Piše: Vladimir Dimitrijević
ZAŠTO LIKVIDIRATI ČOVEKA KNJIŽEVNOSTI?
Život u doba „digitalne demencije“ kao da zauvek ukida kulturu. Potrebni su praznoglavi robovi Novog poretka, a uskoro ni oni neće biti potrebni – transhumanizam nam nudi ukidanje čoveka kao takvog.
Globalni poredak u nastajanju ima za cilj da, kako bi rekao Slobodan Vladušić, „likvidira čoveka književnosti“:“Čovek književnosti nije neko ko živi u svetu književnosti, umesto u stvarnom svetu. Naprotiv. Čovek književnosti je prisutniji u realnom svetu od tzv. ,,običnog” čoveka upravo zato što veštinu tumačenja primenjuje i na sam svet: zato čovek književnosti u svetu ne vidi samo ono što je očigledno, već ima tu moć da vidi i razume i ono nevidljivo ili jedva vidljivo. Svet tako za njega postaje šuma znakova koji se tumače i koji ga vode do mnogih tajni. One često nisu lepe, ali ih je lepo otkrivati. Tako život postaje lepši, sadržajniji, intenzivniji a sve to nimalo ne zavisi od novca koji se ima na računu, već od veštine tumačenja kojom je čovek ovladao uz pomoć književnosti.(...)
Veština tumačenja tog čoveka čini otpornim na tehnike manipulacije svesti i propagande, budući da je on u stanju da ih razotkrije, dok ga osećanje ponosa, koje nastaje nezavisno od novca, čini otpornim na mogućnost potkupljivanja i očaravanja svetlostima potrošačkog društva. Čoveka književnosti zato treba likvidirati.
Najpre, budućeg roba treba odvojiti od književnosti. U jednoj zanimljivoj knjizi naišao sam na rečenicu pripisanu Adolfu Hitleru: ,,Robovi Rajha moraju da budu lišeni svakog obrazovanja i visoke umetnosti. Za njih je dovoljno da znaju abecedu, da bi čitali naše ukaze, dovoljna je jednostavna melodija i zadovoljavanje fizioloških potreba.” Danas, naravno, niko neće ovo reći ovako glasno i jasno kao Hitler, ali će se isti plan izvoditi drugim sredstvima.“
I mi to gledamo. Zato je vlasnik „ružičaste televizije“ nekrunisani kralj Antisrbije, a njegov prividni gospodar, kad ode, „ružičasta TV“ ostaje. Iza nje stoje Trilaterala.
SOLŽENJICINOVA POUKA
Ali, Istina je jača od laži, i jednom će pobediti. Zato je Aleksandar Solženjicin, pišući o laži komunizma, imao smelosti da svoje čitaoce pozove da ne žive u laži:“Reći će nam: šta može književnost protiv nemilosrdne navale neskrivenog nasilja? A ne zaboravimo da nasilje ne živi samo niti je sposobno da živi samo: neizostavno je spleteno s laži. Među njima postoji najsrodnija, najprirodnija duboka veza. Nasilje se nema čime prikriti osim laži, a laže se nema čime održati osim nasiljem. Svako ko jednom nasilje proglasi za svoju metodu, neumoljivo mora izabrati laž za svoje načelo. Rađajući se, nasilje deluje otvoreno i čak se sobom ponosi. No čim ojača, ustali se, oseća razređenost vazduha oko sebe i ne može dalje opstajati drugačije negoli zamagljujući se u laž, prikrivajući se njenom slatkorečivošću. Ono neće više stalno, neće obavezno, neposredno zapušavati usta, češće će od podanika zahtevati samo da laži polože zakletvu, samo da saučestvuju u laži.
I prost korak prostog neustrašivog čoveka: ne učestvovati u laži, ne podržavati lažne radnje! Pa neka to dolazi u svet i čak caruje svetom – ali ne kroz mene. Piscima i umetnicima je dostupno i ono veće: da pobede laž! Zaista je u borbi s laži umetnost uvek pobeđivala, uvek pobeđuje! – vidljivo, za svakog nepobitno! Protiv mnogo toga na svetu laž može istrajati – ali samo ne protiv umetnosti. A čim laže bude rasplinuta – odvratno će se razotkriti golotinja nasilja – i ono će se zanemoćalo srozati.
