Piše: Slobodan Reljić
Da li je moguća bosanska nacija – pitanje je koje ponekad proleti bosansko-hercegovačkim javnim mnjenjem kao meteorčić. I ugasi se do sledeće prilike.
Pre neki dan je takva jedna tribina upriličena u glavnom gradu Federacije BiH a deo tog mini-spektakla bejaše i da na to pitanje odgovori prisutna publika. Oko pedesetak njih je „gotovo jednoglasno podizanjem crvenih i zelenih listića, potvrdno odgovorilo na postavljeno pitanje“.
Čega je to dokaz u zemlji Bosni?
„Rezultati istog ispitivanja bili bi u potpunosti suprotni kada bi se sprovodili u drugim dijelovima zemlje“, odmah tu je rekao učesnik rasprave Tvrtko Milović, hrvatski novinar u Bosni i Hercegovini, a imajući na umu Republiku Srpsku i zapadnu Hercegovinu.
Posledica ove očiglednosti, po Miloviću, jeste da je „ta nacija praktički nemoguća, u ovome trenutku, u ovom vremenu i u ovim granicama BiH“, jer „mi imamo zaista formirane tri etničke zajednice koje imaju svoje komponente i koje se ne daju razbiti silom. Dakle, mogu možda nekim drugim putem, ali ne silom.“
Da realnost ne mora biti granica potrudio se na licu mesta potpredsednik Federacije BiH Igor Stojanović nalazeći „da postoji mnogo ljudi koji se osjećaju prvenstveno kao Bosanci i Hercegovci i kojima je to prvi identitet, prije i vjere i prije bošnjaštva, hrvatstva i srpstva.“
Reč je o političaru iz Socijaldemokratske partije BiH koji je prema zvaničnoj biografiji na sajtu predsedništva Federacije „ostvario značajnu karijeru u kojoj je stekao širok spektar iskustava, od socijalnog rada, savjetovanja u pravosuđu, do vođenja košarkaških reprezentacija. Ova širina perspektive oblikovala je njegovo političko vođstvo, čineći ga posvećenim poboljšanju prava i mogućnosti za sve građane Federacije Bosne i Hercegovine… Stojanović je pokazao nepokolebljivu posvećenost demokratiji i socijalnoj pravdi.“
Ovaj socijaldemokrata, izgleda, ne sumnja da bosanska nacija postoji, iako ne može da se uoči na terenu. „Smatram da je bosanska nacija najugroženija nacija u BiH i da sva priča od predstavnika Srba, Hrvata i Bošnjaka je ustvari samo jedan produkt nacionalizma, a suštinski trebamo razgovarati o ugroženosti Bosanaca i Hercegovaca u svakom slučaju.“
Ta vrsta viđenja ide mnogo dalje od „optimizma“ koji je voditelj Radio Slobodne Evrope Budo Vukobat u februaru 2011. izvukao od glavnog urednika obnovljene Bosanske vile, čuvenog časopisa s kraja XIX i na početku XX veka, Željka Grahovca: „Lično stojim na stanovištu da danas nacija može biti samo Bosanac u Bosni. Kakav je sistem vrijednosti i kako su stvari postavljene danas, kada bi neko htio da se izjasni nacionalno, kao Bosanac, teško da bi to mogao. Traži se da se etničko porijeklo ili konfesionalna pripadnost u specifičnoj mješavini turbulentnih odnosa između to troje izvuče kao nekakav nacionalni identitet. Za mene je to Bosna, ali to se vidi i iz imena Vile, iz njenog programa i njenog redakcijskog koncepta.“
Teško je razumeti na šta se ovaj urednik Bosanske vile poziva: časopis su 1885. osnovali učitelji Srpske škole u Sarajevu, a njeni osnivači su ostavili poruku redakcije saradnicima i čitaocima decembra te godine: „Mi smo učinili sve ono što se od nas zahtijevati moglo, a sad stoji do vas, da pokažete koliko ste svjesni Srbi i koliko svoju knjigu ljubite – padne li ‘Bosanska vila’, kao srpski jedini list u ovim zemljama, onda nemojte nikoga kriviti – samo nosite grijeh na svojoj duši.“
Na tim osnovama oko Vile su se okupili Aleksa Šantić, Svetozar i Vladimir Ćorović, Dučić, Dis, Petar Kočić, Veljko Petrović, Crnjanski, Dimitrije Mitrinović kao i muslimani Safvet-beg Bešagić, Musa Ćazim Ćatić, Osman Đikić, pa Ivo Andrić, Tin Ujević…
Ti osnovi zajedništva su bili realni. Suživot i održavanje normalne svakodnevice. Slično kao što i na sarajevskom razgovaranju reče Žarko Papić, politički analitičar: „bosanstvo je zajedništvo, zajednički život, identitetska država“, ali to „ne znači da treba gušiti nacionalne odrednice i likvidirati nacionalne identitete“.
Pošto je Bosna i danas okupirana, poređenje sa vremenom s kraja XIX veka je razumno i plodotvorno: na primer, važno je da se razume da kao što Benjaminu Kalaju nije uspelo da stvori bosansku naciju, tako je to iluzorno očekivati od Kristijana Šmita.
