Piše: Vladimir Dimitrijević
KRAJ SVETA U PRAVOSLAVNIM PROROČANSTVIMA
Pravoslavno hrišćanstvo kraj sveta vidi ovako: čovečanstvo će sve više otpadati od Boga u grehe, bezakonja i nemoral. U njemu će trijumfovati kult materijalnog bogatstva i razvrata, lažne vere i zločinaštva. Kada se rokovi navrše, otvoriće se put ka ogromnom ratu, u kome će, kako piše u Otkrovenju Jovanovom, stradati i priroda i ljudi. Tada će se pojaviti antihrist, poslednji lažni mesija u zlu ujedinjenih nacija, i vladaće svetom tri i po godine, sav predat satani; tražiće od ljudi da mu se klanjaju kao bogu, a svaki njegov sledbenik biće žigosan žigom bez koga se neće moći ni kupiti, ni prodati, i čije će znamenje biti broj 666. NJega će ubiti Gospod Svojim Drugim dolaskom, posle čega nastupa Poslednji sud i večnost, novi eon. Pojava antihrista zavisi od ljudske slobodne volje.
O tome je pisao ruski filosof Lav Tihomirov:“Antihrist je svagda gotov da se javi, samo ako ga puste ljudi. Sadašnje vreme, na primer, ima puno predznaka kraja sveta, i u moralnom smislu imaju pravo oni koji nas upozoravaju: „Dečice, poslednja su vremena“. Ta su vremena doista poslednja ako se uzme u obzir karakter njihov, usiljenost snaga zla i oslavljeno stremljenje ljudi Bogu. A da li su „poslednja“ po času, hronološki? To se, čini mi se, znati ne može. Mislimo, da ako bi se slobodna volja ljudi nanovo probudila, makar i zgrožena gnusnim izgledom mrzosti opustošenja, i ako bi se opet ustremila Bogu, antihrist, već sasvim spreman da nam uđe na vrata, bio bi ponovo odbačen u svoj bezdan/.../ do pogodnijih uslova. I tako, mislim, da rok nije određen. On zavisi od nas, ljudi, od slobodne naklonosti prema dobru ili zlu, Bogu ili satani.“
Što se više ljudi spasava u Gospodu, to istorija duže traje. Pored svetoduhovskog elementa zadržavanja pojave antihrista, kraj sveta sprečava i postojanje pravoslavih monarhija, pre svega ruske.
O ZNAČAJU PRAVOSLAVNE MONARHIJE
Dok god je postojao pravoslavni car u Rusiji, veran načelima Evanđelja, sile zla nisu mogle da se razmahuju po svojoj želji. Po učenju Svetog Zlatousta, koji tumači reči Sv. Pavla o onome koji zadržava pojavu antihrista (2. Sol. 2,1-4, 6-8):“Jedni pretpostavljaju što pod tim treba podrazumevati blagodat Svetog Duha, a drugi – Rimsku državu. S ovim poslednjima se više slažem“. Ruski narod je, u svojoj istoriji carevu vlast tako i doživljavao: kao onu koja zadržava pojavu antihrista. Odatle ideja o translatio imperii – prenošenju carske vlasti: od Prvog Rima (koji je pao u jeres papizma) Drugom Rimu (Carigradu), koji je pao u uniju s papom, pa pod vlast islama, a zatim Trećem Rimu, Moskvi.
Cela carska istorija Rusije bila je borba za pravoverje – od Sv. Aleksandra Nevskog, koji tuče papine križare do Aleksandra Prvog Romanova, koji tuče Napoleona, zapadnoevropskog preteču antihrista. Povod za Krimski rat bio je sukob pravoslavnih i papista oko hrama u Vitlejemu. Pariski nadbiskup Sibur ga je nazvao ratom protiv „Fotijeve jeresi“, a car Nikolaj I je vodio rat za pravoslavno hrišćanstvo. Prvi svetski rat pobožni Rusi su shvatali kao rat za oslobođenje pravoslavnih od papističko – luteranskih germanskih jeretika, kao i za oslobođenje Jerusalima i Carigrada, za stavljanje krsta na svetu Sofiju.
Od kada je cara u Rusiji nestalo, svet je ogromnom brzinom počeo da tone. I taj proces traje do danas.
SILA KOJA ZADRŽAVA
Kakav je, dakle, smisao postojanja Rusije?
