Definitivan promašaj dugo pripremane prolećne ofanzive ukrajinske vojske ponovo je pokrenuo spekulacije o budućnosti bivše sovjetske republike.
Kao što je uobičajeno u takvim prilikama, komentari, predlozi, „rešenja”... stižu, uglavnom, iz onih centara koji nisu direktno upleteni u ratni sukob, koji traje već godinu i po, već nekako „sa strane”, od izvora koji „imaju pravo na svoje mišljenje”, koje ne obavezuje ni onoga ko ga je izneo.
Ali zato dobro dođu u situaciji kada stvari po glavne igrače na frontu ne idu željenim tokom, ili vreme preti da sve gurne negde u stranu, dalje od pogleda javnosti.
Tako se ovih dana u zapadnim sredstvima informisanja, tek ovlaš, pojavila informacija da je NATO voljan da primi Ukrajinu u svoje članstvo ukoliko se ista odrekne delova teritorije koju je okupirala Rusija i čiji su se žitelji referendumskim putem izjasnili za odvajanje od matične države. Mada pomenuta ideja nije ni po čemu nova, u medijske kanale se vratila stoga što ju je ponovio Stijan Jensen, šef kancelarije generalnog sekretara NATO-a. Da li po naredbi nadležnih mu šefova ili svojevoljno, vrlo brzo se izvinio zbog „brzopletosti”: „Moja izjava bila je deo šire diskusije o mogućim budućim scenarijima u Ukrajini i nije trebalo da je iskažem na taj način. To je bila greška”, vajkao se. Ali, „duh iz boce” ponovo je pobegao.
Odmah su se otvorila pitanja: da li to znači da svet i u 21. veku prihvata mogućnost da se vojnim sredstvima menjaju granice između pojedinih zemalja, da li će se sve okončati u Ukrajini, ulazimo li u novi krug podele teritorija, kome bi koristilo ponovno veliko ratovanje?
Ne treba se zavaravati, Ukrajina ne može da dobije aktuelni sukob protiv Rusije. Nema za to ni ljudske, ni vojne kapacitete, a ni volje. Da li je NATO spreman (i sposoban) da umesto Volodimira Zelenskog obavi taj posao, veliko je pitanje. Ali kako god da se priča okonča, sama Ukrajina, kao država, više uopšte ne bi bila važna. Na kraju krajeva, ni alijansa nije stvorena da traje do kraja sveta. Uostalom, već sada smo svesni nesuglasica među pojedinim članicama, pada uticaja jednih na račun drugih, nezadovoljstva, pa i osećaja da se velike pare daju za nepotrebne vojne troškove.
Važna je i činjenica da su u ovom velikom komešanju interesi Evrope i SAD u malo čemu saglasni. Kako je nedavno izjavio francuski predsednik Nikola Sarkozi, bivšoj sovjetskoj republici nije mesto ni u NATO-u ni u EU, već ovaj prostor mora da ostane neutralni most između Evrope i Rusije. Da li kao most koji će zaista da spaja, na duši je neposrednih komšija.
Izgleda da su nesuglasice među narodima i dalje toliko ukorenjene da nikakvo nastojanje da se prevaziđu, jednostavno, ne može da ih potre. Čak ni pokušaji dobrovoljne (pa i nasilne) asimilacije ne daju konačan pozitivan rezultat. Društva koja su vekovima stvarali pripadnici najrazličitijih etničkih grupa i konfesija, poput američkog, kanadskog, australijskog... nisu sasvim imuna na povremene trzavice izazvane različitostima u poreklu. Samo su ozbiljnije kontrolisana.
Na terenu, stvari su jasne: Ukrajina može u NATO bez četiri republike na jugoistoku, ali i bez još mnogo čega. „Sve navodno njihove teritorije u suštini su sporne. Kako bi ušle u blok, kijevske vlasti bi morale da se odreknu čak i samog Kijeva, prestonice Stare Rusije”, konstatovao je bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev. „A prestonicu će morati da presele u Lavov i to samo ako Poljaci pristanu da Lemberg (poljski toponim) prepuste ljubiteljima slanine sa kokainom”, poručio je on slikovito na „Telegramu”.
Drugim rečima, za neku veliku trgovinu baš i nema mnogo prostora. Barem za sada. Ukrajini, drugoj po veličini evropskoj državi, s bezmalo 45 miliona stanovnika, svakako ne bi išlo u prilog da se pretvori tek u geografski toponim bez identiteta. Ipak, tamo žive neki narodi koji pamte vremena bez, uslovno rečeno, „veštački stvorenih država” kakve danas pokušavaju da vladaju svetom.
Ukrajina ne sme da bude razdeljena između SAD i Rusije, jer bi to širom otvorilo vrata svima koji nameravaju da i dalje dele narode i države. Već se pominje mogućnost da bi sličan košmar mogao da zadesi Moldaviju, pa odatle i negde dalje. Evropske zemlje koje su se u vremenima posle Drugog svetskog rata našle razdvojene „gvozdenom zavesom” i dalje ne mogu da budu sasvim sigurne da je ta ideološka barijera zauvek – pala.
KAKAV IDIOTIZAM IZ KIJEVA: Novinari odali gde je 82. Ukrajinska brigada, Rusi raketirali
Izvor: Politika.rs
