Piše: Vladimir Dimitrijević

PAGANSKA STIHIJA KNEZA VLADIMIRA

Juče, 28. jula po građanskom kalendaru, a 15. jula po pravoslavnom  2023. godine, Crkva je slavila Svetog Vladimira Ravnoapostolnog, krstitelja Rusije. Pre no što je postao hrišćanin, ovaj čovek vikinške krvi bio je, kao i njegov otac Svjatoslav, nemilosrdan u borbi za vlast i moć – opasan ratnik protiv spoljnih neprijatelja, pobio je i svoje rođake, pretendente na presto, i vladao gvozdenom rukom.

Sin kneza i robinje, ali i unuk Svete ravnoapostolne Olge, od koje Rusima dostrujava hrišćanska vera, Vladimir je, po Aleksandri Serđukovoj, bio „čovek desetog veka, sirova muška priroda, strastvena i jaka, ničim neukroćena i neublažena“(1).

On je, kaže ova ruska književnika ( koja je, kao izbeglica ispred boljšeičkog terora, živela u Novom Sadu) bio  tipičan lik „kneza predvodnika „družine“, kneza lovca i vojnika, neprestano u pokretu, borbi, u vezi sa ratnim trgovačkim svetom Skandinavije i Vizantije, Istoka i Zapada. Čuvar velikih istorijskih puteva sa Baltičkog mora u Crno, sa Kaspijskih obala i Urala do Karpatskih planina, ruski knez desetog veka ujedinjuje slovenska plemena, skuplja danak, omogućuje promet, neprestano se bori sa svirepim stepskim narodima, deli sa družinom sve opasnosti, sve teškoće, sva lišenja.“(1)

Takav kakav je bio i kakvim se pokazivao, kaže Serđukova, on kao da je sama neobuzdana stihija pale ljudske prirode, kojoj nikad i ništa nije dosta:“Vladimir ima pet zakonitih žena, među njima i Čehinju i Bugarku, i na sve strane ljubavnica koje žive u obližnjim selima – prema predanju njihov ukupan broj jedva da ne dostiže hiljadu žena.“(1)

Sve treba pokoriti, svime vladati, u svemu uživati – i nema šta tu da se priča. LJubav, praštanje i milosrđe – šta je to? Zar nije samo dokaz slabosti?

KAKO JE IZGLEDAO PRAVI PAGANIZAM?

Paganizam je bio sve samo ne ono o čemu pričaju ruski, urkajinski i, avaj, srpski slepci „rodnoverci“, koji nas uveravaju kako su slovenski pagani bili miroljubivi i krotki, maltene hipici koji obožavaju prirodu ( mada ni svi hipici nisu bili „givpisačenseri“ – setimo se samo Čarlsa Mensona).

Ovako je to zaista bilo, kazuje Serđukova:“Na visokom, sveštenom brdu iznad Dnjepra, u gradu Kijevu, pored svoje palate, knez postavlja kip Peruna srebrne glave i čitav niz idola. NJima se prinose čak i ljudske žrtve. Jednom je za žrtvu određen mladi Norman – hrišćanin. Otac ga ne da, propoveda protiv lažnih bogova, narod se pobuni i ubi oba hrišćanina. Tako je jako bilo ukorenjeno mnogoboštvo pred samo krštenje krajem desetog veka, u ovom Kijevu kojim je već upravljala kneginja hrišćanka, gde je već bila crkva Svetog Ilije i pravoslavni sveštenik.“(1)

Tako je slovenski paganizam izgledao, kao i skoro svaki paganizam. Iza veselog skakutanja u društvu Vesne, Lade i LJelja, uz pesme božiću Svarožiću, povremeno bi se iskezila jeziva njuška satane, koga Pismo naziva krvnikom ljudskim od početka.

Tako je i danas, kad nema prave vere Hristove da ukroti zla ljudska srca. Paganizam ponovo buja, i kreće da se sveti hrišćanstvu koje ga je obuzdavalo.

TRENUCI ODLUKE

Ipak, knez Vladimir je u jednom trenutku shvatio da je mnogoboštvo koje povlađuje strastima pale prirode samo mutna reka koja nosi čoveka ka neizbežnom ponoru. Zbog toga, on rešava da traži pravu veru, koja će umiriti dušu i povesti ga putem spasenja. Dolaze mu predstavnici raznih religija da ponude svoja rešenja.

