Ako se sećamo, veliki pisac je odlučno dizao svoj glas protiv turskih zverstava prema hrišćanima na Balkanu. Podržao je rat Srbije i Crne Gore proti Turaka 1876, i zapisao:“Izgleda da se već pouzdano može tvrditi da će Sloveni pobediti ako ne bude mešanja od strane Evrope“. On je znao o čemu govori – Zapad je, naravno, i tada podržavao Turke, kao što je to činio i u Krimskom ratu protiv Rusije:“Turska armija dobija iz Engleske i Amerike kolosalne pošiljke municije. Sada se zna da turski vojnik dnevno troši po petsto metaka, a sami Turci nemaju novaca da tako opreme armiju“. Pored pomoći u novcu i oružju, Turska, veli Fjodor Mihajlovič, dobija i zapadne oficire, koji ratuju na njenoj strani. Čuveni britanski političar, rusofob do srži, Dizraeli Bikonsfild, optuživao je generala Černjajeva i dobrovoljce koji su otišli među Srbe da su komunisti i razorni elementi, kojih je Rusija puna.
REAKCIJA RUSKOG DRUŠTVA
SKOT RITER IMA DIREKTNU PORUKU ZA ZELENSKOG! Sram te bilo, rušiće ti Rusi F16 odmah
Dostojevskom je mnogo značilo kad je video da Rusi ustaju u odbranu pravoslavne slovenske braće:“Ko nije mogao da pođe ( u rat, skupa sa ruskim dobrovoljcima, nap.V.D.), doneo je svoj poslednji groš, a dobrovoljce su pratili svi, čitava Rusija“. Veliki pisac je tih dana svojim čitaocima saopštio da je kod njega u redakciju došla čak i jedna osamnaestogodišnja devojka, koja je rešila da odloži maturski ispit, kako bi otišla da bude dobrovoljna bolničarka u Srbiji.
Fjodor Mihajlovič je ovako opisao reakciju ruskog društva:“Dame, ugledne gospođe, idu ulicama sa tasom u rukama i sakupljaju pomoć za braću Slovene i narod sa pažnjom i saosećanjem gleda na tu pojavu, do sada neviđenu. Znači, svi smo opet zajedno, svi smo, ipak, hrišćani! Odavno ruska zemlja nije tako svesno i tako složno dala glas od sebe, a osim toga mi smo stvarno našli rođake i braću našu – a to već nije samo stvar visokog stila. Eto, to je za mene nešto neočekivano, u to ranije nisam moao da verujem. (…) Ruski oficiri odlaze u Srbiju i tamo ostavljaju svoje kosti.(…) Oni pronose slavu ruskog imena po Evropi, a svojom krvlju zbližavaju se sa braćom. Ta junačka krv neće biti zaboravljena, nju će svi zapamtiti“.
Pamtimo je, i danas.
DVE SRBIJE, DVE RUSIJE
Knez Milan je, ruskog generala Černjajeva, vođu dobrovoljaca, proglasio za glavnokomandujućeg oslobodilačke vojske, što se nije dopadalo zapadopoklonicima u srbijanskoj eliti. Pisac „Braće Karamazova“ je oduševljeno podsetio da, uprkos činjenici da u Srbiji ima zapadnjaka kojima se odnos većine naroda prema ruskim dobrovoljcima ne sviđa:“Nas Ruse sa Slovenima ne treba ništa da razjedinjuje. Postoje dve Srbije: Srbija gornjih slojeva – vatrena i neiskusna, koja još nije živela i stvarala, ali već sa partijama i sa intrigama koje ponekad dostižu takve razmere kakvih nema ni kod već politički razvijenih i većih nacija. Uporedo sa tom Srbijom postoji i – Srbija narodna koja baš Ruse smatra svojim spasiocima i braćom, a ruskog cara svojim suncem, ona Srbija koja voli Ruse i koja im veruje. I na kraju ću reći: neće mnogo vremena proći i javiće se spasonosna reakcija, jer su većina Srba vatreni patrioti. Oni će se setiti Rusa koji su dali život za njihovu zemlju… Veliki ruski duh će ostaviti svoje tragove u njihovim dušama, a iz ruske krvi koja je prolivena u Srbiji izrašće i srpska slava. I Srbi će se uveriti da je ruska pomoć bila nesebična i da Rusi ginući za Srbiju nisu imali nameru da je osvajaju.“
Dostojevski je kritikovao Tolstoja zbog lika LJevina u „Ani Karenjinoj“, koji odlučno odbacuje pokret dobrovoljaca za pomoć pravoslavnom Balkanu, smatrajući da Rusi tamo nemaju šta da traže. Tolstoj je tvrdio da su priču o pomoći pokrenule izvesne poznate ličnosti, sklone fantazijama i preterivanju, novinari je primili zbog senzacionalizma, a da su ruski dobrovoljci izgubljenici i pijanice. To je Fjodora Mihajloviča navelo da o Lavu Nikolajeviču postavi pitanje:“Takvi ljudi, kakav je autor „Ane Karenjine“, učitelji su našeg društva, to su naši učitelji, a mi smo njihovi učenici. Ali, čemu nas oni uče?“
Sa tom naukom se on nije slagao.
