Piše: Branko Veljković
Citiraću glumca od neki dan, majstora teških uloga, životnih i dramskih, Stanića od FNRJ Šeškovca: „Nema glumac veliku slobodu, on se kreće unutar ograničene slobode koju mu zadaje scanario a onda još reditelj koji nameće svoja rešenja...“.
Tako vam je sa glumcima i njihovim slobodama. Tako vam je i sa ovima što glumataju da su političari i posledično, sa našim slobodama.
Ono što ih spaja je da su i glumci i političari – pristali na svoje uloge. Za to su adekvatno plaćeni i za to im je adekvatno naplaćeno! Spaja ih još puno toga, na primer publika, koja u oba slučaja uredno plaća da gleda i „uživa“ u toj dramskoj fikciji, nepostojećim događajima u kojima i na sceni i van nje, mnogi gube sve što imaju, pa i duše.
Kada publika, jednog dana, shvati i prihvati da planiranje i upravljanje društvenim procesima nema previše veze sa onim što nam se javno prezentuje i da se verodostojnost trećeg dnevnika ne razlikuje preterano od verodostojnosti Žikine dinastije, onda možda možemo dalje, kao narod i civilizacija. Da bi to razumeli potrebno je znanje ali da bi shvatili razloge svega što se dešava, pa i istorije, potreban je i dovoljan samo duhovni „ključ“.
I eto nas kod upravljanja. Čovek bi eto tako malo da upravlja. I promišlja eonima kako to da čini. Sada je vreme „inteligentnih“ rešenja, koje kakvih „pametnih“ gradova, pametnih zgrada, pametnih automobila, pametnih policijskih stanica i najpametnijih vibratora,... Jer pridev „pametan“ je u stvari ekonomskopropagandna kategorija a ne neka smislena činjenica. Dakle, EPP narativ koji pravi pare i koji je zaživeo kao nedosanjani cilj koji uvek može da izmakne, valjda zato što je „pametan“.
Sve nešto „pametno“ a nigde pameti nema. Ne može je biti. Evo i zašto.
Opsesivna potreba da se pronađe način koji odgovara svima, dakle najbolje rešenje, upetljao je divnu matematiku u sve procese pa i u društvene nauke. Izmislili su – optimum (u teoriji – najbolje rešenje). Optimum može da se odnosi na putanju balističke rakete isto kao i na raspored sedenja u autobusu. Proces se zove – optimizacija, dakle „razvoj metoda i modela za iznalaženje optimalnih rešenja matematički formulisanih problema“. Međutim, da bi se za rešenje koje se definiše kao optimum moglo tvrditi da je stvarno najbolje, mora se formulisati sistem mera ili vrednosti, nekakav kriterijum, sa kojima se opredeljuje kvalitet ili upotrebna vrednost optimalnog rešenja. Optimizacija kao proces podrazumeva i svest o ograničanjima koja opet mogu biti svrstana te tako dolazimo do skupa dopustivih ili ne-dopustivih rešenja. Optimizacija nije sama sebi cilj. Ideja je da se neki sistem prevede iz početnog u željeno stanje te onda, kada tako gledamo, vidimo da je optimizacija u svojoj suštini – kontrola i ništa više od toga, naročito kada se primenjuje u društvenim naukama. Dakle, stvaranje veštačke, nametnute „harmonije“ između svih parametara ili subjekata sistema. Svi oni koji se ne slažu sa optimumom, smetaju i da bi ideja o optimumu opstala, svi koji se ne slažu bivaju skonjeni ili uništeni. Zato je danas, posle toliko vekova masovne destrukcije svih i svakoga ko ume da „misli izvan kutije“ pronalaženje stvarnih autlajera (outlier – osoba, stvar ili činjenica koja se veoma razlikuje od drugih ljudi, stvari ili činjenica, tako da se ne može koristiti za izvođenje opštih zaključaka) od nezamenljivog značaja za opstanak civilizacije. No, tu se vraćamo na neoborivu tezu – da bi mogli da sagledamo apsurd, moramo da zauzmemo stajnu tačku izvan apsurda! A to isključivo ima veze sa spoznajama koje nisu omeđene materijalnim banalnostima.
U društvenim odnosima, s tim nametanjem „harmonije“, nastaje najzastupljeniji model upravljanja ljudskim zajednicama još od Pada, a to je - tiranija. Jer ljudska vrsta je svojom odlukom, po neprikosnovenom Božijem pravu izbora, svojim padom, odabrala „znanje“ koje je po veličini i obimu teme toliko da je čoveku nemoguće i sagledati a kamoli razumeti razmere svega onoga što bi tako trebalo da se „zna“. Jer poredak i čoveka u poretku je stvorio apsolut, Bog, a ne neki čoveku dostupan saznajni opseg. I u tako naivnoj i sada već manijakalnoj opsesiji da može da „vlada“ Božijim znanjem čovek je, vođen palim Anđelom, odabrao put koji je, kao i Pali, u svojoj suštini autodestruktivan.
Tako i ta famozna optimizacija. Sumanuti proces stvaranja takozvanog održivog optimuma i onda besomučno i brutalno guranje svih subjekata ka tom jednom cilju, potpuno iracionalnom središtu ničega. Matematički gledano, kada imaš dva subjekta ili parametra, optimum je matematički „vidljiv“ ali čim broj subjekata raste, optimum prestaje da bude konveksan a broj varijacija prevazilazi čovekovu moć praćenja u realnom vremenu i gubi se smisao celog procesa. Zato se onda pojavljuje brutalna sila kao parametar, ili još gore – momentum kada nastupa bezlična birokratija i umobolno i beskrajno normiranje i paragrafisanje svega i svačega. Samo da sve „bude po zakonu“. Jer ako je „po zakonu“ onda greh prisilne unifikacije čovečanstva u kohorte idiota ide na nekog drugog. Kakva budalaština !
