Piše: Vladimir Dimitrijević

VEST O DAVIDU

Bili smo u gostima kod Stojana Banjca iz Papažana kod Banjaluke, u kući na ivici šume ( u kojoj je, kao u stara dobra vremena, Stoletov Žućo nedavno jurio jazavca ). Noć lagano pada, bratske reči se nižu, i tada mi Željko Savić sa Zmijanja, tek došavšem iz čamotnog Čačka ( u kome me je muka uhvatila od srbijanske klovnokratije i sopstvenog buljenja u vesti po Internetu – da bih, tobož analitički, shvatio šta se zbiva u ratu NATO pakta protiv Rusije na Ukrajini), kaza  ne samo da je David Štrbac postojao, nego da ima i žive potomke, i da će me upoznati s njegovim čukunukom, i da ću videti Davidov grob. U noći, dok je plamsala roštiljska vatrica, sva moja učmalost nestade i, mamuran od mlake Morave, odmah se prenuh, kao da sa Vrbasa dunu blagodat novog početka.

A prisutni Krajišnici, uključujući i jednog časnog protu, rodom od junačke Motajice, kažu:“Zar ti, kao profesor književnosti, nisi znao za ovo? Svi su Kočićevi likovi postojali – ne samo David, nego i Simeun Pejić Rudar, i Mrguda, i Mračajski proto, i Lujo sa svojim bikom, i Mijo Slatka Duša. I grobovi im se znaju, i potomaka imaju, bar neki od njih…“

Naravno da je trebalo da znam, bar kad je David Štrbac u pitanju. Već dvadeset devet godina sam profesor u Gimnaziji u Čačku, pa sam mogao da pročitam, u knjizi Milana Karanovića „Pomrle ličnosti Kočićevih pripovedaka“, da je junak „Jazavca pred sudom“ zaista živeo u selu Melina na Zmijanju:„Pokazaše mi i grob Davidov na groblju i onu dolinu gdje je u svojoj krčevini uhvatio jazavca i odneo u Banja Luku. Hvalio se pred ljudima kako mu je jedan veliki gospodin otvorio vrata, tj. sudac kad ga je isterao iz sudnice. Za tu njegovu hvalu saznao je Kočić i ispitao ga o tome podrobno. Bio je šeret i hrom u nogu…”

Dobro, pretpostavljao sam da je neki srpski seljak sa Krajine bio prototip Kočićevog šereta, i da se nešto slično, sa jazavcem pred sudom, možda i desilo, ali da se taj zvao David Štrbac u „stvarnoj stvarnosti“ i da ima žive potomke – nisam ni slutio.

Obećaše, dakle, da me vode u selo Melinu, i da ću sresti pravu Davidovu krv.

Taj julski četvrtak, kad su ispunili obećanje, neću zaboraviti.

Maršruta: novi, veličanstveni hram u Mrkonjić Gradu, čiji mozaik hoće da kaže da i Krajina ima Oplenac, pa manastir u Medni, sa ćivotom u kome bdiju zlatne mošti tri prepodobnomučenika ( Avakuma, Serafima i Mardarija ) postradala pre pet vekova jer su bili neodstupni svedoci krsta Hristovog pred, kako bi Vasko Popa rekao, „konjicom noći“, pa „Kočićevo ognjište“, rekonstrusani zaselak njegovog doba sa spomenikom velikom piscu ( tu kroz prozorčiće, jer su vrata brvnara zaključana, gledamo crno – bele slike starog zmijanjskog sveta ), klisinska crkva u Stričićima, u kojoj je Kočićev otac bio paroh ( do smrti supruge, kada se zamonašio ) – a oko hrama grobovi četnika koji su Krajinu branili od ustaških dželata, i onda put ka kući Davidovog potomka Milorada, koji je baš tog dana sređivao čukundedin grob.

MILORAD ŠTRBAC

Nikada nisam video čoveka koji se ovoliko obradovao dolasku gostiju. Milorad Štrbac, junak Otadžbinskog rata 1992 – 1995, borac Šesnaeste motorizovane krajiške brigade, teški ranjenik koga je na VMA od ljutih rana i smrti spasao dr Stanković, dočekuje nas vedar. I priča nam o Davidu, i njegovu nam njivu pokazuje, i kaže da oni tu, u Melinama, i danas susreću jazavce, a da je on kadar da uhvati i jazavca i vevericu, ako treba. Iako invalid, vredno i predano obdelava svoju baštinu. Ima stan u Banjaluci, ali je više ovde, u zavičaju. I raduje se Milorad gostima, kao da nas je celog života čekao. I kao da se rođački znamo.

Naiđe radoznali komšija, gleda dva automobila koja su došla iz grada, i raspituje se za svoje ovce – prođoše li putem.

Brat Željko sa Zmijanja nam pokazuje gde su, za vreme Drugog rata, mecima dočekane ustaše koje su pokušale da uđu u selo i kolju nevini živalj, kao što su, početkom februara 1942, radili u Drakulićima, Motikama i Šargovcu. Mislile ustaše da udare na Meline, pa se devetnaestorica nikad ne vratiše u svoje crnokošuljaške jazbine. Jednom probali, i nikad niko posle njih. Takvi su Srbi Krajišnici. Umeju da te rođački dočekaju, ako si rod i pomozi Bog; i da ti preseku puteve i smrse konce, ako si odrod i izrod.

Gledam opet Milorada, Davidovog čukununuka. Omanji je rastom, ali snažan, stamen, spreman stići i uteći, kao što je na strašnom ratnom mestu postojao „đe prah gori pred oči junačke“. Ovakav je, stasom kao Milorad, mogao biti i sam David, čiji je otac, dinarski visok, dao život u jednoj od mnogih srpskih buna protiv turske nepravde, i čijeg je sina, što se „metnuo na đeda“, progutalo služenje vojske u tuđini, pod bečkom „ukopacijom“.

Oko nas je carstvo Miloradove kuće. Krase ga starinske koke i petao – trčkaraju i čeprkaju. Vidim žutodlakog kera, začuđenog pred gostima, i sve oživljava – tako je i meni bilo u selu mog dede, kad sam bio dete. Nebo se plavi, svetlost tiho kaplje sa svoda – danas nije vrućina kao juče, pa može da se sedi i priča na miru. Jedna Miloradova rođaka nas pažljivo posmatra, kao da bi i ona da dokuči – otkuda i zbog čega dođosmo.

Naši su ovde. Bečka „ukopacija“ je davna prošlost, a ja gledam i slušam jednog Štrpca.