Svojevremeno, još sredinom devedesetih godina prošlog veka, vladika budimski Danilo, koji se često bavio temom apokalipse, preveo je tekst Mihaila Nazarova, ruskog istoriosofa, o tome zbog čega Rusija postoji u svetu u kome otpadija od Boga napreduje koracima od sedam milja. Nazarov je pisao: „Čime se ruski duh usprotivio Zapadu?Time što on ne prihvata gospodstvo "novčane aristokratije"/…/ Novac je mogao da postane glavni cilj i jedina vlast samo u svetu gde su oslabile duhovne vrednosti – što je upravo i nametala "svetska zakulisa" u celom svetu. /…/Na taj način, Božijim promislom Rusiji je prednaznačen "zadržavajući" put, o kojem je Sveti apostol Pavle (imajući u vidu antihrista) govorio: "Tajna bezakonja već dejstvuje, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava. I tada će se javiti bezakonik, kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta Svojih i uništiti pojavom svoga prisustva". (Sol. 2, 7–8). Taj "zadržavajući" (konservativni) aspekt ruske vaselenskosti (značajnosti za ceo svet) izazivao je mržnju prema Rusima od strane antihrišćanske "svetske zakulise". Ona je učinila sve što je mogla da dođe do naše katastrofe. U ovome se i sastoji istorijska uloga ruske emigracije. Ona je proverila razne društvene sisteme u svetu, i bolje je shvatila da Rusija ima ulogu zadržavajućeg bedema pred navalom predapokaliptičkih buna...“
Iako su boljševici pobedili, Bog je njihovu pojavu iskoristio da bi sprečio uvlačenje Rusije u zapadni, antihrišćanski sistem vrednosti, o čemu Nazarov veli: „U istoriosofskom smislu rezultati te revolucije ispali su sasvim drugačije nego što su se nadali njeni pokretači i vođe. Internacionalistički marksizam doživeo je na ruskom tlu nepredviđenu mutaciju, jer nije izdržao konkurenciju sa tisućletnom ruskom istorijom. U ovoj generalnoj probi za izvedbu apokalipse, uprkos prvobitnom satanskom zamislu, pojavio se sasvim drugi providencijalni smisao: otevši vlast od Kerenskijevih poslušnika, boljševici su po cenu ogromnih žrtava nehotice spasli Rusiju da se ne utopi u zapadni otpadijski proces. Time su oni nama ostavili šansu da nađemo svoj put posle oslobođenja. Prirodno, ovo nije bila svesna zasluga boljševika. Samo Božji Promisao je u stanju da pobedu zlih sila obrne u trijumf Dobra. To se upravo desilo u Rusiji zato što se naš narod protivio tom zlu, pošto se od komunističkih zverstava umnožio broj svetih Novomučenika koji su odmah svojim molitvama spasavali Rusiju“.
Tako je pisao Nazarov, još devedesetih godina prošlog veka.
Jeljcin je, dakle, pokušao da pozapadnjači Rusiju, i ukloni je sa puta na kome je – a to je put sile koja sprečava pojavu antihrista. Ipak, nije uspeo: pojavio se Putin, i njegova Rusija je počela da se vraća hrišćanskim vrednostima u državnoj politici, što je izazvalo ogroman bes svetske zakulise, i njen sadašnji pohod protiv Rusije. Dok Rusija ne bude pobeđena, antihrist ne može biti ustoličen.
DA LI MOGUĆA OBNOVA MONARHIJA?
Učenje o monarhiji je deo Svetog Predanja. Monarhija ima za cilj da pomogne spasenju ljudskih duša. Vladimir Mos, pravoslavni Englez, o značaju monarhije u pravoslavnom hrišćanstvu kaže:“Jedinstvo države predstavljalo je odraz najdubljeg jedinstva Crkve kojim se nadahnjivalo; baš onako kako Bog upravlja Svojim Carstvom na nebesima, tako su car i episkopi upravljali NJegovim carstvom na zemlji – po uzoru na NJegovo nebesko Vladičanstvo. Car Justinijan je to viđenje izrazio u svojoj VI noveli (iz 535. god.) na sledeći način: “Postoje dva najveća dara koja je Bog po Svojoj ljubavi darovao sviše čoveku: sveštenstvo i carsko dostojanstvo. Prvo služi božanskom, dok drugo usmerava i upravlja ljudska dela; oba međutim potiču iz istog izvora i ukrašavaju život čoveka. Odatle ništa ne treba da bude takav izvor briga za careve, kao dostojnost sveštenstva, budući da je to za njihovo dobro, da ovi neprestano mole Boga. Jer ako je sveštenstvo u svemu besprekorno, ako poseduje smelost pred Bogom, i ako carevi pravedno i blagorazumno upravljaju državom koja je poverena njihovom staranju, onda će uslediti sveopšta harmonija (u grčkom originalu: simfonija) i svakojaki će blagoslovi biti darovani ljudskom rodu”. Ovo viđenje zasnovano je na verovanju da monarhijom, ništa manje nego