Optimum je rigidan sistem. Optimum nije prirodna stvar već matematička teza i industrijski fenomen. Pa još kada ga uklješte paragrafima i kojekakvim zakonima onda neminovno postaje opasan i po one na koje se sam taj optimum odnosi. Da bi razumeli, primera radi, vojni strateg koji napada jačeg neprijatelja nije opterećen optimumom, jer bi mu nauka o optimumu rekla da u borbu uopšte ne ulazi, brojanje i odluka su u takvom slučaju potpuno jasni i decidni – neprijatelja ima više ! Ali genijanost vojskovođe u takvoj prilici zasniva se na adaptivnim modelima upravljanja, pravilnoj sinhronizaciji svojih kapaciteta sa zahtevima bitke. Oni koji, kao i ja, veruju u Boga, dodaće ovde i faktor Isusa Navina i njegov „model“ upravljanja, no o tome, nekom drugom prilikom.
U procesu upravljanja ljudskim zajednicama, dobitni „scenario“ se postiže samo ako se poštuje svačiji, lični, „optimum“, svačija sloboda izbora i upravljanja svojim životom a čovek, od kada je odabrao znanje a ne Boga, to ne ume. Jer optimum je matematička kategorija a harmonija je stanje prirode ali pre svega - duha. Optimum je najmanja potrošnja goriva na izvesnom broju obrtaja motora sa unutrašnjim sagorevanjem a harmonija je u prirodi ili uzvišenom odnosu sa Bogom. Tek tada je moguć i smisleni sinhronicitet.
U svakom slučaju, optimizacija kompleksnih sistema je teška i ne retko i nemoguća za čoveka jer će uvek da se pojavi neki „lokalni“ optimum koji će ceo proces da učini neodrživim i neizvodljivim. Onda proces neminovno postaje stohastički, broj dinamičkih promena raste neutvrdljivim intezitetom i broj i intezitet interakcija je apstraktno velik. Upravljanje takvim procesom je za čoveka nemoguće. Matematički, optimum je u takvim slučajevima nemoguće garantovati. U politici to bi značilo da tokom, recimo revolucije ili izbornog procesa, kontrolišete sve parametre sistema tokom celog procesa. To nikada nije bilo tako niti će biti jer jednostavno nije izvodljivo a nije ni rentabilno. Zato, „vlasnici naše istorije“ uspešno kontrolišu „ulazne parametre“ istorijskog događaja (recimo revolucije) i u iskustveno potvrđenom momentu kreću da definišu „izlazne parametre“ zarad unapred definisanog cilja, koji često nije (samo) kratkoročno određen. I opet, matematička raspodela – što je više loptica koje (slobodno) padaju to je sistem predvidljiviji. Tako je i sa ljudima. Što je zajednica ljudi veća, to je upravljivija, predvidljivija. Poput Kine, recimo. Zato je, iz ugla merljive efikasnosti procesa, koliko god to bez znanja matematike i psihologije bilo čudno, Kinom lakše upravljati nego Čačkom, recimo, ili ne daj Bože, Atenicom.
A danas se, verovali ili ne, najkompleksnijim modelima u svetskim razmerama upravlja na potpuno prozaičan način. Umesto da se, sledeći logiku matematike, sistemi „testiraju“ kroz koliko je god potrebno scenarija te da se kroz simulaciju scenarija traži optimalna odluka (kad već za njom toliko pate) „mudraci“ su „iznedrili samo tri modela, a to su – „ne radi ništa“ (do nothing), „optimističan (best-case) scenario“ i „depresivan (worst-case) scenario“. I to vam je to. To je toliko banalno da je apsurdno a upravo tako se donose i najvažnije odluke praktično u svim kompleksnim oblicima upravljanja i sistemima. A ustvari, to nije proces DONOŠENJA odluka, to je proces OPRAVDAVANJA odluka. A sam sistem se neminovno svodi na prosek, mediokritete sa uočljivom i tehnološki, birokratski i psihološki razumljivom tendencijom ka zaglupljivanju i sistema i učesnika. I kada ih pitate, odakle vam ideja da govorite o optimumu i tako opredeljujete način upravljanja kad evidentno imate jednačinu sa neutvrđenim brojem nepoznatih, oni ćute.
Da bi opravdali svoje „postojanje“, ti besmisleni i tako dosadni „optijumijaši“ uporno zatrpavaju svet svojim teorijama o neophodnosti prikupljanja i integrisanju svih mogućih i nemogućih podataka. I onda, moj deda bi ih sve tako na gomili jednostavno pitao – „Sine, a kako se to upravljalo pre tih vaših Big data baza podataka i ultra brzih računara, digitalizacija i optimizacija ?“. Ranije nije bilo niti jednog od ovih današnjih „pametnih“ alata a opet se svim segmentima vrlo dobro upravljalo.