REČ NA DELU
Sam Fjodor Mihajlovič je na delu pokazao da mu je stalo do pravoslavne braće na Balkanu. Svojoj supruzi Ani pisao je, 7. avgusta 1876, iz banje u Emsu, gde je bio na lečenju, da je uverio lokalnog ruskog sveštenika Tačalova da odsluži moleban za pobedu srbijanskog i crnogorskog oružja, a napisali su i potpisali apel Rusima koji su se tamo nalazili da i materijalno pomognu:“On je to učinio, bio je kod mene, napisao je apel ispod koga se potpisao i priložio petnaest maraka. Ja sam se potpisao odmah iza njega, i, takođe, priložio petnaest maraka. Zatim će ovaj dokument, preko crkvenjaka, obići sve Ruse“.
Pomoći bratu u nevolji, osloboditi potlačenog, dati mu ljudsku budućnost:tako je mislio Fjodor Mihajlovič. I zato je podržavao dobrovoljački pokret na čelu sa Černjajevim.
RUSIJA, ZAPAD I SLOVENSTVO
Za Dostojevskog, odnos između pravoslavnih na Balkanu i same Rusije nije se mogao zamisliti bez odnosa prema Zapadu. Svaki narod ima svoju nacionalnu ideju, smatrao je on. Kod Rusa je ona takva da opšte uvek stavlja iznad pojedinačnog. Zato Rusima ne treba suditi po njihovim zabludama i padovima, nego po idealu koji su postavili sveci kakav je Tihon Zadonski i pesnici kakav je Puškin. Taj ideal je svečoveštvo, a ne imperijalna vlast nad „nižim rasama“.
U odnosu prema Rusiji, Evropa uvek nastupa neprijateljski. Ruse ne podnose i optužuju ih da su opasan revolucionarni elemenat. Zašto?
Paradoks ruskih zapadnjaka, poput Bjelinskog, jeste u tome da su želeli da se Rusija pozapadnjači, a buržoaski, realni Zapad nisu podnosili, i na Zapadu su, gadeći ga se takvog kakav jeste, postajali krajnji levičari. Slovenofili su, sa svoje strane, tvrdili da sve što postoji na Zapadu, postoji, makar u zametku, i u Rusiji, pri čemu u Rusiji ima onoga što na Zapadu nema – a to je Gospodnja pravda i istina. Zato je Apolon Grigorjev tvrdio:“Da je Bjelinski još poživeo, prišao bi slavjanofilima“. Ispada, veli Dostojevski, da su neki Rusi revolucionari – iz razloga konzervativizma. Zato Evropa ruske levičare i nihiliste smatra za tuđe, a ne za svoje, ma koliko uzvikivali „sloboda, jednakost, bratstvo“.
SVEČOVEČANSKA BUDUĆNOST
Pre Petra Velikog, Rusija se, kao čuvarka Hristove istine, tuđila od Zapada, a onda su „vidici prošireni“, Rusija je rešila da voli Zapad i razvila se njena potreba da se služi celom čovečanstvu. To nije, veli Dostojevski, nikakva ruska sramota, nego nastojanje da se čovečanstvo ujedini na osnovu uzvišenih ideala.
Zato je prvi zadatak Rusije da oslobodi Slovene, da im pomogne da steknu samosvest, pa da se krene dalje, ka svima, u svečovečanski zagrljaj. Imperijalistička ideja tzv. „Testamenta Petra Velikog“ je, kaže Fjodor Mihajlovič, samo laž, poljska krivotvorina ponuđena rusofobnoj Evropi. Mada slobodni hrišćanski Carigrad jeste cilj Rusije, on se ne može postići nasiljem, nego razvojem istorije ka izvesnoj svečovečanskoj eshatološkoj punoti. Kad su u pitanju pravoslavni Sloveni i Grci, Rusija je, po Dostojevskom, „zaštitnica njihova, čak možda i vodilja, ali ne i vladarka; mati njihova, ali ne i gospodarica“.
Čak i inoslavni Sloveni to bi, na svoju korist, mogli da shvate – cilj Rusije nije politički savez, kakav su Sjedinjene Američke Države, nego uzdizanje istine Hristove.
