Pišu: Vladmir Dimitrijević i Zoran Čvorović
TAMO
Pre petnaest dana, jedan od potpisnika ovih redova održao je predavanje u Beogradu, a posle sedeo sa prijateljima u restoranu blizu Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“, u kraju gde se, mesecima, na zidovima vode borbe grafitima – crtaju se, u ime tihe većine, Draža, Mladić, Putin, a zatim se prefarbavaju i precrtavaju, sve u „antifa“ duhu beoradskog kvazilevičarskog kvazikosmopolitizma. Ru je bio i jedan sveštenik, pa su prisutni otišli na mesto zločina. A tamo cveće, lutkice, poruke bole koje ne mogu da reše zagonetku zla...I šapatom se pevalo o Hristovom vaskrsenju i pobedi nad smrću.
U dvorištu škole, deca trče za loptom.
To su bila mala deca, uzrastom do četvrtog razreda osnovne.
Da li da se raduješ ili da plačeš kad ih vidiš…
Život se nastavlja. Ali kako?
ŠTA SMO OČEKIVALI?
Posle zločina u Beogradu i mladenovačkom kraju, očekivali smo da će se Srbija ujediniti u bolu, i krenuti da rešava istinske probleme. Prvo je trebalo odgovoriti na izvesna pitanja, koja je, između ostalog, postavio narodni poslanik Boško Obradović:“Gde je bio školski policajac? Gde je bilo privatno obezbeđenje? Gde su bili direktor i sekretar škole? Da li je moguće da za pola sata tog krvavog pira niko nije pozvao policiju? Da li je moguće da je policiju pozvao ubica? Da li je moguće da dečak od 13 godina bude tako hladnokrvan profesionalni ubica? Gde su snimci sa nadzornih školskih kamera? Zašto je sakriven identitet ubice prilikom hapšenja? Zašto policija nije na vreme reagovala i oduzela nelegalno oružje ubici iz Mladenovca koji je godinama pravio brojne incidente po selu i javno šenlučio? Kako 600 policajaca nije moglo da uhvati ubicu u bekstvu 10 sati? Zašto je trebalo šest dana da bude uhapšen njegov otac i na kojoj funkciji se on nalazi u bezbednosnom sistemu? Da li je ubica iz Mladenovca do sada bio zaštićen od krivičnog progona i od koga? Da li se na životnom primeru mladenovačkog ubice može rekonstruisati čitava spirala nasilja i zla koja vlada našim društvom: TV PINK – Zadruga – Kristijan Golubović – Starlete – Droga – Oružje? Ako mu je uzor bio Kristijan Golubović koji je po izlasku iz zatvora pružio podršku SNS, ako se družio sa starletama iz Zadruge, ako se bahatio u drogirnom stanju i vitlao oružjem, ako je za to oružje znalo celo selo a policija se pravila luda, onda imamo jasnu rekonstrukciju kako je došlo do ove užasne tragedije i ko je kriv.“(1)
I očekivali smo, naravno, da se ukinu rijalitiji. Ali je ukinuta škola. Rijalitiji idu dalje.
UKINULI SU ŠKOLU, OPET
Povodom sumanutog prekidanja školske godine, mesec dana posle zločina u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije ( USPRS ) je izdala saopštenje, u kome, između ostalog, piše:
„Škola mora stati. A zašto?
• Zato da se ne vidi da u OŠ V. Ribnikar postoji problem koji nadležni ne mogu da reše a roditelji ne mogu da se dogovore;
• Zato što smo mesec dana mrcvareni da je sve normalno, a jasno je svima da nije;
• Zato što nemamo stručnjake psihologe, pedagoge, socijalne radnike;
• Zato što u obrazovanju decenijama unazad za platu ispod proseka rade zaposleni čije je dostojanstvo i autoritet urušavan svakom odlukom Ministarstva i društva u celini
• Zato što je sve veći broj incidenata među učenicima u školama, nasilje među decom je prisutno u nikad većoj meri;
• Zato što policajci ne mogu više da statiraju po hodnicima škole, ima za njih preča posla;
• Zato što platforma Čuvaj me za prijavljivanje nasilja radi ponekad;
• Zato što su izgradili kulu od papira i birokratijom i administracijom maskirali nedostatak funkcionalnog obrazovanja;
• Zato što im se moglo
A nama se mora. Tu sad danas stiže opširan dopis Ministarstva prosvete potpisan od strane vd ministra prosvete i ministra bez portfelja (jedna osoba, ista stranka).