Zato su, kao „epohalno“ rešenje osmislili i implementirali strategiju - „zavadi pa vladaj“ (divide et imepra). Iako je ta strategija izvorno iz oblasti politike, tako, ustvari, funkcioniše i ta izvikana „shit in - shit out “, AI – artificial intelligence (veštačka inteligencija). U procesima upravljanja digitalnim sistemima ali i svim drugim upravljanjima to je model po kome se kompleksan sistem rasparčava na manje podsisteme, što takođe može biti neutvrđeno dugačak ili dubok proces, gde se onda lokalnim podsistemima daje prostor da „izjure“ neki svoj optimum. Ali onda opet ide proces usaglašavanja „malih“ optimuma koji proces podrazumeva standardizaciju i norme a norme su od početka vremena isključivo – prisila, dakle država, dakle vulinizacija. U politici, tehnika „zavadi pa vladaj“ deluje po istim mehanizmima, viđeno i proživljeno još od rimskih pentagrama pa do ovih sada Pentagona. Tako se uspešno razbija i onda nanovo kreira globalna zajednica država i naroda i tako naizmenično unedogled, kao recimo, balkanski prostor.
Da to stvarno nekoga interesuje, kao što je to genijalno shvatio moj mali prijatelj velikog duha, odgovor na zadatu temu je u sinhronizaciji a ne optimizaciji. Sinhronizacija podrazumeva očuvanje svih kapaciteta i pojedinačnih intencija gde onda svi subjekti prilaze procesu sa željom da participiraju, sa pitanjem kako mogu da pomognu procesu i zajednici i to onda drži cilj održivim. Cilj se ne menja, ali je razlika u pristupu i načinu. Ako to prebacite na sferu uobičajene politike jasno ćete videti koliko su svi do sada „osmišljeni“ modeli upravljanja zajednicama neodrživi i netolerantni a opet, vešto zakamuflirani u taj lažni ideal demokratičnosti. Jer politika, od onog od koga je krenirana, dakle, nepomjanika i to ne ovog „našeg“ tragikomičnog, „nedaju mi na more“ samozvanog, već od onog stvarnog, kreirana je da bi pravila podele a ne zajednice i zato je, po logici kreatora, politika zlo samo po sebi ! A političari, „vama je otac Đavo, i želje oca svojega hoćete da činite, on beše čovekoubica od početka i ne stoji u tišini, jer nema istine u njemu, kad govori laž, svoje govori, jer je on laža i otac laži“. Tu je i sledeća zamka. LJudi shvataju politiku kao borbu za teritorije, vlast, materijalne vrednosti, odnose,... ali nije tako. Politika je isključivo nepomjanikov alat za otimanje duša !
Tu dolazimo do sledeće tačke „preloma“ sveta u kome živimo – realtivizacija i posledično, banalizacija osnovnog stanja – JA JESAM !
Dakle, materijalni svet je u svojoj suštini koncipiran kao binaran (dualan), što bi moglo da se svede na naše poimanje - 0 i 1. Dalje, u teološkom smislu, to je - JA JESAM i opozit. Idući dalje, razumevanjem suštine, i sama 0 je i dalje „JA JESAM“ i moguća je kao stanje i postojanje i bez jedince, ali u materijalnom, našim čulima dostupnom, svetu, poredak je binaran – nula i jedinca. Umesto da tako jasno određeno i sasvim logično ovaj naš svet i dalje funkcioniše, besomučno nagomilavanje i hiperprodukcija svega i svačega, uglavnom po pomenutom principu „shit in – shit out“, te opšta manija za „upravljanjem“, doveli su do pojave ogromnog broja isfrustriranih nezadovoljnika koji su svrhu svog postojanja počeli da vezuju za neke nepostojeće forme između 0 i 1. Pa tako, sada umesto izvesnosti stanja ili ne-stanja, imamo – statistiku. „Statistički gledano imamo (hipoteitčki) 45% procenata verovatnoću da će danas da padne kiša“ ili „samo 65% dece u beogradskim školama dolazi u kontakt sa narkoticima, što je značajno manje nego pre tri godine“, „uspešnost operacije slepog creva je 89 %“ ili „verovatnoća da će nov mikser da vam otkaže prvi dan kada ga kupite je manja od 3%“,... Dakle, verovatnoća. I sve to zvuči na jedan način ako vam se ne „zalomi“ da to dete nije vaše dete ili da tokom operacije slepog creva ili sletanja aviona ne budete u pogrešnom procentu. Takva relativizacija je uvod u mentalno i duhovno stanje „prihvatanja“ verovatnoće, (ne)izvesnosti kao „normalnog“ i prihvatljivog stanja, samo zato što se, eto, ovaj put nije desilo baš nama ili zato što je sve to tamo neko baš tako definisao, normirao i na potpuno umobolan način u ime svih nas odlučio da je to tako, statistički – u redu i prihvatljivo. Pa tako, došli smo do neodržive relativizacije svega, ili sada već onog čuvenog - malo mrtav, malo trudna, malo muželožnik,... Dakle, glupost epskog Mali Mare Pate tipa. A i ovde je sve jednostavno. Stanje nije statistička kategorija. To je smislena i ako hoćete, duhovna kategorija. Svest o „biti“ i „ne-biti“ nikako ne sme biti deo manipulativne strategije agresivnih, neostvarenih, malicioznih mediokriteta željnih da kroz marifetluke sami sebi opravdaju razlog svog postojanja i prisustva, već je ta svest, nepobitno, na tri stuba definisana stvarnost svakog čoveka, jer to čoveka čini celim, jedinstvenim i slobodnim. Takav čovek ne poznaje i ne priznaje svoju celovitost u procentima ili delovima, jer zamislite da nam jednog dana kažu da smo „u posedu 78% svoga tela“ ili „slobodni ste 52%“. Jer Lav je rekao – „Sloboda je stanje duha. Čovek koji veruje u Boga je istinski slobodan čovek i od njega ne možeš napraviti roba. On ostaje slobodan i u zatvoru“.