Kalaj je objašnjavao da je razlog za zabrinutost austro-ugarske vlasti u vreme ono bila „’u povećanoj samosvijesti srpsko-pravoslavnog dijela stanovništva’, ali (koje) se ne pokazuje kao neposlušnost ili neprijateljski odnos prema upravi, nego samo kao ‘povećano samoosvjećenje, jedno izraženije ispoljavanje srpske svijesti’. Toj pojavi kao i nekim drugim vezanim za nju, trebalo je, po Kalajevom mišljenju, ukloniti tlo u zemlji upotrebom različitih sredstava. Kao jedno od takvih sredstava bilo je i uvođenje bosanske nacije.“ (Tomislav Kraljičić, Kalajev režim u Bosni i Hercegovini 1882-1903)
A da bi razumeli kako tu nema novih ideja valja zabeležiti da je „Zemaljska vlada najzad, ne obazirući se na mišljenje stručnjaka, objavila 1890. godine Gramatiku bosanskog jezika za srednje škole… Bosanska vila je pojavu gramatike propratila kratkim komentarom i sa podsmijehom, očigledno ukazujući na neosnovanost toga poduhvata. ‘Kao što vidimo, knjiga je napisana za upotrebu u srednjim školama. U njoj je nauka o glasovima i oblicima. Ovo za sad samo uzgred spominjemo, moleći svakog našeg čitaoca, da se ne začudi natpisu, jer to nije nikakva novina: odavno mi viđamo na školskijem svjedodžbama taj naziv. Eto u gimnaziji sarajevskoj uči se zemaljski jezik, a u preparandiji i trgovačkoj školi bosanski! Jamačno će na skoro izbiti otkle i gramatika hercegovačkog jezika, jer tako bi zahtijevala ravnopravnost. Inače, Hercegovci su u pravu da protestiraju, zato što će oni učiti bosanski, a ne hercegovački.’“ (Kraljačić)
Ali razlika Kalaj-Šmit je nepremostiva. Prvo, Kalaj je dolazio iz okupatorske države koja je imala znanja i veštine za vekovna kontrolisanja nacionalnih grupa u složenoj habsburškoj monarhiji. To je za Kristijana Šmita nedostižna uloga. Ovaj čovek je tu gurnut iz kruga Angele Merkel da nešto radi, šta god, i da plata bude dobra.
Privatno u Šmitovom slučaju nadilazi sistemsko: njegova država se nije potrudila ni da bude poslat po važećoj proceduri. I kad se javi da bi on da sredi nastavne programe istorije u Republici Srpskoj i Federaciji to ne znači da on išta o toj zamršenoj prošlosti zna, ali on misli da to nije ni važno – jer istorija tu nije da bi se deca upoznavala s prošlošću nego da bi on mogao u godišnjem izveštaju da upiše šta je radio. I to nešto što će tamo biti ocenjeno kao dobro.
„Pitanje narodne prosvete ključno je pitanje opstanka jednog naroda“, podsetio je tim povodom istoričar Čedomir Antić. „Pravdajući svoj autoritarni, asimilatorski i nasilnički pohod Kristijan Šmit suštinski nastoji da sruši ustav BiH i da asimiluje srpski i hrvatski narod.“
Pratite Jutjub kanal portala Pravda na kome emisije vodi Igor Marinković https://t.co/zpsfQELH7c
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) May 16, 2023
Dalje „u svetu koji je odavno prihvatio postmodernističku i strukturalističku tezu o tome da istoriju pišemo na osnovu izvora i da istoriografija donosi tumačenja, a ne istine, Šmit nastupa kao neko ko će narodima BiH doneti ‘istinu’ i omogućiti njihovo pomirenje. Ovo što on radi nije, posle svega što se dogodilo izvesno, naivno neznanje, već kriminalni umišljaj.“
Kriminalno je koruptivno, mafijaško, nasilničko, štetočinsko, ubilačko, diktatorsko, nemoralno…
Antić veli da je „nastojanje da stvori ‘bosansku naciju’ samrtnički refleks zapadnog imperijalizma“ i podseća da je Šmitov „mnogo inteligentniji, obrazovaniji, autoritativniji i harizmatičniji kolega Šojble pre godinu jasno rekao da je iza svega strah od bosanskih muslimana, čiju državu deo EU ne želi. Oni misle da će stvaranjem bosanske nacije sprečiti islamski radikalizam. Posle su se izvinjavali, ali to je razmišljanje proteklih decenija isplivavalo u javnost širom EU i SAD.“
To tako ne kaže, ali misli i Stojanović, čovek „građanske opcije“, kad priznaje da su u Dejtonu „Bosanac i Hercegovac u potpunosti zaobiđeni“. A kao političar drži se banalnosti „da je za opstanak BiH ključno da identitet identifikujemo sa državom“.
Novinar Slobodne Bosne Danijel Hadžović, učesnik na sarajevskoj raspravi, se tome ne bi protivio, ali „u BiH su čvrsto formirana tri identiteta – bošnjački, hrvatski i srpski, kojih se ljudi neće odreći.“ „Ali, mislim da bosanski identitet, da biti Bosanac i Hercegovac, treba prvenstveno tretirati kao nešto što podrazumijeva identifikaciju sa državom Bosnom i Hercegovinom i da to treba biti natkrovljujući identitet u kojem će se dovoljno komotno osjećati svi građani BiH bez obzira na njihovu etničku i vjersku pripadnost, bez obzira da li oni bili Bošnjaci, Srbi, Hrvati, Romi Jevreji, ili pripadnici bilo koje etničke grupe.“
LJudi su se posle sarajevskog razgovaranja razišli – bez uverenja da je njihovo izjašnjavanje „za bosansku naciju“ išta drugo do igra za jedno veče. To tako nekako i jeste. U stvari, ne rezume se ni kome su pokretanja ovih kvadratura kruga potrebna. Sem kao zabava o „cvetanju hiljadu cvetova“.
Postdejtonski dani teku…
Izvor: Sve o Srpskoj
