Pravda

Ame­ri, Špan­ci, En­gle­zi, Ita­li­ja­ni... BBS, CNN, „Tajm”, „NJu­jork tajms”, ZDF, Ru­si... No­vi­na­ri iz svih ju­go­slo­ven­skih re­dak­ci­ja. Sje­dim u pr­vom re­du, pi­jan i bi­je­san. Pre­šao sam sko­ro dvi­je hi­lja­de ki­lo­me­ta­ra, od Go­spi­ća dov­de, i sti­gao u vri­je­me pri­mir­ja. Pri­mir­ja ko zna ko­jeg po re­du. Dr­ve­nom olov­či­com, ve­li­či­ne pal­ca, ko fol ne­što za­pi­su­jem dok Ad­mi­ral pri­ča... Na ra­ti­šte nas pu­šta­ju sa­mo u tu­ra­ma, sa vo­di­čem. Ad­mi­ral je ljut na me­ne. Uhva­ti­li su me da bez do­zvo­le no­ći­je­vam me­đu bor­ci­ma. So­ba je za­di­mlje­na, to­plo je, pre­to­plo, od re­flek­to­ra... Si­je­va­ju bli­ce­vi. Ad­mi­ral je ljut zbog pi­ta­nja što sam ga ne­ki dan po­sta­vio. Pi­tao sam ga za­što ne uzme ostr­va u Ko­lo­čep­skom za­li­vu, po­red ko­jih Hr­va­ti pro­la­ze br­zim čam­ci­ma no­ću. Svi užur­ba­no za­pi­su­ju od­go­vo­re a ja ša­ram olov­či­com po ši­bi­ci. A ja iz pljo­ske na­te­žem. Ad­mi­ral je ljut zbog mo­je uni­for­me, pro­bu­še­ne na dva mje­sta, ski­nu­te sa mr­tvog usta­še, ljut je zbog ko­kar­de na li­je­vom dže­pu, sme­ta mu mo­ja bra­da. „Ima li još ne­ko pi­ta­nja?” — pi­ta na kra­ju. „Ja bih ne­što pi­tao, go­spo­di­ne (a on je drug) ad­mi­ra­le.” „Iz­vo­li­te!” „A za­što ne upo­tri­je­bi­te ona dva ka­na­de­ra, sa aero­dro­ma u Tiv­tu?” Ad­mi­ral ne ra­zu­mi­je pi­ta­nje. „Ka­ko ne ra­zu­mi­je­te. Ima­mo ona dva ka­na­de­ra u Tiv­tu, za ga­še­nje po­ža­ra. Oni ima­ju re­zer­vo­a­re za vo­du. Te re­zer­vo­a­re jed­no­stav­no tre­ba na­pu­ni­ti onim što iz bu­dvan­ske ka­na­li­za­ci­je iz­la­zi. I on­da sa fe­ka­li­ja­ma po du­bro­vač­kim go­spa­ri­ma. Ne smi­ju iz­van zi­di­na od na­ših bro­do­va, ne smi­ju na kop­no od na­ših snaj­pe­ri­sta. Ima kod nas u Cr­nu Go­ru do­sta go­va­na. To tre­ba is­ko­ri­sti­ti. To ni­je­su bor­be­na dej­stva, a Du­brov­ča­ni bi se za ne­dje­lju da­na pre­da­li. Ove Šip­ta­re, što su se ta­mo kao do­bro­volj­ci upi­sa­li u zen­ge, osta­vi­će­mo da či­ste uli­ce.” Ma­jor, na­čel­nik pres cen­tra, sik­će kroz zu­be da će mi od­u­ze­ti akre­di­ta­ci­je.   2. U pres cen­tru Dej­vid Bajn­der, še­zde­se­to­go­di­šnjak, no­vi­nar „NJu­jork taj­msa” mi­je­nja već še­sto pi­će i pje­va: „Bi­će sko­ro pro­past sve­ta, nek pro­pad­ne, ni­je šte­ta.” Pri­mir­je je. Čim je