Izvor: Iskra
POTOMAK VELIKOG PRETKA
Da ponovimo: to što Rusi poručuju Srbima i svetu da će se oslobođenje desiti na Kosovu i Metohiji, to bi, sigurni smo, bila i poruka velikog ruskog pisca, čiji direktni potomak Dimitrije jasno kaže ( u intervjuu Biljani Živković ):“Misionareći i govoreći o delima Dostojevskog boravio sam u 24 zemlje sveta i jedino sam se u Srbiji osećao kao kod kuće. Tako se desilo da sam oba puta napuštao Srbiju sa suzama u očima. I ne samo zbog toga što nisam želeo da odem, nego zato što sam prvi put na putu ka aerodromu video šatore izbeglica iz Srpske Krajine, a drugi put, kada sam se vraćao sa mnogostradalnog Kosova i Metohije. Tamo sam prolazio pokraj ruševina srpskih sela i svetinja, pustoši koje je iza sebe 1999. ostavljao NATO i varvarsko američko bombardovanje. Osećao sam da sva tragedija srpskog naroda . Teško sam preživljavao svaki dan bombardovanja Srbije, a još teže činjenicu što vam tada Rusija nije mogla pomoći. Posle NATO agresije na SRJ krenuo sam u Srbiju. Zgrozio sam se kada sam video porušene građevine u Beogradu, kada sem video koliko vam je zla naneo Zapad, da nema grada koji nisu ranili. Porušenu zgradu RTS gde je stradalo 14 nevinih, hrabrih ljudi ne mogu nikada da zaboravim. U blizini je ruska crkva, ona je, srećom, ostala cela. Tugovao sam danima po povratku u Rusiju. Kada sam kročio u Visoke Dečane, Pećku, Patrijaršiju shvatio sam da se duša Srba nalazi tu, na Kosovu i Metohiji. Vekovna lepota koja na nebo podseća… srpski svetitelji, čiji se duh oseća, menjaju svakog čoveka koji kroči u svetinju. Poklonio sam tada Pećkoj patrijaršiji dve ikone Svetog Jovana Kronštatskog. Strašno je bilo to vreme. Srpska vojska i policija su posle juna 1999. morale da se povuku, a albanski zločinci su harali. Ubijali su nedužne, nezaštićene Srbe bez milosti. Stradao je goloruki narod. Čuli smo da su 2001. blizu Pećke patrijaršije ubijene Srpkinje, majka i kćerka, albanski zločinci su ih isekli na komade. Sahranjene su u manastirskoj porti, pridružile su se novim kosovskim mučenicima koji, takođe, tamo počivaju. Tuga je vladala u drevnoj srpskoj svetinji. Sećam se igumanije Fevronije, njenih suza i molitvi monahinja. Monaštvo je tugovalo za narodom. Od veličanstvenosti Visokih Dečana, čoveku zastane dah. Gledati, kroz suze, nebesku lepotu na zemlji, okovanu bodljikavom žicom, momenti su koje nikada neću zaboraviti. Sećam se helikoptera koji su nadletali svetinju, italijanskih vojnika do zuba naoružanih, tenkova i slušao molitveni poj monaha Dečanaca. I danas ih čujem.
Nas trojica smo krenuli u manastir Devič. Italijanski vojnici su nas molili da ne idemo u Drenicu, rekavši da su tamo albanski ekstremisti gori od zveri koji su ubili i izmasakrirali mnogo Srba, žena, ljudi, staraca a ni deca nisu pošteđena. Mnogi su bili žrtve trgovine ljudskim organima. Na tom mestu su poginula dva ruska vojnika braneći Srbe. Italijanski vojnici nisu smeli da nas puste da idemo sami. Video sam manastir Devič, i danas mi suze krenu kada se setim prizora, manastir ojađen, razbijena ploča na kivotu Sv. Joanikija, ikone oskrnavljene… Kasnije su ga spalili i sa zemljom sravnili albanski zločinci. Razgovarao sam sa igumanijom i toliko hrabrosti, ljubavi prema Bogu i svom narodu nisam nigde video.“
Ove su reči dostojne velikog pretka.
MI ČEKAMO
A mi čekamo da se vojska vrati tamo gde joj je mesto, sa „Piščevim dnevnikom“ Fjodora Mihajloviča u svojim ruksacima. Baš zato što tamo piše:“Neki će mi opet reći: čemu sve to najzad, i zbog čega Rusija da stavlja sebi na vrat takvu brigu? Zbog čega: zbog toga da bi se moglo živeti veličanstveno i dostojno, da bi se pred svetom moglo blistati sjajem one velike ideje, da bi se mogao jednom stvoriti veliki bratski savez plemena, da bi se mogao stvoriti takav politički organizam ne sredstvima političkog pritiska i snagom mača nego ubeđenjem, primerom, ljubavlju, nekoristoljubivošću – da, Rusija se bori da sve male uzdigne do sebe kako bi oni mogli bolje da shvate njenu misiju majke – da, to je cilj Rusije, u tome je njena korist, ako vam se tako više sviđa. Ako nacije ne budu služile uzvišenim nekoristoljubivim idejama i ciljevima, ako budu služile samo svojim uskim „interesima“, one će sigurno propasti, okameniće se, umreće kao nacije. A nema uzvišenijeg cilja od onog koji je Rusija postavila sebi kada je odlučila da nekoristoljubivo posluži slovenskoj stvari ne tražeći zahvalnosti od Slovena, Rusija je služila njihovom moralnom (ne samo političkom) sjedinjavanju u jednu veliku celinu. Samo tako sjedinjeno slovenstvo će biti u stanju da objavi svoju novu spasonosnu reč čovečanstvu…“
Amin, Bože daj!