Eto zašto, prijatelji, mislim da smo sposobni da pomognemo svetu u njegovo usijano doba. Ne izgovarati se golorukošću, ne prepuštati se lagodnom životu – već krenuti u boj! U ruskom jeziku su omiljene poslovice o istini. One uporno izražavaju poprilično i tegobno narodno iskustvo, a ponekad zapanjujuće: JEDNA ISTINITA REČ CEO SVET PRETEŽE!“
Vredi pamtiti tu reč.
ČEMU SE UČIMO IZ KNJIŽEVNOSTI?
Na ovom svetu, nema radosti bez tuge. I nema borbe u kojoj je pobeda trajna. O tome je, kad je pročitao „Gospodara prstenova“, Klajv Stejplz Luis pisao svom prijatelju Tolkinu:“Ispio sam bogat pehar i utažio davnašnju žeđ. Kad jednom uhvati zamah, postojani uspon uz veličanstvenost i užas (koji se zaista ne bi mogao podneti da nema zelenih dolova da pruže olakšanje) gotovo da nema sebi ravnog u celokupnoj meni znanoj pripovedačkoj umetnosti. Verujem da se ova priča odlikuje dvema nenadmašnim vrlinama: čistim stvaranjem Sekundarnog sveta - ’Bombadil’, Utvare ’Prstena’, vilovnjaci, enti - kao iz nekih neiscrpnih izvora i načina gradnje. A druga je gravitas. Nema romana koji može s toliko pouzdanja odbaciti optužbu za ,,eskapizam“. Ako i zastranjuje, ova knjiga zastranjuje upravo na suprotnu stranu: svaka pobeda nade je odložena, a izgledi protiv junaka gomilaju se tako nemilosrdno da je to gotovo previše bolno. A duga coda posle eukatastrofe, bez obzira na to jesi li ti to nameravao ili ne, deluje kao podsećanje na to da je pobeda prolazna koliko i borba, da (kako kaže Bajron) ne postoji moralista jači od zadovoljstva, i tako nam kao završni utisak ostaje duboka melanholija.”
Borba dobra i zla traje. Nema mesta za površni optimizam – zlo je jako. Ali, nema mesta ni za očajanje – ono nije nepobedivo.
TRAGEDIJA KAO IZVOR ŽIVOTNE SNAGE
Žarko Vidović je u svojoj studiji „Tragedija i Liturgija” utvrdio da je u antičkoj tragediji, kao naslućivanju hrišćanstva, reč o odi koja se peva u slavu žrtve-utemeljitelja zajednice. Ispunjenje antičke tragedije je pravoslavna Liturgija u kojoj Raspeti i Vaskrsli Bogočovek biva Sveštenik i žrtva, Onaj Koji prima i Onaj Koji Sebe razdaje. Antička tragedija je to nagoveštavala, jer su njeni likovi (Prometej, Antigona, itd.) davali sebe za zajednicu, i zato ih je Polis slavio. Čak i Olimpijske igre nisu bile nikakav „sport”, nego svojevrsno igranje pred licem bogova koji su se projavljivali i pokazivali kroz olimpijske pobednike. Žarko Vidović kaže: „Božanstvo mora da bude podjednako i sa žrtvom, i sa onima koji prinose žrtvu, i sa onima koji se uspehu i dejstvu žrtve raduju. To je opet jedinstvo: ispaštanje, žrtva koja predstavlja narod i treće, samog naroda sa božanstvom. Tragedija je, dakle, opštenarodno slavlje ili, što je isto, preobražaj stradanja u slavlje i praznik. Bez toga preobražaja stradanje bi bilo samo stradanje, samo zlo, dok je tragedija preobražaj kojim se postiže pobeda nad zlom (uz žrtvu) i slavljenje te žrtve!”
