Kako misliti i kako živeti? Zašto nas zovu roditeljima dece „žrtve“? Naša deca nisu stradala nesrećnim spletom okolnosti, naša deca su ubijana (streljana, likvidirana) sa vrlo jasnom namerom, planom i željom za kobnim ishodom... ništa se nije desilo slučajno... samo su neki od njih spaseni slučajno...
A kako roditelji ubijene dece žive, dišu pa čak i postoje? Kakvo je detinjstvo i mladost za braću i sestre, kakva je starost za bake i deke? Kakav je život ranjenih, a kakve traume preživelih?
Koliko je svetova zapravo uništeno?
Može li se ovo popraviti? - ne! Mogu li se deca vratiti? - Ne mogu!
I da li je važno utvrditi odgovornosti u ovom zločinu? - Važno je! Važno je da se ovako nešto više nikada ne ponovi.
Niko od nas nije sudija na ovom svetu, a najmanje na „onom“ svetu, i niko se ne trudi da bude, ali da zlo ne bi ostalo samo zlo, iz ove tragedije treba izvući bar pouku.
Utvrđivanje odgovornosti i zakonske kazne ne predstavlja našu osudu. Predstavlja stav društva da su postupci koji su doveli do zla neprihvatljivi i da je njegov cilj da ga reguliše.
Ni pokajanje ni oproštenje ne rezultiraju oproštenjem, niti ga treba mešati sa tim.
Gospod će prihvatiti iskreno pokajanje, naš oproštaj će značiti nastavak života bez gneva i gneva, a podnošenje odgovornosti i izricanje kaznenih mera imaju za cilj stvaranje i negovanje društveno prihvatljivih normi ponašanja.
Nismo još stavljeni na iskušenje, niti nam je iko tražio oproštaj, niti smo se sa bilo kim grlili i plakali nad slikama ili telima naše ubijene dece – kažu da im je to neprijatno da gledaju... i uporno pokušavaju da objasne kako je sve bilo u redu:
- dete sa potpunim nedostatkom empatije izloženo od strane roditelja sadržajima neprikladnim za njegov emocionalni razvoj i obučeno u streljani - ne bi trebalo da bude u redu
- oružje dostupno detetu u kući - ne bi trebalo da bude u redu
- ignorisanje saveta roditelja o neophodnoj psihološkoj podršci i detaljnom pregledu deteta zbog "krize svesti" - ne bi trebalo da bude u redu, jer je rezultiralo zataškavanjem slučaja deteta koje je zaista trebalo lečiti
- promena smene i odeljenja bez ijednog pismenog traga u vidu Zahteva/Zahteva i Odobrenja, gde će se navesti jasni razlozi za preduzimanje ovakvih mera i dalje procesno pratiti...- ne bi trebalo da bude u redu, jer dokazuje izostanak. sistematskog i organizovanog pristupa.
- širenje neistina o vršnjačkom nasilju i viktimizacija kriminalaca - ne bi trebalo da bude u redu, jer vodi stvaranju idola koji su pogubni za ovo društvo
- video snimci i skrnavljenje identiteta žrtava, njihovih porodica i potencijalnih žrtava - ne bi trebalo da budu u redu po svim moralnim, etičkim i bezbednosnim standardima.
Toliko je pogrešnog... Boli nepravda, boli izvrtanje činjenica, boli jeziva stvarnost, boli pokušaj izbegavanja odgovornosti, a nas?
Trebalo bi da nastavimo da dostavljamo komentare o zločinu, o pravnom postupku, o nama i našoj ubijenoj deci, da dostavljamo javno dostupne video snimke gde su naša deca smeštena u kamion u crnim vrećama, da stalno imamo pred očima foto dokumentaciju naše streljana deca, uporno se ubeđujući da imaju miran izraz lica, da se utešno i sa zahvalnošću vraćamo poslednjim poljupcima i dodirima u Gradskoj kapeli gde smo čak imali priliku da ih poslednji put vidimo kako spavaju... da progutamo suze, suzbijemo plač, jer su nam ruke bile poluprazne...i da podnesemo svoj bol...
A znamo da niko „osim“ zločinca nije „želeo“ loše, ali je loša (ne)rada odigrala ključnu ulogu u ovoj neviđenoj tragediji.
Preuzimanje odgovornosti za izabrane postupke je minimum na koji društvo, koje želi bolje, ima pravo.
PAKAO NA SLICI! Pakleni snimci od raketnog udara ukrajinske PVO (VIDEO)
Izvor: Pravda.rs
