U kom smeru duva taj vetar?
Taj snažni vetar duva iz nekog davnog vremena, kako bi nas osvestio i podsetio da zlo ne miruje. Pomalo i da nas opomene koliko je ljudski život loman i slab u odnosu na božansku zamisao. Roman „Vetar sa Pirineja“ je surova bajka, mislim da ga još niko nije pročitao i ostao ravnodušan. To nije roman koji se zaboravlja čim se sklope stranice, već se dugo pamti. Neki čitaoci ga čitaju više puta i javljaju mi da su posle još dugo razmišljali, zapisujući rečenice iz teksta.
Kako izgleda 1492. godina u „Vetru sa Pirineja“
Najpre nam oči prelaze preko ulica i kuća u Sevilji petnaestog veka, gde se dešava nesvakidašnja ljubav Španca i Jevrejke, za to vreme opasna i osuđena na propast. Zatim putujemo prašnjavim putevima Španije, u potrazi za slobodom i spasom, osećamo miris sveže ispečenog hleba i mislimo kako smo konačno pronašli svoj mirni kutak pod nebeskim svodom. Ipak, zlo nije samo van zidina Oho de Montanje, već se krije i unutar grada, čekajući svoj trenutak. Kao što obično biva, zlo se najpre obruši na one najbolje među nama. To vreme nije opraštalo kad si drugačiji, surovo je brisalo sa lica zemlje sve koji svojim sjajem unose nemir u mrak.
Poznati ste kao autorka koja piše o istorijskim romanima. Otkud baš ta tematika?
Istorijska tematika mi je veći izazov, daje mi prostor da izađem iz uobičajenih tema svakodnevice. Imam podlogu, ali na njoj gradim nove svetove, zanimljive ljudske sudbine, posebno ženske, koje su okosnica svakog mog romana. Često mi kažu da pišem nežno, ženski, ali, kad malo zagrebete, vidite da su moji romani veoma teški i surovi, sa aspekta socijalnog položaja i teškoća sa kojima su se sučavale žene u prošlim vremenima. Vidimo, nažalost, da su ostaci tog doba još među nama, ukorenjeni u psihu podložnu stereotipima i štetnim uticajima. Danas se sve vrti oko kvaziprava, takozvane ravnopravnosti među polovima, a žene su izgubile na identitetu svog bića, muškarci takođe.
Pišete o dalekoj prošlosti, o stranim zemljama. Koliko je zahtevno pisati takva dela?
Da nije ogromne ljubavi ka otkrivanju tajni dalekog vremena i udaljenih zemalja, bilo bi preteško i gotovo nezamislivo. Ne računajući znanje koje sam stekla u toku školovanja, studiranja srpske i svetske književnosti, hiljada pročitanih knjiga, putopisa, rad na istorijskim romanima zahteva višemesečne pripreme. Nema tu puno misterije, posredi je težak rad, odricanje od sna i odmora, da bih za ove četiri i po godine objavila šest romana. Često, dok pišem jedan, u glavi mi se već stvara nova radnja, novi izazov. Kod mene nema izgubljenog vremena, dok me nosi struja i dok mogu fizički da izdržim takav tempo, stvaraću nove svetove, iznova.
Kako izgleda život od Siska, preko Beograda do Pirineja, gde nastaju snovi, a gde se ostvaruju?
Ranije sam se osećala iskorenjeno, kao biljka presađena sa jednog mesta na drugo. Treba vremena da se razvije korenje, uz mnogo bola i pokušaja da kreneš ispočetka, a sve te vuče nazad. Sada već drugačije razmišljam. Uzela sam najbolje iz oba sveta i objedinila to kroz svoja dela. Pripadam i rodnom Sisku, i Zagrebu, a najviše svom Beogradu, toj magiji, neverovatnoj haotičnoj i kreativnoj energiji. Volim Beograd, premda je ponekad pretežak. To je kao ona ljubav koja te pomalo guši, ali bez koje ne možeš da dišeš. Kontradiktornost stvara umetnost. Ovde su rođeni moji snovi i priče.
Za jun je zakazana promocija. Šta biste rekli, kome je namenjena Vaša knjiga?
S obzirom da sam „Gričku vješticu“ čitala kao devojčurak od deset godina, onda bih rekla da je roman „Vetar sa Pirineja, za sve generacije, posebno za one radoznale, koji vole da upoznaju nove svetove, koji žele da saznaju o drugačijim kulturama, i za one koje zanima kako izgleda kada božanska sila pokaže naličje svoje pravednosti. Dobro i zlo u svom neprekidnom preplitanju u ovom romanu pokazuju neobična lica.
Vidimo se na promociji 27.jun u 18. časova, knjižara Bukmarker, Delfi SKC. Biće to čarobno veče, u kome se spajaju magija jevrejske, mavarske i španske kulture, pod nebom Beograda.
Izvor: Pravda