Serđukova nas podseća na svedočenja starih hronika:“Letopisac beleži ove momente: okolni narodi šalju Vladimiru izaslanike sa predlogom da primi njihovu veru: Bugari sa Volge – muslimanstvo, Nemci sa zapada – hrišćanstvo na latinskom jeziku, hazarski Jevreji – Mojsijevu veru i najzad grčki filozof – pravoslavno hrišćanstvo.“(1)

Islam odbija Vladimira, veli taj isti letopisac, jer, iako vladarima muslimana dopušta da imaju harem, zabranjuje im alkohol, a „Ruskim veselje pit“ ( i to kaže drevni letopisac, ne ja ).

Posle svega, knez odlučuje da svoje predstavnike pošalje da vide ko i kako služi Bogu. I, po Serđukovoj, dešava se sledeće:“Rusi se opredele za carigradsko pravoslavlje jer za vreme službe Patrijarha u Svetoj Sofiji, „nisu znali da li su na nebu ili na zemlji“ a „nijedan čovek okusivši slatkog neće gorko“ tako i oni upoznavši se sa grčkom verom neće drugu; Vladimir obećava da će se krstiti ako bude zauzeo Herson, traži grčku princezu, dobija je pod uslovom da će se krstiti, prima hrišćanstvo, izmiruje se sa Grcima, venča se i krsti rusku zemlju.“(1)

Ali, šta je presudilo?

PRESUDILA JE LEPOTA

Osnovni kriterijum primanja pravoslavlja za Ruse je bio – Lepota, koju su doživeli na Svetoj Liturgiji u hramu Svete Sofije u Carigradu. A Sofija je Logos, Hristos, Premudrost Božija.

Šta su Rusi u carigradskom hramu videli, opisuje nam vladika Jovan ( Purić ):„Blistanje zlata, raznolikost boja i senki, veličanstvene predstave Isusa Hrista i svetitelja u njihovom celovitom izgledu, morali su ostavljati neizbrisiv utisak na posmatrača. Pod uticajem takvih utisaka, Pavle Silencijarije je govorio da „niko, ko je ušao u taj hram, više nije poželeo da odatle izađe…“ Justinijan je uporno težio da hramu ništa ne bude ravno po njegovoj unutrašnjoj dekoraciji. U toj svojoj težnji on je išao tako daleko da je poželeo da celokupan pod u hramu prekrije zlatnim pločama, ali su ga dvorjani odvratili od ove namere. Pod je na kraju bio popločan raznobojnim mermerom, porfirom i jaspisom neobične lepote./…/Justinijan je dostigao postavljeni cilj. Hram koji je on podigao prevazišao je svojom velelepnošću čak i jerusalimski hram, podignut u vreme cara Solomona. Kada je car ušao u hram na dan  njegovog osvećenja, 26. decembra 537. godine, uzviknuo je: „Slava Svevišnjem, Koji je mene izabrao za izvršenje ovog velikog dela! Prevazišao sam te, Solomone!“ Osveštavanje hrama predstavljalo je opštenarodni praznik, a car je prestoničko stanovništvo zasipao srebrnjacima.“(2)

Nije slučajno da je prvi hram koji je Vladimir podigao kad se krstio bio upravo hram Svete Sofije u Kijevu. Hristos je za njega i njegov narod postao Sofija, Premudrost i Prvolepota čoveka i sveta, „najlepši od sinova ljudskih“ ( Ps. 45, 2).

ŠTA JE SVETA SOFIJA?

Kao što kaže naš ugledni teolog Zdravko Peno:“U Starom zavetu narod Božiji poznaje Hrista kroz dela, kroz energije Božije u svetu i kroz učenje o NJemu od svetih Božijih ljudi, prevashodno Proroka. Novi zavet, pak, pokazuje ljubljenog Sina Očevog, Premudrost Božiju u najprisnijoj vezi sa nama, budući da je Premudrost sazdala sebi dom (Priče 9, 1) i Logos postade tijelo i nastani se među nama (Jn 1, 14). Jedino novo, po rečima sv. Irineja, što je doneo Gospod svojim dolaskom jeste On sam. „On sam jeste Novi zakon i Novi zavet“, jer Gospod Hristos u svojoj Bogočovečanskoj Ličnosti sabira celokupno učenje i delo NJegovo i Sobom ih tumači. 61 Hristos koji je večna Božija Sila i Božija Premudrost (1. Kor 1, 24), odnosno Božija Premudrost u tajni sakrivena, koju je predodredio Bog prije vijekova za slavu našu (1. Kor 2, 7), u poslednja vremena se rodio, primivši telo od Svete Djeve Marije.“(3)

Toj Premudrosti Koja je Lepota obraća se knez Vladimir.