Pominju se i citiraju zakonska podzakonska akta, Pravilnik o ocenjivanju, ciljevi i ishodi obrazovanja, ostali oblici radaaaaaa….Ia,ia,ia,ia!
I dok nastavni kadar tumači zakonska akta i podakta, deca trče za nama i viču:„Daj pet“!
Navikla deca na licitaciju već par godina unazad.
Zašto da ne damo kad su nama već odavno uzeli sve."(2)
Umesto da se rešavaju pitanja od nasušnog značaja za ovu zemlju, ukida se škola i sprovodi se razoružanje Srbije.
Da krenemo od razoružanja kao oduzimanja oružja koje se puni municijom.
RAZORUŽANJE JE LAŽNO REŠENJE
LEGALNO I NELEGALNO
Razoružavanje građana Srbije koje je pokrenuo predsednik Vučić, kao svojevrsni odgovor države na dva do sada neviđena masakra, potpuno je neadekvatna mera, i to kako iz ugla prava, tako i ugla politike.
Kao prvo, ne može se u isti koš smestiti legalno i nelegalno oružje. Otkrivanjem i oduzimanjem nelegalnog oružja i sudskim gonjenjem držalaca takvog oružja morali bi svakodnevno da se bave policija i tužilaštvo. To je redovna zakonska obaveza ovih organa i njeno ispunjenje ne bi smelo da zavisi od vanrednih odluka predsednika Republike, koji je pritom apsolutno nenadležan u ovim poslovima. Ako se tek nakon poslednjih tragičnih događaja krenulo u ozbiljnu akciju masovne zaplene nelegalnog oružja, onda se postavlja pitanje šta je do sada radila policija i da li će protiv nelegalnih držalaca oružja biti pokrenuti odgovarajući sudski postupci. Javna je tajna da su putevi trgovine narkotika i oružja često isprepletani i da preko Balkana i Srbije prelaze brojne maršrute trgovine oružjem i narkoticima, koje uglavnom kontrolišu albanski i crnogorski klanovi.
UREDNE DOZVOLE I NEUREDNA VLAST
Drugačije stoje stvari sa oružjem za koje njegovi vlasnici imaju uredne dozvole. Oduzimanje takvog oružja predstavlja protivpravnu konfiskaciju imovine, čime se direktno dovodi u pitanje neprikosnovenost prava svojine.
Pritom je oduzimanje legalnog oružja neadekvatna mera i sa kriminološkog stanovišta, jer problem nije u pištolju već u čoveku. Uostalom, država na povećan broj saobraćajnih nesreća ne reaguje konfiskovanjem automobila, već pooštravanjem propisa iz oblasti bezbednosti saobraćaja koji se tiču režima upravljanja vozilom. Pošto je oružje po prirodi stvari opasnije od automobila, ima opravdanja da država propiše pooštrene uslove za posedovanje i nošenje oružja. Međutim, ti uslovi ne smeju biti toliko restriktivni da pravo na posedovanje oružja postane privilegija malobrojnih. Time bi se ne samo poništila jednakost građana pred zakonom, već bi se direktno ograničilo pravo privatne svojine, ali i pravo na ličnu zaštitu ogromnog broja građana. Osim toga, pooštravanje zakonskih uslova za posedovanje oružja ugrozilo bi egzistenciju svih onih građana Srbije koji se zakonski bave prometom oružja i municije kao poslom.
Posebno je bilo pravno problematično to što premijerka Brnabić najavljivala da će biti sprovedeno nekakvo vanredno preispitivanje oružnih listova i da će u tom postupku biti oduzeto 90% svih dozvola za posedovanje oružja.