On priča o ratu i ranama, ali s merom i bez samohvalisanja, i koliko voli Božić i naše običaje, i kako mu nisu bili jasni Srbi komunisti, od kojih su neki, u Titovoj Hrvatskoj, zaboravili na Božić i krsnu slavu. Sa takvima Milorad, veli, nije drugovao. Ili jesi ili nisi; ako nisi, zašto ne postaneš to što treba biti?

Gledam domaćina, i srećan sam jer vidim i njega i njegovog čukundedu.

Bio je, dakle, na zemlji našoj, onaj za koga je Petar Kočić rekao:“Malen, nizak, suv kao grana, lagan kao perce. Lijeva mu je noga malo kraća od desne, te se gega kad ide. Oči mu se svijetle i prelijevaju kao u mačke iz mraka. Sav sijed, preko pedeset godina. Mijenja glas. Umije zaplakati kao malo dijete, zalajati kao pašče, a zakukurijekati kao pijetao. Često puta udari zgodno rukama o bedre kao pijetao krilima i zakukuriječe te prevari pijetlove, pa se prije vremena raskukuriječu po selu. Zato ga ruže pomlađe žene. Pretvara se i da je stidljiv. Ne vjerujte mu“.

A on ne veruje sudu okupatora.

ŠKOLSKO TUMAČENJE „JAZAVCA PRED SUDOM“

Šta učimo o Kočićevom delu, koje i dalje čuva našu istorijsku svest u čitankama?

Dr Olivera Krupež, profesor književnosti u OŠ „Milica Pavlović“ u Čačku, kaže da je „Jazavac pred sudom“ svojevrsna srpska verzija borbe Davida protiv Golijata. Golijat je „žuto – crna monarhija“, a David je srpski seljak koji, kako zna i ume, diže glas protiv Imperije:“Napisana je kao pripovetka 1903. godine, a 1905. prerađena u jednočinku (aktovku) koju su izveli đaci Srpske muške gimnazije i Učiteljske škole u Skoplju, gde je radio kao profesor srpskog jezika i književnosti. Nakon prvog izvođenja u Narodnom pozorištu u Beogradu, delo je bilo zabranjeno, ali se kasnije izuzetno često izvodilo. Kočić, koji je za svoj epitaf odabrao reči: „U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, i u ropstvu, vajme, i umrijeh”, sanjao je neprekidno o slobodi, o oslobođenju celokupnog srpskog naroda i o njegovom ujedinjenju. Moto Jazavca pred sudom sadrži sve reči koje označavaju njegove ideale: Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas. U delu se pomoću Davida Štrpca nasmejao u brk velikoj i moćnoj carevini. Neobični junak, rođen za vreme turske okupacije, zapamtio je njene zulume, ali je nova vlast donela nove nevolje pa je odlučio da tuži jazavca štetočinu „slavnom carskom sudu”. Austrijski sudac i njegov pisarčić smatraju ga zbog toga običnom seoskom budalom pa pozivaju čak i doktora da utvrdi kolika je David budala. I dok oni tako teraju šegu s „blentavim” Davidom, on se zapravo podsmeva ne samo njima lično, nego čitavoj jednoj carevini.“

Olivera Krupež kaže da đacima treba zadati sledeće zadatke, za razmišljanje:“David je seljak, pa je njegov govor najviše obojen rečima iz zavičaja uz prepoznatljive slojeve tuđih reči koje su dolazile sa svakom vlašću koja se nametala srpskom narodu. Zaključi kakav je pravi smisao jezičkih grešaka i izvrtanja pojedinih reči.(…) Činovnici se služe posebnim, birokratskim jezikom, a David govori narodnim jezikom svoga kraja. Izdvoj primere u kojima on namerno iskrivljuje birokratski jezik austrijske vlasti da bi iskazao svoj prezir prema njima.(…) Uoči delove dijaloga u kojima dolazi do nerazumevanja.(…) Dokaži da David Štrbac nalazi utehu u svom jeziku, u služenju prostim i nedoteranim govorom, koji učevna gospoda ne razume do kraja. Sam narodni jezik, čist i neiskvaren stranim uticajem, bio je za Kočića velika vrednost i moćno oružje protiv onih koji ne mogu i ne žele da ga shvate i on se borio protiv izopačavanja tog jezika? Da li je on lakrdijaš ili pobunjenik, ili istovremeno i jedno i drugo? „Još sam snažan, iako sam se rodio nekako kad se prvi put počela trećina od naroda kupiti; još ja imam snage i kuveta, iako se već dvadeset godina nemam čim ni na Uskrs omrsiti.”“

Takva je to snaga.

JEZIK KAO ŠTIT

Olivera Krupež ističe da je Kočić borbu za slobodu vodio baš našim moćnim jezikom, citirajući ogled Ive Andrića „Zemlja, ljudi i jezik kod Petra Kočića“: „Od samog početka Petar Kočić je između sebe i okupatora – neprijatelja, postavio pitanje jezika. U poznatoj pesmi u prozi Molitva, on ovako govori: „O, Bože, veliki i silni i nedostižni, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmanin ne razumije, a narod razumije”. Za Petra Kočića je jezik potpuno jedno sa ljudima i zemljom, svet i nepovredljiv kao oni. Ponekad čoveku izgleda kao i da je samo Kočićevo delo, celo celcato, ležalo negde u dubinama toga jezika, a on ga je iskopao kao kip, i izneo na svetlost dana i pred pogled sveta” (…). U ovom se eseju mogu pronaći beleške anegdotskog tipa koje mogu biti zanimljiv podsticaj za istraživački rad: „U bosansko-hercegovačkom Saboru on je svojim upadicama bio prava napast za sve svoje protivnike, a to znači i za vladu i za većinu Sabora. Na primer, kad bi predsednik konstatovao da je apsolutna većina za vladin predlog, Petar Kočić je dobacivao: „Ne apsolutna, nego pokorna većina!” […] Tek pušten iz zatvora, posle jednog od svojih dužih tamnovanja, on na prvom koraku provodi svoj krajiški prkos i u prijavnu listu hotela, u rubriku „odakle dolazi” upisuje: Iz Banjaluke, bez žandara”, a u rubriku „dan odlaska” piše: „kad ja hoću” (…) Okupatorska uprava uvela je nemački jezik u sve značajnije ustanove i oblasti života, ostavljajući kod nižih vlasti i u školama narodni jezik kojem je htela da nametne zvučan naziv bosanskog jezika, čime bi, u stvari, odvojila narod BiH od kulturnih centara u Beogradu i Zagrebu. „Ali, Petar Kočić je dobro osećao da nije filologija u pitanju, da je ta stvar jezika samo deo opšteg pritiska i opšteg sistematskog svođenja jednog naroda na niži stepen egzistencije, podesan za dominaciju i ekspoloataciju” (…). Kočić se svakodnevno borio da se narodni jezik ne baci na slepi kolosek tzv. bosanskog jezika. On je protiv jezika neprijatelja držao govore, predlagao komisije, prepirao se sa predstavnicima vlasti oko značenja pojedinih reči pošto je „slutio i znao da iza reči stoji značenje reči, i misao i volja onoga ko ih izgovara ili piše, i da prema tome reči mogu biti pokretna, stvarna i živa snaga” (…). Uspevao je da nametne predstavnicima bosanske vlade da u Vukovom Rječniku traže argumente za njegovu jezičku opoziciju. „Pred sudom, upitan da li je razumeo optužnicu, on odgovara da nije potpuno, „jer je pisana u nekakvom jeziku nalik srpskom ” (…). Moguće je proučiti odlomak Jezik u zakonskim tekstovima iz govora koji je Petar Kočić održao na XXIX sednici Sabora 14. novembra 1910. godine: „Uzeto nam je sve, na svim linijama narodnog života poraboćeni smo, ali ne damo vam svoga jezika! To je naša nada i utjeha, jer veliki pisac ruski Turgenjev veli: „U danima kada me sumnja, kada me crne i nemile misli more zbog sudbine otadžbine moje, ti si jedini koji mi ne daš da klonem, o veliki, o silni, sjajni i slobodni ruski jeziku! Kad tebe još ne bi bilo, morao bih očajavati gledajući šta se sve dešava u otadžbini mojoj.”“

