Piše: Endrju Filips

Svet varki

Prigožin

23. i 24. juna u Rusiji, veoma ambiciozni psovač - oligarh Evgenije Prigožin odlučio je da treba da preuzme kontrolu nad ruskim Ministarstvom odbrane. Tako je izazvao pobunu sa centrom u gradu Rostovu na Donu. Prigožin je na čelu privatne vojne kompanije „Vagner“, koja je analogna američkoj „Akademiji“ ( ranije „Blekvoter“). Prigožin je nekoliko meseci sasvim otvoreno optuživao Ministarstvo odbrane za nekompetentnost, i to je činio putem histeričnih i neuravnoteženih tirada. Kao i mnogim veoma bogatim, narcisoidnim i prilično sumnjivim biznismenima (odmah mi pada na pamet jedan američki primer), arogantnom Prigožinu je nedostajalo samo jedno – moć. Razlika između SAD i Rusije je u tome što u SAD takvi oligarsi mogu da postanu predsednici, ali ne i u Rusiji.

Prigožin je očigledno želeo da vlasti uzme vlast, kao što su vlastoljubivi izdajnici oteli vlast od carske Vlade u februaru 1917. i tako Rusiji ukrali neizbežnu pobedu koja bi okončala Prvi svetski rat za nekoliko meseci i spasila milione života. Trenutno je još uvek nepoznato da li je Prigožin imao pokrovitelje na Zapadu, kao 1917. godine, ili su mu poteze diktirale isključivo njegove sopstvene ambicije. Kako je predsednik Putin primetio, to se dogodilo dok se ruski vojnici bore protiv neonacista i njihovih gospodara, kao i celokupne vojne, ekonomske i informacione mašinerije Zapada. Pobuna Prigožina, koja je okončana nakon što je beloruski predsednik Lukašenko intervenisao, sada daje predsedniku Putinu šansu, ako to želi, da brzo okonča rat. Na kraju krajeva, slučaj Prigožin je bura u čaši vode, ali jača poziciju stalno i višestruko opreznog predsednika Putina. Sebičnost Prigožina, koji izgleda kao razmaženo dete, pokazuje da među Rusima ( avaj, kao i u među nekima u Crkvi ), još uvek ima izdajnika i da neki Rusi možda imaju zablude. Posle zablude, naravno, dolazi katastrofa. 

Sjedinjene Američke Države

Postaje sve jasnije da reizbor predsednika SAD za drugi mandat zavisi od vojne pobede američkog marionetskog režima u Kijevu. Uostalom, predsednici koji su izvojevali vojne pobede bivaju ponovo izabrani. Međutim, postoji problem što Kijev ne pobeđuje i malo je verovatno da će izdržati do sledećih američkih izbora u novembru 2024. Čak i ako izuzmemo problem Bajdenove očigledne senilnosti.
Štaviše, veoma agresivna američka elita toliko je naljutila Kinu (predsednik Si Đinping je po Bajdenovim rečima „diktator”) da se, u zamci kao ranjena zver, sada mogu suočiti sa ratom na dva fronta – u Ukrajini i na Tajvanu. A to znači poraz na oba fronta. Katastrofa sledi zabludu.

Evropa

Ko je najvažnija osoba u bilo kojoj evropskoj zemlji? Ovo nije predsednik taj i taj i nije premijer taj i taj. Danas je jedina osoba koja je zaista bitna u bilo kojoj evropskoj zemlji američki ambasador: u Nemačkoj od 1945. godine, u Velikoj Britaniji i Francuskoj nakon Suecke krize 1956., u istočnoj Evropi od 1989. i u Ukrajini od 2014. godine, kada su SAD krenule u pohod na Istok. Međutim, sve više Evropljana to počinje da shvata.

Evropske vlade postaju sve nepopularnije kako birači shvataju da su glasali za američke marionete. To razume većina Mađara i Moldavaca, kao verovatno i većina Rumuna, Bugara, Čeha i Slovaka. U zemljama kao što su Nemačka, Francuska, pa čak i Poljska, ova svest tek počinje da se formira. Čak i u Britaniji, gde je vlada već krajnje nepopularna, tek neznatna manjina uspeva da sabere dva i dva. Kada će ustati narodi Evrope? Katastrofa sledi zabludu.

