u šta. Prosto ti duša umire kad niko ne samo da ne želi ili ne može da te shvati – kad te prosto uopšte niko ne doživljava kao čoveka. Ni tvoj bol, ni uvreda nikog ne dotiču. Misliš: „Gospode, gde živim, u kakvoj zemlji živim, među kim živim, zašto za dve godine nisam srela nijednog vaspitanog čoveka! Istina, kako sam mogla da ga sretnem – nikuda nisam izlazila iz kuće osim na groblje. A u kabinetima činovnika, nažalost, i ranije je bilo malo ljudi, a sad pogotovo nikoga nema.

Kad smo sahranjivali Ženju, predstavnik vojnog komiteta na groblju je izrekao strašne reči: „Evo, još jedan dečak u Rusiji je dao život za naftovod, za nečije pare.” Zašto je to rekao? Ovim rečima se majka može samo dotući! Jer momci, među njima i Ženja, u Čečeniji ginu za otadžbinu. Za onakvu kakva je – ona se ne može birati. I Anatolije Saveljev i Oleg Zobov, i hiljade naših dečaka koji se više nikad neće vratiti, i oni koji godinama leže u vojnim bolnicama, zar su oni razmišljali o nečijim naftovodima, o novcu ili nagradama za sebe? Verujem, tačno znam da oni tamo ratuju i ginu za svoju otadžbinu! Onakvu kakva je sada.
Kad su na Ženjin grob došli momci, kad smo počeli da razgovaramo, počeli su da mi pričaju takve stvari, koje čak i ako čitamo mnogo knjiga, ne možemo odmah da shvatimo, a oni su govorili svojim rečima, jednostavno, pristupačno, shvatljivo. I nešto je u mojoj svesti počelo da se menja: ne da su uvreda i gorčina nestali, nego je prosto došlo drugačije shvatanje. Onda su počeli da zovu ljudi, zatim su počela da se rešavaju neka pitanja, nisam se posebno trudila da ih rešim, činilo mi se da su nerazrešiva. Sve je počelo da se menja. A što je glavno, počelo je da se menja shvatanje, odnos.

Tek sad stvarno shvatam da postoje različiti ljudi. Jedni su oni koji žive u drugoj državi, oni bogati, možda čak i ne preterano bogati, ali siti, ravnodušni, mirni, koje zanima samo svoje, ono što se odnosi na njihov život. A ima i drugih. Oni su u hramovima. Ima veoma mnogo sveštenika koji su želeli da me shvate i saslušaju. A što je glavno, oni se mole za mog sina. Za majku nema veće nagrade. Država je „primetila”, dala je Ženji orden za hrabrost, ocenila je njegov građanski podvig i odmah je zaboravila na njega, a isto tako i na mene. A obični pravoslavni ljudi smatraju da je njihova dužnost da dođu iz Moskve, iz Rjazanja, samo da se pomole, da odsluže parastos za Ženju.

Jedna žena koja radi u manastiru u blizini Rjazanja, Vera Vladimirovna, mi je rekla: „Što se sekiraš! Da, država je izdala tvog sina. Ali Gospod nikog od Svojih ne izdaje, zapamti to. Ma koliko godina da prođe, On svejedno zna sve Svoje.”

Odavno sam čula reči: „Duša nerođenog deteta sama bira roditelje.” Zauvek sam zahvalna Ženji zbog toga što je njegova duša izabrala mene. Ničija više, samo njegova. On me je voleo onakvu kakva sam. Možda ne uvek pravednu u odnosu na njega, ne najlepšu, ne najpametniju. On me je razumeo, uvek se trudio da mi pomogne. Sad kad ga više nema, osećam veliki bol u životu. Kao da mi je neko odrao kožu, i sve sam počela da doživljavam otvoreno, direktno. Postalo mi je hladno i usamljeno u ovom svetu.

Na Ženjinom grobu nalazi se ogroman krst od dva metra, gori kandilo. Krst je podignut od novca dobrih ljudi.

Kad je podignut krst došli su sveštenici i parohijani, novinari, pisci, preduzimači. Bilo je vrlo imućnih. To me je zapanjilo – šta je ovde potrebno tim ljudima, šta će im to?! Da dođu na grob nepoznatog dečaka koji nikoga nije spasao, nije uništavao tenkove ili avione. Po onom shvatanju na koje smo svi navikli, on nije bio junak, prosto je poginuo dobrovoljno izabravši smrt. I odjednom su ovi ljudi došli na grob, da se poklone krstu i rekli su da to čak nije potrebno njemu, Ženji, nego njima. Tada me je to zapanjilo kako su se takvi ljudi, ugledni i zauzeti, nenadano našli na grobu mog potpuno nepoznatog, tihog sina.

Dolazi žena iz Čerepoveca, doputovala je s takve daljine da se pokloni Ženji, iako je i njen sin poginuo u Čečeniji 1995. godine. Doputovao je potpuno nepoznat čovek iz Jekaterinburga i takođe je zamolio da ga odvedem na Ženjin grob. Na dan sećanja, 23. maja mnogo sveštenika je bilo na sinovljevom grobu. Nisam ih ni očekivala. Jednom je veteran Drugog svetskog rata došao da se pokloni Ženji. Skinuo je sa sebe nagradu koju je dobio na frontu – medalju „Za hrabrost” i stavio je na nadgrobni kamen…

Evo, sve to je preokrenulo moju svest. Izazvalo je potpuno drugo stanje. I misliš: „Gospode, zašto sam mislila da na svetu uopšte nema više normalnih ljudi!” Ima ih, evo ih – tu su. Oni su nepoznati, čak ne znam ni kako se zovu, ali oni mene znaju i zbog nečega su se odazvali na moj bol. Ostavivši svoje poslove dolaze na grob, a svako ima svoju porodicu, svoje probleme. Oni su ocenili i dušom prihvatili Ženjin podvig. I to mi daje snagu.

Čečenija je takva rupa, do pakla, u koju cela Rusija može da propadne (a za njom i ceo svet!) bez ostatka. Zato sanjam o našoj pobedi nad silama zla! Ja ću, kao i moj sin, učiniti sve što mogu za pobedu! Želim da za đavole koji muče i seku glave, razapinju na telegrafskim stubovima naše vojnike, ne bude mesta na zemlji. Oni nemaju prava da žive na njoj! Samo ispod nje, u paklu.

Majka je Evgenijevo telo donela u domovinu 20. novembra 1996. godine, na dan sećanja na melitinske mučenike. Oni su bili vojnici–hrišćani rimske vojske, zbog odbijanja da se odreknu Hrista odsečene su im glave. Jedan od ovih trinaest vojnika zvao se Evgenije.
(Iz knjige „Novi mučenik za Hrista, vojnik Evgenije Rodionov”)

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića čitajte OVDE.

Izvor: Pravda