Te reči Kočićeve bih i ja, kao profesor književnosti, mogao da potpišem.

GDE IM JE, BEZUMNIMA, ŠTRPČEVA PAMET?

Zato se, između ostalog, skupa sa svima koji stoje pod uglom od devedeset stepeni u odnosu na tle, sa nezgrbljenima i nepropuzalima, borim protiv dženderaškog jezika i dženderaške lažne pameti, koja, u ime tobožnjeg „napretka“, hoće da nam uzme sjaj i silu Istine što u srpskom jeziku bdije i čeka svoj čas.

Kao što kaže prof. dr Miloš Kovačević, neumorni borac protiv nasrtaja na živo jezičko tkivo:“Vlada Republike Srbije usvojila je na sednici od 22. aprila 2021. godine Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije i poslala ih Skupštini na usvajanje. Prvi od tih zakona – Zakon o rodnoj ravnopravnosti – kojim se, kako Vlada navodi „unapređuje institucionalni okvir i stvaraju uslovi za sprovođenje politike jednakih mogućnosti za žene i muškarce“ – direktno zalazi u problematiku srpskoga standardnog jezika, jer propisuje, čak pod pretnjom kazni, i upotrebu rodno senzitivnog jezika. A normiranje upotrebe standardnog jezika nije niti može biti u ingerenciji Vlade, nego isključivo u ingerenciji jezičke struke i nauke.“

Milanka Babić, sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu, podseća na šire posledice primene ovako sumanutog zakona: „Posljedice primjene Zakona o rodnoj ravnopravnosti nužno će se odraziti i na srpski jezik na širem planu, mimo granica Srbije. Ukoliko se data zakonska rješenja u budućnosti primjene, otvara se novi problem koji utiče na status srpskog jezika u Bosni i Hercegovini. Ako Republika Srpska ne donese isti zakon, primjena srbijanskog neće biti obavezna, a to podrazumijeva novu regionalnu varijantnu diferencijaciju standardnojezičke norme, što srpskom jeziku, ako je cilj da se očuva na sadašnjem svom prostoru, nije potrebno.“

Zakonodavstvo koje raskoljuje Srbe sa ove i one strane Drine – kome to treba?

I šta bi im rekao David Štrbac?

Zar se ne bi rugao svim tim ludostima, ozakonjenim u ime avetinjske globokratije?

BORBA ZA REČI, SVAGDA I UVEK

Kao profesor književnosti, ulazim u učionice u kojima sede naša lepa i pametna deca, koja će, avaj, uglavnom da se odškoluju u svojoj zemlji, pa da, jatimice, krenu u beli svet za crnim hlebom koji neonski sija. A Srbija da opusti, da nema ko u njoj da živi, osim staraca i starica u redu za groblje. U jatima odlaze naši ptići, deca naša, ali ima još jedan bol: u jatima nas napuštaju i naše lepe i pametne reči. I to ne samo u inostranstvu, gde se zaborave jer se retko kad koriste. Nego, ovde, u Srbiji, odleću unepovrat čudesne reči ovoga jezika. Ne samo što se među mladima malo čitaju knjige, i ne samo da se misli elektronskim sličicama i emotikonima, zvanim smajlići; nego je nestao i čitav svet u kome su mnoge reči bile samorazumljive, pošto bez njih nije bilo stvarnosti.

Jedan od preduslova smrti leksike je dominacija tehnologije nad svim oblastima ljudskog života i rada. Tehnološka opsednutost procesom umesto sadržaja ruši sav misaoni i etički svet na kome je čovečanstvo zasnivalo svoje postojanje. Tehnologija je, s obzirom na to da je stalno usmerena ka „usavršavanju“, u direktnoj suprotnosti s tradicijom. Tradicija više ne može da opstane. U doba Tome Akvinskog, sholastička teologija je svoje metode primenjivala na oblast nauke, i grešila; danas tehnologija hoće da zameni teologiju, i da princip „novo je uvek bolje“ uvede u društvo, koje se time iz korena čupa. Tajne ljudskosti svode se na tehnička pitanja poverena „ekspertima“. To, naravno, ima uticaja na našu decu.

I tako, posle uragana digitalizacije, imamo iskušenje s kojim se, kao pedagozi, u učionici suočavamo: iskušenje onemelosti, iskušenje sve veće ubogosti leksičkog fonda među đacima kojima predajemo.

David Štrbac nam pomaže u borbi za reči. Evo nekih, veli koleginica Olivera Krupež, da se podsetimo:

Bakovit – bikovit, fig. jak, snažan; blentav – budalast, glup; brkljačiti – govoriti nerazumljivo, nejasno; varenika nar. – vareno (kuvano) ili tek pomuzeno mleko; volovanice – krave koje idu ispred volova, koje vode; žirovan – ugojen, uhranjen (žirom ili uopšte); jarmac – roga, drvena naprava što se stavlja stoci na vrat da ne ide u štetu jolpaz tur. – skitnica, klatež kab(a)o – okrugla drvena posuda za vodu, mleko i slično; čabar, vedro; krčevina – iskrčeno zemljište u šumi; misirača – bundeva.

I tako dalje, i još dalje – do slobode.

Tako se „Jazavac“ uči u školi. A iz škole ulazi u naš život svagdašnji, da nam pomogne u borbi protiv okupacije globalističkog idiotizma, što nasleđuje Beč iz doba Habzburga.