Zato Dostojevskovog Raskoljnikova, koji je raskoljen između milosrdnog svečoveštva i natčoveštva, spremnog na ubistvo, ne može isceliti njegov drug Razumihin, ma kako razuman i pošten, nego samo žrtvena Sofija – Sonja Marmeladova. Dostojevski je shvatio poruku kneza Vladimira: Premudrost je iznad razuma.

KAKO SE KNEZ PREOBRAZIO?

Susret sa Hristom preobražava kneza Vladimira. Aleksandra Serđukova nas podseća:“Krstitelj i graditelj, zakonodavac i vladar, u svakom pravcu Vladimir je pre svega hrišćanin. Ne širi hrišćanstvo mačem, kao Karlo Veliki na Zapadu, nego uticajem primera i ličnosti, zračenjem svoje snažne volje sada upravljene jednom cilju – ostvarenju onoga što je duši postalo najviše blago i vrhovna istina. „Da je vera loša, ne bi je knez primio“, govore ljudi  u Kijevu. „Da je vera loša, ne bi je primila Olga, najmudrija od žena“, govorili su savetnici kneževi. Darežljiv po prirodi, Vladimir postaje milosrdan. Svako na njegovu dvoru dobija jelo i piće, a nedužnoj sirotinji šalje se jelo kući. „Gde su bolesni, ništi?“ pitaju sluge noseći po gradu meso i ribu, hleb i med. Knez hrišćanin neće da kazni smrću ni razbojnike, ni ubice. „Bojim se greha“, odgovara on episkopima koji ga poučavaju. „Postavljen si od Boga da kazniš zle i da nagrađuješ dobre“. Vladimir, čiji se mač pročuo nadaleko kod naroda koji žive u hladnoj Pribaltici, kod onih na obalama Volge i Kame, kao i na raskošnom grčkom jugu, sada nerado ratuje. Kada jednom mora, da bi odbranio zemlju od svirepih napada Pečenega, zavetuje se da će podići hram Preobraženju ako ih bude savladao. Vladimir zna da odsad on sam, i ljudi njegovi i narod i zemlja, koja će se kasnije prozvati „Sveta Rusija“, sve je u ruci jednoga Boga i Hrista Spasitelja.“(1)

Zato je, veli Serđukova, „narod opevao Vladimira, milostivog kneza, njegove gozbe, njegovu dobrotu i dao mu nadimak „Prekrasno Sunašce“ – „Krasnoe Solniško“. Značenje Vladimirove ličnosti, ličnosti kneza – krstitelja, ravnog apostolima, prožima njegove naslednike, upravlja Hristu njegov narod, prodire kroz tamu vekova, i najzad dopire i do nas.“(1)

Vladimir je od mračnog paganina, spremnog na sve da bi osvojio i zadržao vlast, postao Sunce Jarko, kako ga i danas zovu. Prvi ruski Raskoljnikov je odbacio pali razum, koji služi volji za moć, i stao na put Raspete i Vaskrsle LJubavi, Koja je Premudrost sama.

NESLUČAJNA IMENA

Pored mitologije tela, postoje i mitologija imena.

Još 1907, Pavle Florenski je pisao:“Po najstarijim shvatanjima, imena su simboli u najtačnijem gnoseološkom smislu reči: u spoljašnjem omotaču, u imenu – zvuku skriva se tajanstveno realno prisustvo idealnog, koje stoji u živom i suštinskom  jedinstvu sa predstavljenim sadržajem“.

O tome je pisao i Aleksej Losev, za koga semema podrazumeva niz pojava u kojima se „podudaraju značenje i zvuk tako što zvuk nosi ne-zvučno značenje. Zvuk, tj. fonema je zato simbol ne-zvučnog značenja.“(4)

Pošto nema mesta za slučajnost u Carstvu Svemogućeg Boga, nije nimalo slučajno da se na čelu Rusije i Ukrajine, koje su naslednice Vladimirovog kijevskog krštenja, nalaze ljudi koji nose ime Vladimir, prvo sveto vladarsko ime među krštenim Rusima, u zemlji koja je svojevremeno izrasla u Veliku, Malu i Belu Rusiju, a sad potonula u krvavu maglu međusobica.