do­šao ov­dje, Dej­vid je do­bio na­di­mak De­jo Krej­zi. Upra­vo se vra­tio iz Du­brov­ni­ka. De­ja Krej­zi­ja op­tu­ži­la je se­kre­ta­ri­ca gra­do­na­čel­ni­ka Du­brov­ni­ka da je srp­ski špi­jun, jer je re­kao da go­vo­ri srp­sko­hr­vat­ski. „Valj­da hr­vat­ski?” „Ne, srp­sko­hr­vat­ski”, re­kao je De­jo Krej­zi, ko­ji po či­tav dan pje­va: „Bi­će sko­ro pro­past sve­ta”. Iz Du­brov­ni­ka je do­nio me­tak od snaj­pe­ra ko­ji je raz­bio sta­klo na nje­go­voj so­bi. „Ne­boj­ša!” „Re­ci, De­jo.” „Ne­boj­ša, raj­ter-faj­ter, vi ste iz­gu­bi­li ovaj me­tak. Evo, na­šao sam ga u svo­joj so­bi, pa vam ga vra­ćam.” Ga­le­bo­vi ci­je­pa­ju ke­se sa sme­ćem i no­se u zu­bi­ma kr­va­ve ulo­ške. Pi­ja­no brat­stvo rat­nih re­por­te­ra pje­va. „Tuđ­man je ku­rac”, ka­že Ro­ber­to iz RAI uno, duo, tre, kva­tro. „Ro­ber­to, za­što si ti pi­sa­la da si gle­da­la ka­ko srp­ski ofi­ci­ri igra­ju fud­bal sa gla­va­ma Hr­va­ta? A či­tav dan si pio sa mnom kod Ze­ke Bo­žo­vi­ća, u An­dri­će­voj ku­ći. Front ni­si ni vi­dio.” „Ne­boj­sa, ti bu­des bi­la u irac­ko-iran­ski rat. A bo­li te ka­co za Irak­ce i Iran­ce. Iran­ci ti bu­du bi­li da­li de­set ila­di ma­ra­ka za jed­na ku­ca­na slajf­na pro­tiv Irak­ci. Ko­li­ko se ti bu­des bi­la mi­sli­la da uz­mes lo­va?” „Ro­ber­to, ja se ne mi­sli­la ni ma­lo.” „Ni Ro­ber­to se ne mi­sli­la. Bo­li Ro­ber­ta ku­rac za Irak­ci. Za Iran­ci. Za Ser­bi, za Rva­ti. Je­bo Rva­ti, us­tas, pic­ka. Ali ne je­bo pa­re. Ko­no­bar, pi­ce za raj­ter-faj­ter, pi­ce na Ne­boj­sa.” Iza na­ših le­đa po­če­la je fr­ka. Dej­vid Bajn­der, De­jo Krej­zi, uda­rio je Maj­sto­ro­vi­ća, do­pi­sni­ka „Ve­čer­njih no­vo­sti” iz Ko­to­ra. Maj­sto­ro­vić je pi­ja­nom Bajn­de­ru pod­met­nuo mag­ne­to­fon. Pi­jan­sku žva­ku De­ja Krej­zi­ja Maj­sto­ro­vić je ob­ja­vio u „No­vo­sti­ma”. Ka­da je ušao, Bajn­der ga je spu­cao pe­sni­com u gla­vu. De­be­li, će­la­vi do­pi­snik „No­vo­sti” po­le­tio je pre­ko sto­la. „Ni­šta tu­žba, ja to ka­u­boj­ski.” Sje­dio sam za sto­lom i ku­cao tekst. Tre­ba­lo je na­hra­ni­ti vječ­no raz­ja­plje­ne žva­le kli­mak­te­rič­nih do­ma­ći­ca no­vom kr­vlju. Za­do­vo­lji­ti na­pa­lje­ne že­ne, ko­je su do­bi­le men­stru­al­ne od­li­ve od tro­va­nja dnev­nom štam­pom. Ci­ga­ru sam sta­vio na pla­stič­ni plin­ski upa­ljač od jed­nog di­na­ra. I na