DAVID ŠTRBAC I VELIKI INKVIZITOR

Pišući o Legendi o Velikom Inkvizitoru Fjodora Dostojevskog, Pavle Evdokimov naglašava ljudsku slobodu zbog koje Hristos neće da, na zahtev đavola, kamenje u pustinji pretvori u hlebove:“Hristos dolazi u svet „praznih šaka“, propovedajući slobodu robovima sile i očiglednosti. Život nudi čoveku kako nebeske, tako i zemaljske vrednosti. Iznad njih je slobodan izbor njegovog duha, sposobnost da sam uspostavi hijerarhiju vrednosti. Čovek je duh vaploćen u materiji, no „zemaljski hleb“ ne može da zadovolji sve njegove potrebe. Hristos vaspostavlja prvenstvo duhovnog nad materijalnim i odbacuje zemaljski poredak činjenica koji primorava ljudsku savest. Zato kažemo Bogočoveku Hristu: „Ti nisi hteo da lišiš čoveka slobode ni hlebom, ni čudom, ni dokazima, smatrajući da je ona nespojiva sa poslušnošću koja se kupuje hlebovima“.(…) Jedno čovečanstvo koje bi ličilo na „poslušno i zahvalno stado, ali večno u strahu da će se povući ruka Tvoja od njih i da im neće davati hlebova“, strano je Božijem planu, isto koliko i vrline uslovljene materijalnim dobrima. Dok Inkvizitor kaže: „Nahrani ih, pa onda zahtevaj od njih vrline“, ljudsko dostojanstvo traži da vrednosti imaju moralni karakter. Tajna ljudskog postojanja nije samo u tome da se živi, nego u tome da se nađe razlog i podsticaj za život. Bez određene predstave o cilju svog postojanja, čovek neće pristati da živi, i pre će uništiti sebe, nego što će ostati na ovoj zemlji, pa makar bio okružen brdima hleba“.

Turska okupacija našeg prostora beše okrutna, ali priprosta, kao Polifem što je gutao Odisejeve mornare i zalivao ih mlekom, da bolje vari, pa se, što lukavstvom, što zašiljenim kocem, naš narod morao boriti protiv proždrljivog oka iz Stambola. Ali, bečka „ukopacija“ je sisala životni sok iz kičmene moždine Srpstva – zasnovana na totalitarnom racionalizmu, vešta da sa svakog prostora otme da bi, kako reče Momčilo Nastasijevića, „varila zle u goru krv“. To je „pogana vera“, o kojoj Ali- hodža Mutevelić misli dok umire, i koja je čuda činila u gradu sazdanom oko  na Drini ćuprije, sređujući je i uređujući, da bi, na kraju, i samu ćupriju minirala i rušila:“Ko zna? Može biti da će se ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah zatim sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve?“

To su, ciilizovani i naoružani najnovijim topovima, otimači svega vrednog, kojima David poručuje:“Nas je, seljake, kažem vam, ovaj slavni sud od mlogo čega oslobodio. Ne riču nam više sa plandišta zadrigli bakovi niti nam bodu čeljadi; ne taru nam više silne volovanice plotova i ušjeva ko u ono staro, blentavo, tursko vrijeme. Danas ne mereš viđeti u svijeta žirovne i bakovite sermije. Što nam je slavni sud ostavio, to je mirno, ćudevno, pametno; istina malo mršavo i slabo, ali za nas, blentave Bošnjake, i nije drugo!…“

NJima Štrbac kaže i ovo:“Bože moj, Bože, čudne ljepote u vašeg cara! Bože moj, Bože, svakom li se danas odaje čest: carska šuma! Za turskog suda: svačija, ničija šuma, a danas carska šuma. Pa kažem vam, oko te je njivice carska šuma, te gruntovnik veli: „Istina, Davide, ti si je iskrčio, ali to je carska šuma. Pošto si iskrčio carsku šumu, ostala je carska zemlja. Šuma je carska, pa i zemlja mora biti carska.“ Sad dolazi spaija: „Lažeš, Vlaše! Nisi je iskrčio, već je to, bivakarce, od davnina ziratna zemlja, a svaki komadić ziratne zemlje moj je!“ Na čijoj je strani prava, ne znam. Samo znam da zato svijet tu njivicu zove Ni Davidova ni carska ni spaiska.“

David se ne miri sa sedmoglavom aždajom pljačkaškog zla maskiranog u civilizaciju, kao što i Andrićev hodža veruje da će gradilačke sile ipak pobediti, jer se čovek sa ovog prostora ne može poistovetiti sa nihilističkim racionalizmom Zapada. Makar da se trudi, ne može da na taj nihilizam pristane, pošto je sazdan na drugačijem temelju i pošto je rastao pod drugačijim Suncem, pod Suncem slobode – kako bi rekao Franc Finžgar, slovenački pisac i maštar o južnoslovenskom jedinstvu pre no što je ono, avaj – neuspešno, ostvareno.

BEZ SLOBODE NAS NEMA

Naš čovek, sa svojim slabostima, zaista ne može da živi bez slobode, koju je Davidov pesnik Kočić pretvorio u božansku Ženu i uputio joj molitvu, četiri godine pre svoje tragične smrti:“Razdragan i zanesen uzavrelom i vječito uzbunjenom krvlju, koju mi balkanski hajduci, preci moji, u baštinu daše, svjestan o životvornom sjaju ljepote i punom obilju milosti i snage Tvoje, ja, mali i sitni, padam na koljena i u zanosu dižem molitve Tebi, o Bezgranična, o Beskrajna i Beskonačna: dođi već jednom i pohodi zemlju moju, jer sve je bez Tebe ništa, – ništa je s Tobom sve! Vijekovi bi potamnjeli, narodi bi podivljali da visoko ne sija zvijezda Tvoja.“

Zato je David Štrbac, sin buntovnika koji je u buni poginuo, i sam pobunjenik bez puške u ruci,  i zato neće da pristane na „ukopaciju“ habzburške „uljudbe“, oličenja velikoinvizitorske Evrope. Štrbac se ruga „glavatim gospodinima“, koji misle da je moguće suditi i ljudima i jazavcima, i sve potčiniti, jednom i zauvek. On plazi jezik mrtvačkom govoru kancelarije, ne pristaje na javku i odziv koji mu se nude iz Beča, nego imitira petlove i kukuriče u ime svih onih koji, kako reče Simon Frank, strahovito ćute, u ime svih koji su protiv Velikog Inkvizitora:“Nijesam ja, gospodini moji, četrdeset gradi budala, već sam ja vami za to čudnovat, što u meni ima milijun srca i milijun jezika, jer sam danas pred ovim sudom plakao ispred milijuna duša koje su se od silnog dobra i miline umrtvile, pa jedva dišu.“

Sloboda počinje od slobodnog govora, kao što svedoči i kmet Siman, onaj Andrićev, dok se obraća Ibragi:“Da, imao je tih trenutaka, ali ni u njima nije nalazio ovakve i ovako krupne, smele reči. Hiljade i hiljade takvih usamljenih i nečujnih buntovnih razgovora iz prošlosti sad su se slili kao hiljade potočića u jednu jedinu gromku bujicu reči. […] Usta mu puna reči kao nekog slatkog, vatrenog pića. I sam se čudio otkud mu na um padaju te smele reči, od kojih je potonja uvek slađa od prve.“

Sloboda, opet da kažemo i stotinu puta da ponovimo, počinje od reči. I Davidova i Simanova i svih nas Srba. Jer, Reč Božja, po Kojoj smo sazdani, sušta je Sloboda.