Ta masovna relativizacija uvela nas je u površnost, tipa, „može da bude a ne mora da znači“. Pa tako površni, dakle relativni, počinjemo da previđamo očigledno. Recimo, sasvim i svima vidljivo, pitanje Srpske Pravoslavne Crkve, koja, zdušno, „brani“ pozicije pravoslavne, hrišćanske vere a istovremeno, volšebno, paktira sa Svetskim savetom crkava za koji, savet, čak i perfidno skrojena Vikipedija kaže – „Svetski savet crkava je međunarodna ekumenska organizacija, u čiji sastav ulazi 349 hrišćanskih crkava“ (pa i SPC) a eto, nekako, samo „Rimokatolička crkva nije član saveta, već ima svojstvo posmatrača“. Dakle, u jasnom, „binarnom“ sagledavanju, SPC je punopravni član ove ekumenističke organizacije, dok je u relativnom, banalnom, „pa može da bude a ne mora da znači“. Relativno je i dal je samozvani mnogo lud ili malo pametan ili dali će konačno ove godine na more ili opet u Beč, ali to je već viša matematika, a reče mi prijatelj i da nešto ne vole što stalno pominjem taj Beč.
Ceo ovaj zamišljeni proces upravljanja dalje podrazumeva i definisanje „upotrebne“ vrednosti svakog subjekta ponaosob što isključuje subjektivitet i neosvešćenost, te onda, tek tu, dolazimo do pune slike koliko je čovekova namera da uspešno upravlja sopstvenim procesima neodrživa bez poznavanja, vere i poverenja u Boga. Bez Boga, ostaje da se čovek, poput trčanja po nekoj Mebijusovoj traci, večno zapetljava u svuda dostupne luciferijanske pristupe – ja stvaram uslove, a nešto mi pomaže, on naparvi nacrt a sluge to sprovode,... I zato smo tu smo gde smo sada, jer moć je mala pred pravom moći !
Setih se inženjera sa dve smrti i njegove priče kako je genijalni Dragoš Kalajić, pasionirani ljubitelj „znanja“, burno i često, njemu tako svojstveno cinično, reagovao na masovno primanje kojekakvih u redove onih koji „idu“ za znanjem. Srdio se Dragoš jako, smetalo mu je to silno nagomilavanje nepismenih u malobrojno društvo pismenih, ali srdio se zbog ogromnog ega i sujete. Razumeo je Dragoš potrebe vremena „podebljavanja zavesa“ između onih koji znaju i armija neupotrebljivih ali nije mogao to da prihvati. Nervirali su ga. Što reče inženjer – „Nije prihvatao Dragoš tu doktrinu da se iz gomile izabere jedan, dok su ostali kao svatovi na svadbi, misle da su važni, vesele se, ali niko ne obraća pažnu na njih. Znanje je i dalje kao nekad, kod malog broja, ali vreme je zahtevalo drugačiji pristup“. Tako je, jednom prilikom na jednom prijemu, naoštren kao Longinovo koplje, prisutnom „velikom“ privredniku, zasluženo krštenom kao tajkun, suverenu „uspešnih privatizacija“, koji se zaneo filozofijama u nivou peteljke, nikako jabuke, Dragoš rekao, prethodno ga brutalno prekinuvši – „kad budeš umro, sugerisaću da se tvoje šake okače na banderu da slobodno vise na vetru, kao podsećanje, da se čovek rodi praznih šaka, da praznih šaka umire kad mu istekne ono najdragocenije što ima – vreme. Vreme ovog razgovora je isteklo, ali ne brini, šake su još kod tebe“... Ovde mi je, zarad izvesne mogućnosti masovnog prepoznavanja u delu oko praznih šaka bilo jako važno da dodam još po neki meni znani detalj, ali neka,... dobro je i ovako.
O toj, poslovičnoj „spoznaji“ nagomilanih umeo je katkada da govori i inženjer. U želji da pojasni bukvar đacima inženjer je dobronamerno prisutnom čili-viliju i bruniranom objasnio – „Ne može ništa da ostane isto, ali isto tako ne možeš ništa ni da promeniš. Ne ostaje isto zato što,.. to ti je kao kad imaš spoznaju da jedan čovek nikada ne zagazi u istu reku dva puta, jer i kada zagazi ta reka više nije ta reka i taj čovek više nije isti čovek, tako da je sve fluidno i sve se menja, a ne možeš ništa da promeniš zato što se cilj prema kojem koračamo napravio nakon pada Adama...“. Zbunjeni čili-vili nije izdržao – „kakve veze ima Adam, on je ugrizao jabuku!?“ Brunirani je posle podređenom čili-viliju objasnio svu lepotu ćutanja ali je inženjer odredio suštinu i večno trajanje doskočice – „Dragi moj čili-vili, veliko je tvoje znanje, nemoj da se ljutiš, ali sad i ovde da ti donesem kilo jabuka ti opet ništa ne bi naučio !“
I zato, opet ti glumci.
Bezbednjaci, političari, sveštenici, tajkuni,... glumci.