Ukrajina

Ofanziva kijevskog režima (a ne „kontraofanziva“) je propala: niko ne „obustavlja“uspešne ofanzive. Ofanzivu su Kijevu nametnuli američki političari, a kijevske trupe su bile loše pripremljene ili čak nisu bile uopšte pripremljene. Drugim rečima, ofanziva je bila samoubilačka, a oni koji su je podsticali krivi su za masovna ubistva svojih ukrajinskih „robova“ koji su im služili kao topovsko meso. Naravno, imali su „čudesno“, zapadno oružje koje je, navodno, promenilo igru. Međutim, u stvarnosti je to bilo zastarelo i beskorisno oružje, a sada je i uništeno. U međuvremenu, skoro 18 meseci kasnije, kijevski režim, sa svojim tipično ukrajinskim, reklamerskim samoveličanjem, neprestano zahteva novo oružje.

To znači da je svo „novo“ oružje do sada bilo beskorisno. Oni koji zahtevaju iznova i iznova očigledno gube. Pravi pobednici ne moraju ništa da zahtevaju. 

Sve se to dešava u zemlji čija je ekonomija teško pogođena ratom, a infrastruktura uništena. Ona nije održiva i ne može čak ni da isplati plate svojim državnim službenicima bez zapadnog novca. Sada se nameće zahtev da Rusija treba da plati obnovu Ukrajine. Rusija je, sa svoje strane, rekla da SAD treba da plate obnovu Ukrajine, pošto su one odgovorne za uništenje ove zemlje, koja je pre 30 godina bila prosperitetna i imala dvostruko više stanovnika nego danas. Katastrofa sledi zabludu.

NATO pakt 

11. jula otvara se samit NATO-a u Viljnusu. Zapadni propagandisti trenutno predviđaju Ukrajini brzi put ka NATO-u. Međutim, da bi se to dogodilo, Ukrajina mora da ispuni još nekoliko uslova koji još nisu ispunjeni, a sve države članice moraju jednoglasno da pristanu na njeno pristupanje. I to uprkos činjenici da se 10 od 31 zemlje NATO-a protivi, a sam predsednik Bajden je javno izjavio da je protiv toga. Zašto je u svakom slučaju neophodan zvanični ulazak Ukrajine u NATO? Uostalom, kijevski režim je već, faktički, član NATO-a. Na hiljade vojnika i plaćenika NATO-a se bore za kijevski režim u uniformi kijevskog režima, kijevski režim je naoružan NATO opremom, a desetine hiljada njegovih vojnika se obučavaju u zemljama NATO-a i prate naređenja NATO oficira koji su stacionirani u Ukrajini.
Jedino pravo pitanje je da li će NATO trupe zvanično učestvovati u ovom američkom „posredničkom“ ( „proksi“) ratu. A odakle će stići ove trupe? Iz Poljske? Iz Letonije? Iz Litvanije? Iz Velike Britanije? To bi još jedna eskalacija u dugom nizu, od isporuke raketa srednjeg dometa, napada na rusku teritoriju, slanja NATO tenkova, upotrebe osiromašenog uranijuma i, na kraju, slanje NATO aviona F-16. Čak se govori o tome da NATO treba da koristi „taktičko“ nuklearno oružje ili „prljave bombe“. Reč "taktički" je ovde neprikladna. Svaka upotreba nuklearnog oružja od strane Zapada značila bi Treći svetski rat i kraj sveta. Takva upotreba nuklearnog oružja je nezamisliva, ali katastrofa prati zablude.

Pravi svet

Posle sloma kijevskog režima

Šta će se dogoditi nakon predstojećeg sloma kijevskog režima? „Kontraofanziva“ će se uskoro završiti. Kijev je pretrpeo ogromne i samoubilačke gubitke: oko hiljadu oklopnih vozila i tenkova i oko 14 000 ubijenih, ranjenih, zarobljenih i onih koji su se predali. U Kijevu i Ivano-Frankovskoj oblasti na krajnjem zapadu Galicije objavljena je totalna mobilizacija radi regrutovanja novog „topovskog mesa“. Neki čak kažu da će kijevski režim pasti krajem jula, drugi u oktobru. Zar tako rano?