I baš zbog toga što odbijamo da služimo Velikom Inkvizitoru, tvorcu svih Imperija, od papističke, preko nacističke, do NATO pakta, smisao srpske istorije je u Hristu. Iako ga David Štrbac izričito ne pominje, Štrbac je Božiji „Srbin sav“, kao u Čika Jovinoj pesmi:

„Učili nas, mučili nas,

da budemo sve,

samo sinci svoje majke,

samo Srbi – ne.

Al` drugujuć s vukom, lisom

lav je ost`o lav.

Još nas ima što pevamo:

“Ja sam Srbin sav!““

ZAŠTO JE DAVID ŠTRBAC SUMNJIČAV?

Srbi koji su živeli pod tuđom okupacijom, koje su pokušavali da pokatoliče i poturče, uvek su bili oprezni kad su verska pitanja pred njima. Neki put čak i suviše, jer – koga su zmije ujedale, i guštera se boji. Pisao je otac Justin, u svojim čuvenim predratnim komentarima „Sa uredničkog stola”, o času kada su i kod nas u Crkvu neki pokušavali da uvedu novi kalendar: „Glas iz Bosne. Vesti o uvođenju nekih reformi u našoj crkvi uzbudile su pravoslavni narod naš u Bosni, naročito seljake koji su navikli da učestvuju u svima važnijim crkvenim poslovima. Jedan nam sveštenik piše: „Seljaci u Bosni, doznavši iz novina o ukidanju svih postova sem uskršnjeg, vrlo su iznenađeni i uzbuđeni, i izgleda im da od naše vere nema više ništa. Jedan mi šta više reče: „Mi ćemo se još malo početi turčiti, jer i Turci imaju samo jedan post, a i mi ćemo sad imati samo jedan”. Osim toga naši crkveni velikodostojnici žele da ukinu pojedine praznične dane, da smanje broj svetitelja i da nam odobre da u praznične dane radimo kao što Turci rade na sam Bajram. Zar ne vide da mi Srbi, i ako smo mnogo praznovali i slavili Božje ugodnike, i ako nismo u te dane radili, ipak smo svega imali i Bog nas je uvek čuvao, a Turci su uvek radili, i na sam Bajram, pa nikad ništa imali nisu, niti će ikada imati”.”

Takav, krajnje sumnjičav, bio je i David Štrbac. U odbrani svog identiteta, on dolazi do nesporazuma sa srpskim gazdama, koji traže od Beča samo crkveno – školsku autonomiju, umesto da se svecelo suprotstave Rimu i Habzburzima, koje su pape zvali „apostolskim veličanstvima“, i koji su bili veliki pokrovitelji srednjoevropskog borbenog rimokatolicizma, sa pogledom na Balkan i još dalje ka Istoku.

Štrbac kaže:“Čudnovatu pravu, glavati gospodine, traže gazde. Ne znam ti ni kazati. To ti je nekakva varica, nešto šareno, nešto budi bog s nami! Traže od Zemljane vlade da nam izvoli da se više ne zovemo samo Srbovi ko od Kosova, već srpski, prekoslavni, školski, crkvenjski i ato-no-to… Ovu pošljednju riječ ne mogu izgovoriti, pa ubi me!… Eto, taki Srbovi da budemo. To oni traže, čujem dolje u čaršiji, već puni šest godina, pa ne mogu da nađu. /…/ Neki me dan, baš će biti u prošli pazar, pita gazda Stevo: „Priznaješ ti, Davide, da si srpski, prekoslavni, školski, crkvenjski i ato-no-to…“ O, teške riječi, krst joj ljubim! Prije bi slomio jezik nego što bi je izgovorio… „Jesi ti, Davide, taki Srb? “ „Šta je to, gazda? Kakva je to sad nova vjera nastala? Da vi nas, gazde, nećete porimiti? Nije vam vjerovati, gazde ste. Ja sam Srb, a taki Srb, bože sačuvaj i zakloni!“ On se ražljuti, pa podvrisnu: „To je naša, gazdinska prava što tražimo od Zemljane vlade! I ko taki Srbin nije – nije ni Srbin, već Švabo, Šokac, špijun, izdajnik!“ „Ja sam bogme, velim, gazda, mislio da vi tražite da carevina ukine ovu prokletu trećinu i desetinu, a vi počeli nekakve budaleštine zbijati.“

Sumnjičavost i krajnja nepoverljivost bosanskog seljaka potiču od njegovog prebivanja na ljutoj Krajini, okrenutoj prema Zapadu sa koga dolazi svaka laž i prevara. Jer „od Krajine, krvave haljine“ uvek i svagda „započinje kavga“.

KOGA SU ZMIJE UJEDALE ILI NASUŠNI OPREZ PRAVOSLAVNIH SRBA

Naš poznati vizantolog, dr Miodrag Petrović, naglašava razloge zbog kojih su Srbi, naročito iz Dalmacije i Bosne i Hercegovine, bili oprezni prema papstvu:»Rim nije kasnio da iskvareni Simvol vere nameće i narodima na Balkanu, prvenstveno u Dalmaciji. Samo nekoliko godina posle  konačnog raskola u Crkvi (1054),  sastao se poznati  sabor u Splitu  (1059)  i  doneo  odluke  u  duhu  novih, izopačenih  učenja i pogleda Rima na pravoslavno  ispovedanje  vere i slovenski bogoslužbeni jezik. Na tom saboru je slovenski prosvetitelj, sveti Metodije, proglašen za jeretika. Ovaj je u Nomokanon na slovenskom jeziku preneo Simvol vere bez latinskog dodatka Filioque. A u vezi sa bogoslužbenim slovenskim jezikom, prema kazivanju đakona Tome, odlučeno je: „U naprijed neka se niko ne usudi slovenskim jezikom (in lingua sclavonica) služiti božanstvene tajne, nego samo na jeziku latinskom i grčkom, niti smije ikakav Slovenin biti priveden na sveštene stepene. Jer se govori da su gotska pismena iznađena od nekog jeretika Metodija (a quodam Methodiο haeretico), koji je mnoge stvari lažući napisao na istom slovenskom jeziku protivu pravila katoličke vere; radi čega Božji  ga  je sud kaznio nenadanom  smrću”.