ŠTA KAŽE ZAKON
Ovakva izjava premijerke je iz ugla Zakona o oružju i municiji Republike Srbije - skandalozna! Naime, Zakon u čl. 28. propisuje kada se mogu oduzeti već izdati oružni listovi. To su slučajevi u kojima je neki od uslova za zakonsko posedovanje oružja iz čl. 11. naknadno prestao da postoji: ako lice bude pravosnažno osuđeno za pojedina krivična dela ili prekršaje, ako izgubi zdravstvenu sposobnost, nema više uslova za odgovarajuće čuvanje oružja ili izgubi državljanstvo Srbije. Ukoliko bi država, tj. nadležni policijski organ, oduzeo građaninu dozvolu za nošenje oružja, a da se nije stekao ni jedan od gore navedenih uslova, to bi bio primer drastične zloupotrebe službenih ovlašćenja od strane policije na štetu građana. Čak i kada istekne rok važenja oružnog lista od deset godina, policija ne bi bez valjanog razloga mogla da odbije da građaninu produži dozvolu za posedovanje oružja.
Pošto po Zakonu o oružju i municiji i stranci u Srbiji mogu imati dozvole za posedovanje i nošenje oružja, postavlja se pitanje da li se ovako najavljeno protivpravno razoružavanje odnosi samo na državljane Srbije ili i na strance?
KO STOJI IZA RAZORUŽANJA?
Uopšte nije slučajno što se organizacije povezane sa EU, kao SEESAC, javljaju u ulozi propagandista i konsultanata Vlade Srbije u sprovođenju akcije razoružanja građana Srbije. Kolektivni Zapad još od ratova iz devedesetih godina prošlog veka tretira ne samo Srbiju, već i srpski narod u celini, kao poraženu neprijateljsku naciju. Posmatrano iz tog ugla, razoružanje srpskog stanovništva za Zapad predstavlja važnu i nužnu bezbedonosnu meru kojom se pacifikuje potencijalno nemirna Srbija i osigurava vojna, politička, ekonomska i kulturna kolonijalna dominacija nad ovim delom Evrope.
Treba se uostalom setiti da je Zapad počeo sa razoružanjem Vojske Savezne Republike Jugoslavije i Vojske Republike Srpske zaključenjem Dejtonskog mirovnog sporazuma, čiji Aneks 1 reguliše ovo pitanje. Pošto je pitanje prava građana Srbije na posedovanje oružja direktno povezano sa planom evroatlantista da obezbede efektivnu kontrolu nad Srbijom, ograničenje ovog prava se direktno odražava na političku samostalnost Srbije, kao i na politički kapacitet njenih građana da u budućnosti izmene postojeću nepovoljnu političku poziciju zemlje. Kako je posedovanje ličnog oružja duboko ukorenjeno u tradiciji svih Srba, razoružavanje je jedna od mera na promeni identiteta, socio-kulturnog obrasca srpskog naroda, koje Zapad sprovodi preko svojih struktura u Srbiji.
Otuda nije slučajno što se organizacija SEESAC, kako stoji na njenom sajtu, od 2002. godine bavi ne samo ograničenjem i kontrolom naoružanja u Jugoistočnoj Evropi, već i promovisanjem protivprirodne i antihrišćanske džender ideologije. Ove dve stvari su nepovezane samo za neupućene. Pritom je u Jugoistočnoj Evropi glavni akcenat, naravno, na Srbima, pošto su SRJ (Srbija i Crna Gora) i Republika Srpska bili jedini ratni neprijatelji Zapada iz ovog regiona.
KOME UGAĐAMO?
Pitanje izvoza srpskog oružja, a u okviru njega i pitanje sudbine vanredno oduzetog oružja, moralo bi da bude predmet rasprave u Narodnoj skupštini, u okviru njene ključne nadležnosti - političke kontrole rada Vlade.