Eno ga jedan, glumac, stoluje na Kosančićevom Vencu a tihuje u hladu borova u ulici Užičkoj. Između darivanja jednog i planiranja sledećeg Tomosa, seća se da negde na karti postoji i Pećka Patrijaršija. NJegov omiljeni reprezentativni objekat u Užičkoj ulici sasvim slučajno nalazi se odmah do rezidencije ambasadora SAD. O duhovniče, o grimizni prvosveštenče što si pravljen da ga ne prepoznaš, o Kajafo našeg vremena, o suvereni komšijo jameričkog ambasadora u toj, po tvojoj veri, tako omraženoj Užičkoj ulici,... jel stvarno bi toliko teško da se ode na stratište u školu? Šta fali a čega ima previše na tom mestu pa se tebi tamo ne ide? Ne tebi, no i svima iz horde tvoje, sve pod pretnjom kazne. Al zato, u tvoju vilu pored te jameričke rezidencije, redovno dolaze snajke u milionima i onolike strane tablice. Svi smerni i duhovni, spremni da iglene uši za put na onaj svet prošire do veličine felne G klase. Međutim, ovaj stanovnik Užičke je neobično bitan za vlast jer drži narod u pokornosti a ima i zanimljive kontakte u zemlji Davidovoj i u crkvi Petrovoj. A samozvanom na njegovom putu ka tri dana mraka trebaju i jedni i drugi. No, Bogu hvala dato nam je da znamo - „Svevišnji ne živi u rukotvorenim hramovima,... Nebo mu je presto a zemlja podnožje nogama njegovim,...“.
Kada je u pitanju upravljanje međunarodnim političkim procesima, ovaj put, zarad ilustracije modela i načina upravljanja, gore pomenuta - Kina i ondašnji samozvani. Kratak uvod iz savremene istorije dalekog istoka.
Proces razgradnje feudalnog istoka završen je masovnim guranjem kineza u opijumske košmare. Države dalekog istoka opstajale su u teškoj bedi i po inerciji a ne zbog nekakvog mudrog i smislenog rukovođenja. U istoriji nije zabeležen veći broj narkomana u okviru jedne političke celine kao i siromaštvo i kanibalizam tolikih razmera. Za sledeću fazu izvršena je neophodna akumulacija kapitala u institucijama Britanskih kolonija u tom delu sveta. U okviru planiranih ciklusa, sledio je proces uzdizanja. Ali, da bi se još jednom utvrdilo gradivo i pojasnilo ko je ko u geografiji novog svetskog poretka, Sovjeti (čitaj – Rusi) su se pred sam kraj drugog svetskog rata uključili u rat na dalekom istoku. I da bi bilo jasno. Nije drug Josif Visaironović DŽugašvili Staljin u prepariranju Evrope stao zato što se uplašio saveznika ili Jugoslovenskih partizanskih odreda, već je stao jer je tako dogovoreno i zato jer su sve granice „oslobođene“ Evrope nacrtane još dve godine ranije. Vinston Leonard Spenser Čerčil je za Staljina rekao da „ne postoji reč koju nije održao iako je svašta pričao“ tako da je strah zalutalog Harija Trumana, da Staljin neće ispuniti reč koju je dao Frenklin Delano Ruzveltu u vezi napada na Japan, bio neosnovan. E taj i takav Staljin je na kontinentalne teritorije koje je okupirao Japan, nakon kraja rata u Evropi poslao između dva i tri miliona vojnika i svu raspoloživu ratnu tehniku. Staljin, bečki đak baš kao i Adolf Hitler i mnogi drugi onda i danas rodio se kao četvro dete lokalnog sveštenika, ali prvo koje je ostalo živo ali i defektno dete, a za dalje odabran po vrlo mračnom „ključu“. Danas kažu da je bio Gruzin, ali to je tada bilo Rus, jer Gruzija je bila geografska a ne nacionalna odrednica, baš kao i Šumadinac. Staljin je podigao svu silu koja je bila neophodna da bi postavio šipove novog svetskog poretka. Po rečima preživelih Japanaca, u jurišu koji je usledio, sovjetske trupe su napredovale toliko brzo da disciplinovani i fanatični japanski oficiri nisu stizali da izvrše ritualno samoubistvo već su ih crvenoarmejci ubijali ili hvatali žive. U neverovatno kratkom vremenskom periodu zauzeta je Mandžurija, Koreja, Kurilska ostrva, Sahalin,... Glavnokomandujući japanske vojske u tom delu sveta rekao je – „Desilo se ono čega smo se najviše bojali, Sovjeti su ušli u rat !“. U naletu Sovjeta, za par nedelja, ubijeno, ranjeno i zarobljeno je preko 700.000 japanaca. Staljinu se onda „omaklo“ te je u jednom specifičnom okruženju izjavio da je to „osveta za poraz Rusa u Rusko – Japanskom ratu 1905. godine“ (toliko o tome da li je Staljin bio popin sin koji je „sučajno“ zalutao u Beč ili naslednik imperije).
A i ova dogovorena igra počela je znatno ranije. Još od januara 1945. godine, svesni situacije na svim vojištima, Japanci su inicirali i započeli pregovore sa SAD oko predaje. Ali, dogovorima o kojima su znali samo malobrojni Japanci, bila je predviđena i arhitekura novog dalekog istoka. To je podrazumevalo da Rusi prošetaju do Japanskog mora a da Amerikanci testiraju atomske bombe „in vivo“ na teritoriji Japana. Sve što su Japanci tražili je da ostane car, što im je, na kraju, dozvoljeno. Svi mirovni pregovori do momenta kada su bačene atomske bombe, a to je bio avgust 1945. godine, bili su besmisleni i lažni. Ali, pozorište mora da prodaje karte a istorija mora da „teče“.