Jeretičko učenje o ishođenju Duha Svetog i od Sina odvelo je rimokatolike u dualizam. Zbog toga su u srednjovekovnoj bogoslovskoj književnosti, grčkoj i slovenskoj, postali poznati pod imenima: „novi bogomili”, „duhoborci”, „babuni”, „kudugeri” i dr. Kao takvi, metodom prekrštavanja i unijaćenja širili su se na istok, silom ili milom, preko pravoslavne Dalmacije i Bosne do pravoslavne Srbije i daleko na istok, sever i jug.

U Bosni su se pravoverni hrišćani, poznati u srednjem veku kao „krstjani”, što znači – pravoslavni hrišćani, odlučno verom suprotstavljali svakojakim naletima i mučenjima od strane rimokatolika jezuita. Izvornih podataka o tome ima mnogo, pored mnoštva onih koji su legli u Congregatio de propaganda fide, što je u Rimu osnovao papa Grgur XV 1622. godine. U propagandi vere i nametanju unije prednjačili su upravo jezuiti. Stoga sa razlogom Petar Kočić prenosi staro i u svesti pravovernog naroda uvreženo gorko saznanje o njima  da  su „crni  ljudi  u  bijeloj  koži”. Pod  tim  podrazumeva,  prevashodno, „jezuite vrhbosanskog nadbiskupa Štadlera”. Ovaj je „pre dolaska u Bosnu izdavao u Zagrebu časopis Balkan čiji je bio zadatak iste prirode kao i onaj biskupa Štrosmajera kako ga je on objasnio 1871. u svom petom govoru na vatikanskom koncilu.  Zadatak  je  bio prost  i  jasan: ۥotpadni  Rimۥ  nameravao  je  da  svojom misijom  među  nekatoličkim  hrišćanima  privede  Balkance  u  višu  kulturnu sferu prosvećenog Zapada”.

I  danas  Rim  nastoji  da  balkanske „šizmatike”, kako  nazivaju  pravoverne hrišćane istočnog obreda, posebno Srbe, uvedu u „višu kulturnu  sferu”. Uslov za to je „zaborav”, što znači da samo „sa zaboravom”, mogu sebe videti u Ujedinjenoj Evropi. A u paketu „zaborava” smeštena su sva nasilna unijaćenja Srba, sa blagoslovom rimskih episkopa, i sva, vekovima sprovođena, zverska mučenja i ubijanja slična onim u Jasenovcu za vreme Drugog svetskog rata, kao i onim u poslednjim vojnim operacijama Hrvata, devedesetih godina minulog veka, pod nazivima „Bljesak“ i „Oluja”.”

Avaj! Svih ovih godina je, u ime NATO Fanara, Srbima nametana „neopravoslavna teologija“ da bi zaboravili na Štrpčev oprez ( čak i ako je „preoprezan“, krajnje podozriv, nasušan je na prostoru gde vekovima živimo ) prema svakom pokušaju da nas „porime“ i prevedu u poslušnost papi, u čemu danas prednjači Vartolomej, NATO fanariotski izdajnik pravoverja, koji se nalazi na mestu carigradskog patrijarha i odvaja Ukrajinu od Rusije.

Mnogi naši teolozi, s mantijom i bez mantije, hteli su fanariotsko privid – pravoslavlje umesto Hristovog svetosavskog pravoverja. Hteli su i jare i pare – da se pravoslavnima zovu, ali da ne stradaju, nego da uživaju u svim dobrima ovoga sveta.

GOST RADIN I DAVID ŠTRBAC

A to ne može biti. Ne može biti i jara i para. David Štrbac je to znao. I mi znamo, sa Štrpcem. Nema pravoslavlja neukorenjenog u konkretnost narodne zajednice koja vekovima nosi svoj krst:“Pogledaj me, gospodine, dobro me sad pogledaj: mjerio sam se na dva carska kantara, na turskom kantaru i na kantaru ovog vašeg cara, pa ni dram manje ni dram više od dvadeset i pet oka! A kad se Srb u meni napiri i nadme, nema tog carskog kantara na ‘vom svijetu koji bi me mogo izmjeriti!!!“

Naročito sve ovo osećamo na grobu našeg Davida, cara srpskog slobodarstva, potomka svetih Srba iz Bosne i Hercegovine, koji nisu bili nikakvi bogomili, nego pravoslavni hrišćani. O jednom od njih, gostu Radinu, i njegovom testamentu, svedoči Goran Komar, istraživač srpskih dokumenata i nadgrobnika:“Neobično je važan testament gosta Radina. Evo što, ukratko rečeno, možemo zaključiti na osnovu ove njegove oporučne izjave:1. Gost Radin i njegova Crkva ispovjeda „pravu vjeru apostolsku“ u Višnjeg Boga i Svetu Trojicu nerazdjeljivu i jedinosuštnu. 2. Praznuje dane Rođenja Hristovog, Sveto Blagovještenje, Vaskrsenje, ali i Svetog Velikomučenika Georgija. Takođe, Vaznesenje i Svetog Petra i Pavla, kao i Svetog Arhiđakona Stefana, Arhistratiga Mihaila, Svetu Neđelju, Presvetu Bogorodicu i Sve Svete. 3.Tako Crkva izražava i ispovjeda Nikejski Simvol Vjere kako govore i povelje Bosne i Huma/Hercegovine. 4. Praznuje petak i nedjelju.5.Crkva, dakako, posjeduje hramove i u njima ukopava svoje pripadnike (kako u Petrovićima, Vlahovićima, Milima…).5.U crkvama se pale svijeće i održavaju parastosi.6.U Crkvi djeluje monaštvo oba pola.7.U Crkvi postoji Krsno ime.“

Kako gost Radin i David Štrbac, tako ćemo i mi. Dok nas ima. A biće nas dok je sveta i veka. I biće nas u večnosti, u Nebeskoj Srbiji, koja je jedan od kvartova Nebeskog Jerusalima.