Crkvom, upravlja Promisao Božiji. Kao što je caru Justinijanu pisao papa Jovan II: “Srce je carevo u ruci Božijoj i kuda god hoće On ga savija (Prič. 21,1). Tu leži temelj tvoga carstva i snaga tvoje vlasti. Jer mir Crkve i jedinstvo vere uznose svoga vinovnika na visinu i zadržavaju ga tamo u miru i sreći. Sila Božija nikada ne ponestaje onome ko štiti Crkvu od zla i mrlja razdora, jer je pisano: Kada pravedan car sedi na prestolu, nijedno zlo neće ga zadesiti (Prič. 20,8)”. Simfonija vlasti može da funkcioniše sve dok većinu populacije čine istinski hrišćani koji žele da ona funkcioniše. Ona počinje da se ruši onda kada: (a) značajan deo stanovništva veruje drugačije i spreman je da preduzme revolucionarnu akciju kako bi tu simfoniju uništio (npr. sirijski, koptski i jermenski monofiziti u Vizantiji VI-VII veka, ili Jevreji i Poljaci u Rusiji XIX veka); (b) kada je sam vladajući sloj zaražen jeretičkim učenjem (npr. carevi-ikonoborci u Vizantiji u VIII-IX veku, ili obrazovani slojevi u Rusiji u XIX veku); ili (v) kada je carstvo napadnuto spolja, usled izdajstva od strane jednog ili drugog od tih stubova društva (npr. Feraro-Firentinski lažni sabor 1439. godine, ili prinudna careva abdikacija 1917). Ovakva simfonija predstavlja obrazac hrišćanskog društva, koji je očigledno bio ugodan Božanskom Promislu radi spasenja roda hrišćanskog; jer je do 1917. godine većina pravoslavnih hrišćana živela ili u Vizantijskom ili u Ruskom carstvu, ili u nekoj od manjih kraljevina – kao što su pravoslavna Engleska ili Francuska (pre raskola), odnosno Srbija ili Gruzija – koje su bile uređene prema vizantijskom modelu. Kao što sekularna demokratija i nacistički fašizam predstavljaju obrasce društva ustrojenog na određenoj filosofiji života, tako je i sa hrišćanskom simfonijom vlasti. NJena filosofija polazi od pretpostavke da je stvarni vladar sveta i svega u njemu – Bog. Onaj deo sveta koji priznaje tu vlast predstavlja Crkvu Hristovu, dok su ostali, svesno ili nesvesno, buntovnici protiv Boga (uporedi: Mt. 22,1-14).“
Episkop budimski Danilo nas podseća u svom tekstu o Pravoslavlju i Novom svetskom poretku, pisanom krajem 20. i početkom 21. veka:“Zemljosna ideologija Novog svetskog poretka još može da bude demitologisana i dolazak Antihrista odložen ako uspemo da obnovimo naše tradicionalne pravoslavne Monarhije. Dvoglavi orao iz Vizantije bio je simvol podele i saradnje dveju vlasti od Boga datih: carstva i sveštenstva. Taj simvol u životu su ostvarili Nemanjići: prvo dva brata: sveti Sava kao Poglavar Crkve, i sveti Stefan Prvovenčani, kao kralj na čelu Države (obojica su, na svoj način, služili Bogu i narodu svom). Sveti Serafim Sarovski je prorekao pad i obnovu Ruskog Carstva. Jedno je pouzdano, bez obzira na razvoj politike, a to je da će strogi pravoslavni vernici ostati nepokolebivi u svojoj vernosti Bogu i da se nikad neće odreći svojih svetih dogmata zarad kratkotrajnog mira ovozemaljskog.“
Ruski filosof Vladimir Solovjov je govorio da država ne postoji da bi na zemlji bio stvoren raj, nego da na zemlji ne nastupi pakao. Ipak, Crkva je važnija od države – ako ne bude države, spasenje je uvek dostupno onima koji žele da se spasu u Gospodu. Zato treba ostati veran Hristu i NJegovoj Crkvi, čak i kad dođu poslednja vremena.
Proročanstva svetih pravoslavnih staraca nas na to podsećaju.
PROROŠTVA RUSKIH STARACA
Veliki ruski baćuška, Sveti Serafim Sarovski, govorio je:“Do rođenja antihrista proizaći će veliki i dugotrajni rat i strašna revolucija u Rusiji, koja prevashodi svaku uobrazilju ljudsku, jer će krvoproliće biti najužasnije: bune kakve su Rjazinova, Pugačevljeva i Francuska revolucija – ništa nisu u poređenju s onim što će biti u Rusiji. Mnogi otačastvu verni ljudi će biti ubijeni i nastupiće grabljenje crkvenih imanja i manastira; skrnavljenje crkava Gospodnjih; uništenje i pljačka imovine dobrih ljudi; reke ruske krvi će poteći. Ali Gospod će pomilovati Rusiju i putem stradanja privešće je u veliku slavu...“
Sveti Serafim je, po blagoslovu Majke Božje, oko svog manastira Divjejeva, iskopao Sveti Kanal, rekavši da ga antihrist, kad se zacari, nikad neće preći. Taj kanal je, za vreme komunista bio zatrpan, ali je obnovljen, i njime veoma često idu molitvene litije.