Sa druge strane, napredovanje sovjetskih trupa na korejskom poluostrvu išlo je tačno do unapred dogovorene linije, administrativne, koja je odmah označila demarkaciju Ruske i Američke zone po 38. paraleli, kasnije Severna i Južna Koreja. Koreanci su se tu pitali isto koliko i samozvani oko 4 opštine na severu Kosova. Kreiran je prostor koji će, kao što bi i kod nas, nepunu deceniju kasnije da bude gurnut u izuzetno brutalan građanski rat između dve uvežene ideologije imputirane u jedan narod veštački podeljen u dve Koreje u kom ratu je stradalo preko milion ljudi. Sve to je bio neophodan preduslov da se onoliko zapadnih država u narednim decenijama nesebično angažuje da „omraženi“ režim Severne Koreje dođe u posed atomske bombe. Severna Koreja je u jeku svih mogućih sankcija i međunarodnih pritisaka, (ne) zvanično preko svog špijuna koji je imao sediše, a gde bi drugde nego u Beču, volšebno pribavila deklasifikovane planove i komponente za nukearni reaktor od Britanije, aluminijumske komponente od Nemačke, Belgijske planove za proizvodnju goriva, visoko precizne instrumente od Japana a „mudre glave“ i inženjere još od Sovjeta. Doduše, ruku na srce, nisu sve dobili sa omraženog zapada već su nešto što im je trebalo pokupovali i sa sovjetskih otpada nakon raspada SSSR-a. I tako su, ničim izazvani, Severno korejanci sklepali atomsku bombu, nekako isto kao FAP Mercedesov autobus za samozvanog. Sklepali su tako više bombi. I raketa. I sada mogu malo da pršte okolo ako ih neko bude dirao. A lideri Severne Koreje, ultra komunističke „omražene“ tvorevine, u slobodno vreme školuju se u zatvorenim internatima u Švajcarskoj. Ista ona Švajcarska gde je, po pismu Klimova, Staljinova ćerka Svetluška najviše volela da sklanja đenge. Puno đengi. I tako se Svetluška od Švajcarske, preko Lihtenštajna, na kraju skrasila u toj truloj Jamerici sa sve memoarima. A narod neka gine za geografiju.
Drugi entitet za koji su se stvorili uslovi za kreiranje je – Kina. U par godina u devastiranu i potpuno razvlašćenu Kinu uspešno je implementirana Kinezima „prihvatljiva“ verzija komunizma. Već početkom treće decenije 20. veka počelo je masovno mobilisanje naroda za potrebe jedne potpuno strane i večini neshvatljive ideologije - komunizma. Nestvarno jednostavno, baš kao i kod nas, na temelju par fraza i nekoliko floskula o idealima „novog društva ravnopravnih“ mobilisani su milioni i opet u formi strašnog građanskog rata, „stvorena“ je nova, unitarna marksističko-lenjinistička jednostranačka socijalistička republika Kina, danas poznata kao PRC – People’s Republic of China. Vođa komunista, koje su podržavali Sovjeti, bio je Mao Cedung, a vođa nacionalista, koje je podržavao zapad, bio je Čang Kaj Šek. Komunitang je izgubio. Građanski rat trajao je čitave 23 godine a invazija Japanaca je označila samo krhki predah u međusobnom razračunavanju. Komunisti su zauzeli i stavili pod kontrolu kontinentalnu Kinu (PRC) i ostrvo Hajnan a Koumintang se „samoprekomandovao“ na Tajvan. Tehnički, ovaj građanski rat nikada nije zvanično završen. To je manje-više zvanična verzija.
Međutim, nezvanično a istinito desilo se sledeće. Majstori igre kreirali su okolnosti u kojima je građanski rat bio neizbežan, stvorili su sve potrebne kadrovske, klasne i sve druge uslove da se sukob desi. Lideri obe zaraćene strane bili su vešto vođeni od strane centra moći a da nisu imali sliku o punom zahvatu i ciljevima. Jednostavno, iz ugla globalne politike, Mao Cedung i Čang Kaj Šek bila su dva visokomotivisana, neupućena amatera sa diskutabilnim liderskim, organizatorskim i vojnim sposobnostima. „Stručno“ vođstvo i jednom i drugom davao je drug Staljin i ekipe brutalno efikasnih operativaca diskretnih organizacija. Neposredno pred sam kraj sukoba Staljin je instruisao već vidno demoralisanog i depresivnog Čang Kaj Šeka, formalno pulena zapada, da prebegne na Tajvan i da sa Tajvana uspostavi dobre odnose sa Amerikancima, što je ovaj i učinio. Čang je bio potpuno iznenađen iznednim prostorom koji je dobio a Staljin ga je ispratio na Tajvan sa rečima – „Nije još gotovo za tebe“. Mao je, sa druge strane, bio vrlo rezigniran ovim potezima Staljina, smatrao je da ga je ovaj izdao i insistirao je da „posao“ završi do kraja. E onda je praktični Staljin podsetio druga Maoa kojom brzinom mogu da napreduju ruski tenkovi (pokazna vežba – Mandžurija 1945) i drug Mao je reterirao. I to nije bio lak zadatak jer je Mao u to vreme bio vrlo posvećeni amater, koji je izgubio jednog sina na stratištu u Koreji a drugi je preminuo u ludnici. No, zarad mira u kući istočnoj, tek tada su drug Mao i gospodin Čang poslati na kratak kurs po modelu „Škotskog obreda“ u Hong Kong 1949. godine. Tada su, dva mlada polaznika ubrzanog kursa, do tada zakleti neprijatelji, dobili priliku da iz iste klupe „vide širu sliku“ i shvate svoje zadatke. Mao je dobio precizne zadatke kada i sa kojom silom treba da pokrene rat na Korejskom poluostrvu i istovremeno potpuno odrešene ruke kako i kojim metodama da ustroji unutrašnje uređenje Kine i pripremi je za masovni ubrzani razvoj. Toliko o samostalnosti Kine i nezavisnom ekonomskom „čudu“. Eto, sad vam je možda jasno zašto i pod kojim uslovima svi samozvanci koji prihvate te i takve uloge dobijaju prostor da u svojoj zemlji, svom narodu, rade šta god žele.