Može se sumnjati da će tako biti, ali su sumnje možda i neopravdane, posebno u svetlu Prigožinove pobune. To nas primorava da se fokusiramo na jedno pitanje: kako da okončamo sukob što je pre moguće? U svakom slučaju, samoubistvo Ukrajine koje su organizovale SAD, „borba do poslednjeg Ukrajinca“, sigurno ne može da traje duže od godinu dana. Šta će se dogoditi nakon predstojećeg sloma kijevskog režima? Naravno, biće građanskih nemira, unutrašnjih borbi za vlast u Kijevu i smrti ili bekstva Zelenskog. Katastrofa sledi zabludu.

Bivša Ukrajina

Šta je ostalo? Niko ne zna šta će ostati od sadašnje (sovjetske) Ukrajine nakon završetka sukoba. Krim se otcepio od Ukrajine referendumom 2014. godine, a četiri regiona na Istoku su se na isti način otcepila krajem 2022. godine. Drugi mogu da slede ovaj primer. Neki već govore o planovima Rusije da pripoji Harkov i Odesu – dva grada u kojima narod govori ruski. Međutim, sve što sa sigurnošću možemo reći je da će Nova Ukrajina biti veoma drugačija od one u januaru 2022. godine. Nova Ukrajina sve više podseća na Kijevsku konfederaciju bez izlaza na more. Drugim rečima, budućnost Nove Ukrajine izgleda kao njena „belorusizacija“.

Oporavak? Ukrajina je uništena. Da bi se ponovo izgradila, prvo mora da postane nezavisna država, da se „otrgne kontroli“, i da joj se vrati suverenitet. Zemlja takođe mora biti razminirana i ponovo izgrađena. Američke kompanije kao što je Blekrok, kojima je ukrajinski marionetski režim prodao značajn deo državne imovine, neće dobiti nikakvu nadoknadu. Sve njihove investicije, kao i investicije bilo koje američke ili evropske zemlje i kompanije u Ukrajini, biće izgubljene, a ogromne dugove kijevskog režima Rusija će jednostavno otpisati.

Zapadni političari

Šta će biti sa zapadnim političarima? Danas su zapadni političari tu, ali sutra ih možda više neće biti. Oni se jednostavno mogu ukloniti, bilo kroz narodni ustanak ili putem glasanja. Dok predsednik Putin uživa podršku 80% stanovništva, malo zapadnih političara ima podršku više od 20% stanovništva. Zapadni političari mogu jednostavno da podnesu ostavke i onda počnu da se žale da su izdani. Ali ih ionako niko neće slušati. Katastrofa sledi zabludu.

Zapadni mediji

Šta će biti sa zapadnim medijima? Zapadni mediji su nas od samog početka zabavljali lažnim izveštajima o „ničim neizazvanom i brutalnom Putinovom napadu na Ukrajinu“, „potpunoj ruskoj invaziji“; tu su i tvrdnje da „Rusiji ponestaje projektila i municije“, „Rusi se povlače“ i „postoji neizbežna pobeda Ukrajine nad neobučenim i kukavičkim ruskim regrutima poslatim da umru, i to u talasima“. Ove laži su im poslale američke PR kompanije koje sastavljaju kijevsku propagandu. Uskoro će lenji zapadni mediji morati da počnu da objavljuju porazne naslove za Kijev u roku od nekoliko nedelja ili meseci.

Istina je da Rusija nikada nije izgubila, ali, mora se priznati, ona jednostavno nije bila spremna za ovakav sukob, jer nije mogla očekivati da će Zapad poslati stotine hiljada mladih Ukrajinaca da ginu bez razloga.