Ruski sveci su znali, čak i kad su boljševici bili na vlasti, da će se Rusija podići. Starac Aleksej iz Zosimovog skita, koji je bio monah, koji je izvukao žreb prilikom izbora Patrijarha Tihona, čuo je ljude kako plaču da je Rusija propala. Na ovo, on je odgovorio: „Ko je taj, koji govori da je Rusija izgubljena, da je propala? Ne, ne, ona nije izgubljena, ona nije propala i neće propasti, ali ruski narod mora biti očišćen od grehova kroz velika iskušenja. Moramo se moliti i često kajati. Ali Rusija nije izgubljena i nije poginula.“
Starac Anatolije Mlađi Optinski, na samom početku, u prvim danima Revolucije, u februaru 1917, najavio je: „Biće oluje. I ruski brod će biti razbijen na komade. Ali ljudi mogu biti spaseni, čak i na daščicama i odlomcima. I neće svi poginuti. Moramo se moliti, svako se mora moliti i kajati često. I šta se dešava posle oluje?… Biće zatišje.“ Na ovo su svi odgovorili: „Ali nema više broda, razbijen je na komade; propao je, sve je propalo.“ „Nije tačno“, rekao je Baćuška, „Veliko čudo Božije će se pokazati. Sve te daščice i delići, voljom Božijom i NJegovom moći, skupiće se zajedno i sjediniti, i brod će biti ponovo sagrađen u svojoj lepoti i ići će svojim putem, predodređenim od Gospoda. I to će biti čudo očigledno svakome.“
Starac Varnava iz Getsimanskog Skita, govorio je pre revolucije o katastrofi koja dolazi na Rusiju i surovim progonima vere pravoslavne. Rekao je:„Progoni vere će se stalno uvećavati. Biće nečuvene nesreće i mraka, skoro sve će crkve biti zatvorene. Ali kada ljudima bude izgledalo da neće moći da izdrže više, onda će izbavljenje doći. Biće procvata. Crkve će cak početi da se grade. Ali ovo će biti procvat pred kraj.“
Shimonah Aristokle, ne mnogo pre svoje smrti u avgustu 1918, rekao je da „sada mi iskušavamo predantihristovska vremena, ali Rusija će još biti izbavljena. Biće mnogo patnje, mnogo mučenja. Cela Rusija će postati zatvor i moramo mnogo da preklinjemo Boga za oproštaj. Moramo se kajati zbog svojih grehova i bojati se da učinimo i najmanji greh, već težiti da činimo dobro, čak i najmanje. Jer čak i krilo muve ima svoju težinu, ali Božija merila su preciznija. I kada čak i najmanje dobro, pretegne na tasu, onda će Gospod izliti Svoju milost na Rusiju.“
Starac Nektarije Optinski je u 20-im godinama 20. veka prorokovao: „Rusija će ustati i materijalno neće biti bogata. Ali u duhu će biti bogata, a u Optini će još biti sedam svetilnika, sedam stubova.“
Sveti arhiepiskop Teofan Poltavski je pre Drugog svetskog rata šisao: „Pitate me o bliskoj budućnosti i o poslednjim vremenima, Ja ne govorim svoje, već dajem otkrovenje od Staraca. Dolazak antihrista se skoro primiče i vrlo je blizu. Vreme koje nas od njega deli, trebalo bi da se računa godinama, a najviše decenijama. Ali pre antihristovog dolaska, Rusija mora još biti obnovljena – svakako, na kratko vreme. I u Rusiji, car mora biti izabran od Samog Boga. Biće čovek ognjene vere, velikog uma i čelične volje. Ovoliko je bilo otkriveno o njemu. Mi ćemo čekati ispunjenje onoga, što je predskazano. Sudeći po mnogim znacima, brzo se primiče, osim ako zbog naših grehova Gospod Bog porekne i promeni ono što je obećao. Prema svedocima reči Božije, ovo se takođe dešava.“ Ukratko: pre kraja sveta, Rusija će se obnoviti, i to kao pravoslavno carstvo, da svedoči Evanđelje svima. Ovo će se desiti ako se ruski narod pokaje, i vrati Hristu. Ali, to ne znači da će se desiti po automatizmu: ako istinskog pokajanja ne bude, neće biti ni obnove hrišćanskog prestola. Opasno je verovati u dolazak ruskog cara bez svenarodnog pokajanja Rusa i drugih pravoslavnih, jer je to utopizam koji je uvek antihristovska sablazan.
O TREĆEM SVETSKOM RATU
Veliki ruski svetac sa Ukrajine ( upokojio se 1950), starac Larentije Černigovski, prorokovao je, u doba kad je na vlasti u Sovjetiji bio Staljin, i kad je sve to izgledalo nemoguće, da će se vera i Crkva u Rusiji obnoviti:“Nešto pre nego što se antihrist zacari i zatvorene hramove će popravljati i uređivati, ne samo spolja, nego i iznutra. Pozlaćivaće ne samo kupole hramova, nego i zvonike; a kad završe glavni, nastaće vreme zacarenja antihrista. Molite se da nam Gospod produži to vreme radi ukrepljenja, jer nas očekuje strašno vreme. Obnavljanje hramova će trajati sve do krunisanja antihrista, i kod nas će biti neviđena raskoš“.