Postavlja se pitanje – u kom pravcu su krenuli vlastodršci koji se danas zovu Vladimir, i od kojih zavisi sudbina miliona.

Odgovor koji nudi potpisnik ovih redova ne pretenduje da bude konačan, ali je pisan, po meri dostupnog razumevanja, iz pravoslavne istoriosofske perspektive.

ZELENSKI I ZAPAD

Kao i mnogo puta do sada, reč je o borbi hrišćanstva i neznaboštva. Zelenski je izdao svako predanje Kijevske Rusije, i  predstavnik je umornog zapadnog paganizma, senilnog varvarstva koje je došlo do toga da je državi ( kao u Kanadi ) dovoljno da kažeš, čak i bez operacije, da si drugog pola, pa da ti tako piše u ličnoj karti.

Zelenski, koji, iako Jevrejin, pušta neopaganske naciste iz hordi Azova da divljaju, samo je klovn među klovnovima, od kojih se neki nalaze na čelu istorijskih evropskih zemalja, poput Francuske:“Ma­kron oli­ča­va isto­rij­sku am­ne­zi­ju i kul­tur­ni ni­hi­li­zam sa­vre­me­nog Za­pa­da, či­me se on, šta­vi­še, po­no­si. Pri­li­kom po­se­te fran­cu­skoj za­jed­ni­ci u Lon­do­nu 22. mar­ta 2017. Ma­kron je iz­ja­vio da „ne po­sto­ji fran­cu­ska kul­tu­ra, već sa­mo po­sto­ji kul­tu­ra u Fran­cu­skoj, kul­tu­ra ko­ja je ra­zno­li­ka”. Istom pri­li­kom on je do­dao: „Fran­cu­ska umet­nost? Ni­ka­da se sa njom ni­sam su­sreo!” Emanuel Ma­kron – neprijatelj hri­šćan­ske ve­re, evrop­ske ci­vi­li­za­ci­je i fran­cu­ske kul­tu­re – za­u­zi­ma da­nas po­lo­žaj na ko­me se pre sa­mo po­la ve­ka na­la­zi­la lič­nost po­put Šar­la de Go­la. Da pa­ra­fra­zi­ra­mo Lu­ja XV: posle generala na­stu­pio je po­top. Možda je i lo­gič­no što je Ma­kron sa­da­šnji sta­nar Je­li­sej­ske pa­la­te, u su­no­vrat­noj pro­gre­si­ji, od Ši­ra­ka pre­ko Sar­ko­zi­ja do Olan­da.“(5)

I još:“Obraćajući se predsednici jednog katoličkog udruženja za njihovu zaštitu, francuski predsednik Emanuel Makron je januara 2020. godine rekao: „Vaš problem je što mislite da je otac nužno muškarac.“ Problem je, dakle, u tome što se misli i da je majka nužno žena, i da tu ulogu može preuzeti muškarac. Ovaj odgovor demonstrira moć vrha vlasti koja je pokrovitelj relativizovanja i ukidanja dosadašnjih razlika između muškarca i žene.“ (6)

Da bi što više pokazao na čijoj je strani, Zelenski progoni Ukrajinsku Pravoslavnu Crkvu Moskovske patrijaršije, jedinu kanonsku, i uz pomoć NATO Jude sa Fanara, Vartolomeja maskiranog u „vaseljenskog patrijarha“, podržava Dumenka i njegovu šaku lažnih popova i kvaziepiskopa. To ima krvavu cenu – pravoverni episkopi i sveštenici se hapse, a Kijevo – Pečerska Lavra je stalno na udaru.