ci­ga­ru sam za­bo­ra­vio. Ci­ga­ra je do­go­ri­je­va­la la­ga­no, dok sam pu­nio bje­li­nu har­ti­je osa­ka­će­nim ti­je­li­ma, raz­ru­še­nim ku­ća­ma, pla­stič­nim ke­sa­ma iz ko­jih se ci­je­dio mo­zak, uža­som, jer — vi ste to tra­ži­li, či­taj­te. Žar ci­ga­re je pro­go­rio pla­stič­ni plin­ski upa­ljač. Pi­sao sam o bor­ba­ma na Žar­ko­vi­ci, na Mo­ko­ši­ci, na Br­ga­tu. A on­da je eks­plo­di­rao. Ba­cio sam se iza go­vor­ni­ce, iz dže­pa iz­va­dio bom­bu i iz­vu­kao osi­gu­rač. Ka­da je pu­klo po­red me­ne, po­mi­slio sam da su usta­še na­pa­le. Ma­li, će­la­vi, de­be­lju­ška­sti Ita­li­jan Ro­ber­to za­gre­bao je na vra­ta. Fran­cu­zu je is­pao kom­pju­ter. Šva­ba se ba­cio na te­pih. Sa­mo je Dej­vid Bajn­der spa­vao snom pra­ved­ni­ka.   3. U pres cen­tar, u op­šti­ni Her­ceg No­vi, ne­gdje u sam mrak sti­žu dvo­ji­ca no­vi­na­ra iz No­vog Sa­da. Uzor­ti­li se i ras­pi­tu­ju gdje mo­gu da za­du­že pan­ci­re. „Idi­te kod ma­jo­ra Je­vri­ća, on je za­du­žen za pan­ci­re”, ka­že im Sa­vo Gre­go­vić, Ra­miz Ma­ni­ti, ko­ji ima rat­ni špic­na­met. „Opro­sti­te, ma­jo­re”, pi­ta­ju me zbu­nje­no, „gde mo­že­mo da za­du­ži­mo pan­ci­re?” „Za pan­ci­re će­mo la­ko”, ka­žem, „sa­mo ne znam šta da vam ra­dim za pan­cir­ne ka­pe.” „Ni­šta, uzmi im mje­ru, pa će­mo da na­ru­či­mo da im na­pra­ve”, ka­že Ča­bro, a Pav­ke Ma­rin im mje­ri pr­sti­ma če­lo, dok dvo­ji­ca upla­še­nih no­vi­na­ra, pr­vi put na ra­ti­štu, sto­je u sta­vu mir­no. Ra­miz Ma­ni­ti im pro­vje­ra­va fi­zič­ku sprem­nost i tje­ra ih da pu­ze kroz ho­tel­ski hod­nik. „Ka­da ide­mo na front?” — pi­ta­ju. „Uju­tru u če­ti­ri po­la­zi he­li­kop­ter. Bu­di­te na sta­di­o­nu u če­ti­ri.” I dok u če­ti­ri mi još lo­če­mo vi­no, dvo­ji­ca ne­sret­ni­ka se mr­znu na sta­di­o­nu. Če­ka­ju­ći he­li­kop­ter, ko­ji ne­će do­ći da ih po­ve­ze na za­da­tak. Su­tra­dan, kod pr­vog spa­lje­nog re­sto­ra­na na De­be­lom Bri­je­gu, pet­na­est ki­lo­me­ta­ra od li­ni­je fron­ta, njih dvo­ji­ca mo­le me da uđem unu­tra sa pu­škom, da me sli­ka­ju kao u kon­kret­noj ak­ci­ji. Oni osta­ju na­po­lju, da me sli­ka­ju spri­je­da. „Ka­ko ćeš me sli­ka­ti spri­je­da, ako je ak­ci­ja?” „Tre­ba nam to, dra­ma­ti­ka.” „A to, dra­ma­ti­ka; ne­ma pro­ble­ma, sa­mo ka­ži­te.” Ka­da je bu­ra­zer u ha­vaj­skoj ko­šu­lji kre­nuo da me