Odmah posle te obnove, počeće svetski rat:„Doći će vreme kada će se koškati, koškati, i počeće svetski rat. A u jeku rata reći će: daj da izaberemo jednog cara za ceo svet. I izabraće! Antihrista će izabrati za cara celog sveta i glavnog„mirotvorca“ na zemlji. Treba pažljivo slušati i biti oprezan! Kada budu glasali za jednog u celom svetu, znajte da je to baš on, i da ne treba glasati.“
Shiarhimandrit Antonije, kelejnik vladike Teofana Novog Zatvornika Poltavskog, govorio je:“U poslednja vremena, pričao je vladika, Rusija će biti monarhija. To će u celom svetu izazvati neprijateljsku reakciju. Neprijatelji će na Rusiju nasrnuti kao skakavci. „Zar je to rat? – pitao je vladika Teofan – Rat će biti kad na Rusiju sav svet ustane“. I, doista, antihrist će Rusiju predstaviti kao neprijatelja sveta, jer će ona objaviti da je pravoslavna, kad Pravoslavlje iščezne (u drugim zemljama).“
Ako se uzme u obzir da je današnja Rusija, sa svim svojim slabostima, krenula putem obnove hrišćanskih zakona, i da to izaziva gnev luciferijanskog jezgra Novog poretka, čini se da se ovo proročanstvo ispunjava.
STARAC PAJSIJE O POSLEDNJIM VREMENIMA
I starci – duhovnici pravoslavne Grčke su govorili o poslednjim vremenima.
Starac Pajsije Svetogorac ( upokojio se 1994. godine ) govorio je: „Godine u kojima živimo su veoma teške i veoma opasne, ali će na kraju krajeva, Hristos pobediti.” Starac Pajsije sadašnju epohu karakteriše kao kritičnu: „U svim državama se vidi bura, veliki metež! Nesrećni svet – neka Bog prostre Svoju ruku – kipi kao ekspres-lonac. A gledajte šta rade ljudi na vlasti! Kuvaju-kuvaju, sve bacaju u ekspres-lonac, a on već pišti! Uskoro će ventil izleteti!“ Starac Pajsije nas i naše savremenike poziva da se zamislimo: „Još nismo spoznali to da se đavo upinje da upropasti tvorevinu Božiju. Napravio je „pankiniju” (pankinija znači „svi zajedno”, „zajednički” – posao u kojem učestvuju svi stanovnici manastira ili skita) da bi upropastio svet, razbesneo se zato što je u svetu počelo da se pojavljuje blago staranje (o duši, nap. V. D.). Razjaren je, zato što zna da mu ne preostaje još dugo da deluje (v. Otk. 12, 12). Sad se ponaša kao zločinac, koji kad ga ljudi opkole kaže: „Nema mi spasa, uhvatiće me!” – i lomi sve unaokolo... Svet gori! Da li to shvatate? Obrušilo se veliko iskušenje. Đavo je raspalio takav požar da čak i ako se svi vatrogasci okupe, neće moći da ga ugase. Duhovni požar – ništa nije ostalo celo. Preostaje nam samo da se molimo da nam se Bog smiluje... Ceo svet ide u istom pravcu. Sveopšti haos. Ne može se reći: „U kući je malo napukao prozor ili nešto drugo, daj da popravim.” Čitava kuća se srušila. Svet je postao razoreno selo. Situacija je odavno izmakla kontroli. Jedino ako Bog odozgo nešto učini... Svet ima čir, koji je požuteo i samo što nije pukao, ali još nije sazreo. Zlo zri, isto kao onda u Jerihonu (v. Is. Nav. 6, 23), koji je trebalo raskužiti, podvrgnuti „dezinfekciji”“.
LJudi su uvek grešili i činili zlo, ali danas je greh ozakonjen, postao je norma, o čemu starac Pajsije i govori: „Ali je najgore što današnji ljudi, masovno se oduševljavajući grehom i videći da neko ne prati duh vremena, ne greši, da ima kap pobožnosti – ovog čoveka nazivaju zaostalim, nazadnim. Ovakve ljude pogađa to što neko ne greši. Oni greh smatraju progresom. A to je najgore. Kad bi savremeni ljudi koji žive u grehu to barem priznavali, Bog bi im se smilovao. Ali oni opravdavaju ono za šta nema opravdanja, i pevaju himne grehu. A smatrati greh progresom i govoriti da je moral odživeo svoj vek jeste, osim svega ostalog, najstrašnija hula na Svetog Duha.“
Starac Pajsije je govorio da je komfor prevršio sve granice. Umnožavanje mašina umnožava brige: gvožđurija pretvara čoveka u mašinu. Nekada su, govorio je on, ljudi radili uz pomoć životinja i odlikovali su se samilošću. Ako bi čovek na životinju natovario veći teret nego što je mogla da ponese, ona bi pala na kolena i njemu bi je bilo žao. Ako je bila gladna i žalosno ga gledala, steglo bi mu se srce. Danas su ljudska srca gvozdena:„Savremena tehnička sredstva se stalno razvijaju i razvijaju – bez kraja. Ona se razvijaju brže od ljudskog razuma, zato što u njihovom razvoju pomaže đavo. U staro vreme, ljudi su nemajući sva ova sredstva, sve ove telefone, faksove, svu ovu gomilu pomagala, imali tišinu i jednostavnost.”
Na reč da je savremena tehnika veoma korisna, starac Pajsije opominje: „Jedan čovek mi je rekao: „Televizor je, oče, dobra stvar.” – „Jaja su”, odgovorio sam mu, „takođe dobra stvar, ali ako se pomešaju s kokošjim izmetom, nisu više ni za šta.” S televizijom i radijom se dešava upravo to. Danas čovek uključujući radio prijemnik da bi čuo vesti mora da se pomiri s tim da će osim vesti morati da čuje i neku „pesmicu“... Televizija je ljudima nanela ogromnu štetu. Ona posebno pogubno deluje na malu decu.“
Starac Pajsije je u globalizaciji gledao tragove apokalipse. S njegove tačke gledišta to su i ekumenizam, i zajedničko tržište, i jedna velika država, i jedna religija, skrojena po zajedničkoj meri. Bavio se i elektronskim ličnim kartama kao uvodom u dolazak antihrista:„A kasnije onaj ko ne bude žigosan brojem 666 neće moći ni da prodaje, ni da kupuje, ni da uzima u zajam, ni da se zaposli. Mislim da ovim sistemom antihrist hoće da potčini sebi ceo svet. LJudi – bez obzira da li su crveni, crni ili beli – koji se budu nalazili van ovog sistema, neće moći da rade, postaće socijalni izopštenici. Tako će (antihrist) biti nametnut uz pomoć sistema, koji kontroliše sveopštu ekonomiju, i samo će oni koji budu primili pečat – žig s brojem 666 moći da stupaju u trgovinske odnose.“
Starac Pajsije je smatrao da Crkva mora da izdejstvuje od države to da nova lična karta barem ne bude obavezna. Malobrojni ljudi čvrstih ubeđenja neće primiti žig zveri, tri šestice. NJih očekuju iskušenja zato što će ostali ustati protiv njih. Većina ljudi će primiti lične karte s brojem zveri. Oni koji budu želeli mir i komfor primiće nove lične karte, a pobožni ljudi će ostati sa starim dokumentima, i zato će njihov život biti krajnje težak.. Biće teško onima koji ne pristanu na novi sistem. Trudiće se da čoveka oteraju u zatvor stalno nalazeći za to neki novi povod. Proći će godina i odvešće ga na ispitivanje u drugi grad da bi predmet bio razmatran u drugom sudu, iz tog grada će ga povesti u treći. A onda će reći: „Izvini, nisi kriv. Da si bio žigosan, proverili bismo te za minut. A ovako nismo bili u stanju da izvršimo kontrolu.”
Na pitanje: da li će žig biti stavljan na silu? Starac Pajsije je odgovarao: „Do toga neće doći zbog „učtivosti”. Jer, oni će biti korektni, kao što i dolikuje Evropljanima. Ispoljiće najveću plemenitost! Neće mučiti ljude, ali ako ne bude imao pečat, čovek neće moći da živi... Čak i ako bude imao zlatne dukate ili dolare, neće moći da ih koristi. Zato će, navikavši se već sad na jednostavan i umeren život, moći da preživi ove godine. Treba imati malo zemljice, odgajiti malo pšenice i krompira, posaditi nekoliko maslina, i tada će držeći neku životinjicu, kozicu, nekoliko kokošaka, hrišćanin moći da prehrani svoju porodicu... Ali, naravno, ova ograničenja neće dugo trajati: oko tri godine, tri i po. Zbog izbranih će se dani skratiti (V., Mt. 24, 22), oni čak neće ni primetiti kako će ove godine proći. Bog čoveka neće ostaviti bez pomoći... Sad će se razbesneti oluja, nastupiće kratkotrajna diktatura antihrista – satane. A onda će se Hristos umešati, rasturiće sav taj antihristov sistem, zgaziće zlo, i On će ga na kraju krajeva preokrenuti u dobro.”
Starac Pajsije kaže: „Danas, kad se čovek nalazi u okruženju tolikih opasnosti, Bog ga čuva kao majka dete koje prohodava. Danas nam Hristos, Presveta Bogorodica i Sveci pomažu više nego u ranija vremena, ali mi to ne shvatamo... Danas Bog dopušta snažne potrese. Dolaze teška vremena. Čekaju nas velika iskušenja. Hajde da to ozbiljno shvatimo i da počnemo da živimo duhovno. Međutim, ovaj duhovni rad će vredeti ako ga budemo obavljali s radošću, po svojoj želji... Mnogi Sveci bi molili da žive u naše vreme kako bi se podvizavali.”
On je govorio i sledeće: „Dobri Bog će uzeti u obzir specifičnosti našeg vremena, i uslove u kojima moramo da živimo, i tražiće od nas odgovor u skladu s tim. I ako preduzmemo makar mali podvig, dobićemo veći venac nego hrišćani drevne epohe.”
To je hrišćanski optimizam – prolazak kroz krst do vaskrsenja!
ZNAMENJA VREMENA
Gospod uvek preko raznih znaka obaveštava Svoj narod šta će biti. Jedno od tih znamenja je suzotočenje i krvarenje ikona, kakvo se u Rusiji zbivalo devedesetih godina prošlog veka, ali i u novije vreme, pred početak rata na Ukrajini. Poznato je da su takva masovna mirotočenja zabeležena uoči velikih katastrofa. Na primer, pred rovoluciju 1917. godine. Slične pojave su, početkom druge decenije ovog stoleća, istovremeno zabeležene u Siktivkaru, Pečori, Rostovu na Donu, Novokuznjecku, Odesi, Rovnu i drugim gradovima. A desilo se da su i reke bile krvave: reka Solenaja na Ukrajini, baš u oblasti Donbasa, gde se sad najviše gine, 2012. je potpuno pocrvenela, baš kao što je opisano u Otkrovenju Jovanovom (8,8); 2010. to se desilo sa rekom Miusisk u Luganskoj oblasti. Zbilo se to i sa ukrajinskom rekom Sarata.
Godine 2011, u reci Dnjepar, tamo gde je Zaporožje (teritorija današnje Ukrajine), desilo se veliko znamenje: jedan pecaroš je iz vode izvadio ni manje ni više nego mač velikog kneza Svjatoslava, sina Svete Olge Ravnoapostolne i oca Svetog kneza Vladimira, krstitelja Rusije. Drevno predanje, koje je čitav milenijum prenošeno s kolena na koleno, tvrdilo je da je upravo tu, na mestu gde je mač nađen, knez Svjatoslav poginuo u borbi protiv Pečenega, i da je mač bacio u vodu, da ne padne u ruke neprijatelju. Mač, napravljen od najboljeg gvožđa i naročito ukrašen, skrivao se u mulju, i izuzetno je dobro očuvan.
Najveća pobeda kneza Svjatoslava (koji je, inače, ostao neznabožac) ostvarena je nad Hazarskim kanatom, koji je obuhvatao Severno Pricrnomorje, veliki deo Krima, Priazovlje, Severni Kavkaz, Donje Povolžje, Prikaspijsko Zavolžje, kao i šumsko – stepske oblasti buduće Kijevske Rusije. Upravljački sloj Hazara primio je u osmom veku judaizam, i vodio borbu protiv hrišćanstva, kontrolišući, u međuvremenu Svileni put, i baveći se trgovinom ruskim robljem. U julu 964. Hazarski kanat je razbijen, posle čega je nastala Prva, Kijevska Rusija, koju je krstio Vladimir Sunce Jarko.
U jesen 2011. na Ukrajini nije bilo nikavih većih problema, ali su mnogi, kada se ovaj događaj zbio, imali utisak da se sprema nešto veliko i sudbinsko, što će se ticati čitavog ruskog sveta. Ovo što se sada dešava u Rusiji i na Ukrajini je dokaz da je pronalazak mača Svajatoslavljevog bio sudbinsko znamenje. Od rata koji se sad vodi u Novorusiji i u blizini Krima zavisi budućnost čitavog pravoslavnog sveta, kome hoće da nametnu vlast antihrista.
PROROČANSTVA SRBIMA
Najveći srpski prorok, Sveti vladika Nikolaj, tačno je znao šta će biti, i prorokovao je Srbima. NJegovu „proročku rapsodiju“ skupio je Marko S. Marković. Da čujemo Svetog Nikolaja:“...Svi ratovi u svetu, u kojima su i ukoliko zasijali zraci milosti, poštenja i viteštva, svi ratovi koji su mogli dati nadahnuća bar jednoj dobroj pesmi -idila su prema ratu koji svetu predstoji. Jer budućim ratom neće se ciljati samo pobeda nad protivnikom nego istrebljenje protivnika. Potpuno uništenje ne samo boraca nego i cele njihove porodice, njihovih roditelja, dece, bolesnika, ranjenika i zarobljenika, njihovih sela i gradova, stoke i koševa, železnica i drumova! Plamen koji ne misli i ne pravi razliku!/…/Cifra budućeg rata prevazići će u svakom pogledu, osim u pogledu pošteđenih, cifre svih ostalih ratova u istoriji roda ljudskog. U toku samoga rata biće mobilisani i dečaci od dvanaest godina pa na više, i mnoge žene i devojke./…/No teško je opisati ljudskim jezikom onu burnu i tamnu noć, ispunjenu zločinom, užasom i haosom, u koju Evropa s Amerikom gredeći vuku sobom sav ostali svet./…/Nemojte se prevariti da stanete uz one koji izgledaju kao da su pobednici a koji su stvarno unapred pobeđeni. Stanite odlučno uz onoga koji je davno rekao: „Ja pobedih svet"; koji je dakle bio nepogrešni prorok svojih sukcesivnih pobeda, koji je unapred proglasio Sebe pobediocem u svima borbama i bitkama do kraja vremena./…/Srbski narod mora čvrsto stati na svoj istorijski put služenja Bogu i, ukoliko je skrenuo, mora se povratiti na taj put... Načelo prvo: odbacivanje svih i emancipovanje od svih nepravoslavnih ideologija i tuđinskih upliva na ma koju granu narodnog života. Načelo drugo: prihvatanje služenja Hristu Bogu, poput svih prošlih pokolenja i svih slavnih predaka naših./…/Da se Srbi ujedine i ne cepaju više duhom partizanstva. Nisu li nas neprijatelji vekovima cepali i razdirali? Zar ćemo podražavati neprijatelje svoje a ne onu braću koja se žrtvovaše za jedinstvo - čujte: za jedinstvo a ne za pocepanost - svih Srba, i ne samo Srba?/…/Sudbodavac Bog odredio je Balkanu mesto iznad Istoka i Zapada. Da li će Balkan razumeti i prihvatiti tu promisaonu sudbu ili će biti smrskan kao orah između čekića i nakovnja?/…/Srbi se moraju vratiti na ideju svoga velikog Vožda: Savez svih pravoslavnih naroda na Balkanu s naslonom na pravoslavnu Rusiju. I to sve ne radi carstva Zemaljskog, nego nebeskog, ne radi slave i veličine državne nego radi služenja Hristu Bogu./…/Carstvo pravoslavnih naroda sa carstvom svete Rusije može doneti celom čovečanstvu sreću i ostvariti ono mistično hiljadugodišnje carstvo mira na zemlji, koje se pokazalo na Patmosu u viziji onome slavnom apostolu vizionaru, svetom Jovanu Evangelistu... Rečeno je srbskom poslovicom, da na mrzanu kuća ostaje. A u ruskim narodnim pričama uvek je prezreni i „glupi" Ivanuška na kraju morao spasavati svoju braću, koja su se pravila pametnijom od njega.“
Tako je govorio Sveti vladika Nikolaj.
UMESTO ZAKLJUČKA
Sveti Nektarije Optinski je tešio verne da se ne boje rata i nevolja. Godine 1910. on je imao viđenje u snu:“Vidim ogromno polje, i na tom polju zbiva se strašan boj između bezbrojnih vojnika bogoodstupnika s nevelikom grupom Hrišćana. Svi bogoodstupnici su jako naoružani i vode borbu po svim pravilima vojne nauke, a Hrišćani su bez oružja. Ja, barem, kod njih ne vidim nikakvo oružje. I već se, na moj užas, može predvideti ishod bitke: nastupa momenat konačne pobede bogoodstupničkih vojski, pošto od Hrišćana skoro da niko nije ni ostao. Praznično golišave gomile bogoodstupnika sa ženama i decom likuju i već praznuju svoju pobedu... Odjednom, po broju ništavna grupa Hrišćana, među kojima vidim i žene, i decu iznenada napada svoje i Božje protivnike, i za jedan tren čitavo ogromno polje bitke pokriva se trupovima antihrišćanske jedinice, i sve neizbrojno mnoštvo njeno pokazuje se kao pobijeno i pritom, na krajnje udivljenje moje, bez pomoći bilo kakvog oružja. I upitah hrišćanskog vojnika koji je stajao blizu mene: „Kako ste mogli da odolite takvoj bezbrojnoj vojsci?“ – „Bog je pomogao!“ – odgovorio je on. – „A sa čim?“ – upitah – „Gle, u vas oružja nije bilo“. – „Sa čim smo stigli!“ odgovori vojnik. Tako se završilo moje snoviđenje.“
Od Sv. Nektarija Optinskog ostala je i molitva za poslednja vremena:“Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, Koji dolaziš da sudiš živima i mrtvima, pomiluj nas grešne, oprosti padanja u greh svega života našeg, i načinom koji sam znaš sakrij nas od lica antihristovog u skrivenoj pustinji spasenja Tvoga.“
Neka ta molitva bude završetak ovog teksta.
Ostale tekstove Vladimir Dimitrijevića pogledajte OVDE.
Izvor: Pravda