Kao rezultat svega toga, pre godinu dana, Rusija je morala da mobiliše dodatnu vojsku za ozbiljan rat, i trebalo je neko vreme, ali nikada nije izgubila nijednu teritoriju. U početnoj fazi uspostavljanja istinskog Novog svetskog poretka, Putin i Lavrov su pretpostavljali da će Sjedinjene Države pregovarati. Laže svako ko misli da su Rusi toliko glupi da su verovali da mogu da osvoje zemlju od preko 30 miliona ljudi sa svega sto hiljada svojih vojnika. Prva faza specijalne vojne operacije je očigledno bila pregovaračka taktika – nadali su se zdravom razumu u Ukrajini i na Zapadu. 

Činjenica je da zapadni mediji još uvek lažu. Oni će kasnije možda reći da su prevareni, a možda će priznati da nemaju nikakvu nezavisnost, da su oduvek bili glasnogovornici vlasti, nesposobni da zaista istražuju zbog „uređivačke kontrole“, odnosno cenzure. Katastrofa sledi zabludu.

Sudbina Zapada

Šta će biti sa Zapadom? Zapadna elita ne živi ni u virtuelnom svetu, jer je virtuelno nešto što postoji paralelno sa realnim svetom, ali stvarni svet više ne postoji  na Zapadu. Zapad živi u potpuno iluzornom svetu – iluzornom zato što veruje u sopstvene iluzije i zablude. Zapadna elita i dalje veruje u sopstveni mit da je Zapad „drugačiji“, „izuzetan“, „bolji“. Zapadna elita može da fantazira do besvesti, ali Rusija će se ipak pobrinuti za sebe. Na primer, zapadna elita kaže, sluteći neuspeh svojih ukrajinskih „ofanziva“: „Zamrznućemo sukob“. Naravno, ne može da ga zamrzne, jer Rusija to neće dozvoliti! Očigledno je, već sada, da se Rusija neće odreći ničega. I ne samo Putin, već sama Rusija se neće odreći ničega.

Kao rezultat svega toga, ceo nezapadni svet se stavlja na stranu Rusije, koja dobija vodeću ulogu u pravom Novom svetskom poretku. Ovo je čak i više nego što je Rusija mogla očekivati. Na Peterburškom međunarodnom ekonomskom forumu učestvovali su predstavnici više od sto zemalja. Svi su umorni od SAD iz mnogo razloga; najnoviji razlog je taj da američka elita tera ceo svet da prihvati seksualnu perverziju kao normu. Globalizacija predvođena Zapadom umire, a čak i predsednik Makron, štićenik Rotšilda, želi da ide na samit BRIKS-a, iako mu to nije dozvoljeno. Istina je da je posrednički rat Zapada protiv Rusije počeo samo zato što su SAD želele da eliminišu moćnog konkurenta i održe svoju hegemoniju.

Suočeni smo sa perspektivom ne samo kolapsa kijevskog režima, već i postepenog (verovatno tokom mnogo godina) pada jedne zapadne zemlje za drugom, počevši od Evropske unije. Inflaciju tamo nije izazvao Putin, već antiruske sankcije i potonji ogroman rast cena hrane, đubriva, prirodnog gasa i nafte. Nema sumnje da će „Rusija držati sva vrata otvorena“ ( citiram šta je rekao Sergej Lavrov) za partnerstvo sa evropskim zemljama, pod uslovom da shvate da je politika Moskve u njihovom interesu, a ne u megalomaniji Vašingtona.

Činjenica je da Zapad nije u stanju da proširi svoj uticaj. Zapadni mentalitet se ne „izvozi“ u one zemlje koje nemaju istu istoriju kao Zapad. Zbog toga je Zapad propao u pravoslavnoj istočnoj Evropi, u Aziji (u Vijetnamu, Iraku i Avganistanu), a takođe i u Africi. Čak i u katoličkoj Latinskoj Americi, još uvek izvan postprotestantskog sveta, Zapad je propao. Sada on propada u Ukrajini, sa izuzetkom njene habzburško-poljske Galicije koja i jeste na krajnjem zapadu Ukrajine. Katastrofa sledi zabludu.

Izvor: Ruska narodna linija

Priredio: Vladimir Dimitrijević