PUTIN I ZAPAD

Predsednik Rusije, koji je poneo sudbonosno ime (od krstitelja, koga su zvali Sunce Jarko, do Iljiča Uljanova, to ime je imalo veliku semantičku nosivost, i svetlu i tamnu), drugi Vladimir, Putin, započeo je karijeru kao pripadnik spoljne obaveštajne službe KGB-a u trenucima kada je sovjetska moć bila na vrhuncu da bi se, nedugo zatim, sunovratila u rasulo. On se našao na čelu najveće države sveta u času tranzicije svetskog poretka – ili ka globalnom totalitarizmu, konačnoj inkarnaciji zapadnog Velikog Inkvizitora, ili ka novom, multipolarnom početku, u kome, kako reče knez Nikolaj Trubeckoj, neće biti „viših“ i „nižih“ civilizacija, nego će postojati samo ravnopravne. Zato je đavo, komandant lažno prosvetljenih, onih 0,666% zločinaca sa svim polugama ekonomske i političke moći u rukama, rešio da spreči Rusiju da čovečanstvo povede ka istinskoj svetlosti mnogopolarnog postojanja.

Švedski lumen i glasnogovornik „svetske zakulise“ ( izraz Ivana Iljina ), Karl Bilt, izjavio je godine 2014. da je Rusija potonje decenije prošlog stoleća bila bolja država nego danas, jer je stremila demokratiji i zapadnim vrednostima, a danas stremi pravoslavlju: „U današnjoj Rusiji situacija je mnogo gora. Putin demonstrira privrženost ne međunarodnim vrednostima, već pravoslavnim. NJegova podrška Asadu u Siriji može se objasniti time što je Asad štitio pravoslavne u Siriji. Pored toga, pravoslavlje je opasnije od islamskog fundamentalizma i zbog toga predstavlja najveću opasnost za zapadnu civilizaciju.“(7)

Zato krvavi rat na Ukrajini vodi Zapad protiv Rusije, a podržava ga, kako rekosmo, NATO Juda sa Fanara, Vartolomej.

Još pre no što je Carigrad dao „autokefaliju“ Dumenku i njegovoj bandi, patrijarh Kiril je, 2018. godine, otkrio šta se dešava:“Ubeđen sam da se u Ukrajini danas ne ogleda sukob interesa Moskovske i Carigradske patrijaršije, kao što to neki pokušavaju da prikažu, već nešto mnogo opasnije: veliko razilaženje poglavara i jerarha Svete Carigradske Crkve s pravoslavnom kanonskom tradicijom i svetootačkom eklisiologijom. Nastupa vreme kad ćutanje više nije moguće, jer ono što se dešava na naše oči predstavlja izazov upućen celom pravoslavnom svetu. Nema sumnje da se ukrajinski scenario ubuduće može primeniti na bilo koju drugu Pomesnu Crkvu.“(8)

O tome je reč.

PUTIN O ZNAČAJU VERE ZA RUSKI NAROD

U dokumentarnom filmu o novom krštenju Rusije, Vladimir Vladimirovič Putin je jasno istakao:„Crkva ima veoma važnu ulogu za Rusiju – stvaranje uslova za međukonfesionalni, međuetnički i međunacionalni mir i harmoniju. Naime, sa primanjem hrišćanstva, pravoslavlja, počela je da se stvara ruska nacija kao jedinstvena nacija i da se osniva centralizovana ruska država. U stvari, u osnovi ruskog naroda i ruske centralizovane države nalaze se jedinstvene duhovne vrednosti, koje objedinjuju čitavu, veliku evropsku teritoriju na kojoj se danas prostiru Rusija, Ukrajina i Belorusija. To je naš jedinstveni duhovni i moralni prostor. A to je veoma ozbiljan faktor objedinjavanja naroda.(…)U najkritičnijim momentima naše istorije, naš narod se okretao svojim korenima, moralnim načelima i vrednostima vere“.(9)

Šta god ko mislio o Vladimiru Putinu ( a ima ih koji misle da on nije pravi zaštitnik ruskih interesa, i da je potreban neki mesijanski car koji će i najveću zemlju na svetu i čitavu planetu, što da ne, učiniti aposlutno pravoslavnima, nekakvim ogromnim čudom, za koje niko ne zna kako bi došlo ), on, u ovom času, diže ustanak protiv svih laži potonje apokaliptične zveri Zapada. Uzeo je na sebe ulogu pravog branioca Bogom blagoslovenog poretka – od zaštite moralnih vrednosti tradicionalnih religija, do odbrane muškog i ženskog pola kao Tvorčevih dela u svetu koji je isti taj Tvorac sazdao. Sada je u Ustavu Rusije brak definisan kao zajednica muškarca i žene, i sada su zabranjene operacije promene pola, osim u medicinski neophodne svrhe, kakva je korekcija koja se izvodi zbog pogrešna identifikacija pola deteta prilikom rođenja (10).