sli­ka, ople­tem mu Pe­tu Be­to­ve­no­vu iz apov­ke iz­nad uši­ju. Ta-ta-ta-taa-a. Tri krat­ka ra­fa­la i če­tvr­ti do kra­ja šar­že­ra. No­vi­na­ri po­pa­da­še u ga­rež i krš is­pred spa­lje­ne ku­će. Za­bi­li no­se­ve u šut, i pi­šte: „Šta je bi­lo? Šta je bi­lo...” „Ću­ti, vi­dio sam usta­še pre­ko pu­ta.” Te ve­če­ri, u ho­te­lu, svi­ma pri­ča­ju ka­ko su ima­li gla­ve da iz­gu­be, i ka­ko ih je „ma­jor Je­vrić” spa­sio od si­gur­ne smr­ti na — De­be­lom Bri­je­gu.   4. Od­mah po­sli­je dru­gog Dnev­ni­ka u no­vi­nar­skoj so­bi zvo­ni te­le­fon. Sva­ko­ga da­na od me­di­cin­skog cen­tra do­bi­ja­mo spi­sak po­gi­nu­lih i ra­nje­nih. Spi­sak onih ko­ji su pre­ba­če­ni u bol­ni­cu po­di­je­ljen je na dva di­je­la. Na one ko­ji su ra­nje­ni i one ko­ji su u bol­ni­cu pre­ba­če­ni zbog bo­le­sti. Do­pi­snik TV Cr­ne Go­re iz Her­ceg No­vog, gre­škom je pro­či­tao či­tav spi­sak za­jed­no. Po­sli­je sva­kog Dnev­ni­ka, po­ro­di­ce ra­nje­nih ja­vlja­ju se da pi­ta­ju za svo­je. Po­di­žem slu­ša­li­cu a uz­ne­mi­re­ni žen­ski glas ka­že sa dru­ge stra­ne. „Ja bi ve mo­li­la da mi re­če­te šta je sa Pe­ri­nom J. od oca Ra­du­la iz Šav­ni­ka? Oće li ni ra­nu pre­bo­lje­ti?” Gle­dam spi­sak ko­ji sto­ji is­pred me­ne na sto­lu. Ime mom­ka za ko­ga me pi­ta­ju na­la­zi se na spi­sku obo­lje­lih. „Ni­je on, maj­ko, ra­njen. Gre­škom je nje­go­vo ime pro­či­ta­no. Pre­ba­čen je u bol­ni­cu jer je do­bio vi­so­ku tem­pe­ra­tu­ru.” Že­na ću­ti, ni­šta ne ka­že, a on­da je ču­jem ka­ko se obra­ća mu­žu, ta­mo ne­gdje u Šav­ni­ku, na Dur­mi­to­ru. „Ni­je ti on, fa­la Bo­gu, moj Ra­du­le, ra­njen. On ti je do­bio ne­ka­ku va­tru, pa su ga za­to sta­vi­li u bol­ni­cu.” „Pi, pa­sje po­ga­ni! Pi, gov­ne­ta! E, znao sam, bo­ga­mi, da će me ta fu­ka­ra obru­ka­ti.” „Ću­ti, Ra­du­le, di­je­te nam je ži­vo.” „Ka­ko ću­ti, me­ni će lju­di do­ći da mu ra­ne če­sti­ta­ju, a on ta­ko.” Spu­štam slu­ša­li­cu i smi­jem se. „Šta je bi­lo, Ne­boj­sa?” — pi­ta ra­do­zna­lo ma­li će­la­vi Ro­ber­to, no­vi­nar RAI uno, due, tre, kva­tro. „Ći­ćo­li­na je ima­la spon­ta­ni abor­tus, Ro­ber­to, Spon­ta­ni.”

Pročitajte još:Ratna reportaža: Ki­stanj­ski za­ro­blje­nikKa­ko se srp­ski ru­let igraRatna reportaža: Bez­da­ni­caNEBOJŠA JEVRIĆ: Krvavo srce u ustima

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić