Piše: Igor Ivanović

Za srpski nacionalni interes veoma je opasno kad se naša kultura, kao u spotu koji je objavio ambasador Hil, svodi na samo jednu stranu sveta. Time se potkopava naš identitet.

Možda je toga 13. juna 2022. godine ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil poverovao u sopstveni istorijski upis, kada je pretećim tonom izjavio kako Srbija mora da razmisli o tome gde leži njena budućnost i da li je u tekućem vremenu njena neutralna pozicija uopšte moguća. A možda se samo utrkivao u nadmenosti i u demostraciji ogoljene moći sa ostalim kolegama-američkim diplomatama, koji se svuda po svetu ponašaju slično u državama gde im je takvo ponašanje dozvoljeno, pecajući na taj način u budućoj administraciji neko mesto u samoj Beloj kući.

Doduše, mora se priznati, da je ambasador Hil imao puno motiva da poveruje kako je „mali Pontje Pilat”, prokurator na okupiranoj teritoriji. Događaji koji su došli nakon toga, i koji su prethodili septembarskoj gej paradi u Beogradu, pokazali su da je njegova u Srbiji ipak poslednja. I ambasador Hil je u više navrata tih dana pozvao Srbiju da stane „na pravu stranu istorije”, birokratski ponavljajući omiljenu frazu iz novogovora baš toga neistorijskoga sveta, čije shvatanje politike nikada nije uključivalo ni učenost ni učtivost.

„Srbija ide ka Zapadu”

Samo nepunih devet meseci kasnije, u martu 2023. godine, ambasador Hil slavodobitno objavljuje na jednoj društvenoj mreži kako je „Srbija prihvatila evropsku budućnost i jasan plan kako da do nje stigne”, pozivajući se na razgovore u Ohridu, a zatim dodao da je „ta odluka zahtevala mudrost, integritet i hrabrost”. Domaća javnost je bila zatečena, naročito ako se uzme u obzir da joj nikakva odluka Vlade Srbije nije saopštena o ubrzanom i naglom zaokretu prema zapadnoj strani sveta; nisu se oglasili ni predsednik Vučić, niti je zasedala Narodna skupština Republike Srbije po tom pitanju.

Uskoro je stiglo tumačenje razgovora u Ohridu, gde svi učesnici jednoglasno potvrđuju da ništa nije potpisano, a neki od njih i da je pored toga nepostojeći ugovor na snazi?! A onda to „što je na snazi”, odmah nakon razgovora potpuno i radikalno parališe tzv. premijer Kosova Aljbin Kurti, ukidajući čak i tahničku mogućnost daljeg dijaloga. Naša javnost je ostala gladna tumačenja šta se to navodno krišom dogodilo u promeni državnog kursa, ambasador Hil nije osetio nikakvu potrebu da pojasni ovu nedoumicu koju su izazvele njegove reči.

Nepuna tri meseca nakon toga, na proslavi američkog Dana nezavisnosti početkom jula ove godine, ambasador Hil se obraća javnosti opet birokratizujući njegovu nezaobilaznu temu – istoriju. Tom prilikom izgovara: „Naše dve zemlje su kao dva prijatelja koji su se u nekom momentu malo razišla, ali koji su sada ponovo zajedno”; u daljem izlaganju pored ostalog ambasador Hil izgovara i sledeću misao vezanu za prijateljstvo SAD i Srbije: „Jedan prijatelj govori o prošlosti, a drugi o budućnosti.” Ako ima mnogo nedorečenog i nejasnog za srpsku javnost u svemu narečenom, oko jedne činjenice ne postoji zabuna: prijatelj koji govori o prošlosti zove se Srbija, a prijatelj koji govori o budućnosti zove se SAD.

Iz ovoga bi zdrav razum izneo jasan zaključak kako su u „sadašnjosti u kojoj su dva prijatelja ponovo zajedno”, svi nesporazumi izglađeni i kako SAD nemaju više neprijateljskih namera i delatnosti prema Srbiji. Ova izjava dolazi upravo u vreme frontalnog napada Zapada protiv srpskih interesa svuda u regionu: u samoj Srbiji i njenoj južnoj pokrajini, u Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori. U istom momentu sprovodi se otrovna kampanja protiv SPC bez imalo pardona i rezervi. Domaća javnost je sa pravom uveliko zbunjena: da li je ambasador Hil u ulozi prokuratora uveren da poseduje dovoljnu moć kojom poništava percepciju našeg vida ili se iza naših očiju odigrao neki tajni sporazum na koji ambasador upozorava upravo onoga koji se krišom dogovarao?

Još nam pošteno nisu stigle ni letnje žege kada se ambasador Hil, ovoga puta pojačan jurišnim centurionima na medijskom polju, oglasio u nameri da nam pokaže kako su, uprkos svim aktuelnim neprijateljstvima SAD prema Srbiji koje svakodnevno gledamo, naša dva naroda ipak na zajedničkoj – zapadnoj strani civilizacije. Prvog dana avgusta preko društvenih mreža pušten je spot naslovljen „Srbija ide ka Zapadu” u kome pored ambasadora Hila učestvuju i njegovi istomišnjenici: premijerka Ana Brnabić, vlasnik „Pink” televizije Željko Mitrović, ambasador Srbije u SAD Marko Đurić, analitičar Darko Obradović i vojni analitičar Aleksandar Radić, koji na jedan prizeman i površan način govori o tome de je Srbija u biti zapadna zemlja po istorijskom, geografskom i ekonomskom ključu. Ovakva uloga ambasadora Hila u spotu je razumljiva kao službenika SAD, možda je razumljiva i za analitičare i privatne preduzetnike koji su prividno „samostalni”, ali je sramna za državne službenike Srbije ambasadora Marka Đurića i premijerku Anu Brnabić!

Koja je svrha ovakvog spota? Pa mediji u Srbiji su u ogromnoj većini pro-zapadni, bilo radikalno kao „N1” ili „Nova S”, bilo umereno kao „Javni servis” ili „Prva”, a sam Željko Mitrović je vlasnik veoma gledane „ružičaste” televizije na kojoj je pre izvesnog vremena najavio ofanzivu prozapadne ideologije. Da li je neko od učesnika spota svestan elementarne činjenice da su od 5. oktobra do danas sve vlade Republike Srbije otvoreno deklarisale kao prioritetni cilj Srbije ulazak u EU? Da li je neko od njih primetio da je u našoj javnosti neprestano prisutna ideologija evrocentrizma, po kojoj evropska ideja nema alternativu, jer je jedina i centralna? Šta bi ovaj spot trebao da ispuni što ne postoji, šta bi trebao da nakalemi što je zakržljalo, šta bi trebao da pojasni što je narazumljivo?

I najbitniji kriterijum: ko je birao učesnike ovog spota, odnosno kakve su garancije da će odabir baš ovih ličnosti odjeknuti pozitivno u našem narodu kada je reč o evropskim vrednostima? Da li ove, u spotu prisutne ličnosti, mogu da poprave veliku disproporciju između većinski prozapadnog diskursa u medijskom prostoru i većinski antizapadnog mišljenja kod našeg naroda? Konkretno, na osnovu ispitivanja javnog mnjenja u generaciji koja je rođena oko petog oktobra i koja je odrasla u javnom prostoru isključivo na panegiriku zapadnih vrednosti, samo 18% ispitanika ima pozitivan stav o EU, a čak 36% ima negativan stav! Ostalih 46% je neutralno, što po utilitarnom nagonu interesa i opreza, upućuje na zaključak da su i oni velikom većinom protiv EU. A na njima je vršena ozbiljna prozapadna propaganda – oni su generacija koja je površinski nesumnjivo vesternizovana u svakodnevnom životu.

Srbija na Zapadu

Tokom jula meseca Željko Mitrović se oglasio preko društvenih mreža sa video porukama o podršci američkoj politici u Srbiji baziranoj na srpskoj pripadnosti zapadnoj civilizaciji, ali i sa nekim društveno-istorijskim komentarima. Ukratko, kada je reč o prijateljstvu Srbije i SAD izrekao je da je vreme da se američki i srpski putevi ponovo ukrste nakon nekih istorijskih nesporazuma poput bombardovanja SR Jugoslavije, a gde su SAD, po Željku Mitroviću, bile samo jedna od 19 država agresora. Kada je reč o pozapadnjačenom srpskom biću, Željko Mitrović kao argumente izvodi zaključak da „u Srbiji skoro svi voze zapadne automobile, piju koka-kolu, gledaju američke filmove, štede i troše evre a ne rublje, slušaju muzičke hitove sa zapada i na kraju, svi bolje žive isključivo zbog zapadnih investicija i sve bolje spoljno-trgovinske razmene sa zapadom…”

Sličnu argumentaciju iznosili su svakodnevno u medijima i svi ostali učesnici u spotu, kao i njihovi prozapadni istomišljenici poput, recimo, bivšeg ministra Baste i bivšeg narodnog poslanika Šormaza. Zato bi u argumentaciji koja bi se suprotstavila ovakvim njihovim stavovima bilo nepravedno apostrofirati samo i jedino Željka Mitrovića, naročito ako se uzme u obzir da nas je Mitrović inicijativom organizacije „konvoja prijateljstva” podsetio na jedan važan i svetao događaj iz istorije: kada je pre 105 godina američki predsednik Vudro Vilson razvio srpsku zastavu na Beloj kući, kao znak podrške zbog objave rata Austrougarske protiv Srbije.

U tekstu Slobodana Reljića „Željko Mitrović protiv rusofila u društvu spektakla”, autor podvlači u samom naslovu dva jasno uočljiva zapažanja koja je stekao na osnovu javnih nastupa kako Mitrovića, tako i iz nastupa svih njegovih istomišljenika koji su premrežili domaću medijsku sliku. Prvo: da su svi njihovi narativi umesto ljubavi prema Zapadu suštinski natopljeni mržnjom prema Rusiji; kao i drugo: da su ovi performansi embrionalno nikli kao plod „društva spektakla”, termin preuzet iz naslova knjige francuskog levog mislioca Gi Deborda.

Reljić precizira u nastavku teksta, kako su Mitrović i slični nastali u uslovima gde „kao suprotnost dijalogu spektakl postaje kapital akumuliran do stepena u kojem postaje slika”. Čini vam se poznato: umesto „hleba i igara” vizuelni spektakl (Zadruga) kao zamena za debatu?! Da bi bolje razumeli mnoge prozapadne apologete – koji za razliku od Željka Mitrovića nemaju kao on iza sebe značajno delo („Oktobar 1864” i TV „Pink”), mogli bi da se pozovemo na misao uticajnog nemačkog filosofa Otfrida Hefea, koja glasi: „Živimo u vremenu kada su ljudi poznati samo zato što su poznati”.

Mnogo je neistina, poluistina, prećutkivanja i banalnosti u svim izrečenim argumentima koji se iznose u prilog Zapadu. Prosto je neverovatno uzeti učešće u američkoj (zapadnoj ili evropskoj) propagandi u Srbiji u momentu kada postoje značajne akcije „kolektivnog Zapada” protiv srpskih nacionalnih interesa: skriveni prsti u progonu Srba na Kosmetu i pritisci da se razgovori u Ohridu proglase sporazumom o međusobnom priznanju; sankcionisanje predsednika Republike Srpske Milorada Dodika i direktora Bezbednosno-informativne agencije Srbije Aleksandra Vulina zbog političke nekorektnosti, a suštinski zbog njihove dobre saradnje sa Rusijom; apsolutna podrška nelegitimnom „visokom predstavniku za BiH” Kristijanu Šmitu u svim antisrpskim nastojanjima; svakodnevni pritisci i pretnje da Srbija promeni neutralni status i uvede sankcije Ruskoj Federaciji; otvorene pretnje mandataru u Crnoj Gori da legitimno izabrani Srbi ne uđu u Vladu CG – iako čine bar trećinski deo države; učestali napadi na SPC od strane mnogih zapadnih institucija, funkcionera ili njihovih vazala.