Lako se može desiti da pod uticajem EU i SAD, koje su pozdravile akciju razoružavanja građana Srbije, oružje dospe u ruke marionetskog kijevskog režima, posredstvom neke treće strane, kao što se to dešavalo u prošlosti. Ako bi do toga došlo, Vučić bi mogao da ponovi kako Srbija ne može da kontroliše kome će kompanije kojima smo prodali oružje ovo kasnije preprodati, te da Srbija mora da radi i živi.
Međutim, Srbija ne mora, na zadovoljstvo EU i SAD, da masovno i neselektivno razoružava svoje građane, a da kasnije to oružje dospeva i tamo gde građani Srbije u ogromnoj većini to ne bi želeli. Istovremeno se vlast u Srbiji ne bavi ključnim uzrocima nedavnih strašnih masovnih ubistava, a oni se uglavnom nalaze u sferi nekritičke i totalne recepcije zapadne potkulture i neoliberalne ideologije, koja razara, deli i konfrontira srpsko društvo, pre svega poništavajući njegove temeljne društvene i vrednosne norme.
RAZARANJE ŠKOLE KAO KONAČNO RAZORUŽANJE NACIJE
O OVOME SE GODINAMA GOVORI
Godine 2014, jedan od potpisnika ovog teksta napravio je intervju sa tadašnjim predsednikom Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije ( USPRS ), profesorom filosofije Draganom Matijevićem, koji je jasno rekao šta nam se dešava sa školom:“Naime, ono što se dogodilo u prethodnoj deceniji u srpskom obrazovanju nije se dogodilo nigde i nikad. Za samo osam godina doneta su tri potpuno nova i potpuno različita zakona o obrazovanju. Takav presedan nije zabeležen u istoriji zakonodavstva. Karakteristika svih njih je da je svaki naredni bio sve liberalniji prema učenicima i njihovim obavezama, a sve stroži, rigidniji prema nastavnicima. Tako se napokon došlo do zakonskih odredbi po kojima neposlušne i nedisciplinovane učenike nisi mogao nikako ukoriti; da su sa nastave mogli odsustvovati koliko su hteli, a da za to ne snose nikakve posledice; da je vladanje učenika izbrisano kao ocena, a da za to što ne uče i ne znaju, odgovornost snose nastavnici.
Na drugoj strani, i najmanje odsustvo nastavnika sa posla drakonski je kažnjavano otkazom, direktorima škola data su neograničena ovlašćenja u prijemu i otpuštanju radnika, i što je najdrastičnije, uvedeno je čak jedanaest institucija koje kontrolišu rad nastavnika: školski odbori, savet roditelja, đački parlament, učenici, školske inspekcije, školski nadzornici, roditelji i druge raznorazne komisije i inspekcije. Kao da nismo nastavnici – vaspitači, već pripadnici radikalnih navijačkih grupa. Vrhunac licemerja i odijuma zakonopisaca prema prosvetnim radnicima je zakonska odredba da će, ukoliko roditelj ili staratelj prebiju nastavnika, biti prekršajno kažnjeni sa 30 hiljada dinara. Podsetiću vas da u Zakonu o zaštiti životinja stoji da će vas za maltretiranje psa kazniti sa 300 hiljada dinara. Bilo je to kao poziv na sezonsko sniženje!“(3)
Tako je rečeno 2014. godine. Spiralu nasilja niko nije zaustavio.
METODIČNOST JEDNOG LUDILA
Matijević je ukazao da je rat protiv škole sastavni deo trijumfa neoliberalnog ludila, u kome, kako reče Šekspir, ima metodičnosti:“Tradicionalna škola, koja je kod učenika razvijala samostalnost, kritičko mišljenje i nezavisnost, direktno je suprotstavljena zahtevima savremene organizacije društva. Ta škola se, po vladajućim ekonomskim kriterijumima, smatra neefikasnom, jer razvija sposobnosti koje današnja društvena elita ne samo da ne ceni već ih smatra štetnim. Osvestiti pojedinca suprotno je interesu funkcionisanja sistema. Nosilac te osvešćujuće uloge tradicionalne škole je tradicionalni nastavnik koga treba, u interesu savremene organizacije društva, de(kon)struisati i od vaspitača napraviti vaspitanika, od autoriteta i uzora pokornog državnog činovnika. Na tome treba ozbiljno poraditi. Rušenje osvešćujuće uloge škole i nastavnika ima podršku i opravdanje u učenicima koji ne žele da budu osvešćeni, jer to navodno izaziva bol. Koliko ste puta samo čuli da im se deca u školi muče?! Štiteći učenika od bola, savremena pedagogija štiti pojedinca od „tragedije saznavanja“. Učeniku se, u stvari, brani da postane čovek.“(3)
A gde nema čoveka, ima neljudi.