ŠTA SE VIŠE ŠTITI: SRBI ILI JAZAVCI

Sud Beča u okupiranoj Banjaluci je kuća u kojoj se „Bog ne prima“, kada se pozdravom nazove, i u kojoj će srpskog seljaka pompezni praznoglavi sudija, u ime Imperije, nazvati „marvom“. Tako će mu, kao pravoj „marvi“ sa uniformom i zulufima, David i odgovoriti, ali sudija, kao šraf moćne birokratske mašinerije, ništa od svega ne shvati. I David će ući u veliki mehanizam, da ga, kao kiselina živog života, nagrize iznutra. Pristaće, ali samo prividno, da se zove onako kako ga zove Imperija:“Ja se zovem, slavni sude, David Štrbac, selo Melina, kotar Banja Luka, okružlje Banja Luka, a zemlja, mislim glavati gospodine, da će biti Bosna. Kućna mi je lumera 17. Tako me slavni sud piše i tako mi pozovke šalje.“ A znaće ko je i šta je.

Kao Kafka pre Kafke, Petar Kočić vidi da se potonje bezakonje na ovaj svet obrušava putem lažnih zakona, pa svedoči kako David i njegova žena po svu noć „študijeraju“ baš te utvarne zakone, koji su u Bosnu stigli posle Turaka, i sve zavili u crno:“Bože moj, Bože, čudne ljepote u vašeg cara! Bože moj, Bože, ala vi usrećiste našu zemlju! Svijet se lijepo umrtvio od nekakva dobra, i miline, pa jedva diše. Svak veso, zadovoljan, svak pjeva, samo se pjesna niđe ne čuje.“

Takav je i bečki zakon koji štiti jazavca, dok čoveka Srbina nimalo ne štiti.

David zato kaže:“Neke godine, dok još nisam bio svještio vašeg zakona, ubio sam u toj istoj njivici jednog jazavca. Biće valjda brat ovog lopova. Uvati me carski šumar i oglobi s pet vorinti. Kad metnu pare u džep, oštro mi zaprijeti: „Ne smiješ to više činiti, jer i jazavca današnji zakon brani.“ E, kad ga brani, nek mu i sudi kad štetu počini!…“

David Štrbac je, možda, već onda video kuda će navodna briga o životinjama krenuti. Jedan Austrijanac, potomak poraženog Beča, ispunio je Davidovu slutnju da će zakon koji štiti životinje moći da se primeni uprkos progonima i ubistvima ljudi. Takav je postao nemački firer.

NACISTI I ZAŠTITA ŽIVOTINJA

Nacisti su posvetili veliku brigu zaštiti životinja. Bili su protiv ritualnog košer klanja, ali i protiv vivisekcija koje su spovođene u  naučne svrhe.  21. aprila 1933. godine, skoro odmah nakon dolaska Hitlera na vlast, parlament je počeo da donosi zakone za regulisanje klanja životinja; nijedna životinja nije smela biti zaklana bez anestetika.

Herman Gering kao premijer Pruske je 16. avgusta 1933. godine doneo zakon kojim se nameće potpuna zabrana vivisekcije. On je najavio prestanak „nepodnošljivog mučenja i patnje u eksperimentima na životinjama“. Gering je 28. avgusta 1933. na radiju objavio:“Apsolutna i trajna zabrana vivisekcije nije samo neophodan zakon za zaštitu životinja i pokazivanje saosećanja sa njihovim bolom, već je to i zakon za samo čovečanstvo…. Stoga sam najavio trenutnu zabranu vivisekcije i učinio ovu praksu kažnjivim delom u Pruskoj. Do izricanja kazne, krivac će biti smešten u koncentracioni logor.“

A 23. februara 1934. donet je dekret pruskog Ministarstva trgovine i zapošljavanja kojim je uvedeno obrazovanje o zakonima o zaštiti životinja u osnovnim, srednjim i fakultetskim obrazovnim ustanovama i 3. jula 1934. donesen je Zakon o lovu u Rajhu kada je  stvoreno Nemačko lovačko društvo sa misijom da obrazuje lovačku zajednicu o etičkom lovu. 1. jula 1935. godine donet je Zakon o zaštiti prirode Rajha.  Nacistička Nemačka je uvela prvo zakonodavstvo za zaštitu vukova.

Godine 1938. nacisti su uveli zaštitu životinja kao predmet koji će se predavati u državnim školama i univerzitetima.

Metju Pajper, koji se bavio  nacističkom politikom prema životinjama, kaže da su Hitlerovi „humanisti“ još 1933. zabranili  prisilno hranjenje živine, a zakonom su zaštitili i životinje u cirkusima i zoološkim vrtovima. LJudi koji zanemaruju svoje kućne ljubimce mogli su biti uhapšeni i kažnjeni. „U to vreme, samo je Velika Britanija imala zakone koji štite divlje životinje, ali oni nisu bili ni blizu tako jaki kao zakoni Trećeg rajha“, kaže Pajper. Bio je zabranjen lov na konjima, trovanje divljih životinja i korišćenje zamki. Osim toga, lov je bio dozvoljen jedino državljanima Nemačke i onima koji su ispunjavali arijevske rasne standarde: „Nacisti su zemlju i životinje na njoj smatrali svetom za Nemačku, ali su etničke manjine videli kao osvajače u svojoj zemlji“, kaže Pajper.

Ovi zakoni su dobili podršku od strane grupa za zaštitu životinja i prirode u Nemačkoj. Kada je Nemačka izvršila invaziju na Francusku, tamo su uvedeni zakoni o zaštiti životinja koji su dobili su podršku pojedinih francuskih građana koji su želeli zaštitu životinja i prirode bez obzira što iza toga stoji vlast okupatora.

U slovenskoj, „nižerasnoj“ Poljskoj su zakoni korišćeni na drugačiji način. Nacisti su izabrali izvesna područja okupirane zemlje i odredili ih kao rezervate za životinje kao što su vukovi i dabrovi. LJudi koji su živeli na ovim prostorima su nasilno uklonjeni, a neki su poslati u logore.

Zato je David Štrbac na vreme shvatio kakva je budućnost moguća, jer su ga, da ponovimo, kaznili kad je, bez državne dozvole, ulovio jazavca:“Uvati me carski šumar i oglobi s pet vorinti. Kad metnu pare u džep, oštro mi zaprijeti: „Ne smiješ to više činiti, jer i jazavca današnji zakon brani.“

Nacizam, avaj, nije bio nikakva deformacija, nego jedan od mogućih pravaca u razvoju zapadne civilizacije, kadre da štiti jazavce, ali da ljude šalje u koncentracione logore. Zato nam je Davidov glas i danas potreban, kao upozorenje protiv lažnog humanizma.