Nažalost, samo je reč o kontinuitetu politike koja je u decenijama pre toga porodila Badinterovu komisiju, koja je jednom protiv interesa Srbije proglasila „avnojevske” granice budućim državnim granicama, a drugi put – opet protiv interesa Srbije kada je reč o Kosovu i Metohiji – te iste granice više nisu bile državne granice! Kontinuitetu zapadne (anglo-američke) politike koja nam je uvela iz čistog mira nezapamćene sankcije zbog čega je naša privreda uništena a veliki broj ljudi napustio državu; koja je srušila mirovni plan potpisan 18. marta 1992. godine od strane srpskog, bošnjačkog i hrvatskog entiteta nakon pritiska američkog ambasadora Vorena Cimermana, a kojim bi se izbeglo krvoproliće u Bosni; koja je vojno pripremila hrvatsku vojsku za „Bljesak” i „Oluju” i tako bila saučesnik u najvećem etničkom čišćenju na tlu Evrope u savremeno doba; politike koja je stvorila OVK i pomagala joj u pobuni protiv srpske države na Kosmetu; politike koja je u Haškom tribunalu dodelila Srbima više od 1.000 godina zatvora, a svima ostalima zajedno trostruko manju kaznu, uz činjenicu da su upravo ti drugi narodi izvršili secesiju od međunarodno priznate države, a ne Srbi; politike koja je mimo svih međunarodnih prava bombardovala dva puta srpski narod sa obe strane Drine (Republiku Srpsku 1995. godine i SR Jugoslaviju 1999. godine) nakon montiranih i nikada dokazanih zločina na sarajevskoj pijaci Markale, kao i u Račku na Kosmetu; politike koja je nakon okupacije Kosmeta krenula sa procesom međunarodnog priznanja ove kvazi-države, iako je pre napada lično američki predsednik Klinton garantovao da vojna operacija nema cilj da izvrši cepanje Srbije, već da je samo „humanitarnog” karaktera.

Ima li potrebe dalje nabrajati, zar ovo nije svakom zdravorazumnom čoveku dovoljno da shvati kako je medijska kampanja o nekavoj novoj stranici u prijateljstvu između SAD i Srbije samo obično „zavođenje za Goleš planinu”?! Kako je uopšte moguće promovisati prijateljstvo nakon svih prethodnih (i mnogih drugih!) nedela za koje nije usledilo čak ni protokolarno izvinjenje?! Na osnovu čega Imperija i njeni podanici smatraju da jedno dizanje srpske zastave pre 105 godina na jarbol ispred Bele kuće neutrališe pola veka satanizacije te iste Srbije?!

Površni kriterijumi

Nije samo prećutkivanje bolna impresija predmetne medijske kampanje. Šta se dešava sa podjednako mučnim poluistinama ili sa banalnom podlogom na kojoj je naslonjena? Nisu nas bombardovale „19 zemalja” već njih 13 iz NATO pakta, što se čak može podvesti ni pod nebitnu grešku. Ali je sasvim sigurno da SAD nisu samo jedan mali razlomak u toj jednačini agresije, već centralna sila odlučivanja i realizacije, kao i u samom NATO paktu. Istorijska nauka beleži da je odluka o napadu na SR Jugoslaviju doneta u uskom anglosaksonskom lobiju između predsednika Klintona i premijera Blera. Nakon toga je ubijeno oko 3.500 Srba (88 dece!), ranjeno oko 12.500, prognano oko 300.000 sa ognjišta, srušeno oko 200 pravoslavnih crkava, uništena 44 mosta, porušeno oko 50.000 kuća, sprženo oko 80 fabrika.

Za ovaj zločin centralnu krivicu snose SAD i Velika Britanija, koja je tradicionalno uz Nemačku najveći neprijatelj srpskom narodu od svih zapadnih naroda. Da se razumemo, bez obzira na sve prethodno činjenično podvučeno – Srbija mora da gaji korektne odnose sa SAD sa poštovanjem sopstvenih „crvenih linija”, jer joj ovakvu politiku nalažu mudrost i instikt samoodržanja. Srbija se geografski nalazi unutar NATO teritorije, pa sebi ne sme dozvoliti nepotrebni avanturizam. Ali mora reagovati na medijske sadržaje koji je ponižavaju, tretirajući je kao najgoru „banana republiku”, gde je dovoljno da posle veka nedela prema srpskom narodu, neko „važan” namigne i „baci petaka” tom istom narodu, u maniru „sad smo veliki frendovi”. Duško Kovačević bi rekao: „Đura će da ti oprosti što te tukao.”

Poluistina izneta u ovoj kampanji je da u Srbiji „svi bolje žive isključivo zbog zapadnih investicija i sve bolje spoljno-trgovinske razmene sa Zapadom”, jer zvanični pokazatelji govore da je u poslednjih 10 godina Kina drugi najveći investitor u Srbiji, sa tendencijom daljeg rasta i izbijanjem na prvo mesto u investicijama, kao i uz činjenicu da je revitalizovala nekoliko ogromnih mrtvih srpskih državnih kompanija. Tako su gubici u Smederevskoj železari i Borskim rudnicima skinuti sa budžeta Srbije. Zapadne investicije su nesumnjivo značajne za Srbiju, ali nikako nisu jedini i isključivi zamajac u privredi, jer pored Kine i Rusije, u Srbiju investiraju i islamske države poput recimo Turske ili UAE.

Banalni sadržaj argumenata kojima se obrazlaže srpska pripadnost zapadnoj civilizaciji su posebna priča. Oni potvđuju ogoljeno i prizemno shvatanje čoveka u okviru ove civilizacije Mletačkog trgovca, razumevanja čoveka prvenstveno kao „ekonomske životinje”, dakle kao bića koje je izuzeto iz unutrašnjeg, duhovnog sadržaja i svedeno samo na instikte hedonizma. Ali, izrečeni argumenti srpskog čoveka sagledavaju još niže, uz grubo pojednostavljenje, tretiraju ga kao poludivljeg domorodca koji trampi zlatno grumenje za „vatrenu vodu” ili bižuteriju.

Zato što Srbi voze „Audi”, „Reno” i „Škodu” ili zato što gledaju američke (holivudske) filmove, kao i zato što piju Koka-kolu, oni nesumnjivo pripadaju zapadnoj civilizaciji?! Međutim, ovde pored banalnog sagledavanja srpskog čoveka i pored primene radikalno površnih kriterijuma za određivanje pripadnosti nekoj civilizaciji, postoji i bitan logički paradoks. Zapadne automobile, američke filmove i Koka-kolu konzumiraju praktično svuda u svetu, a u velikoj meri upravo u Rusiji i Kini! Ako su ovo važeći kriterijumi, onda je Rusija mnogo više zapadna civilizacija kako od Srbije, tako i od pola država unutar EU, zato što ima više bogatstva na osnovu kojeg se putem konzumerizma po ovom kriterijumu selektira pripadnost zapadnoj civilizaciji.