I još: „Tragedija je oda, teodikeja, odbrana Boga, slavljenje Boga uprkos Zlu (... ) Krajnje očišćenje čoveka je SOPHROSINE, čistota srca (bezazlenost, čednost, otročestvo, devičanstvo), a to je sećanje koje se postiže na kraju tragedije.” Dakle, ponavljamo: antička tragedija je praznični događaj zajednice, oda u slavu utemeljitelja te zajednice. Ona se razlikuje od novovekovne po tome što u novovekovnoj (Šekspirovoj, na primer) tragediji nema katarzisa, preobraženja stradanja u slavlje, nego se sve završava smrću tragičnih likova... Ima pasije, a nema vaskrsenja.
Paganizam prestaje kad dođe rođenje Boga u ljudskom telu, ulazak Boga u istoriju. Prestaje „večito vraćanje istog” kao „loša beskonačnost”; iz vremena je, od Hrista naovamo, moguće ući u Večnost. Štaviše, moguće je njome se pričestiti, jer je Hristos Sama Večnost.
TRAGEDIJA I LITURGIJA
Tragedija se osmišljava Hristom kao Svepobednom Žrtvom: zato Dostojevskova stradalnica Sonja spasava ubicu Raskoljnikova, zato Egziperi u „Tvrđavi“ kaže:“Upoznao sam sinove koji su mi govorili: "Otac je umro pre nego što je završio gradnju. Ja sam nastavio da gradim. Otac je umro i prepustio nam brigu da se i dalje sledi njegovo delo. Ja ga sledim". Verujte mi, u takvim kućama nikad nisam osetio da je otac mrtav!“
Zato je Klajv Stejplz Luis rekao da smo svi besmrtnici:“Nema običnih ljudi. Nikada niste razgovarali sa smrtnikom. Nacije, kulture, umetnosti, civilizacije jesu smrtne, i njihovi životi su naspram našeg kao život komarca. Sa besmrtnima se šalimo, radimo, venčavamo, vređamo i eksploatišemo – besmrtne užase ili večno blaženstvo. To ne znači da neprestano moramo biti ozbiljni. Moramo da se igramo. Ali naša radost mora biti onakva (a takva je najradosnija od svih) kakva postoji među ljudima koji su od početka jedni druge shvatili ozbiljno – bez lakomislenosti, nadmoći i drskosti. Naše milosrđe mora da bude prava i skupocena ljubav, sa dubokom osetljivošću na greh uprkos kog volimo grešnika – ne puka trpeljivost i povlađivanje koje su parodija ljubavi, kao što je lakomislenost parodija radosti. Pored tela i krvi Hristove, vaš bližnji je najsvetiji predmet pojmljiv čulima. Ako je on vaš bližnji u Hristu, on je gotovo na isti način sveti, jer i u njemu Hristos vere latitat – Onaj koji proslavlja i Onaj proslavljeni, sama Slava, zaista se u njemu krije.“
Zato Tolkinov Gandalf kaže Denetoru, čuvaru prestola u Gondoru, kada ovaj hoće da se ubije:“Vlast ti nije data, domostrojitelju Gondora, da narediš čas svoje smrti. A samo varvarski kraljevi pod vlašću Mračne Sile, činili su tako, ubijajući sebe u oholosti i očaju, ubijajući svoj rod da olakšaju sopstvenu smrt.”
Jer, Bog je izvor života.
NE ODUSTANIMO OD KNJIŽEVNOSTI
Ne smemo prestati da čitamo knjige. One nam ne daju da budemo učenici samima sebi ( po Geteu, takvi su uvek budale), niti sopstveni savremenici. Vredne knjige nas čine svevremenicima.
Neka neki oko nas postaju digitalno dementni – mi nećemo. Uzimaćemo knjige u ruke, i bićemo sa svima koji znače: sa Gilgamešom, sa Odisejem, sa carem Davidom, sa Don Kihotom, sa Hamletom, sa braćom Karamazovima, sa Andrićem i Selimovićem, Crnjanskim i Nastasijevićem. I svi će nas primiti kao svoje, i živećemo sa svima pre i posle nas.
Kad god vam kažu da je književnost mrtva, uzviknite, neka se čuje:“Živela književnost!“
Više tekstova Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE
Izvor: Pravda.rs