Zato je Putin, sa svim svojim slabostima, na putu Svetog kneza Vladimira, u čije lice Zelenski i njegovi neonacisti pljuju, po nadahnuću zapadnih luciferijanaca. I zato je on Ruskoj Crkvi vratio ikonu Svete Trojice, koju je naslikao svešteni slikar Andrej Rubljov, sa blagoslovom Svetog Sergija Radonješkog, koji je rekao da Rusi, gledajući ljubav Oca i Sina i Svetoga Duha, treba da prevaziđu svoje međusobice.(11)

https://t.co/dJA6bszsip

— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) July 29, 2023

UMESTO ZAKLJUČKA

Kada se sve ovo zna, jasno je zašto je Zelenski, skupa sa Vartolomejevim ukrajinskim raskolnicima, baš ovih dana, naredio da se Božić slavi kao kod papista, 25. decembra, umesto 7. januara. Tek da se zna među onima koji tvrde da je kalendarsko pitanje u pravoslavlju „nebitno“!(12)

Obrni – okreni, vodi se ključni rat od koga zavisi hoće li antihrist tri i po godine, pre Drugog Hristovog dolaska, vladati svetom ili će se istorija produžiti da bi se još ljudi okrenulo Hristu, Lepoti Koja će, kako je govorio Dostojevski, spasiti svet. Sasvim je simbolička činjenica da se u Moskvi i Kijevu nalaze dva Vladimira, i da carigradski patrijarh, naslednik trona koji je nekad Rusiju prosvetlio verom, sada radi protiv pravoslavnih hrišćana koji potiču iz kijevske kupelji krštenja, služeći NATO dželatima. Istorija neki put teče u suprotnom pravcu, ka tami koja se zgušnjava na obzorjima, ali je uvek možemo obasjati svetlošću Hrista kao Sunce Pravde, kome je knez ruski, prozvan Suncem Jarkim, iskreno služio od kada se krstio i idola Perunovog bacio u Dnjepar.

Teški bratoubilački rat na Ukrajini, koji su pokrenuli neprijatelji krsta sa tri prsta, ipak će morati da se okonča u Kijevu.

Setimo se, opet i opet, izbora Vladimira Prvog:“Kijev, koji je izvesno vreme plaćao danak Hazarima sa Volge, postao je već u desetom veku jezgro oko kojeg se kristalisala mlada slovenska država, okupljala ostala plemena, gravitirale oblasti na velikom putu koji pored Dnjepra spaja Baltičko i Crno more. Vladimir, koga su novgorodske prilike upućivale na sever i zapad, u Kijevu oseća nadmoćnu privlačnost Juga.“(1)

U Kijevu je počelo, Kijevom će i završiti.

Neka se Sveti Vladimir Ravnoapostolni pomoli Bogu za svoje potomke, da ih Bog spase od propasti sverazornog rata, i da ih vrati Sebi, Premudrosti i Lepoti čoveka i sveta.

UPUTNICE:

1.https://standard.rs/2019/09/02/licnost-kneza-vladimira-i-krstenje-rusije/

2.http://arhiva.spc.rs/sr/sveta_sofija_u_carigradu_kroz_istoriju.html

3.https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/2008/1/25-55.pdf

4.https://predanie.ru/book/72798-filosofiya-imeni/

5.https://standard.rs/2023/07/27/francuska-u-sunovratu/

6. www.pecat.co.rs/2023/07/falus-simbol-oko-koga-se-vrti-svet/

7.https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=2&idnovost=58795&Fasisticka-izjava-Karla-Bilta%3A-Pravoslavlje-je-pretnja-za-zapadnu-civilizaciju

8.https://srpska.pravoslavie.ru/118079.html

9.http://fakti.org/rusija/putiniana/putin-nije-staljin-slucajno-posle-hitlerovog-napada-izgovorio-braco-i-sestre

10.https://www.politika.rs/scc/clanak/561840/promena-pola-zabrana-rusija

11.https://svetigora.com/u-crkvu-se-vratila-ikona-svete-trojice-prepodobnog-andreja-rubljova/

12.https://www.politika.rs/scc/clanak/563778/zelenski-potpisao-zakon-pomeranje-bozic

Ostale tekstove Vladimir Dimitrijevića pogledajte OVDE.

Izvor: Iskra