„Poslednja noć u Krivoj Reci“ DŽona Irvinga maestralno je delo o odnosu oca i sina, ali i impresivan portret vremena u kojem žive.
Godine 1954, u kuhinji menze naselja za drvoseče u severnom NJu Hempširu, prepadnuti dvanaestogodišnji dečak greškom je devojku lokalnog policajca zamenio za medveda. Od tog trenutka dečak i njegov otac postaju begunci. Beže iz okruga Kuz u Boston, pa u južni Vermont i dalje u Toronto dok ih progoni neumoljivi policajac. Jedini zaštitnik im je Kečam, drvoseča i bivši gonič građe na rekama, usamljenik i slobodar.
U priči koja se proteže kroz pet decenija Irving slika pola veka istorije Sjedinjenih Država kao „živu repliku okruga Kuz, gde je smrtonosnim mržnjama obično bilo dozvoljeno da se izduvaju“. Od napete uvodne rečenice: „Mladi Kanađanin, koji nije mogao imati više od petnaest godina, predugo je oklevao“, do završnog elegijskog poglavlja, „Poslednja noć u Krivoj Reci“ napisana je sa istorijskom autentičnošću i emocionalnim autoritetom „Tuđih pravila“ i „Molitve za Ovena Minija“, dok je nasilna, uznemirujuća i probojna poput „Sveta po Garpu“.
Izvor: Pravda