ODLIV MOZGOVA I SMRT UNIVERZITETA
Ukazao je Matijević i na odliv mozgova:“U protekle dve decenije pola miliona ljudi je napustilo Srbiju, od čega su 50.000 obrazovani stručnjaci. Najmoćnijim zemljama današnjice „poklonili“ smo 6.000 doktora nauka za čije školovanje je Srbija utrošila 12 milijardi evra. Naučnici, sportisti i maline su najčešći izvozni artikli Srbije. No i tome će naša premudra školska vlast doskočiti. Smislili su novo geslo: „Zaglupimo decu da bismo sprečili odliv mozgova.“ Naime, od sada, ko želi da položi malu maturu (a mora da položi) ne mora da zna nijedan odgovor. Kakvo epohalno dostignuće!“(3)
Umro je, rekao je 2014. godine Dragan Matijević, i naš Univerzitet:“U povesno nadolazećoj plimi neoliberalne komercijalizacije celokupne stvarnosti svakako da nije izuzet ni univerzitet. Ili kako kaže prof. Milan Uzelac, komercijalizacija visokog obrazovanja je najvažniji fenomen našeg vremena. Ta merkantilizacija dovodi, ponajpre na privatnim fakultetima, do pretvaranja prosvetnih ustanova u tržišna, profitabilna, pa često i trgovačka preduzeća. Univerzitet nije više intelektualna zajednica profesora i studenata koji autonomno izgrađuju i prenose znanje, već interesna zajednica vlasnika novoformiranih privatnih univerziteta i roditelja studenata čiji cilj nije znanje, nego diploma. Univerzitet, mesto gde se vrhunilo sve obrazovanje, polako, ali sigurno, postaje dno, zahvaljujući akreditovanim šarlatanima obrazovanja. Ili što bi rekao jedan stariji kolega, nekada su deca sa sela hrlila na fakultete, danas fakulteti hrle u svako selo.“(3)
A smrt univerzitetske nastave ubija celokupno obrazovanje.
NESTANAK ĐAKA
Matijević je ukazao na biološku propast srpskog naroda koja se najbolje vidi kroz nestanak đaka iz učionica:“Svedoci smo demografskog starenja naše nacije, što je samo korak do demografskog nestanka. To se i te kako vidi u školama. Naime, broj učenika u školskoj 1995/1996. u osnovnim i srednjim školama bio je milion i sto četrnaest hiljada. Ove školske 2013/2014. godine ima negde oko osamsto hiljada đaka. Dakle, za nepunih 20 godina iz obrazovnog sistema nestalo je preko 300.000 dece. To je ceo jedan grad, veći od Niša.“(3)
Danas je još gore.
Prosečna starost nam je oko četrdeset pet godina. Narod smo senilan, i pitanje je koliko ćemo još dugo postojati, ako se nešto hitno ne preduzme.
KAKO NASTAJE CIRKUS
Godine 2017, intervjuisana je i sadašnja predsednica USPRS, Jasna Janković, koja ulazi u učionicu kao zatočnica srpskog jezika i književnosti. Ona je rekla:“Škola nije ni igraonica, ni cirkus, već institucija koja mora imati odgovornost i integritet. U njoj treba da rade ljudi od znanja, volje i umeća da znanje daju. Ne treba ih poboljšavati besmislenim i sramnim metodama seminarisanja posle kojih su oni, ne samo izgubili ceo vikend već su dodatno poniženi! Zato nam je potreban zakon koji će se osloniti na struku, a ne na administraciju. Ali najgore tek dolazi. Kada ovi koji su shvatili da ih pasivnost, ćutanje i mirenje sa sudbinom dovodi do cilja, posla i nerada, kada baš ti kojima je rečeno da ne moraju da misle, jer će neko to za njih činiti, kada baš takvi ljudi, zalutali u prosvetu, tome nauče i našu decu, onda za nas više neće biti spasa!“(4)
A pre svega ovoga što se, crno bez imalo belog, desilo maja 2023, posle đačkog zlostavljanja profesorke u Trsteniku, Jasna Janković je, u intervjuu „Kod Brane“, najavila da će nam stići nepojamno zlo, ako na vreme ne zaustavimo nasilje u školama. (5)
Naravno, niko je nije slušao.