Po istom modelu, isti igrači, preko političko-obaveštajnog centra u Kini, nešto kao turbo Kumrovec na baterije u SFR Jugoslaviji, u gradu Guangdžou, po matrici „crvenog jevanđelja“, stvorili su novu komunističku elitu Indokine, koja je kao deo internacionalne kominterne preuzela vlast u Vijetnamu. Lider – Ho Ši Min, kasnije predsednik Vijetnama, „odabran“ je kada je imao manje od 20 godina a onda je školovan u Guandžou, Briselu, Parizu, Sijamu, Moskvi,...
Najsmešniji sporedni glumac tog vremena, prisutni građanin sa neplaniranom ulogom predsednika SAD, bio je Hari Truman. NJegov prethodnik, pokojni Frenklin Delano Ruzvelt, Trumana je doživljavao kao nužno smetalo i za vreme svog mandata, svog potpredsednika primio je 2 (dva) puta na po 20 minuta, kojom prilikom ga je obavestio o značaju i dometu agrarnih reformi u SAD. Međutim, kada je Ruzvelt preminuo, Truman je postao predsednik i nekako uz put, po prirodi posla na kome se zadesio, saznao je za projekat „Menhetn“, atomsku bombu, planove za prekrajanje sveta i druge tajne i tajnice. Mesecima je opsedao svoje savetnike da mu objasne ko je ko u spoljnoj politici. Posebno je bio opsednut „ocem atomske bombe“ dr Robertom Openhajmerom, mada ga baš nije voleo, sve onako „bratski“. Kada je Truman jednom prilikom pitao Openhajmera koliko će vremena trebati sovjetima da dođu do atomske bombe, Openhajmer mu je rekao rečnikom koji Truman teško da je razumeo – „brzo, jer znanje koje je jednom upotrebljeno ne može da se zaustavi nikako“. Truman, ljut i frustriran odgvorio je – „Ne znaš ti ništa, evo ja ću ti reći – nikada !“. Openhajemer, shvativši da ima posla sa bukvar-entitetom, staloženo mu je odgovorio – „Gospodine predsedniče, odluka o upotrebi atomske bombe doneta je 10 godina ranije“. Besni Truman naredio je da se Openhajmer izbaci iz Bele Kuće i ubrzo je našao način da ga smeni sa mesta šefa atomskog programa SAD. Međutim, kada je Truman u Postdamu sreo Staljina, uveren da Staljin ne zna ništa o atomskoj bombi, rekao mu je da Amerika ima strašno oružje koje menja sve tokove i odnose. Staljin, savrešno staloženi, vrhunski obučeni Bečki đak, odgovorio mu je – „Predsedniče, ako imate takvo oružje, upotrebite to što pre !“.
U slučaju Kine, nakon instaliranja političkog vrha države, počela je uobičajena implementacija kadrova po dubini. Kroz „nepogrešivi“ mehanizam Komunističke partije formiran je kadrovski kostur nove države. Kada je za to došlo vreme u Kinu su, pre svega iz SAD, prebačene brojne fabrike (preko 10.000) i tehnologije i uz već generisani kapital stvoreni su neophodni uslovi za industrijalizaciju i privredni rast. Ovo što danas zovemo Kinom, rezultat je upravo ovog procesa. Čovek koji je koordinrao procesom uzdizanja Kine, Henri Kisindžer, neki dan je, sa sve svojih 100 godina, odlučio da naprasno obiđe svoje čedo na istoku i da u razgovoru sa domaćinom Si Đipingom dogovori još jedan mali multipotentni performans. „Kineski san“ teško da može da prenebregne želje i čestitke ofucanog Kisindžera, uzgred, rođenog kao Hajnc Alfred Kisindžer, koji je, kao i svi jamerički politički pregaoci, za svoj „rad“ na polju širenja državnih udara, prevrata, vojnih invazija i intervencija uradno nagrađen Nobelovom nagradom za mir (1973 g). Zbog nostalgije za rodnim krajem, nagrađen je i Karlovom nagradom (1973), nagradom „Franc Jozef Štraus“ (1996) i „Bavarskim ordenom za zasluge“ (2005).
Na isti način Titova Jugoslavija je „podigla“ posleratnu Albaniju a nešto slično se dešava i danas.