Statistika kaže da je do vojnog sukoba u Ukrajini najviše luksuznih automobila zapadnih proizvođača prodavano unutar Ruske Federacije, gde su mnogi od njih imali proizvodnju istih; da se Mek Donalds restorani samo u Moskvi imali veći prihod nego u mnogim čitavim zapadnim državama; da je potrošnja Koka-kole u Rusiji dostizala rekorde za ovu kompaniju. Šta tek da kažemo za zapadne brendove u garderobi koji su se „gutali” u Moskvi i San Peterburgu? Zašto onda, ako se primene ovi kriterijumi, da uvedemo sankcije Rusiji? Da možda islamski radikali, koji u velikom broju žive po Francuskoj, ne voze „Pežo” ili „Citroen”? Da li možda izbegavaju da piju „Koka-kolu” ili ne gledaju američke filmove? Upravo obrnuto: rođeni su u Francuskoj, matenji jezik im je francuski, nose urbanu garderobu i spolja ne postoje vidljive razlike između njih i francuskih „belih” katolika i „belih” ateista. Ali duboko u srcu, oni mrze tu francusku bezbožničku i hermafroditsku civilizaciju, oni pamte zločine nad njihovim precima u kolonijama, oni prihvataju islam kao religiju života, ali i kao otpor prema takvoj zapadnoj civilizaciji.

Ono što je svakako tužnije za analizu (pored ovog logičkog paradoksa) je svakako poništavanje američkog političkog filosofa Hantigtona – upravo od strane američkog ambasadora Hila i njegovih saradnika u javnosti. Semjuel Hantington je, slično ranije Danilevskom, svetske civilizacije delio po unutrašnjem biću, a ne po spoljnom čoveku. Pisao je da svetsko-istorijske civilizacije nastaju i opstaju upravo po verskoj pripadnosti, koja se vremenom pretvara u identitetski oslonac. Zato je za srpski nacionalni interes veoma opasno kada se naša kultura (civilizacija) nekritički svrstava na jednu stranu sveta, bilo samo zapadnu ili samo istočnu – čime se potkopava naš identitet. Mi smo kontaktna kultura, smeštena između Istoka i Zapada koja baštini od obe strane sveta, temeljno učvršćena na pravoslavnoj svetosavskoj podlozi. Ovo je ugaoni kamen našeg identiteta.

Nagon samouništenja

Što se tiče tekuće i uvek vruće političke scene u Srbiji, sve više se aktuelizuje dilema da li je svoje radikalno učešće u pro-američkoj propagandi Željko Mitrović dogovorio sa predsednikom Vučićem ili je to učinio mimo njegove podrške? Jer televizija „Pink” sa pravom važi za jedan od stubova naprednjačke medijske tvrđave, a njihovi glasači sigurno nisu listom prozapadno ili antiruski nastrojeni. Za njih bi ideološki vesternizovani „Pink” postao nerešiva jednačina, bez postavke i bez konačnog zbira, sa previše nepoznatih. Takav novi „Pink”, sa radikalno pozapadnjačenim programskim sadržajem koji je najavio njegov vlasnik, više bi ličio na N1 televiziju nego na narodni medij – čime bi bila načinjena velika šteta naprednjačkim interesima. Teško da iza ovakve promene kursa stoji SNS ili je, možda, kod njih umesto instikta samoodržanja proradio nagon samoouništenja?

Dodatnu zabunu predstavlja i događaj od pre neki mesec. Odmah nakon najtežih masovnih zločina koje je postpetooktobarska Srbija doživela, Željko Mitrović je na predlog predsednika Vučića obećao da će ukloniti rijaliti sadržaj iz programske šeme, jer je po mišljenju predsednika njegov sadržaj neprimeren tragičnoj atmosferi. Svi su razumeli da je reč o trajnom uklanjanju, a ne samo o tehničkom, pošto je, svakako, kraj sezone pred dolazeće leto. Samo je vlasnik ružičaste televizije mislio suprotno, već posle nepunih mesec dana, najavio je novi, još glamurozniji i još spektakularniji, rijaliti serijal uživo na „Pinku”. Možda će upravo taj događaj najzad posvedočiti trajno prozapadno opredeljenje srpskog naroda?! Možda je ambasador Hil upravo na ovaj dolazeći spektakl mislio kada je rekao kako definitivno Srbija ide ka Zapadu (tonući u glib „društva spektakla”)?

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“.

Izvor: Novi Standard