ZAVETNICI OKO DAVIDOVOG GROBA

Kada nas je Milorad Štrbac doveo do groba svog čukundede, pukao je pogled ka Kozari, našoj mučeničkoj planini, na kojoj Stojanka majka, glasom Skenderovim, i dalje oplakuje Stojana, Mrđana i Mlađena, sinove – stubove knešpoljske. Srpsko seosko groblje, dobro održavano, kupalo se na blagom suncu i u mirisima trave, kakve, ko je kosio i plastio, pamti iz detinjstva. Potrčao bi čovek u dolinu, izašao na neki put, pa „šibaj, kočijašu, teraj carski u Strumu“, što reče Rastko, ili Vinaver:“Za tihu i otegnutu pesmu naših seljaka, bez ikakve gorčine, bez osećaja za vreme, bez poente, možda treba sesti na volovska kola, na dugačku gredu, i tako putovati sedam godina, i ne svršiti pesmu glasno, nego je u sebi nečujno nastaviti.“

Ko ne čuje, i danas, jauke sa Zmijanja, ostaće gluv doveka. Jer eno Šmita u Sarajevu, a on bi opet da otima slobodu. Bio Kalaj, pa je sad Šmit. Ali treba da se čuju i glasovi slobodnih srpskih gora na grobu Davidovom, u koji su, sve nešto mislim, sahranili i praćku od reči ispaljenih u oko Imperije. Davidova praćka je „velevlažnu gospodu“ gađala tamo gde su izgledali najmoćnije, u okupaciju u ime civilizacije, pre no što je Gavro poleteo ka svom cilju, na Vidovdan 1914. godine.

Ko se tu ne bi setio našeg Rajka Petrova Noga, Hercegovca Lazarevog, naslednika Kočićevih buntovnih brkova, koji, u ime svih nas ovde okupljenih, reče:“Srbi nisu Srbi ako reaguju pognuvši glavu na ultimatum. Ima jedna pesma koja opevava Principa i čiji jedan deo glasi ovako: „O aždajo što Slovene gutaš,/ Šta li misliš i kuda li lutaš?/ Nimalo te poželjeli nismo/Niti smo ti opravili pismo./Ne znaš dobro naški govoriti,/A doš`o si po Bosni hoditi.“ – to govori Princip Ferdinandu. Sad dolaze bitni stihovi: „Evo tebi srpska gramatika/ iz mojega avutomatika.“ Ne pozivam nikoga jer nema ni meta, a nema ni Principa, ali je stih „srpska gramatika iz mojega automatika“ uzvišen.“

Ako igde, na Davidovovom grobu se zna da „ti grobovi nisu rake, već kolevke novih snaga“, i da, kao što su se zavetnici kupili, po Zmajevoj reči, „oko groba Đurinoga“, sada treba da se nađu oko groba Davidovoga. I da se opet Davidu, na tom mestu, spomenik podigne, jer su veselnici, pre neku godinu, skinuli bronzanu bistu slavnog Štrpca da bi je, za sitnu paru, u pretop prodali, i možda u rakiju brlju, zvanu i šoma ( odatle „šmokljan“ – koji pije lošu rakiju, šomu ), utopili. Milorad Štrbac veli – on će sam da vrati bistu, ako niko neće. Ali, dužni smo Davidu – i svi treba da svoju leptu ugradimo u spomenik slavnom pretku.

To treba da učinimo jer ovo naše, i robovanje i slobodljublje, traje, ne prestaje, kao u Nogovoj pesmi:

Rajko Marin i Vrsan Kosarin

Kovač Grubač i Belopčeljanin

Kurjak Vučić i Vukša Mitrović

Glasinčanin Gordi Kolenović

Vlać Bijelić Vukosav Vlaćević

Pribisalić i Milat Pripčinić

Grd Trebinjac Kosača Beoka

Pet Rabrena Visota Bez Oka

I Milutin Gost Od Jevanđelja

Uzvišena Družbo Bez Veselja

Tužni Sužnji u mojoj Knjižici

Vi u Adu vi na Poternici

Suvi Zulum Žbira i Babuna

Od Kalaja pa do Ešdauna

I do Karla Šmita, koji opet srbomrzno diše u Sarajevu. Poslali ga NATO usrećitelji, kao Habzburzi Kalaja što su slali.

IZ LEPOTE U LEPOTU: OD MELINA DO GOMIONICE

A bila je, sa i bez istorije, velika, predsutonska lepota na groblju u Melinama.

I opet je, odnekud, iz Vilova dola ili sa Kozare, dostrujala zlatna Nogova reč:“Neobično je to osećanje da nam lepota, kao postiđenje, dolazi sa vrhovne adrese. Ako se Bog kroz sve ovo projavljuje, smemo li se upitati je li on tvorac i ovih što nam ovo rade. Ili su i Bog, i Srbi, i moja utrojena tuga, i suze, i starinske rime – anahronizam. I ja sasvim anahrono u tom ritmu ridam, preplavljen starinskom radošću što sve ovo što je odvajkada još uvek postoji. Pa će moja tuga, u ovom obliku i jeziku, možda biti radosnotvorna. Bog se projavljuje u hiljadama neiscrpnih i nenadmašnih oblika, i čovek, srećom, još uvek ima oči za te krasote. A uskoro ih, možda, neće imati budu li se, kao što jesu, osilili neovlašteni namesnici na zemlji. Uveren sam da ima nade dok ima suza. Suze će, a ne lepota, spasiti svet. Šta je lepota bez suza.“

U smehu kroz suze, neozareni starih oreola sjajem, rastadosmo se sa Davidom i krenusmo ka Kočićevoj Gomionici. A beše s nama jedan kalo – geros, dobri starac, i bejasmo: Željko, Stojan, Nebojša, Rade, Anka, Andrijana i ja. I  bio sam mlad sam kao da imam dvadeset pet godina, i činilo mi se da ću sresti Simeona Pejića Rudara, đaka od namastira Gomjenice na Krajini ljutoj. Toliko sam se podmladio da mi se učinilo, sve dok me nisu zabolela leđa stara pedeset i četiri leta i klecnulo slabačko koleno, da ću stići i prestići mnoge mlađe, nadmećući se s njima u „pametnom srbovanju“ ( tačan i lep izraz Stanislava Vinavera ). Naravno da neću prestići mlađe i svežije snage u služenju našem, Srpskom Zavetu, ali mi se učinilo da hoću – Krajišnici su mi vratili veru u Boga i Srpstvo. I kad mi je brat Željko predveče rekao da su se Štrpci javljali i pitali ko je njihovom rođaku Miloradu dolazio, rešio sam da ovaj zapis završim usklikom:“Živeo nam u knjigama i sećanju naš čiča David iz sela Meline kod Banjaluke, i živo mu i zdravo i srećno bilo potomstvo njegovo – da se priča i pripoveda dok je ljudi i dok je Kosova!“

Ostale tekstove Vladimir Dimitrijevića pogledajte OVDE.

Izvor: Iskra