Piše: dr Ivan Pajović
Kinezi pokazuju izuzetnu upornost kada je Afrika u pitanju. Sve je jasnije da Kina sprovodi diplomatiju kreditne zamke, namećući siromašnim zemljama Afrike kredite sa (blago rečeno) čudnim uslovima. Obim trgovinske razmene Kine sa zemljama Afrike prešao je 200 milijardi dolara godišnje, što je deset puta više od trgovinske razmene ove zemlje sa Rusijom i četiri puta više od razmene sa EU. Kina je najveći izvoznik gotovih proizvoda u Afriku i najveći kupac afričkih sirovina. Nafta, bakar, gvožđe, platina… Afrika ima sirovina u izobilju, što Kineze veoma interesuje. Iz godine u godinu trgovinska razmena Kine i afričkih zemalja raste stopom od 20%, a direktne investicije čak 40%.
Najvažniji izvoznici nafte u Kinu danas su Angola, Nigerija i Sudan. Kompanija Total i njen partner Shina national offshore oil corporation napravile su poslovni sporazum sa Ugandom i Tanzanijom o razvoju eksploatacije nafte u Istočnoj Africi vredan 10 milijardi dolara.
Međutim, fokus Kine nije samo na nafti. Skoro celokupna proizvodnja nameštaja u Kini počiva na izvozu sirovog drveta iz Liberije, Kameruna, Mozambika i Namibije, a čak četvrtina kineskog uvoza bakra dolazi iz Zambije. U sferi građevine udeo kineskih kompanija u svim građevinskim ugovorima koje su afričke države potpisale sa strancima dostiže 50%.
Kinezi imaju značajan udeo u razvoju digitalizacije u Africi. Kineski tehnološki gigant Huawei sa afričkim partnerima širi mobilne mreže po programu razvoja 5G tehnologije.
Kina je veoma zainteresovana i za sferu poljoprivrede. Zato nije ni čudo što Kinezi kupuju čitave afričke oblasti, stavljajući pod svoju kontrolu tropske zone u kojima su moguće tri, pa čak i četiri žetve u toku godine. Na taj način kineske vlasti izlaze na kraj sa problemima poljoprivrede i prehrane stanovništva u sopstvenoj zemlji.
U poslednje vreme ekonomska ekspanzija Kine u Africi prerasla je u vojnu. U DŽibutiju je sagrađena vojnopomorska baza za kineske ratne brodove, u svrhu navodne borbe sa somalijskim gusarima. U ovoj bazi za sada je stacionirano oko 1000 kineskih vojnika, a po sporazumu između DŽibutija i Kine ovaj broj može biti uvećan čak deset puta. Amerikanci su se protivili izgradnje ove baze, ali na to se Kinezi nisu obazirali. U medijima se povremeno pojavljuju vesti o planovima Pekinga da gradi vojnopomorske baze i vojne aerodrome širom Afrike. Glavne pregovore na ovu temu Kina vodi sa Ekvatorijalnom Gvinejom, gde je u planu gradnja luke za snabdevanje i popravku kineskih ratnih brodova. Čini se da je ovo tek početak i da će Kina svoj uticaj sve više širiti upravo u vojnoj sferi.
Kinezi se, sve u svemu, prema zemljama Afrike ponašaju sa popriličnim uvažavanjem, nazivajući odnose partnerstvom ravnopravnih. Iskusnije diplomate rekle bi da je u pitanju ništa drugo do kinesko lukavstvo i cinizam. Za razliku od Evropljana koji su navodno pokušavali da se izbore sa uobičajenom afričkom sklonošću ka korupciji i njihovom korupcionom praksom, Kinezi su se u takav sistem odnosa gotovo idealno uklopili i ne staraju se da ga menjaju, vodeći se isključivim pragmatizmom i smatrajući da je pitanje korupcije od trećerazrednog značaja.
Kineski investitori eksploatišu resurse najsiromašnijih zemalja sveta, pri čemu to rade za jako nisku cenu. Međutim, ugaoni kamen odnosa Afrike i Kine predstavlja kineski kreditni novac. Razlog za to je što su desetine afričkih zemalja zadužene kod Kine za ogromne svote. U ovom momentu, npr. Etiopija je kod Kine zadužena 14 milijardi dolara, a ta svota iz godine u godinu sve više raste.
Najveći dug prema Kinezima ima Angola, koja je Kinezima za sada dužna 43 milijarde dolara i jasno je da tu sumu ne može vratiti nikada. Samo kamate rastu tolikom brzinom da vlasti Angole ne mogu ni sa njima da izađu na kraj. Čim dužnik dođe u situaciju nemogućnosti otplate duga, Kinezi smesta oduzimaju infrastrukturu. Kina je na taj način preuzela ceo sektor rudarstva u Zimbabveu i nimalo se ne obazire što eksploatacija ruda izaziva pravu ekološku katastrofu. Vlasti ne reaguju jer ne žele da pokvare odnose sa najvažnijim partnerom. Afrikanci ćute i trpe, jer osim Kineza niko drugi ne dolazi u Afriku sa novcem.
Uganda je od Kineza uzela zajam od 200 miliona dolara namenjen revitalizaciji aerodroma u gradu Entebi. Vlasti Ugande nisu mogle da vrate dug na vreme, što su Kinezi jedva dočekali i prema odredbama ugovora preuzeli aerodrom na korišćenje u roku od 99 godina, što bi u prevodu sa kineskog značilo — zauvek. Cinici sa Zapada ovakvo mešanje Kine u unutrašnje stvari zemalja Afrike nazivaju „humanim imperijalizmom”.
Da, u najbednije zemlje sveta došla je Kineska pomoć: izgrađeni su savremeni autoputevi, mostovi, aerodromi, veliki tržni centri, uvedena telefonska i internet-mreža… Ali iz zemalje Trećeg sveta ističe ono najvrednije – sirovine. Kineska strana dejstvuje lukavo. Radna snaga na izgradnji infrastrukture dolazi iz Kine, ne koristi se lokalni ljudski potencijal, a sve projekte izvode kineske firme. Afrikanci su upali u zamku zavisnosti od kineskog novca i tehnologije, dok Zapad ne može učiniti ništa. Iako se Afrika navodno oslobodila kolonijalne zavisnosti od Evrope, ipak nije mogla da postane samostalna. Oko grla Afrike stežu se kineske ekonomske, finansijske i vojne kandže.
Ostale tekstove Ivana Pajovića pogledajte OVDE.
Izvor: Pravda