Na drevnom „putu svile“, ruta od Sredozemlja do Azije, Sovjeti su pred kraj drugog svetskog rata vojno kontrolisali i naftna polja u Iranu sa kojih se Staljin povukao zbog pripremanja rata u Koreji a ne zbog Trumanovih pretnji atomskom bombom. Rusija je već bila na pragu svoje atomske bombe i stvoreni su preduslovi za bipolarni svet (binarni) i balans sile.
Sada možemo da preskočimo par decenija i da se osvrnemo da nedavnu izjavu jednog iz ergele vidljivih ruskih međedića o podeli sveta na 10 zona. Nije se šalio.
Te zone su davno izprojektovane i imaju svoju geografsku i funkcionalnu logiku i svrhu i naravno, nemaju nikakve veze sa željama ili potrebama naroda na koje se odnose. Iza ove podele sveta opet stoji teološki cilj i plan za ustoličenje jednog Kneza u svetu bez duša, a ne nekakva raspodela materijalnih vrednosti i bogatstava. Jer je i to zapisano – „Ustadoše carevi zemaljski i knezovi sabraše se zajedno na Gospoda i na Pomazanika njegovog“. I te tako projektovane zone opredeljuju ovo što u naše vreme živimo kao globalnu i loklanu savremenu politiku. Za ljubitelje geografije i šarenih zastava, za narode Helma, bitno je da razumemo da nema praznog prostora niti vremena. Tih deset zona znači podelu na Istočna i Zapadno Carstvo. Na istoku, carstvo svih carstava, je „Treći Rim“, Moskva, koja će da uzdigne Persiju, Persija će po toj „raspodeli“ da dobije u miraz Bliski Istok i Tursku a Turska ono što se zove Balkan. Srbija je u toj matematici kusur, onaj deo što niko više na kasi ne uzima. Zato samozvani sve rasprodaje jer sve je već rasprodato, on „samo“ uzima svoj deo. Otuda je i ta javna i svima čudna potreba samozvanog da od početka svog „vojevanja“ uzdiže Murata, da seiri sa Erdoganom i da se, za života njihova, sastaje sa zvaničnicima Iranske obaveštajne zajednice. Otuda i „potreba“ da se Balkan preplavi „Izbeglicama“ isključivo muškog pola u za rat podobnom dobu. Otuda i „Otvoreni Balkan“, dakle „pravni“ okvir da se svi oni lepo i neometano kreću po Helmu, čitaj Srbiji,... Samozvani, udvorica kakav jeste, je samo sitan glumčić (znam, pleonazam,...) koji ima kapacitet muve međ muvama sklonim delovima tela krda slonova. A valja da znate, u oficijelnoj doktrini zapada, ceo balkanski prostor ispod Dunava se „računa“ kao prošireni Bliski Istok, dakle upravo po nekada iscrtanim granicama Osmanskog Carstva. Otuda i ta „snaga“ poklonika novih pozivnih brojeva, poput nedodeljenog + 384,…
Ono što upućeni znaju je da uzdizanje Persije znači i kolaps Izraela a kolaps Izraela znači izdaju Izraela od strane Amerike, o čemu se među sinovima Izrailjevim odavno već šapuće. Možda su zato ljudi sa plavim pasošima sa menorom preplavili Balkan i premrežili ga obaveštajno, politički i ekonomski. U tom „scenariju“, pokolj u Ukrajini biće samo lagani peting za bliskoistočni sukob koji je neminovan i dogovoren. Izrael neće razmišljati da upotrebi atomsko oružje a arapski svet će podići armije koje po broju svet do sada nije video. Sve to je već spremljeno. Otuda i svo to sveislamsko „poklonjenje“ Teharanu i stvaranje neformalne alijanse od Maroka do Islamabada sa Persijom u sredini, geografskoj i političkoj. Svi oni koji su razmišljali drugačije sklonjeni su sa političke scene a mnogi i sa ovog sveta. Sirija (i Irak) je sravnjena u pokušaju da se između Izralea i Irana stvori „sanitarni“ vojno nejaki koridor, ali taj plan je samo delimično uspeo. Rat ruši gradove ali stvara prekaljene divizije.
Kada počne završna faza ovog procesa nastupiće i asimilacija civilizacija, prvo mirna a onda i nasilna. Autlejere će progoniti do kraja. Mnogi će biti „proganjani“ iz folklornih razloga, nešto kao što je Tito „proganjao“ tzv. disidenta Milovana Đilasa ili tzv. akademika Dobricu Ćosića koga je Tito „lovio“ a usput mu štampao knjige u „Nolitu“, ali oni koji će stvarno biti proganjani i to od strane svih biće oni koji budu razumeli teološku, duhovnu stranu priče. Tako je, ustvari, oduvek i bilo. Kada su ubijali, ubijali su zato da bi satrli one koji vide duhovnim očima. „Ovo sam vam kazao da se ne sablaznite. Izgoniće vas iz Sinagoga. Ali dolazi čas kada će svako ko vas ubije misliti da Bogu službu prinosi. I to će činiti, jer ne poznaše Oca ni mene“.
Jer i sva tako formirana carstva i kneževine imaće istog kneza, jer reče Bog – „Neću više mnogo govoriti s vama; jer dolazi knez ovoga sveta, i u Meni nema ništa. Nego da vidi svet da imam ljubav k Ocu, i kao što mi zapovedi Otac onako tvorim. Ustanite, hajdemo odavde...“
Ostale tekstove Branka Veljkovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