I zlo je došlo.
ŠKOLU ĆE I DALJE STRELJATI
Škola će i dalje biti streljana, jer tako hoće NATO Zapad. Normalno obrazovanje mora biti ukinuto, zbog obuke robova za ropski rad i zbog ideološke dresure vašingtonsko – brselskim nihilizmom.
U novoj knjizi o kvir komunizmu što bi da okupira Istok Evrope, koja je nedavno objavljena u izdavačkoj kući „Katena Mundi“, Miša Đurković nas opominje:“Ideologija koja tvrdi da su muškarac i žena samo društveni konstrukti, nastali usled performativnog ponavljanja nametnutih rodnih uloga i koja uvodi transrodnost kao ravnopravan rod, izbor koji svako može i treba da napravi postaje deo srpskog obrazovnog sistema./.../Sve to, međutim, nanosi trajno štetne posledice po opšte obrazovanje čoveka i samorazumevanje njegovog položaja u svetu i kosmosu. DŽender mejnstriming sistematski podriva osnove obrazovanja u Srbiji, prirodnu podelu na polove, osnove prirodne porodice, ideje o komplementarnosti polova, i bračne zajednice kao osnove za slobodu i rađanje dece. DŽender mejnstriming takođe polako uvodi nove oblike mekog totalitarizma jer je svuda implicitno prihvaćeno osnovno načelo radikalnog feminizma da je „privatno političko“ i da država mora neprestano i sve više da se meša u porodične odnose i da stalno arbitrira, preti, zastrašuje i rešava sporove.“
NISMO SE PREDALI, UPRKOS SVEMU
To treba da „uče“ naša deca – da su muško i žensko puke konstrukcije, da nema mame i tate, nego su tu roditelj broj jedan i roditelj broja dva, i da možeš da, operativno, pa čak i pukom odlukom, menjaš svoj seksualni identitet.
Da li vam je sada jasno zašto ista organizacija NATO Zapada kod nas podstiče i razoružanje i džender ludilo?
Oni su došli da ostanu, da nas trajno ponize i poraze, da nas zauvek okupiraju.
Zato je Srbiji došlo do onoga što se zove SCHOOL SHOOTING. Nastavlja se, naravno, i SCHOOL SHUTTING. U školi u Beogradu su streljani đaci. Godinama se, svesno i namerno, streljaju naše škole, da Srbija više nikad ne bi mogla da se obnovi.
Na nama je, međutim, da se ne mirimo ni sa jednim, ni sa drugim zlodelom. Borba se nastavlja, do konačne pobede.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) June 1, 2023
UPUTNICE ( 7. JUN 2023. GODINE )
1.https://dveri.rs/saopstenja/bosko-obradovic-trazimo-rekonstrukciju-kako-je-doslo-do-zlocina-u-os-vladislav-ribnikar-u-beogradu
2.https://unijasprs.org.rs/vesti/dalje-neces-moci/
3.https://www.pecat.co.rs/2014/04/dragan-matijevic-predsednik-unije-sindikata-prosvetnih-radnika-srbije-crna-slika-srpske-prosvete/
4.https://www.pecat.co.rs/tag/jasna-jankovic/
5.https://www.youtube.com/watch?v=abjqiF3QjiE&ab_channel=%D0%9F%D0%BE%D0%B4%D0%BA%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%9A%D0%BE%D0%B4%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B5
Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
